by Treću godinu zaredom prvi dani u godini bili su rezervisani za naše zimovanje u Francuskoj.
Za razliku od prethodna dva, na ovogodišnje dugačako putovanje krenuli smo autobusom – naše drage prijateljice i saputnice su odustale od ”zimskih radosti” tako da je (atraktivnija) opcija putovanja automobilom otpala.
Sa turističke tačke gledišta ovo putovanje je bilo znatno oskudnije – ranijih godina smo priliom odlaska/povratka sa zimovanja obilazili Torino, Veneziu, Postojnu, Veronu, Genovu, Bresciu, dok smo ovaj put imali samo direktnu rutu Beograd – Le Corbier uz usputne kratke pauze.
Dve su prednosti putovanja autobusom – manji su troškovi u ovoj varijanti, a i komotnije je – nas četvoro sa svim stvarima bili smo složeni kao sardine u autu sa veoma skromnim mogućnostima bilo kakvog pomeranja.
Nakon Isole 2000, Aurona, Serre Chevaliera, Les 2 Alpesa, Alpe D’Hueza, šesti francuski skijaški centar koji sam posetio bio je Les Sybelles.
Kako smo izabrali aranžman ?
I, ovaj put smo primenili recept da se ”tim koji dobija ne menja”, pa smo aranžman rezervisali preko agencije SKI FUN.
Možda nisam baš trebao toliko da ih hvalim prethodnih godina, izgleda da sam ih urekao – ovogodišnja organizacija predputovanja protekla je uz dosta problematike u komunikaciji koja je, koliko smo čuli, posledica previranja unutar franšize i dovođenja brojnih novih (sa)radnika koji se nisu baš najbolje snalazili.
Kao i ranije, ključ za dobijanje povoljne ponude je što ranija (re)akcija, tako da sam već krajem jula krenuo u prertragu raspoloživih opcija.
Finansijska situacija mi ne omogućava da tražim konkretnu destinaciju na koju bih išao, nego se odredište ”samo izabere” u odnosu na to koja je ponuda najpovoljnija.
Neke destinacije bih vrlo rado ponovio (i ”utvrdio gradivo”) poput Alpe D’Hueza i Serre Chevaliera, ali su cene za ove ski centre bile drastično veće u odnosu na prethodne godine.
Sve u svemu, kockice su ovaj put složile za ski centar Les Sybelles, odnosno za mesto Le Corbier u savojskim Alpima.
Onima koji prvi put čitaju neki moj blog o skijanju u Francuskoj, skrenuću pažnju da je osim cene, prilikom izbora aranžmana, potrebno vrlo pažljivo pogledati sve detalje ponude koje određeni objekat nudi, npr. da li je potrebno poneti sopstvenu posteljinu i peškire, kakva je situacija sa w-fi i završnim čišćenjem apartmana, ima li objekat parking/garažu (za one koji idu sopstvenim prevozom) i koliko se naplaćuje i slično.
Sve ovo je portrebno znati na samom početku kako ne bi bilo nekih neprijatnih iznenađenja na licu mesta.
Gde se nalazi Les Sybelles (Le Corbier) ?
Ovaj ski centar, lociran u departmanu Savoie, prostire se na nadmorskim visinama od 1100 do 2620 metara.
Sastoji se od šest povezanih skijališta – St Colomban des Villards (1100 m), Les Bottières (1300 m), Le Corbier (1550 m), St Jean d’Arves (1550 m), Saint Sorlin d’Arves (1600 m) i La Toussuire (1750m).
Zvaničan podatak da je ukupna kilometraža staza impresivnih 310 km, čime se Les Sybelles svrstao na četvrto mesto u celoj Francuskoj, što je podatak koji svakako imponuje.
Naša polazna tačka bio je parking kod megamarketa Roda u blizini auto – puta Beograd-Zagreb (mislim da se to vodi pod Zemun), a od te tačke do Le Corbiera ima 1290 km.
Novosađani će zbog drugačije maršrute preći zanemarljivo manje kilometara, dok su drugari iz Zagreba u povlaštenom položaju obzirom da im treba (ukupno) 800 km manje.
Obzirom da je, osim poslednjih dvadesetak kilometara, sve auto – put, putovanje je teklo prilično glatko.
Jedini zastoj smo imali ispred čuvenog Frejusa, trinaest kilometara dugačkog tunela koji povezuje Italiju i Francusku i to ne zbog neke enormne gužve nego što smo dosta dugo čekali službeno vozilo koje po propisu mora da isprati svaki double – decker autobus čitavom trasom tunela.
