Postojna, svetsko (a naše) čudo prirode

Naše ovogodišnje zimovanje – skijanje u Francuskoj koje je (smišljeno) preraslo u jedno veliko i sadržajno evropsko putovanje, zaslužilo je da se završi u velikom stilu, a od posete Postojnskoj jami, toj kraljici podzemnih lepota, teško da je moglo biti bolje alternative.

Postojna nam se baš zgodno ‘’namestila’’, em nas put svakako vodi pored nje, em je u danu povratka iz francuskog Briancona i predivno provedenog popodneva u Veneciji, ona bila maksimalna tačka za vožnju u jednom danu.

Moji (brojni) prijatelji iz Slovenije, sigurno se neće ljutiti na mene zbog ovog ”svojatanja” iz naslova bloga.

Blog je forma u kojoj autor iskazuje svoje impresije i osećaje, a lični osećaj koji na datu temu imam da je ”moje” sve od Sežane do Đevđelije.

Ipak sam se ja rodio u zemlji u kojoj smo naučeni da se ponosimo ”našom” Postojnom.

Inače se radi o perfektno lociranoj destinaciji – na pola sata su Ljubljana, Trst, Nova Gorica, Jadransko more i Alpe.

O cenama ulaznica za posetu jami i ostalim turističkim sadržajima i atrakcijama, malo kasnije, ovde govorim o cenama smeštaja – u nekoliko meseci potrage što preko Bookinga, što preko Airbnb, a probao sam i direktno preko iznajmljivača, nisam uspeo pronaći apartman (za smeštaj 4 osobe) ispod 90eura , što mi je u poređenju sa 57 eura koliko smo platili apartman u centru Torina, a izbog činjenice da ćemo u njemu provesti ukupno 10 sati, delovalo zaista previše.

No, nije bilo druge, pa smo se odlučili za Apartman Linden Garden, koji je zaista i prelepo uređen i odlično lociran, u blizini autoputa kojim smo stigli, na 3,5 km udaljenosti od jame, okružen proplancima i borovom šumom.

Od domaćina upoznali smo samo dve šarmantne mace, od kojih je ovaj veliki, a istovremeno mali (samo godinu i po dana star) mačor Lilo, svojom nesvakidešnjom neposrednošću i umiljatošću, uspeo da nas ‘’kupi’’ posle samo par minuta poznanstva.

U zimskom periodu, prva tura razgledanja jame počinje u 10h.

U januaru ima samo tri polaska dnevno, osim ovog ‘’našeg’’ u 10h, termini su 12h i 15h.

Dobra stvar dolaska u ovo doba godine je što su tada gužve najmanje, odnosno mi nikakvu gužvu nismo ni imali, iako se radilo o vikendu.

U letnjoj sezoni, prvi ulaz u jamu je već u 9h, a od 10h ture kreću na svakih pola sata, sve do 18h.

Preporuka je (posebno u sezoni) da karte kupite unapred online.

Ako kupujete na licu mesta, pazite da se ne ‘’zajurite’’ prema ulazu u jamu (što se meni desilo) i promašite blagajnu koja nekih 100 metara niže.

U zgradi koja se nalazi na ulazu u jamu karte su se prodavale u vreme Austro – Ugarske, a iz tog perioda potiče i ovo šarmantno zdanje.

Idemo sad malo na cenovnik.

Cena ulaza u jamu za odrasle je 28,5 eura, za uzrast 16-25 godina cena je 22,80 eura, dok je za decu 6-15 godina cena je 17,10 eura.

Pa, ako dolazite npr kao četvoročlana porodica, biće to prilično bolna cifra.

Osim same Postojnske jame, ovde u ponudi postoje i brojne druge turističke atrakcije, od kojih je svakako najpoznatija poseta čuvenom dvorcu Predjamski grad, koji se nalazi 10 km od jame.

Najveći ‘’pećinski’’ dvorac na svetu, star 800 godina, uklesan je u 123 metara visoku liticu i predstavlja pravu poslasticu za sve turiste i posetioce ovih krajeva.

Ponajviše usled nedostatka vremena, nešto malo i zbog nedostatka finansija nakon 12 evropskih dana, a i da nam nešto ostane za iduću godinu – mi, ovaj put, nismo posetili dvorac.

Inače, ulaznica koja obuhvata posetu dvorcu i ulaz u jamu košta 40,9 eura.

