Mali raj na obodu Deliblatske peščare

Pojam Deliblatske peščare ima pomalo neobičnu sudbinu – svi su čuli za njega, a veoma mali broj ljudi je ikada posetio ovu zanimljivu destinaciju.

Većina ovdašnjih ljudi maglovito zna da se radi o nesvakidašnjem prirodnom fenomenu, da se nalazi ‘’negde u Banatu’’ i to bi uglavnom bilo to.

Zašto je to tako?

Osim poslovične nezainteresovanosti, činjenice da Deliblatska peščara uglavnom ljudima ‘’nije blizu, ni usput’’, mislim da je glavni razlog u nedovoljnoj informisanosti, nedostatku prijemčivih promotivnih kampanja, i konkretnih turističkih programa.

Upravo na ovom polju, stvari su se počele menjati na bolje, u poslednjih nekoliko godina, pre svega zaslugom pojedinaca, kao što i većina pozitivnih stvari u našoj zemlji, zavisi od volje, upornosti, kreativnosti i maštovitosti pojedinca, a ne od nekog sistemskog rešenja.

Na čelu grupe ljudi koji su u fokus turističke javnosti stavili južni Banat sa Deliblatskom peščarom kao centralnom atrakcijom, nalazi se moj veliki drugar Petar Peca Stamenović, koga sam upoznao pre 4 godine, dok je obavljao funkciju direktora Turističke organizacije Kovin.

Nije funkcija dugo potrajala, kao što uglavnom ide sa vrednima i sposobnima a nedovoljno podobnima, ali je Pecina energija i potreba da svoju ljubav prema rodnom kraju, usmeri ka njegovoj afirmaciji i pokušaju stvaranja konkretnog turističkog proizvoda od ovog vojvođanskog bisera, nastavljena kroz udruženje građana ‘’Klaster Deliblatska peščara’’ i kroz otvaranje sopstvenog turističko – ugostiteljskog objekta ‘’Deliblatska čarda’’.

Da se odmah razumemo, i ja spadam u one koji su o Deliblatskoj peščari uglavnom slušali, a veoma malo je istraživali, no kroz druženje sa Pecom, ‘’stvar’’ se donekle poboljšala – počeo sam da ‘’načinjem’’ zanimljivu i bogatu priču oko ove najveće evropske kontinentalne peščare.

Savršeno mesto da se krene u istraživanje peščare je selo Deliblato, a u njemu, idealna ”baza” je pomenuta ‘’Deliblatska čarda’’, gde smo bili gosti jednog (uglavnom) sunčanog, novembarskog vikenda.

Jedna digresija, radi se o porodičnom putovanju iz novembra 2019. godine, ali ću u tekstu na nekoliko mesta koristiti fotografije i informacije sa mojih službenih putovanja u ove krajeve (proleće 2017. i jesen 2018.), da bi cela slika bila razumljivija i zanimljivija.

Deliblato, tipično banatsko selo nalazi se na samoj granici Specijalnog rezervata prirode Delibalatska peščara, pripada opštini Kovin, a iz pravca Novog Sada, najbrže se dolazi pravcem koji nas vodi preko auto puta prema Beogradu, sa odvajanjem na Pupinov most preko Dunava u Zemunu, potom vožnjom obilaznicom do puta za Pančevo, a nakon njega kroz sela Dolovo i Mramorak, stižemo u Delibalto.

Ukupna kilometraža ovim putem je 145 km, a ukoliko se dolazi iz pravca Beograda, situacija je jednostavnija – ukupno 60 km, već pomenutom putanjom preko Pančeva.

Na putu do odredišta, uživali smo u jesenjim pejzažima, tipičnim za našu vojvođansku ravnicu, ‘’ukrašenu’’, na nekoliko mesta, sa savremenim velikim električnim vetrenjačama, koje je, sasvim solidno, ‘’vrtela’’ nadaleko poznata banatska košava.

