November 28, 2022

Naše uskršnje putovanje 2022 – II deo (Boka kotorska)

Nakon prvog dana provedenog u putu i pauze na Tjentištu, noćenja i lepog prepodneva u Trebinju, posete Dubrovniku, putovanje smo nastavili ka našoj crnogorskoj ‘’bazi’’ u naredna tri dana – malom mestu Prčanj u srcu bokokotorskog zaliva.

Taj, veoma sadržajni, drugi dan naših lutanja podrazumevao je još i posetu Herceg Novom, svima dragom jadranskom gradiću cveća i palmi.

Veliki broj turista koji smo registrovali toga dana što u Trebinju i još više u Dubrovniku, bio je signal da su ljudi sa svih strana jedva dočekali lepše vreme i kraj ove ‘’korona faze’’ da bi krenuli na svoja putovanja i izlete, željni da nadoknade propušteno u prethodne dve godine.

Koliko je bilo lepo videti da se život vraća u normalu, toliko se to osetilo kroz gužve na putevima i granicama, pa se put od Dubrovnika do Herceg Novog dugačak samo 45 km, maksimalno odužio.

No, obzirom da su u ovo doba godine dani zaista dugački, imali smo sasvim dovoljno vremena da prošetamo gradom i uživamo u čarobnim prizorima na vratima Boke kotorske, tog prelepog fjorda na ‘’crnogorski način’’.

Herceg Novi je grad od oko 20 000 stanovnika, smešten između planine Orjen i mora, poznat po mimozama i velikom broju sunčanih dana u godini, karakteristične blage mediteranske klime i prijatnih i gostoljubivih domaćina.

Za ovakve ‘’blic posete’’, moja je preporuka da se auto ostavi u garaži ili na parkingu u blizini zgrade opštinske uprave u Njegoševoj ulici i da se odatle napravi kružna šetnja po gradu.

Naš pravac je podrazumevao šetnju pomenutom, glavnom hrcegnovskom ulicom, Njegoševom do centralnog trga Nikole Đurkovića iznad koga dominira čuvena Sahat kula iz 1667.godine koja je prvobitno bila džamija.

Prolaskom ispod kule, izbija se na trg Belavista na kom se, kažu meštani, nalazi ‘’sve’’ – biblioteka, gradska galerija, gradski arhiv, radio Herceg Novi, apoteka, restoran i privatne stare kamene zgrade ali i kuće. 

Najdominantnija građevina je crkva Svetog Arhangela Mihaila iz 1911.godine.

Sa trga se stepenicama spuštamo ka moru i tvrđavi Forte Mare .

Ovo srednjevekovno utvrđenje izgradio je bosanski kralj Tvrtko I 1382. god, koji je ujedno i osnivač grada.

Gradska plaža koja se nalazi odmah ispod tvrđave, idealno mesto za predah i da se noge konačno zamoče u more!

Plaža se nalazi odmah uz gradsku luku Škver kako je lokalci zovu, a šetnju nastavljamo uz brojne restorane, konobe, kafiće, celo vreme uživajući u plavetnilu mora i raskošnoj meditaranskoj vegetaciji.

Još jedna pauza za kafu & pivo i ko šta voli 🙂 u lokalu kod vaterpolo stadiona nadaleko poznatog ovdašnjeg kluba Jadran, povratak do auta kroz prelepi park, preko impozantnog broja stepenica koje umore i najspremnije 🙂

Svakako da ozbiljan obilazak Herceg Novog podrazumeva mnogo više vremena, ovde smo samo ”taknuli” ovaj grad pesnika i pisaca (kuća Ive Andrića, danas poznati ”Klub književnika”) i brojnih građevina od kulturno – istorijskog značaja (Kanli kula, tvrđava Španjola, manastir Savina itd.) i još puno toga zanimljivog, od gastronomije do mogućnosti za zanimljive izlete u neposrednoj okolini.

Obzirom da je se dan bližio kraju, a da je sutradan bio Uskrs, morali smo još i nabavaku namirnica obaviti, za čega je veoma prostran i savršeno opskrbljen ”Konzum”, na izlazu iz grada prema unutrašnjosti zaliva, savršeno poslužio.

