by Kada sam polovinom aprila objavio blog čije su teme bile lepote i zanimljivosti slovenačkog primorja, nisam znao da će mi se vrlo brzo ukazati prilika da sve opisano ponovo vidim i obiđem.
Zahvaljujući činjenici da sam i ove godine učestvovao kao logistička podrška festivalu Sea Star koji se održao u Umagu 19. i 20. maja, a da preko dana nije bilo nikakvih obaveza, imao sam potpunu slobodu u kreiranju lutanja i istraživanja u ovom, jednom od najlepših u najintersantnijih kutaka bivše nam države.
Napravio sam dosta ambiciozan plan – sve ono što sam u prethodnom tekstu pomenuo kao informaciju da bi bilo zanimljivo videti, a što nisam nikada sam posetio, našlo se na ‘’play listi’’ tog majskog petka, tako da je ovaj ‘’blog u nastavcima’’ ispao svojevrstno ‘’dopunjeno izdanje’’ svog prethodnika.
Nakon obilaska Pirana opisanog u blogu:
lutanje po slovenačkoj obali nastavljeno je u Izoli.
Nekako u senci Pirana u smislu opšte turističke i medijske prepoznatljivosti, Izola svojim izgledom i sadržajima, svakoga ko je poseti, ubedi da je takvo stanje stvari nezasluženo.
Nama rođenim u bivšoj Jugoslaviji nekako su prve dve asocijacije na Izolu fabrika dečjih igračaka ‘’Mehanotehnika’’ i nadaleko poznata bolnica.
No, Izola je puno više od toga, mesto sa prelepim plažama, velikom i modernom marinom, starim gradskim jezgrom prepunom građevina od velikog kulturno – istorijskog značaja, bogatom ugostiteljskom ponudom itd.
U mom planu putovanja za taj dan, u Izoli sam predvideo obilazak dva lokaliteta – arheološkog parka Simonov zaliv i muzeja ‘’Izolana’’.
Arheološki park, nažalost nisam uspeo da posetim i to je jedina stvaka sa ‘’play liste’’ za taj dan koja nije ‘’odsvirana’’.
Obzirom da se Simonov zaliv i muzej ‘’Izolana’’ nalaze na dve potpuno suprotne strane Izole, a da je popodne ozbiljno poodmaklo, imajući u vidu da treba da stignem i do Ankarana i italijanske Muggie, morao sam se opredeleti za jednu destinaciju.
Na moju odluku da posetim muzej, uticao je i razgovor sa devojkom u turističko – informativnom centru, u kom mi je ona rekla da obzirom da još nije počela prava turistička sezona i da se oblaci ozbiljno ‘’nameštaju’’ na kišu, postoje velike šanse da arheološki park ne radi.
Ne volim kada mi plan ne uspe, no to mi posle bude dodatni motiv da prvom idućom prilikom ispravim ‘’nepravdu’’.
Dakle, na listu nekog budućeg lutanja po slovenačkoj obali, plaži u strunjanskom Mesečevom zalivu i piranskom pomorskom muzeju i akvarijumu, definitivno pridodajem i Arheološki park Simonov zaliv.
Ukratko, radi se lokalitetu kojim upravlja Centar za nauku Primorskog univerziteta na kome se mogu videti ostaci starorimske primorske vile iz I veka, mozaici, segmenti stambenih površina itd.
Pomenuti tuirističko – informativni centar savršeno je lociran, odmah na početku pešačke zone i ulaza u staro gradsko jezgro uz zgradu opštine – Sončno nabrežje.
Prekoputa je parking Lonka, najbliži zvanični parking centru grada i jedan od desetak koliko ih gravitira kao ovom području.
Nakon što sam se snabdeo sa promotivnim materijalima i neophodnim informacijama, pohitao sam ka muzeju pre nego što se zatvori.
Za pravilno snalaženje kroz lavirint uskih ulica od info centra do muzeja pobrinuli se se podni usmerivači u obliku plavih putokaza, pa je tih 250 metara pređeno brzo i lako.
Muzej Izolana – Hiša morja (kuća mora) smešten je na adresi Alme Vivode 3, u prostoru nekadašnjeg Muzeja Parenzana (zanimljiva priča o nekdašnjoj pruzi koja je povezivala Trst sa Porečom na početku 20. veka; jedan segment te postavke se i danas može videti u Izolani).