Iako to u ovoj turi nismo učinili, preporučujuem da se usput stane u selu Dolovo i da se obavezno poseti Etno kuća SDAR, porodice Stajić.

Ja sam ovu zanimljivu postavku posetio prilikom jedne, ranije organizovane, novinarske ture, i bio impresioniran srdačnošću i posvećenosti, domaćina Đorđa Stajića, dok nas je upoznavao sa detaljima i zanimljivostima kuće, stare punih 295 godina!

Kuća je sagrađena od naboja i prekrivena trskom, smatra se da je ognjište počelo iz centralnog dela ( koje je očuvano) i nakon toga  se širilo.

Restaurirana je delimično, gde je trska zamenjena crepom 1850 god..

U njoj su i dan danas ostali autentični delovi pokućanstava i privredne baštine.

Ostale zgrade u dvorištu su takođe stare od 100 do 300 god.

Posetu je potrebno najaviti – +381 (0)62 444 913

Već na samom ulazu u Deliblato, sačekuje nas prizor koji ”naređuje” momentalno zaustavljanje.

Sa leve strane puta, na vrhu malog uzvišenja, napravljen je drveni vidikovac sa kojeg puca pogled, sa jedne strane na  Deliblatsku peščaru, a sa druge, na jezero Kraljevac, koje se nalazi uz sam put kojim smo došli, i koje se pruža celom svojom istočnom i južnom stranom, uz samo selo Deliblato.

Ovde se nalazimo, u stvari na ”granici” dva specijalna rezervata prirode, koji se naslanjaju jedan na drugi – Deliblatska peščara i Kraljevac.

Ne znam da li postoji sličan slučaj negde u našem okruženju.

Glavna zanimljivost SRP Kraljevac su plutajuća ostrva koje jaki vetrovi konstantno pomeraju i time čine pejsaž rezervata, uvek drugačijim.

Na sajtu rezervata kaže se da plutajuća ostrva predstavljaju ostatke nizijskih tresava, jednih od globalno najredjih i najugroženijih tipova staništa, kao i jedno od poslednjih utočišta retke biljne zajednice barske paprati i močvarne ive na našim prostorima.

Plutajuća i stalna ostrva sa vodenim oknima i podzemnim izvorima koji ne mrznu ni tokom najvećih zima predstavljaju značajno stanište za ribe, uključujući globalno ugroženu umbru. 

U čistoj i mirnoj vodi jezera Kraljevac često se mogu videti vidre.

Rezervat je deo medjunarodno značajnog područja za ptice i biodiverzitet (IBA) i predstavlja značajno gnezdilište brojnih retkih vrsta ptica močvarica, medju kojima se ističu mrka i žuta čaplja, gak, čapljica, eja močvarica, kao i globalno ugrožena patka njorka. Belobrka i crna čigra, kao veliki i mali vranac redovno se hrane ribom na ovom području. Lesni odeseci koji okružuju jezero Kraljevac mesto su gneždjenja velikih kolonija pčelarica.

Obližnji pašnjaci sa ostacima kontinentalne stepe jedno su od poslednjih utočišta ugroženih vrsta stepskih glodara tekunice i slepog kučeta u Srbiji.

Verovatno zbog vetra, plava boja jezera je tih dana, dodatno bila naglašena, a prošaranost sa trskom i drugim rastinjem, stvarala je kolorit koji mamio na permanentno fotografisanje.

Rezervatom upravlja Udruženje sportskih ribolovaca ‘’Deliblatsko jezero’’ iz Deliblata, a u njihovom objektu na obali jezera, organizuju se različite radionice za đake, studente i istraživače.

Ovde je moguće iznajmiti čamac i krenuti u laganu vožnju jezerom te posmatrati retke primerke ptica i fotografisati nestvarno lepu prirodu.