Svaka, makar i najkraća, plovidba beskrajno me raduje, tako da nas je trajekt usidren u Kamenarima, koji kao da je samo nas čekao pa da krene na drugu stranu put Lepetana, maksimalno obradovao.

Desetak minuta plovidbe i već smo na drugoj strani, a od Lepetana pa do ”našeg” Prčnja ima samo 8 km.

Da smo išli putem kroz ceo zaliv, ukupno bi napravili 35 km, dakle ušteda, pre svega u vremenu, nije beznačajna.

Iduća naša preporuka ide apartmanu Marija u Prčnju – naša kuća u naredna tri dana, bila je besprekorno čista i uredna, apartman odlično osmišljen, terasa sa jednim od najlepših pogleda na bokokotorski zaliv, ljubazni domaćini i nestvarni mir i tišina.

Pretpostavljam da tog mira i tišine u letnjoj sezoni nema u toj količini i da je prilično strm uspon do kuće mnogo teže savladiv tokom letnje žege, no za ovu varijantu putovanja i ovo doba godine – mesto je idealno !

Možda od svih detalja, slika i situacija iz Boke mi najviše nedostaje naš ranojutarnji ritual – kafa na terasi sa pogledom na zaliv, doručak, pa odlazak na pecanje dole na neki od brojnih molića.

Ovaj naš ribolov je bio i edukativan – na licu mesta smo se uverili da morske ribice ipak vole i hercegovačke crviće, koje smo uspeli da ”prošvercujemo” još iz Trebinja preko čak dve granice 🙂

Dolazeći godinama u Crnu Goru tokom proleća na sajam turizma koji se održavao u Budvi, koristeći intermezzo u poslovnim obavezama, uspeo sam da mnogo bolje i kvalitetnije istražim i zavolim ove krajeve, neopterećen svime onim što nosi klasični letnji turizam.

I, nekako baš taj Prčanj, preslatko mestašce šćućureno na uskom prostoru ”između planina i mora”, u svojoj nemogućnosti da se širi prema strmim liticama iznad njega, značajno se izdužio i protegao skoro do Kotora, a meni nekako zapao za oko.

Prčanj se prvi put pominje u 13. veku i u njemu je rođen Ivo Vizina, moreplovac koji je preplovio svet.

Od 1920. godine mesto je, odlukom kraljevske vlade, proglašeno za prirodno klimatsko lečilište.

Glavna atrakcija gradića je crkva posvećena Rođenju Bogorodice koja se nalazi na padinama Vrmca. Građena je u periodu od 1789. godine do 1913. godine i najveća je u Boki Kotorskoj. Krasi je prelepa barokna fasada sa korintskim i dorskim stubovima.

U Prčnju se nalaze i crkva Svetog Tome iz 9. veka i crkva Svetog Nikole sa napuštenim Franjevačkim samostanom iz 18.veka.

Gradić je poznat i po bistama Njegoša, Iva Vizina, Andrije Zmajevića, Joza Đurovića i Josipa Juraja Štrosmajera.

Put koji od pomenute luke u lepetanima vodi istočnom stranom zaliva preko Stoliva, Prčnja i mesta Muo do Kotora, celom svoj dužinom je toliko uzan da su mimolaženja spora ili nemoguća, što u ovo doba godine ne predstavlja neki problem, pitanje kako sve to izgleda kada krenu gužve.

Pomenuću ovde i konobu ”Marija”, lepo i maštovito uređen lokal u kom smo uživali na perfektnoj lokaciji uz samo more.

Hranu nismo probali (zalihe iz ”Konzuma” su bile dovoljne), cene pića previsoke za naš ukus, no to je nažalost nešto što će nas čekati posvuda na Jadranu, pa ko voli (i ko može) nek’ izvoli…

Kotor, meni najlepši grad na crnogorskoj obali Jadrana, od naše baze u Prčnju udaljen samo 6 km, bio je te uskršnje nedelje, prepun turista.