Sve pohvale idu vozačima autobusa prevoznika ”Barbados” – savršena vožnja bez greške, a i sam bus je bio prilično komforan (ne znam da li bih isti utisak imao da sam sedeo pored prozora, ovako sam mogao noge da pružam u prolaz između sedišta pa mi je bilo sasvim OK).
Osim usputnih, kraćih, pauza (granica, jedna u Hrvatskoj, jedna u Sloveniji, jedna u Italiji) glavno zadržavanje bilo je u mestu Saint-Jean-de-Maurienne, koje se nalazi u podnožju ski centra Les Sybelles, 17 km od Le Corbiera i 35 km od tunela Frejus.
Pauza je bila predviđena za nabavku u hipermarketu Carrefour Traiteur kojeg ću preporučiti svakome ko se uputi našom putanjom jer su cene gore, u samom ski centru, značajno veće.
Naš se boravak u ovom prilično nezanimljivom mestu poprilično odužio jer su upravo tu došle do izražaja sve slabosti komplikovane SKI FUN organizacije – deo putnika iz našeg busa je odavde nastavljao svoje putovanje drugim prevozom ka obližnjim skijalištima (Valmeinier…), deo njih nam se priključio nakon što su došli avionom do Milana, a sve zajedno je bilo ispunjeno sa konstantnim kašnjenjima i čekanjima.
Srećom, temepratura je bila takva da smo čekanje mogli komotno provesti na klupi ispred marketa, no sa druge strane to je bila svojevrsna najava kakvo će nas vreme dočekati i pratiti tokom našeg sedmodnevnog boravka.
Koliko sve to košta i šta uraditi da što manje novaca potrošite?
Najam studio – apartmana za nas dvojicu iznosio je 296 eura.
Šestodnevni skipass ”Les Sybelles” koštao je 177 eura.
Cena autobuskog prevoza bila je 160 eura po glavi.
Dakle, sveukupni osnovni trošak iznosio je 970 eura za nas dvojicu.
Ovo su cene koje se odnose na aranžman SKI FUN-a, na licu mesta je to nešto sasvim drugo, i to moram naglasiti jer je ranijih godina bilo neverice i zabune kod pojedinaca koji su čitali ovaj segment mojih izveštaja iz Francuske.
Od kuće smo poneli gotova jela, konzerve sardina, pašteta, supe u kesici, testo u vrednosti od oko 60 eura, a za dve nabavke u Francuskoj potrošili smo dodatnih 80 eura.
Iznajmljivanje Dariove opreme – skije + cipele u Novom Sadu koštalo je oko 65 eura.
U svim ski centrima Francuske u kojima smo do sada bili wi-fi je predstavljao problem.
Ili ga ima samo na recepciji, ili mu je preslab signal u sobama uprkos tome što ga se skupo plati, pa smo poučeni tim iskustvom kod kuće kupili preko ”Kupujem – prodajem” roaming kartice za 35 eura (jedna kartica od 50 GB i druga od 10 GB).
Jednom smo otišli na toplu čokoladu u kafić na stazi i potrošili 9 eura i na povratku smo na pauzi u Italiji pojeli dve pizze i popili po dva pića za 40 eura.
Sve u svemu vrlo precizna računica govori da nas je čiatva zabava koštala 1260 eura, verovali ili ne…
Kakav nam je bio smeštaj?
Apartmanski kompleks Les Alpages du Corbier bio je naš dom sedam dana i odmah na početku moram reći da smo bili izuzetno zadovoljni kako njegovim sadržajima tako i položajem.
Kompleks se sastoji iz tri odvojene celine (A, B i C) i nalazi se na samom kraju naselja sa jugoistočne strane, neposredno uz stazu Saut i žičaru Voie Lactee.
Mi smo bili smešteni u delu B, koji je najbolje pozicioniran – pogled sa terase apartmana na ski centar, a od skijašnice do staze nije bilo više od 15 metara.
Studio veličine 25 m2 izuzetno funkcionalan sa svim neophodnim sadržajima bio je idealan za nas dvojicu.
Predsoblje, odvojeni wc i kupatilo sa kadom, dnevni boravak sa prostranim kuhinjskim delom i terasa.
Kauč je na razvlačenje s tim da se od izvučenog dela formira zaseban, udoban i regularan ležaj.
Apartman poseduje opremu za čišćenje, od usisivača (jako bitno zbog vakuum kesa) pa do kofe i krpa.
Recepcija radi dvokratno za sva eventalna pitanja i primedbe.