Zvaničan naziv celog kompleksa je Park Postojnska jama, a osim jame i dvorca kao dve glavne atrakcije, u ponudi su još i poseta Vivariju gde se mogu videti razne životinjske vrste – stanovnici jame, kao i razgledanje izložbe Expo jama kras, gde se na moderan i atraktivan način prikazuje nastanak podzemnih kraških fenomena i otkriva istorija pećine.

Komplet jama + dvorac + vivarij + izložba košta 49,5eura.

Ne treba zaboraviti da se i parking za automobile posebno plaća, pa vam je sad možda jasnija moja kuknjava na početku bloga o ovdašnjoj skupoći.

Na putu od parkirališta do ulaza u jamu posetioci prelaze šarmantni drveni mostić preko užurbane i modre reke Pivke uz koju je podignuta jedna stara vodenica.

Potom se stiže do čuvenog hotela ‘’Jama’’, pored koga je turističko – informativni centar, suvenirnica i blagajna.

Kada smo kod hotela, cena obične dvokrevetne sobe, radni dan van sezone je 126 eura za dve osobe, noćenje sa doručkom.

U samom hotelu postoji zanimljiva turistička tura ‘’Tajne sobe’’ u kojoj se obilaze prostorije koje je koristila jugoslovenska tajna služba i koje su otkrivene tek prilikom rekonstrukcije hotela 2016. godine.

Cena ture sa audio vodičem je 15 eura, sa vodičem 24, 90 eura, a sa vodičem i cateringom 50 eura!

Kažem ja, para nikad osta…

Postojnska jama u osnovi predstavlja jedan segment sistema pećina čija je ukupna dužina nešto više od 20 km.

U taj sistem spadaju još i Otoška, Magdalenina, Crna i Pivka pećina, od kojih je poslednje dve takođe moguće turistički obići.

Pećine su nastale delovanjem Pivke, reke ponornice u vremenskom periodu dužem od dva miliona godina!

Prema nekim pisanim tragovima, Postojnska jama je svoje prve posetioce imala još u 13. veku, ali se 1818. zvanično označava kao godina u kojoj je otkriven veći deo pećine koji je i danas srce turističkih obilazaka.

Kao što to obično biva, pećina je otkrivena sasvim slučajno, a zasluga za to pripisana je Luki Čuču, radniku koji je postavljajući osvetljenje u tzv Velikoj dvorani, u sklopu priprema za doček cara Franje I ‘’zalutao’’ u, do tada, neistraženom smeru….

Jama je već naredne godine otvorena za posetu svim znatiželjnicima, a nakon nekoliko decenija traganja za rešenjem koje će olakšati prilično naporan poduhvat razgledanja pećine, 1872. godine otvorena je prva pećinska železnica na svetu.

Prvobitnu verziju od dva vagona za ukupno 8 posetilaca, gurali su zaposlenici u jami….

Tehnološki napredak koji je usledio u narednih 150 godina, produžavao je dužinu pruge, benzinske lokomotive su se smenjivale da bih ih konačno nasledila električna, a broj turista je konstantno rastao da bi njihova ukupna cifra prešla 40 miliona.

Posetioci su dolazili bukvalno iz svih delova naše planete, što je Postojnu mapiralo kao svetski poznati i priznatu atrakciju.

Za turiste je trenutno dostupno nešto više od 5 km pećine, od toga se prvih tri obilazi vozom, a preostalih dva kilometra prelazi se peške.

Na početnu tačku, posetioci se vraćaju takođe vozićem.

Cela tura traje oko 90 minuta, od čega na vožnju vozićem otpada po desetak minuta u jednom pravcu.

Iz bogate prošlosti jame, jedan događaj se posebno izdvaja – za vreme II svetskog rata Nemci su ovde skladištili gorivo za čitavo područje od Trsta do Rijeke.

Partizanskom diverzantskom akcijom 23.04.1944. skladište je dignuto vazduh, a požar u pećini je trajao punih 7 dana.

Od požara pocrnele stene i dan danas se mogu videti na ulazu u pećinu.

Temperatura u pećini je konstantna i kreće se od 8 do 10C, pa se tome treba prilagoditi u smislu adekvatne odeće, posebno ukoliko dolazite leti.

Mi smo prvi put u Postojnskoj jami bili, sada već daleke, 2006.godine i od tada se jedna bitna stvar promenila nabolje.