Pretpostavljam da je ogromna većina njih koje smo sretali po svim ulicama grada, sišla sa gigantskog kruzera ‘’parkiranog’’ u luci, tik uz sam ulaz u stari grad.

Inače, cirkulacija kruzera kroz zaliv bila je tih dana prilično učestala, no osim što predstavlaju potencijalni izvor zarade za turističke radnike i ugostitelje i što su fasinantna slika za svakog posmatrača bez obzira iz koje perspektive ih gledaju, veliki je problem zagađenje koje stvaraju, te je šteta po prirodno okruženje zasigurno puno veća od koristi.

Staro gradsko jezgro Kotora je najbolje očuvana srednjevekovna urbana sredina tipična za gradove nastale u XII I XIII veku.

Ovaj biser, ne samo crnogorske obale nego čitavog jadrana, smestio se između brda San Giovanni, reke Škurde i mora.

Veličanstvena arhitektura i brojni spomenici kulturnog nasleđa doprineli su da se Kotor nađe na UNESCO-vom popisu ‘’Svetske prirodne i kulturne baštine’’.

Za parkiranje smo izabrali parking tržnog centra ‘’Voli’’ u blizini starog grada, no u neposrednoj blizini su još dva velika parkinga, uz samu morsku obalu i pored bolnice.

U stari grad ulazi se kroz čuvena Vrata od mora iz 1555.godine koji je i tada, za vreme venecijanske vlasti, bio glavni ulaz, o čemu svedoči i njihov simbol – lav Svetog Marka uklesan u zidine, nedaleko od vrata.

Posebnu zanimljivost predstavljaju grb SFRJ, parola ‘’Tuđe nećemo, svoje ne damo’’ i datum oslobođenja Kotora od fašizma (22.11.1944.), uklesani u zid iznad ulaznih vrata.

I, kako sam u Herceg Novom znao tačno kako će izgledati šetnja i šta će nam ‘’krug’’ koji ćemo napraviti, sve obuhvatiti, toga u Kotoru nema.

Jednostavno, meni je ma koliko puta dolazio, nemoguće da dva puta ponovim isti pravac kretanja – čarobna mreža malih i uskih ulica i trgova prepunih palata, manjih i većih crkva, suvenirnica, restorana i kafića, za tili čas vas odvuče u smeru koim niste prvobitno planirali da krenete.

‘’Gubljenje’’ je ovde nešto što je očekivano i normalno…

Neke od najznačajnijih građevina u gradu su Kneževa palata, Napoleonovo pozorište, crkve Svetog Nikole, Svete Ane, Svetog Luke, Gospe od zdravlja, a simbol grada predstavlja čuvena katedrala Svetog Tripuna.

Posebnu turističku atrakciju predstavlja mogućnost šetnje, preciznije – penjanja po zidinama kojim je opasan Kotor.

Kada kažem penjanje, tu mislim na onaj deo zidina koji su pruža visoko iznad grada na brdu San Giovanni i odakle puca impresivan pogled na grad i zaliv.

Za ovaj poduhvat, u pravom smislu te reči, jer se radi o 4,5 km dugačkoj avanturi, potrebno je izdvojiti barem dva sata, koje mi nažalost ovaj put nismo imali, pa smo Kotoru ‘’ostali dužni’’  ovo spektakuarno razgledanje.

Još jedan simbol grada su mačke.

Njih možete sresti bukvalno na svakom koraku, a njihova pitomost i opuštenost signaliziraju nam da su one ovde ‘’gazdarice’’ sa posebnim tretmanom.

Nekada velike zaštitnice grada od miševa i zmija, danas su posebna turistička atrakcija koja ima čak i sopstveni mali muzej, a motiv mačaka se može videti gotovo na svim suvenirima u Kotoru (torbe, tašne, privesci, šolje, razglednice….)

Deo bokotorskog zaliva koji najdublje zalazi u unutrašnjost zove se Kotorsko – risanski zaliv, a gradić Perast se nalazi na svojevrsnoj morskoj ”raskrsnici” – kada doplovite do njega iz najužeg dela zaliva tesnaca Verige, skretanjem ulevo doćićete do najstarijeg mesta u Boki zvanog Risan, a ako skrenete desno, ishodište vašeg putovanja biće Kotor.