Naravno da je nas od svih aktivnosti, najviše zanimao ribolov, no obzirom na košavu, to nije bilo moguće realizovati sa mola ili čamaca udruženja, nego smo morali pronaći malo skrovtije mesto, nekoliko desetina metara dalje.

Ulov nije bio spektakularan, ali smo aktivnost morali ponoviti  drugog dana našeg boravka, da utvrdimo gradivo 😊

Taj stalni nedostatak vremena, ozbiljan je neprijatelj svakom hedonizmu i želji za potpunim opuštanjem i  prepuštanjem, pa iako mi je ovo druga poseta jezeru, nekako sam ostao ‘’gladan’’ dužeg uživanja u njegovim bojama i njegovoj relaksirajućoj energiji.

Nekih 2 km od jezera, na kraju ulice Borisa Kidriča, i na kraju sela, sa njegove južne strane, nalazi se Deliblatska čarda, turistički objekat, otvoren polovinom 2019.godine.

Objekat se sastoji od restoranskog dela, izgrađenog u etno stilu, sa preovlađujućem elementima cigle i drveta, smeštajnog dela u kome se u dvokrevetnim i trokrevetnim sobama, ukupno nalazi 21 ležaj, te dvorišta gde su za toplinu oko srca zadužena dva mila stvora – braća lipicaneri, Favorit i Štrumf.

Braća su nestašna, pa znaju ponekad noću da odlutaju u obližnje polje, ali verujem da ih je dresura sprovedena u međuvremenu, malo primirila….

Restoran ima 60 sedećih mesta, idealan je za sve vrste organizovanih okupljanja, od seminara do proslava.

Meni je raznovrstan, svaki dan se kuva nešto drugo, naravno da je svaki dogovor moguć.

Posebno je bio impresivan  bogat banatski doručak, sva su čula maksimalno uživala.

Inače, u okviru aktivnosti Klastera ‘’Deliblatska peščara’’, u nekoliko navrata su organizovana zanimljiva gastronomska dešavanja, u kojima su prezentovana retka jela iz nacionalnih kuhinja svih naroda koji su naseljavali ove krajeve.

Što se pića tiče, tu imam dve važne preporuke – domaćinska rakija od dunje i crveno vino ‘’Freska’’, koju proizvodi vinarija Đorđe, objekat koji se takođe nalazi u Delibaltskoj peščari.

Ovo drugo posebno, neverovatno pitko vino, što bi rekao Đole Balaševiće – gutljaji sami klize….

Vinarija Đorđe, koja je sastavni deo luksuznog turističkog kompleksa Sand resort, nalazi se u Devojačkom bunaru, najpoznatijem izletištu Deliblatske peščare, lociranom sa njene severoistočne strane, do kog se najlakše dolazi putem koji od Pančeva vodi ka Alibunaru i dalje prema Vršcu.

Administrativno pripada Banatskom Karlovcu, a obzirom da je od Deliblata udaljeno i više od 40 km, ovaj put nismo imali vremena za obilazak, fotografije koje prilažem su iz jedne od mojih ranijih službenih poseta ovom kraju.

Mesto je zaista fenomenalno uređeno, imate utisak kao da se nalazite u nekoj šumi u blizini mora, a zapravo ste usred pustinje.  

Od interesantnih mesta u blizini, moram ovde spomenuti  i ugostiteljski objekat veoma egzotičnog naziva  – ‘’Salaš kod mog Đoke’’.

Nalazi se u ataru sela Mramorak, 16 km od Deliblata, i definitivno je jedna od najzabačenijih kafana u kojima sam bio, što ima svojih i prednosti i mana….

Atmosfera je naravno vesela, što i priliči kombinaciji dobre hrane, pića i tamburaša.

No, da se mi vratimo u našu čardu….

Nakon ručka i kratkog predaha u jednoj od prijatno uređenih soba u smeštajnom delu Deliblatske čarde, zaputili smo se u samu peščaru, do 7,5 km udaljenog kompleksa, zvaničnog naziva Školsko – rekreativni centar Čardak.