Mi smo imali jedan dan problem sa odvodom vode iz sudopere i pokvarenom sijalicom, efikasni domar je sve to rešio narednog dana za par minuta.
Kompleks sadrži (u A delu) prodavnicu ski opreme, bar i restoran, fitnes salu, saunu i bazen.
Sauna se posebno plaća dok je korištenje bazena i fitnes sale uključeno u osnovnu cenu.
Bazen koji pominjem je u stvari spoljašnji, a ja sam sebi dopustio i tu ludost pa sam ga jedno popodne nakratko ”konzumirao” .
U osnovi se radi o ”toplo – hladno” konceptu, topla voda i brčkanje u snežnom okruženju, čisto da osetimo kako je Fincima skoro svaki dan 😊.
Glavna mana našeg smeštaja je teška pristupačnost za autobuse, što zbog uzanih prilaznih puteva, što zbog činjenice da su bili netaknuti od strane komunalaca pa je osim poveće udaljenosti, teglenje stvari od parkinga na glavnom putu do apartmana, kroz bljuzgavicu u dolasku i led na odlasku, predstavljalo svojevrsni psihofizički izazov.
Nekoliko rečenica o samom mestu
Reč ”mesto” u osnovi nije adekvatan naziv – Le Corbier je tipičan ski resort/turističko naselje namenski građeno i zvanično otvoreno u decembru 1967.
Pripada komuni Villarembert i regiji Auvergne-Rhône-Alpes, a sastoji se iz niza ogromnih apartmanskih zgrada – solitera, vizuelno (nama) teško gledljivim.
Mene je po svom konceptu izuzetno podsetio na ski resort Isola 2000, prvi koji sam posetio u Francuskoj.
Dakle, nije bilo prilike da se uživa u nekoj lepoj i sadržajnoj šetnji kakve smo imali u bajkovitim alpskim mestima Brianconu i Les 2 Alpes prethodnih godina, nego samo relacija staza-smeštaj sa eventualnim odlaskom do prodavnice.
Ali, za neskijaše je bilo ”posla” – šetnje do svih okolnih mesta koje pripadaju ski centru, po njihovim rečima, bile su i više nego inspirativne, posebno ako se ima u vidu da sva ta seoca imaju upravo taj nedostajući šarm i vizuelnu privlačnost koja je falila našem Le Corbieru.
Imam utisak da su ta soliterska naelja nasred planine negativni relikti prošlosti i da su u Francuskoj bili u modi šezdesetih i sedamdesetih, a da je gradnja novijeg doba prilagođena ambijentu i elementarnim estetskim stndardima, upravo suprotno od naših ”Jahorina”, ”Koaponika”, ”Zlatibora” itd.
Potvrdu ove moje teorije nalazim ne samo u konceptu i vizuelnom utisku koji ostavljaju Les 2 Alpes i Alpe D’Huez, nego i sva druga mestašca u okruženju Le Corbiera koji jeste najpoznatiji, ali je realno i najmanje lep.
Istine radi, najveće mesto od šest pomenutih, La Touissuire, koje je ujedno i najviše (1800 m), ima tih urbanističkih nakaza, ali nekako podnošljivije raspoređenih…
Sve bitno za društveno – socijalni život naselja nalazi se pod jednim krovom – dugačka centralna zgrada u kojoj se nalaze kafići, restorani, prodavnice, ski servisi, igraonice, ski kasa, ambulanta itd.
Glavna mana je što je, prateći liniju strmine na kojoj je izgrađena, koncipirana sa gomilom stepenica između nivoa, međusobno gusto raspoređenih, pa ako želite celu da je prođete, napor koji je za to potrebno uložiti nije uopšte beznačajan.
Nasuprot zgrade, odmah uz žicu koja vodi direktno na vrh Ponit de Corbier (2265 m), nalazi se kružni objekat turističko – informativnog centra, i na tom potezu se organizuju razni događaji – mi smo svedočili jednom lepom vatrometu, doduše iz udaljene udobnosti našeg smeštaja.
Kakvo smo vreme imali?
Najkraće rečeno – jako loše.
Ne pamtim godinu sa toliko ružnog, varljivog vremena koje je značajno uticalo na kvalitet skijanja.
Celu tu oblast je u danima pred naš dolazak zahvatila izuzetno jaka južina koja je uzrokovala nepodnošljivo visoke temperature, kišu, topljenje snega itd.
Potpuno neverovatno će zvučati kada vam kažem da sam na vrhu visokom 2200 metara na meraču temperature svojim očima video cifru od +12C u januaru mesecu…
U jednom danu vreme je znalo da se promeni po nekoliko puta i da u nekoliko sati imamo sneg, maglu, vetar, kišu, ledenu kišu i sunce!
