Podvezirac, jezero za koje niko nije čuo

Nedavno sam prisustvovao jednom zanimljivom predavanju na temu -Travel blogovi: pisanje i zarada, na kom je predavač bio Miloš Petrović, dugogodišnji bloger i vlasnik sajta putuj.rs

Prijatno sam bio iznenađen velikim interesovanjem, sala je bila prepuna, i to ne samo sa mladim ljudima, bilo je dosta i nas ”veterana”.

Predavanje je bilo interesantno i korisno iz nekoliko razloga – uverilo mi je da sam zanatski, u delu priče šta je potrebno za kvalitetan tekst, na ispravnom putu, tj. da u potpunosti poštujem 7 postavljenih pravila.

Drugi deo, koji se tiče web marketinga, odnosno pravilne upotrebe određenih alata u programima i na internetu, je nešto na čemu moram u budućnosti značajnije poraditi.

Jedan detalj sa samog predavanja me je dodatno uverio da sam izabrao dobar koncept cele priče oko bloga Srce lutajuće.

Devojka koja je nedavno krenula sa blogom, postavila je pitanje kako održavati dinamiku bloga ukoliko između dva putovanja prođe npr 6 meseci.

Iza tog pitanja se u stvari krije drugačija filizofija travel bloga – da su samo ”veća” putovanja, i poznate, atraktivne destinacije, zanimljive teme.

Da se razumemo, ne bih imao ništa protiv da u životu vidim neke Maldive, Peru, New York, ili da  ponovim neki Pariz, Rim ili London, ali kako meni, tako i većini potencijalnih pratilaca mog bloga, usled trenutne finansijske i ostale (ne) mogućnosti, to ostaje u sferi snova.

Srce lutajuće će pokušati da motiviše ljude na pokret i istraživanje, najbliže okoline, pa onda što dalje i dalje, koliko ko bude mogao i želeo da dobaci.

Sa takvim pristupom, nemoguće je nemati o čemu pisati čitavih 6 meseci, potrebno je samo malo više mašte i volje.

Sajt fruskac.net je nešto najkorisnije i najbolje što je napravljeno za ljude željne istražiavnja i upoznavanja Fruške gore.

Fascinantna količina podataka, savršeno obrađena, svaki pojam ima svoju fotografiju, opis i lokaciju na mapi.

Veoma često ga koristim i svaki put se iznenadim koliko u stvari ja slabo i malo poznajem ovu našu lepoticu, bez obzira na sav dosadašnji uloženi trud.

Nama je prošla godina, na neki način, bila obeležena fruškogorskim jezerima, dosta njih smo obišli i ”konzumirali”, što pecajući, što kupajući se u njima, a neka smo samo gledali i divili se.

I tako, osmišljavajući naša ovogodišnja lutanja, pogledam stranicu na kojoj su nabrojana sva fruškogorska jezera i naravno da se iznenadim, kako brojem onih za koje nisam nikad čuo, pa samim tim ni video, tako i jednim koje mi je posebno zapalo za oko, samom činjenicom da nam se celog života nalazi pred nosom, a ne znamo da postoji – jezero Podvezirac.

Na samom internetu veoma je malo podataka o jezeru, možda najopsežniju priču je objavio svojevremeno novosadski ”Dnevnik”.

Meni je posebno bilo zanimljivo, da koga god sam pitao za to jezero (Petrovaradinci, Karlovčani), niko pojma nije imao, uključujući moju suprugu, koja je odrasla u Sremskim Karlovcima, i mamu, koja je kao planinar prošla sve staze i bogaze Fruške gore.

Doduše, mama se kasnije setila ”da su ih svojvremeno vodili do neke bare” u tom kraju, ali da to nije ostavilo neki poseban utisak na nju.

Kada se pročitaju pomenuti članci na fruškaću i ”Dnevniku”, vidi se da nivo vode u jezeru, pre svega zavisi od pročišćenosti kanala sa kojim je spojen, i u koji otiču atmosferske vode sa Stražilova.

Kako je pročišćenost kanala, nažalost sve lošija, logično je da mnogima koji naiđu na jezero u sušnim periodima, ono više liči na baru.