Muzej je u ovoj formi nastao 2014. godine kada je u okviru projekta Mala barka započeto prikupljanje i oblikovanje videoteke o pomorskim, pre svega ribarskim temama.
Do sada je prikupljeno preko dve hiljade fotografija i oko dvesto video klipova.
Postavka prikazuje istoriju Izole od davnih vremena kada je ona bila ostrvo pa sve do perioda kada su ribarstvo i riboprerađivačka industrija postali primarne delatnosti većine lokalnog stanovništva.
Maštovita i raznovrsna izložba sadrži, osim pomenutih foto i video materijala, brojne modele raznih tipova brodova, trodimenzionalnu prezentaciju istorije Izole, interaktivnu mapu Parenzane, prikaz ribarskih čvorova, umetničke slike na temu mora i Izole, originalni primerak ribarskog čamca, razne ribarske i pomorske alate i pribor, originalni prikaz upravljačke kabine ribarskog broda itd.
Posebnu zanimljivost predstavlja digitalna projekcija na maketi Izole , koja putem atraktivnih audio – vizuelnih elemeneta reprodukuje narativ koji nas vodi kroz glavne istorijske periode razvoja grada.
Zahvaljujući brodomodelarstvu, toj veštini koja iziskuje mnogo strpljenja, preciznosti i upornosti, možemo sebi da stvorimo vernu sliku kako su nekada izgledala plovila, kako ona koja su plovila na području od Kopra do Pirana, tako i ona svetski poznata kao što je brod Santa Marija kojim je Kolumbo ‘’otkrio Ameriku’’.
Na samom ulazu je deo posvećen Pietru Coppu (Petar Kopić), svetski poznatom kartografu sa kraja 15. i prve polovine 16. veka čija su najpoznatija dela nastala upravo u Izoli.
Deci će se, zasigurno, najviše svideti mogućnost ‘’pecanja’’ putem interaktivne igre ‘’Pecanje sa Bepijem’’.
Ne znam kako je u sezoni, no zvanično muzej je otvoren samo četvrtkom, petkom i subotom u periodu od 11h do 17h, a cena ulaznice je 5 eura.
Iako sam se žurio, nisam odoleo da se ne prošetam ulicama starog grada.
Mnoštvo lepih građevina, starih vila i palata, crkava i to samo u tih nekoliko ulica kojima sam prošao, što je veoma mali procenat od ukupne površine koje zauzima nekadašnje ostrvo, a današnje poluostrvo na kojem se Izola ‘’razbaškarila’’.
Dakle, i za Izolu, naravno onaj ko to sebi može da priušti, treba odvojiti čitav jedan dan.
Deluje mi da je omiljeni deo grada kako domaćem stanovništvu tako i turistima severozapadni obod poluostrva na kome se nalazi prelep park i velika travnata površina između parka i plaže.
I, prošli put kada sam ovde bio osetio sam tu sveopštu ležernu i opuštenu atmosferu – ljudi leškare po travi, na klupama, lagano šetaju, deca se igraju na uređenim igralištima, a celokupan ambijent je doteran i sređen ‘’pod konac’’.
Do početne tačke odnosno do parkinga vratio sam se šetalištem uz more.
Red kafića i restorana, puno čamaca, brodića i jahti, jedna stara ribarnica, sve u svemu veliko uživanje u klasičnom mediteranskom okruženju.
Najčešće postavljeno pitanje od strane onih koji iz hrvatskog dela Istre idu na jednodnevni izlet u Trst, kako proći kroz Sloveniju a ne platiti 15e za vinjetu.
Postoje dve opcije, prvu koja je brža i sastoji se iz vožnje neposredno uz auto – put, ne umem precizno da objasnim zato što je nisam nikada primenio u praksi.
Druga, znatno sporija, ali meni nekako draga, podrazumeva prolazak kroz koparsku luku i nastavak putovanja preko Ankarana do graničnog prelaza Lazzaretto, a potom predivnim putem uz samo more vozi se do Muggie i nakon nje na obilaznicu – autoput oko Trsta.
Iako sam ovladao ovom materijom, ipak bude ponekad naporno i sporo to izbegavanje auto – puta, posebno ako se skrene van standardne (naučene) rute.
E, takav mi se slučaj desio u Izoli jer je u međuvremenu obalni put koji spaja Kopar i Izolu zatvoren i pretvoren u dugačko i lepo uređeno šetalište & biciklističku stazu.