U ovoj maloj igri zanimljive geografije kao pravi semafori na pomenutoj ”raskrsnici” stoje dva mala i nadaleko poznata ostrva – Sveti Đorđe i Gospa od Škrpjela.

I, baš dok sam vozio tih 12 km koliko ima između Kotora i Perasta, razmišljah kako je prošlo 22 godine od kada sam prvi i poslednji put bio na tom predivnom ostrvcetu, neobičnog imena i zanimljive istorije.

Iako je u gradić moguće ući iz oba pravca (Kotor ili Risan) i iako je glavna ulica u Perastu ujedno i uzak dvosmerni put uz samo more, ja nekako po navici uvek parkiram na parkingu koji se nalazi na izlazu iz mesta u pravcu Risna.

Taj parking u hladu četinara, nalazi se tačno naspram pomenutih ostrvaca, a istog momenta kako smo kročili nogom iz auta, prišao nam je ljubazni momak sa (vrlo povoljnom) ponudom za kratku plovidbu i boravak na Gospi od Škrpjela.

Dok sam u sebi razmišljao o fenomenu telepatije, već smo bili u brodiću, a oko nas ređali su se prizori koji svojom lepotom oduzimaju dah.

Daleke 1452.godine nekolicina ovdašnjih mornara ustvrdila je da su na mestu gde se danas nalazi ostrvo, ugledali lik Bogorodice.

U čast toga događaja, Peraštani su odlučili da naprave veštačko ostvrvo i na njemu crkvu.

Ostrvo je napravljeno potapanjem brodova na podvodnu stenu i nabacivanjem kamenja, a svake godine na dan 22.juli održava se spomen i plovi se do ostrva na barkama gde se baca novo kamenje kako iz ritualnih tako i iz praktičnih razloga, da bi se nadoknadilo kamenje koje odnosi more.

Crkva je podignuta 1630, a oslikao ju je čuveni peraški barokni slikar Tripo Kokolja.

Osim njegovih fresaka, crkvu krasi 2000 srebrnih pločica koje su darovali pomorci kao znak zahvalnosti sto ih je bog čuvao na njihovim plovidbama.

Perast, to mestašce magične lepote, smešten na uzanom pojasu između brda Sveti Ilija, svojom mirnoćom i gracioznošću prosto terapeutski deluje na svoje goste i posetioce.

Prosto neverovatno deluje podatak da je u mestu koje danas broji 350 stanovnika, još u 14.veku postojalo brodogradilište (radilo do 1813.godine) i da je ovde bila prva pomorska škola.

U Perastu ima 18 crkava i 19 palata!

 Sve su pretežno u baroknom stilu i izgradjene su tokom  17. i 18. veka.

Najveća crkva čiji se zvonik ponosno uzdiže do 55 m i predstavlja prepoznatljivi simbol Perasta svakako je crkva Svetog Nikole, a od palata najimpozantnija je palata Bujović u kojoj se danas nalazi i muzej grada.

Iako kažu da Perast ima samo jednu ulicu (pominjani put uz more) na kojoj možete odabrati neki od ugostiteljskih objekata za svojevrsni hedonistički intermezzo, ja sam ipak našao još jednu – paralelnu sa glavnom na udaljenosti 30 metara od nje, uz kuće, crkve i palate….

Izuzetno lep, emotivan i edukativan tekst o Perastu i njegovoj istoriji možete pročitati na OVDE

Najmlađi grad u Boki kotorskoj je Tivat, ujedno i jedini grad na crnogorskom primoriju koji ima aerodrom.

Ako gledamo razdaljinu od naše kuće u Prčnju bliže je do njega doći putem uz more preko Stoliva i Lepetana (13 km), no znatno brže je daljim putem (19 km) kroz tunel Vrmac koji spaja Kotor sa jadranskom magistralom.

Možda Tivat ne spada u najlepše gradove Boke, ali je njegov položaj, njegova ‘’interna geografija’’, veoma interesantna i neobična.