Jezero se, srećom, nalazi na google mapama, te je time posao oko njegovog pronalaženja, značajno olakšan.

Pažljivo proučavanje mape, govori nam da se do jezera može doći barem na 4 različita načina.

Mi smo se odlučili na najbrži, obzirom da smo imali manjak vremena tog dana, ali je dan bio toliko lep da nismo izdržali a da barem malo ne ”lutamo”.

Dakle, za one koji bi malo da pešače, najjednostavnije je krenuti autom za Sremske Karlovce i na prvom odvajanju sa glavnog puta skrenuti desno u ulicu Petrovaradinska (deo Karlovaca zvan ”Pivara”) i voziti se lagano uzbrdo do raskrsnice kod ”Mikromarketa”, gde treba skrenuti udesno i voziti ulicom Jovana Popovića sve do poslednjih kuća i kraja asfalta, tu ostaviti auto i nastaviti peške.

Oni koji imaju bolje automobile sa malo uzdignutijim trapom, mogu se dovesti bukvalno do samog jezera, zemljanim putem, ali mislim da nema potrebe, tih 1400 metara treba prošetati i uživati u pogledu na živopisne fruškogorske brežuljke.

Objekat koji dominira uzvišenjem koje se nalazi sa leve strane puta,iznad redova vinograda, je Vinarija Đurđić, do kojeg se takođe može doći autom, okolnim putem, a pretpostavka je da se i od nje može spustiti do jezera.

Analiza mape, govori nam da se do jezera Podvezirac, koje još zovu i Parloško jezero, može doći i iz pravca planinarskog doma na Stražilovu, iz Bukovca, kao iz pravca Zanoša tj Vezirca u Petrovaradinu.

Shodno ovome, brojne su pešačko – planianrske kombinacije moguće, sve se nalazi pristojnim razdaljinama, npr od pomenutog doma na Stražilovu do jezera ima 7,5 km.

Ne postoji nikakav putokaz koji bi upućivao gde se tačno nalazi jezero, ali smo nekako, na osnovu fotki sa ”Fruškaća”, prepoznali ambijent.

Sa zemljanog puta skreće se desno u pravcu šume iznad koje se uzdiže brdo, koje je karakterističnog izgleda za ostatak nekadašnjeg kopa – kao i brojna druga jezera na Fruškoj gori, i jezero Podvezirac je nastalo u velikoj rupi koja se pojavila kao posledica eksploatacije kamena.

Posle nekoliko desetina metara, nakon što se pređe betonski mostić preko kanala, prošašvši gusto šiblje, odjednom se ukazuje prelepi pogled na bistro zeleno jezero, obasjano suncem.

Toliko smo bili oduševljeni celom atmosferom jezera, mirom i tišinom, predivnom zelenom bojom vode, koja je pod blagim naletima vetra, ukrašena zlatnim sunčevim zracima, počela stidljivo da se talasa, da mi je bilo žao što se nismo pripremili i opremili za malo duži boravak na ovom predivnom mestu.

Prirodni mol, nastao povlačenjem vode, predstavlja idealno mesto za postaviti sto, stolice, pijuckati kafu i sunčati se, što je scena koju imamo nameru da zaista i realizujemo u skorije vreme.

U ”Dnevnikovom” članku se kaže da u jezeru ima riba, onih sitnijih, no mi ih nismo uspeli ni videti ni upecati, uprkos poslovičnoj fanatičnosti i upornosti našeg najmlađeg člana.

Kažu i da se u blizini jezera nalaze Parloški vodopadi, najistočniji vodopadi Fruške gore, ali da bi se oni pojavili, mora ipak da postoji zima sa snegom i većom količinom padavina, što ove godine svakako nije bio slučaj, naprotiv – iako je bila polovina februara, na suncu je bilo toliko toplo da smo komotno mogli boraviti i u majicama.

Eto, nije neka duga priča, ali je dovoljna kao ilustracija kako se može brzo, jednostavno, pa ako hoćete – i jeftino, doživeti nešto novo, zanimljivo i lepo, sasvim dovoljno da se baterije napune do sledećeg lutanja!