U danima kada nas je polivala kiša, dolazili smo sa staze mokri kao miševi, ne preterujem kada kažem da sam i iz gaća cedio vodu.
Tri radijatora našeg apartmana sušili su naše stvari ”prekovremenim radom”.
Zaista je bilo frustrirajuće kada uveče krenemo da prošetamo do obližnjeg solitera gde mi je bila smeštena rodbina i umesto škripanja snega pod nogama mi gacamo po barama, a pod zimskim se jaknama znojimo od vazduha toplog kao da smo usred maja meseca.
Pravi sneg je padao samo tokom jedne noći i on je u potpunosti spasao celu smenu od potpunog debakla.
Ozbiljno je zazimilo onda kada nam je to bilo najmanje potrebno – jutro našeg povratka osvanulo je u debelom minusu, okovano ledom.
To je u kombinaciji sa javašlukom francuskih putara uzrokovalo zatvaranje puta i kašnjenje od tri sata sa polaskom autobusa.
Vreme smo prekratili posmatrajući dosta dramatične scene masovnih proklizavanja automobila i autobusa…
Na kraju ono najvažnije – kakvo je bilo skijanje?
Dobar deo odgovora na ovo pitanje se može naslutiti iz prethodnog segmenta.
Uza sav trud ratraka i osneživača, staze su, posebno u nižim delovima bile ”mekane” i sa dosta gnjecavog snega tokom toplijih dana.
Situacija bila bolja na većim visinama, a onih ”idealnih dana” kada se sve kockice poklope i o kojima svi skijaši sanjaju godinu dana bilo je recimo dva.
Većina fotografija u blogu je upravo tada i snimljena pa bi neko ko se samo na njima zadrži bez čitanja teksta mogao steći skroz pogrešan (ukupan) utisak.
Zvanični podaci o strukturi staza na skijalištu kažu da zelenih ima 33, plavih 63, crvenih 44 i crnih 15.
Koliko je to realno ne znam, ja nisam stekao takav utisak ni na licu mesta ni proučavajući mapu.
Moj generalni utisak da je Les Sybelles skijalište sa najvećim brojem plavih staza na kom sam ikada bio, što meni u ovim godinama i sa ovom kondicijom maksimalno odgovara.
Za one koji nisu do sada skijali u Francuskoj ponoviću da njihova kategorizacija staza je ponešto drugačija od naših pa je u većini slučajeva kod njih plavo ono što je kod nas crveno i slično, mada i tu zna da bude dosta nelogičnosti.
Na primer, Vallons, jedna od najvažnijih staza koja predstavlja jedinu poveznicu između dela skijališta koje gravitira Saint Sorlin d’Arvesu i ”našem” Le Corbieru, označena kao plava u praksi je bila baš, baš crna.
Dugačka, strma, ispresecana ledom i hupserima bila je svima manji ili veći izazov.
Ne sećam se kada sam se negde tako namučio…
Kada već pominjem deo skijališta iznad Saint Sorlin d’Arves (na mapi skroz levo) da kažem da nam se svima najviše svideo.
On je ujedno i na najvećoj nadmorskoj visini, podno najvišeg vrha Les 3 Lacs (2620 m).
I pejsaži su ubedljivo najlepši u ovom delu pa je i većina ovih impresivnih fotografija tamo nastala.
Od brojnih, dugačkih i lepo uređenih staza, ovde bih izdvojio plavu Combe Balme koja vodi skroz do sela.
Rekoh ranije da je jedina mogućnost povratka na segment Le Corbier sa ovog dela ona naporna Vallons staza, ali postoji i komplikovanija opcija shuttle busa koji vozi do susednog mesta Saint Jean d’Arves pa odatle natrag sedežnicom Charvin Express.
Najvažnija tačka na skijalištu je vrh L’Ouillon (2431 m) odakle se račvaju staze i žice na sve četiri strane sveta.
To je ujedno ”Ahilova peta” ski centra jer kada je na vrhu vetar i magla, žice prestaju sa radom pa je komunikacija sa ostalim delovima praktično nemoguća.
Nama se ta situacija dogodila dva puta i tada smo bili prinuđeni da skijamo samo na Le Corbier delu.
U blizini L’Ouillona se nalazi najveći snow park na skijalištu, i maštovito kreiran kompleks Snowpy Mountain koji sadrži boardercross stazu, zabavnu stazu sa puno aktivnosti – Snowpy Stars Camp, stazu sa brzinomerom – Snowpy Speed i relax zonu – Snowpy Relax.