Okružen je netaknutom prirodom, šumom, livadama, te je idealno mesto za boravak u prirodi, jer istovremeno pruža mogućnost za edukaciju i rekreaciju kao i priliku za  uživanje u prirodnim lepotama Deliblatske peščare.

Centar se sastoji s od upravne zgrade, restorana, 7 paviljona (dva renovirana, sa 130 ležajeva), terena za male sportove i prateće sadržaje.

Čardak je okružen stazama koje su opremljene informativnim tablama, odmorištima i vidikovcima, omogućava upotpunjen  boravak u prirodi učenicima, đacima, studentima i posebno stručnjacima bioloških nauka.

• Staza Čardak – Vrela: Kružna pešačka staza dužine 12 km.
• Staza Borovi breg: Pešačka staza u obliku osmice, dužine 15 km. Staza je pogodna i za biciklističku (off road) vožnju kao i za kondiciono trčanje.
• Staza Koprivić: Kružna pešačka staza dužine 7 km.
• Staza Staza radosti: Kružna pešačka staza dužine 5 km.
• Staza Eko staza: Kružna staza dužine 3,5 km. 
• Staza zdravlja: Kružna staza dužine 3,5 km.

U staroj Jugolsaviji, centar je bio omiljena baza akcijaša, a baš prilikom mog prvog boravka u proleće 2017. godine, bilo je organizovano okupljanje starih akcijaša, kako bi se uz druženje evocirale uspomene na neka lepša i bezbrižnija vremena.

Danas centrom, kao i celokupnim specijalnim rezervatom, upravlja preduzće Vojvodina šume.

Obzirom na izuzetnu kratkotrajnost jesenjih dana, naša šetnja je bila prilagođena tom oskudnom tajmingu, a uz malo fudbala i osveženje na terasi ugostiteljskog objekta, sa savršenim pogledom na ceo centar, poseta se okončala u suton te novembarske subote.

Na polovini puta između Deliblata i ovog kompleksa, na samom ulazu u Deliblatsku peščaru, ”Vojvodinašume” je 2010. godine otvorilo Edukativni centar ”Čardak”.

Kako kažu na svojim stranicama ”namena Centra je da kroz prezentaciju i organizovanu edukaciju o principima održivog gazdovanja, nadzoru i upravljanju, poveća svest korisnika područja ka neminovnosti zaštiti prirode i sprečavanju opadanja biološke raznovrsnosti.

Kapacitet Edukativnog centra „Čardak“  čine tri objekta ukupne površine 320 m2.

Osnivanje multifunkcionalnog Edukativnog centra, okruženog obeleženim stazama koje su opremljene informativnim tablama, odmorištima i osmatračnicama, omogućuje upotpunjen  boravak u prirodi prvenstveno đacima, studentima i stručnjacima bioloških nauka.

Ovde će se moći dobiti informacije i potražiti pomoć, uzeti  propagandni materijal, kupiti autentični suveniri i pripremati lokalni i međunarodni projekti.”

Samo selo Deliblato, prema rezultatima popisa iz 2011.godine, broji nešto manje od 3000 stanovnika, ali jasno je da je danas taj broj, drastično manji.

U selu je osim većinskog srpskog, u većem broju prisutno i stanovništvo rumunskog porekla, čemu svedoči i lepo uređena Rumunska pravoslavna crkva Svete trojice.

Na zidovima crkve oslikani su likovi patrijarha Justina (rumunski) i Germana (srpski).

Tu su i rumunske vojvode Mihail, Stefan, Mirčea i grof Cepeš.

U istoj ulici, dijagonalno prekoputa, na uzvišenju iznad jezera Kraljevac, nalazi se Srpska pravoslavna crkva Prenosa moštiju Svetog Nikole.