Tu pre svega mislim na podatak da polovina atraktivnog i nadaleko poznatog poluostrva Luštica pripada opštini Tivat, dok je druga polovina ‘’pod’’ Herceg Novim.

No, pre nego što odemo na Lušticu, prošetaćemo malo po gradu koji se infrastrukturno i estetski preporodio nakon što je u njemu izgrađena luksuzna marina i ekskluzivno nautičko naselje Porto Montenegro.

Parkiranje je tradicionalno  na parkingu koji se nalazi u zaleđu marine, odmah uz Veliki gradski park, poznat po svojoj botaničkoj bašti, najvećoj u Crnoj Gori.

Sa kontra strane gledajući od parkinga, nalazi se jedna od poznatijih turističkih znamenitosti Tivta – letnjikovac Buća.

Ovaj kompleks se sastoji  iz pet objekata: kuće za stanovanje, ekonomske kuće, crkvice – kapele posvećenu Sv. Mihovilu, te kule sa monumentalnom ulaznom kapijom.

Danas, ovaj revitalizovan spomenik je u funkciji kulturnih potreba – stambena zgrada pretvorena je u galerijski prostor, a nekadašnji vrt u letnju pozornicu.

U atrijumu letnjikovca uređena je mala tzv. kamerna otvorena scena.

To što čovek može da vidi šetajući Portomontnegrom, pretpostavljam da je moguće videti na samo još nekoliko sličnih mesta na svetu.

Ta koncentracija super luksuznih jahti na jednom mestu, izaziva šok i nevericu, bez ikakvog preterivanja.

Ovde, mi tzv ‘’obični smrtnici’’ što metaforički, što bukvalno,  možemo da izmerimo dubinu ponora koji postoji između današnjih klasa na ovoj našoj planeti.

U kompleksu se nalazi marina (450 vezova za jahte dužine od 12 do 180 metara), rezidencije, poslovni prostori, Hotel “Regent Porto Montenegro” sa 5 zvezdica, prodavnice, restorani, butici….

Zbirka pomorskog nasleđa sa vrednim muzejskim eksponatima, smeštena je u rekonstruisanoj zgradi nekada Austrougarske pilane, a tu su još i Jaht klub i Međunarodna škola “Knightsbridge School International Montenegro”.

Čitav kompleks (osim mogućnosti da se u određenim delovima skroz približite jahtama) dostupan je svima, a ne samo gostima marine, što je pohvalno.

Šetalište Portomontengra nastavlja se na gradsko šetalište tj rivu, takođe nedavno renoviranu, uređenu i umivenu, na kojoj centralno mesto zauzima jedan od najstarijih i najpoznatijih ovdašnjih hotela – hotel Pine.

Nešto mi je na rivi zafalilo u odnosu na moj prethodni boravak – nema više ogromnog i prelepog jedrenjaka ‘’Jadran’’,  ‘’parkiranog’’ uz samu obalu, koji je bio svojevrsni simbol mesta i na specifičan način ‘’ukrašavao’’ celokupni vizuelni identitet tivatske rive.

Sada, dok ovo pišem, malo sam ‘’progooglao’’ pa vidim da su pitanju klasična balkanska posla, no nadam se da će se jedrenjak uskoro vratiti na svoje mesto.

Pomenuto šetalište uz obalu nosi naziv Obala Maršala Tita, što je nekako i logično obzirom na tivatsku multietičnost i projugoslovensku orijentaciju.

Idemo sada malo i na Lušticu, polustrvo dugačko 13 km, površine 47 m2, čija ukupna dužina izuzetno razvedene obale pune rtova i uvala, iznosi oko 35 km.

Odmah nakon izgradnje Portomontenegra, krenulo se sa realizacijom još jedne ogromne investicije na području opštine Tivat  – Luštica Bay, stambeno-turistički kompleks koji u sebi (treba da) sadrži 8 hotela, 1600 apartmana, 750 vila, 2 marine, golf teren….

Koliko je od svega navedenog završeno i kako to sve zajedno izgleda, nismo mogli proveriti jer na ulazu u kompleks postoje i rampa i čuvari, tako da smo ovo čudo samo malo sa visine pogledali i nastavili svojim putem.