Naime, tada je fotografisanje bilo zabranjeno u celoj pećini, osim u poslednjoj dvorani, pa su uspomene iz te naše posete uglavnom nastale ‘’na kvarno’’.

Sada je dozvoljeno fotografisanje i snimanje, naravno bez upotrebe blica.

Kroz pećinu se krećete u grupi, ali samostalno određujete tempo i to gde ćete i koliko zastati, fotografisati itd, a audio vodič koji svako zadužuje po želji (dostupan na brojnim jezicima, uključujući i hrvatski) omogućava da razgledanje bude kvalitetno i edukativno.

E, sad ovde moram da napravim digresiju jer sam tražeći neke podatke na netu upravo pročitao i sasvim drugačija iskustva koja su verovatno nastala tokom top sezone kada je nemerljivo veća gužva, broj tura veći i njihov međusobni razmak mnogo manji, što uzrokuje značajno drugačiji doživljaj obilaska.

Vozić turiste dovozi do najviše tačke u jami koja je 40 metara viša od polazne, a ova, jedna od najvećih dvorana u jami, zove se Velika Gora, čije je svod impresivne visine od čak 300 metara.

Još za vreme vošnje vozićem, količina i veličina pećinskog nakita, njegovi razni oblici, sjaj, raskoš i gracioznost, ostavljaju posetioce bez reči.

Jednostavno ne znate kuda pre da gledate, sa svih strane ste okruženi vanvremenskom lepotom koju samo priroda može da stvori.

Osnovnoškolsko gradivo uči nas da su najpoznatiji pećinski ukrasi stalktiti i stalagmiti, a iz potpuno nepoznatog razloga ja nikako da zapamtim koji su koji.

Zbog toga ćemo tu lekciju i ovde ponoviti – stalaktit se stvara sa pećinske tavanice, a stalagmit sa njenog poda.

Nastaju od kapljica vode, a za 1 cm potrebno je da prođe stotinu godina!

Njihovim spajanjem formira se pećinski stub.

Najpoznatiji pećinski ukras i ujedno simbol Postojnske jame je ‘’Dijamant’’ (Briljant), pet metara visok stalagmit sjajne bele boje.

Šetnja u koju krećete iz Velike Gore obuhvata prelazak Ruskog mosta (gradili ga ruski zarobljenici u I svetskom ratu) prolazak kroz puno različitih dvorana koje su dobile nazive prema asocijacijama koje njihovi ukrasi izazivaju, pa tako imamo Crvenu, Belu, Zimsku, Špageti….

Tokom šetnje, audio vodič će vas u jednom momentu obavestiti da se nalazite na najnižoj tački u pećini, koja je 20 metara niža od ulazne.

Ove, dosta velike, visinske razlike ja tokom šetnje nisam registrovao, jer usponi i silasci su postepeni i blagi, a i fantastični prizori sa kojima smo permanentno okruženi, maksimalno zaokupljuju pažnju.

Jedino što u jami ne može da se fotografiše to je njen najpoznatiji stanovnik – čovečja ribica.

Ona se može videti u specijalno osmišljenom, zaštićenom i prilično tamnom akvarijumu, a radi se o endemskoj vrsti čije je glavno stanište Slovenija, odnosno Postojnska jama.

Ovo ‘’mladunče zmaja’’ kako mu glasi naziv iz vremena legendi i mitova, može da poživi i do sto godina!

Nedaleko od ovih ‘’malih zmajeva’’ nalazi se Koncertna dvorana u kojoj se tura završava.

Ovaj grandiozni prostor koji može da okupi 10 000 ljudi ima površinu od 3000 m2 , najveća visina mu je 40 metara, savršene je akustike, a o ‘’scenografiji’’ ne treba trošiti reči.

Tu se nalazi suvenirnica, toalet i stanica vozića koji vas iz ove čudesne avanture u središtu zemlje vrlo brzo vraća u surovu realnost.

Šta reći na kraju?

U pitanju je zaista nesvakidašnji doživljaj, kojeg bi trebao svako sebi barem jednom u životu da priušti.

Skupo jeste, ali su to uspomene za ceo život, i nadam se da će ostale smernice koje sam u blogu dao biti od koristi svim zainteresovanima za što kvalitetniju organizaciju svog dolaska i posete ovom svetskom čudu.