Između L’Ouillona i ”našeg” najvišeg vrha Pointe du Corbier pruža se mala dolina koja je premoštena sa dva ”tanjir” ski lifta i na kojoj se nalazi predivni vidikovac, pravi mali hedonistički kutak.
Od mreže za ljujlanje do mesta za piknik, ovo je lokacija koju ne bi trebao niko da preskoči.
Tih mesta za piknik ima po celom skijalištu što je nama koji negujemo praksu ”sve svoje u rancu nosimo” jako dobro došlo, posebno što je toplo vreme omogućilo nesmetano uživanje izvan unutrašnjosti (skupih) kafana i restorana.
Neko ko je navikao na Kopaonik i Jahorinu bio bi zaprepašten minimalizmom ugostiteljskih objekata i u smislu kvantiteta i u smislu gabarita.
Nenametljivi, skromni, u planinskom stilu izgrađeni objekti, taman kako treba i priliči.
Što se vučnog transporta, zvaničan podatak kaže da u ski centru ima ukupno 71 žičara.
Vidi se da se radi o starijem skijalištu čija se infrastruktura sporo obnavlja.
Većina žica su četvorosedi i šestosedi i svi su nenatkriveni, što je u snežno – kišnim momentima baš predstavljao problem.
Naviknuti na gomili gondola kojima smo se prevozili u Serer Chevalieru, Les 2 Alpesu i Alpe D’Huezu, baš smo se iznenadili činjenicom da na tako velikom skijalištu postoji samo jedna jedina!
Gondola Cote du Bois, deluje da je izgrađena nedavno, čisto da se pokaže da i oni to mogu 😊
Polazi iz sedišta ski centra La Toussuire, dosta je kratka i ne vidim joj neku posebnu stratešku svrsishodnost.
Gondole imaju svoje mane, ali i puno prednosti posebno u ”mokrim” danima, tako da su nam baš nedostaje ove zime.
Rekoh ranije da je La Toussuire najveće naselje ski centra, a deluje mi i da je broj staza i žica koje ka njemu gravitiraju za nijansu veći od broja iznad Le Corbiera.
Ovde su nam su posebno svidele plava Ravieres i crvena Bellard, a pamtićemo i lepu pauzu kod trosedežnice Chaput i fantastične prizore sa vrha do kojeg upravo ona vozi.
Zanimljivo je bilo spuštanje do početka troseda Soleil, skija se kroz mesto između kuća.
Inače, ova sedežnica je jedna od najstarijih i najsporijih, ali i najdužih i koristi se za spoj ka delu skijališta kod mesta Les Bottieres (jedna plava i dve crvene) koje, nažalost, nije radilo kada god smo pomislili da ga ”overimo”.
Ono što smo ”overili” je najduži spust u ski centru, koji kreće sa nekoliko puta pominjanog vrha L’Ouillon (glavne ”raskrsnice” ski centra) pa do najniže tačke skijališta, mesta Saint Colomban des Villards.
Staza je dugačka 7,8 km, sa visinskom razlikom od 1290 metara.
Predstavlja kombinaciju plavih i crvenih i zaista je bilo beskrajno uživanje spustiti se i to u najlepšem danu.
Pomalo je avetinjski delovalo jer gotovo sat vremena koliko je trajalo spuštanje i povratak na vrh nismo skoro nikog sreli.
Za povratak bilo potrebno koristiti četiri dugačka ski lifta u nizu…
Izdvojio bih još jednu plavu stazu koja mi se jako doapala – Longe Combe, koja sa L’Ouillon vodi u dolinu gde se sa druge strane završava ranije opisana ”strašna” Vallons i odakle se račvaju žičare – pravac ka delu skijališta iznad St Sorlin d’Arves ili povratak na L’Ouillon.
Lepih prizora i vidikovaca na sve strane, deluje mi da sam više pisao o njima nego o samim stazama, no i to ulazi u celokupan utisak koji se ponese nakon sedam dana.
Pa kada nas je nervirao loš sneg i loše vreme u dolini mi smo napravili još jednu pauzu na ”našem” osunčanom vrhu Point du Corbier i uživali u netaknutom snegu, pogledu i nekim drugim aktivnostima 😊.
Sve u svemu, imam osećaj da nismo imali toliko loše vreme i da smo mogli da ”konzumiramo” Les Sybelles u njegovom punom kvantitetu i kvalitetu, da bih bio spreman da ga proglasim za moje omiljeno skijalište u Francuskoj.
Ovako, moraće da ide na popravni 😊.