U momentu izlaska iz centra Izole morao sam da odaberem da li ću na auto – put ili ću se vraćati do Pirana pa onda drugim pravcem ka Kopru (siguran sam da postoji i treća opcija ali mi je ona, u nedostatku navigacije u tom momentu, nedokučiva), pa ugledavši Petrolovu benzinsku pumpu na brzinu odlučih – idem po vinjetu!
Svakako me je dolazak do Umaga preko Gorskog kotara i Učke poprilično izmorio zbog silnih zastoja i radova, pa mi se alternativa povratka preko Slovenije učinila izuzetno privlačnom idejom, a i sa vinjetom će mi nastavak tog mog izletničkog dana biti znatno olakšan.
I, tako se ja za čas sjurih auto – putem do moje iduće destinacije – 17 km udaljenog Ankarana.
Ankaran pamtim još iz detinjstva kada sam sa roditeljima istraživao auto – kampove duž cele naše obale, a u ovdašnjem proveli smo te davne 1984. dva dana.
Sećam se da smo bili oduševljeni načinom na koji je uređen i organizovan, no imao je neispravljivu manu – plaža i samo more bili su nikakakvi, što i nije čudno obzirom na neposrednu blizinu ogromne koparske luke.
E, taj kamp postoji i danas i upravo sam se uz njegovu ogradu spustio od centra ovog mestašca do mora, u potrazi za ovdašnjom, neobičnom turističkom atrakcijom – grobljem školjki!
Naime, kao i u Izoli tako i u Ankaranu mi je baš zafalilo malo navigacije u momentu kada nemam internet, a Here WeGo uporno ‘’štrajkuje’’.
Zahvaljujući tome i nesporazumu sa jednom prolaznicom, nisam skrenuo odmah po ulasku u mesto ka željenom odredištu te sam time ‘’zaradio’’ malo dužu šetnju koja je postala isplativa samom činjenicom da sam do groblja školjki prošao celom dužinom kroz Park prirode ‘’Slana livada’’.
Ovo je jedina slana livada u Sloveniji I jedna od retkih na celoj istočnoj strani Jadrana.
Radi se priobalnom, močvarnom eko sistemu izuzetne ekološke vrednosti, a preko cele močvare napravljena je drvena staza za posetioce.
No, ako želite da iz ‘’prve’’ dođete do groblja školjki, odmah po ulazu u Ankaran treba skrenuti levo ka delu mesta koji se zove Sveta Katarina – pod istim nazivom vode se plaža, pristanište za brodiće, fitness na otvorenom, motel i restoran.
Postoji veliki parking, a ova gomila školjki nalazi se od molića levo na samoj obali mora, pa se na neki način može smatrati i ‘’plažom od školjki’’
Tačno naspram plaže nalazi se luka Kopar gde dominiraju ogromni teretni brodovi, uglavnom ambijent nije za izležavanje na plaži i kupanje u moru, nego – dođeš, vidiš, fotkaš i nastaviš dalje.
Ne postoje putokazi niti ćete iz daljine odmah ukapirati da je to – to, jer ceo prostor izgleda kao obična plaža prekrivena sitnim šljunkom.
Tek kada se čovek skroz približi čovek shvati da se pod njim ne nalaze kamenčići nego hiljade i hiljade školjki.
Možda nisam dovoljno tražio po internetu, no nigde nisam uspeo da pronađem neko objašnjenje ovog fenomena -kao, zašto itd.
Uglavnom radi se o velikim naslagama 234 vrste puževa i školjki, rozikaste i bele boje, različitih oblika koje su na tom prostoru plaže potpuno nezaštićene, što me je malo začudilo.
Ne zbog toga što sumnjam da će se neko oglušiti o zvaničnu molbu lokalnih vlasti da se školjke ne odnose, nego zbog toga što poptpunom slobodom šetanja po celoj površni, gomila školjki i puževa biva izlomljena.
No, ni ovde nije bio kraj tog dugačkog i sadržajnog dana, jer je po planu putovanja za poslednju destinaciju bila je izabrana Muggia, gradić na ulazu u Tršćanski zaliv, kroz koji ceo život prolazim, a nikada se nisam zaustavio ni na sekund
Došlo je vreme i da se ta ‘’nepravda ‘’ ispravi, a o tome pišem u narednom blogu.
Mala napomena – hitra cesta od Izole do prve petlje u Kopru (odmah iz tunela) je besplatna, ako je samo zbog toga, nisi morao da plaćaš vinjetu.
Hvala za info!