Jedna od najlepših plaža u ovim krajevima ‘’Plavi horizonti’’ nalazi se nedaleko odatle i takođe, administrativno, pripada Tivtu.

Za detaljan obilazak ovog zelenog polustrva još uvek slabo razvijene infrastrukture, ali bogato kulturno – istorijskim nasleđem i prirodnim atrakcijama, i nekoliko celih dana ne bi bilo dovoljno, a obzirom da smo mi na raspolaganju imali samo par sati, morali smo da maksimalno suzimo naš izbor.

Prvo smo se zaputili do poznatog turističko – ribarskog sela Rose koje se nalazi tačno naspram Herceg Novog kome i administrativno pripada.

Od centra Tivta udaljeno je 25 km, a od početka polusotrva 15 km putem dosta lošeg kvaliteta te se ova relacija nekako maksimalno oduži po principu ‘’nikad stići’’…

Prizori sa kojima se susrećemo na ovom putu su prelepi, pogled na Boku iz ovog pravca je jedinstven, a niz ostrva u tivatskom arhipelagu od kojih je najveće Sveti Marko, a najpoznatije nekadašnje ‘’Ostrvo cveća’’, sugerišu da smo ovim kratkim boravkom tek načeli bogatu ponudu Tivta i njegove okoline.

Rose je tipično mediteransko seoce sa jednim redom kuća uz more, malim pristaništem, konobom itd.

Nekada je ovo bilo naselje kapetana, građeno tokom 17. i 18. veka u zlatno doba pomorstva ovih krajeva.

Smešteno u zavetrini, Rose se u prošlosti koristilo kao sklonište za jedrenjake, mesto carine i lučke uprave, i kao karantin za pomorce koji su sa dalekih plovidbi stizali u Boku.

Dok se Dario  (veoma uspešno) oprobavao u ribolovu, ja sam prošetao do drugog kraja naselja, gde se na mestu nekadašnje tvrđavice danas nalazi luksuzni turističko – ugostiteljski kompleks ‘’Forte Rose’’.

Većina turista u Rose dolazi tokom leta izletničkim brodićima iz Herceg Novog, a na isti način stiže se i do naše poslednje destinacije toga dana – plaže Žanjice.

Autom nam je trebalo oko pola sata (taman toliko treba i brodiću) za nekih desetak kilometara uskog i krivudavog puta bez saobraćajne signalizacije.

Žanjice, kod svih ovdašnjih ljudi koji su nekada letovali u Herceg Novom i okolini budi nostalgična sećanja, jer je svako barem jednom doplovio do ove, možda i najlepše plaže u Boki.

I, ovde se stanje u poređenju sa devedestim godinama i početkom dvehiljaditih, značajno promenilo, pa neko ko nije dugo bio ostaće zatečen količinom izgrađenih objekata, što kuća i apartmana po okolnim brdima, što brojnim ugostiteljskim lokalima na samoj plaži.

Ugostiteljski objekat u ovom kraju koji ja pamtim iz tih davnih godina postoji i danas i on se nalazi na obližnjoj plaži Mirišta, odakle sam za kraj ovog sadržajnog dana, posmatrao spektakularan zalazak sunca iznad ulaza u Bokokotorski zaliv  – poluostrva Prevlaka i ostrvca Mamula.

Jedino što je narušavalo pogled bile su građevinske dizalice koje su na pomenutoj Mamuli završavale izgradnju super – ekskluzivnog turističkog resorta, koji se otvara upravo ovih dana.

Cela priča je podigla dosta prašine i rasprave u Crnoj Gori, a ko želi više da se informiše o ovoj temi, to može pročitati OVDE

I, koliko god se trudio da ne budem opširan, ode ovaj blog u predugačku besedu, no valjda je to najbolji pokazatelj koliko smo bili opčinjeni lepotom Boke kotorske i svime što se ovde može videti i doživeti.

Time je i molja želja da sve to podelim sa što većim brojem ljudi bivala sve veća, pa ko je čitanje uspeo da dogura skroz do kraja, ima moje čestitke i zahvalnost.

Leave a Reply

Your email address will not be published.