U slučaju rumunske crkve, imao sam sreće da je bila otvorena, te sam mogao da je razgledam i fotografišem, ali su podaci o njoj na netu, veoma oskudni.

Sa crkvom Prenosa moštiju Svetog Nikole, imao sam obrnuti slučaj – bila je zaključana i mogao sam da je fotografišem samo sa spoljne strane, no podaci o njoj su relativno opširni i kazuju nam da je crkva ”sagrađena  u vreme Vojne granice u Banatu, na brežuljku sa koga dominira selom.

Gradnja deliblatske bogomolje je trajala 1778-1779. godine.

Hram je jednostavna, tipizirana građevina, obnovljena u baroknom stilu, sa nevelikim tornjem na zapadnoj strani, čiji je ikonostas 1778. godine oslikao Jakov Orfelin koji je, uz Teodora Kračuna, naš najznačajniji predstavnik baroka u slikarstvu, što ikonostasu ove crkve daje posebnu vrednost.

Najuspelije ikone u crkvi pripadaju ciklusu Muka Hristovih, dok prestone ikone ponavljaju rešenja sa ikonostasa iz Saborne crkve u Sremskim Karlovcima.

U crkvi se čuva i „Hristov grob“, rad slikara Živka Petrovića iz Rume i drvorezbara Mihaila Kostića iz Velikog Bečkereka iz 1861. godine.”  (tekst preuzet sa wikipedie)

Obe crkve, nalaze se u glavnoj seoskoj ulici, u kojoj je vreme stalo, kao i u većini drugih vojvođanskih mesta, počevši od naziva ulice – Maršala Tita, pa do spomen ploče i skulpture na Trgu revolucije.

Ulica završava na obali jezera Kraljevac, a šetnja ovim tipičnim banatskim selom, okupanim zlatnim jesenjim suncem, vratila me je u  Vojvodinu mog detinjstva, onu koja nam neumoljivo i bespovratno nestaje u ovim surovim vremenima.

”Deliblatska čarda”, prema najnovijim informacijama, u novu turističku sezonu, treba da krene sa dva značajna ”pojačanja” – u najavi je gradnja saune i otvorenog bazena, čime će ukupna ponuda postati još atraktivnija.

U ovom blogu, predstavili smo je kao idealno polazište za istraživanje Deliblatske peščare, ali se odavde mogu organizovati izleti i na druge, ne tako daleke, zanimljive turističke destinacije, kao što su tvrđava u Smederevu, tvrđava Ram, jezera u Beloj Crkvi, Vršac itd.

Takođe, osim pomenutih aktivnosti na jezeru (vožnja čamcem, ribolov), raznoraznih pešačkih staza, moguće je organizovati vožnju sa konjima kroz peščaru, a uskoro će u ponudi biti i iznajmljivanje biciklova.

Kao što sam rekao na početku, ovo smatram samo prvim koracima ka upoznavanju ovog prirodnog bisera naše Vojvodine, pravo istraživanje nas tek očekuje, što autom, što peške po nekim od brojnih obeleženih staza.

Ono što mene najviše privlači, i od čega najviše očekujem, jesu Zagajačka brda, koja se nalaze na suprotnom kraju Deliblatske peščare u odnosu na Deliblato (cca 30 km), i koja predstavljaju granicu peščare, sa istočne strane.

Planinarenje započinje iz sela Grebenac, a čitav krajolik izgleda poptpuno nestvarno, kada se ima u vidu da se radi o Vojvodini i o peščari.

Kao ilustraciju, ”pozajmiću” jednu fotografiju od kolege blogera sa sajta Nestvarna mesta

Sjajan tekst i fotografije, obavezno pogledajte.

Priznaćete da prizori oduzimaju dah, tako da ja ovo jednostavno moram videti, i to u najskorije vreme, a nadam se da je cela priča uspela da motiviše i nekog od vas, da krene putem ovih lepota i zanimljivosti.

Deliblatska peščara nas očekuje!