Titov bunker u Konjicu – najstrože čuvana tajna Jugoslavije

Postoje brojni gradovi i mesta pored kojih tokom života prolazimo i u koje nikada ne svratimo, a kamoli da ih ozbiljnije posetimo i upoznamo.

Svima se to događa na putevima koji nas često vode ka nekim morima, planinama, inostranstvima….

Koliko sam samo puta prolazio pored tabli na kojima piše Slavonski  Brod, Novo Mesto, Zenica, Kumanovo, Kolašin, Doboj, Konjic….

I, uvek je (uglavnom opravdani) izgovor nedostatak vremena, mada ima dosta toga i u nedostatku volje, što baš i nije opravdano i pohvalno.

Poslednjih godina počeo sam da ispravljam tu nepravdu prema večito tranzitnim destinacijama (Slavonski Brod, Doboj, Koprivnica, Virovitica, Svilajnac….), a ovog leta na red je došao Konjic.

Konjic, varošica na Neretvi, negde na prelazu iz Bosne u Hercegovinu i obrnuto, nalazi se na magistralnom putu koji od Sarajeva vodi ka Mostaru i dalje prema moru, i nema osobe koja se zaputila ka nekoj od južnodalmatinskih lepota a da nije prošla kroz njega.

Od naših 16 dana godišnjeg odmora koji su pokrili dolazak, boravak i povratak, jedini loš dan je bio taj tzv ‘’nulti’’, dan koji koristimo da se što više približimo moru i odlomimo što veći broj zahtevane kilomtraže.

Kada kažem loš tu mislim na vremenske prilike – kiša i hladnoća (temperatura se spustila gotovo za 30C u odnosu na vrele dane koji su prethodili putovanju) su nam bila ‘’dobrodošlica’’ u Konjicu i presudni faktor zašto ovde nećemo pisati i čitati o lepoti stare čaršije, mosta, muzeju, spomen kući Zuke Džumhura i svemu što sam planirao za ovu ‘’istorijsku posetu’’.

Ali, postoji u Konjicu (tačnije 8 km od njegovog centra) nešto što je idealno za posetu  kada je vreme loše – objekat ARK/D-0, šire poznat kao Titov nuklearni bunker, glavni ‘’junak’’ ovog bloga.

Kako organizovati posetu?

Obzirom da su posete moguće samo u grupi uz pratnju vodiča i da su termini ulaska u objekat 10,12 i 14h, treba prilagoditi vreme dolaska u Konjic prema navedenoj satnici.

Druga bitna stvar je ta što se ulaznice kupuju u prostorijama turističke agencije Zoor Bosna, koje se nalaze odmah uz stari most (ćupriju) u centru grada, sa leve strane Neretve.

Dobro bi bilo i par dana ranije, posetu najaviti telefonski ili e-mailom.

Nemojte napraviti grešku i otići direktno do bunkera, nećete moći ući.

Idealna ja varijanta da dođete dva sata ranije, kupite ulaznice, prošetate po čaršiji, popijete kafu negde uz Neretvu i krenete autom 20 minuta pre početka ture ka objektu.

Mi smo tako postupili, osim što nije bilo šetnje usled baš, baš groznog vremena.

Tokom vožnje ka bunkeru, Neretva se prelazi u dva navrata, put je poprilično loš, postoje dosta skromne table sa putokazima, treba biti oprezan da se ne zaluta.

Gradnja ovog neverovatnog objekta započeta je 1953.godine i trajala je punih 26 godina !

Osnovna namena je bila da se u hladnoratovsko vreme, u slučaju nuklearnih udara, osigura smeštaj i boravak za predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i još 350 ljudi.

Potpupno je neverovatno da je takav jedan poduhvat koji je trajao decenijama uspeo da bude sakriven od očiju javnosti, pa eto skoro do nedavno.

Ni dan danas, ukoliko bi bilo moguće prolaziti ovim putem uz Neretvu, apsolutno ništa ne ukazuje da se na par metara od vas, iza vrata jedne (od tri) obične bosanske kuće, krije kompleks od preko 6500 m2, nešto što smo tokom života gledali samo u naučno -fantastičnim filmovima.

Od uzbuđenja, žurbe i kiše, niko iz naše ekipe se nije setio da fotografiše spoljni izgled bunkera, pa ovde kao ilustraciju prilažem sliku preuzetu sa: https://potovanja.over.net/titov_bunker_v_konjicu/

Bunker spada u tri najskuplja vojno – odbrambena objekta koje je SFRJ napravila, koštao je oko 4,6 milijarde dolara, a ispred njega su (po količini utrošenih sredstava) samo splitska luka Lora i bihaćki vojni aerodrom Željava.

Objekat je građen u obliku potkovice, na nekoliko nivoa i sa svojih preko 100 prostorija predstavlja istinski lavirint.

Ponosan na svoju dobru orjentaciju, ovde sam momentalno potpisao kapitulaciju – nekoliko puta sam uhvatio sebe kako se vrtim u krug i vraćam se na ista mesta, ubeđen da sam na nekoj skroz drugoj poziciji.

Kada govorimo o tajnosti čitavog projekta, važno je reći da su za njega znala samo 4 komandanta uz strogo birane radnike koji su potpisivali Ugovor o ćutanju.

Radnici su dolazili sa maramom na očima u Konjic, te tri meseca radili na projektu njegove izgradnje.

Nisu znali ni gde se tačno nalaze, ni šta je to što grade, a nakon ta tri meseca, samo bi ih, ponovo sa povezom na očima, vratili u grad iz kojeg su došli a njih bi zamenili novi radnici.

U vizuelnom smislu za tajnost operacije ključnu ulogu je imala fabrika municije i eksploziva – namenska vojna industrija ‘’Igman’’ koja se nalazi na 750 metara od bunkera i koja je predstavljala odlično ‘’pokriće’’ za sve moguće prolaze kamiona i radnih mašina sa raznoraznom opremom.

Možda je tu negde  i odgovor na pitanje zašto je Tito od svih fabrika baš ovaj ‘’Igman’’ često posećivao 🙂

Kada smo kod opreme – u bunkeru je postavljena tehnologija (sistemi za grejanje, protivpožarnu zaštitu, klimatizaciju….) koja je bila na najvišem tadašnjem svetskom nivou, potpuno nepoznata domaćoj široj naučnoj zajednici.

Nakon što uđete u kuću, čeka vas dugački tunel koji vodi direktno u objekat iza triju debelih (1,20 m) metalnih vrata.

Sklonište ima dubinu od 280 m, dužinu od 202 m, a osvetljava ga 6000 neonki.

Naša grupa za posetu objektu je bila šarolika, bilo nas je iz svih krajeva, tradicionalno najviše Slovenaca i raznoraznih ‘’gastarbeitera’’, a moje iskreno divljenje i poštovanje ima gospođa koja nas je u ulozi vodiča sprovela na maštovit i jezgrovit način kroz ovaj nesvakidašnji lavirint.

Pravo je uživanje svedočiti kada neko sa velikom ljubavi obavlja sopstveni posao, što je ovde bio slučaj.

Osim originalnih stvari iz vremena gradnje bunkera u većini prostorija se nalaze i razni predmeti koji su deo projekta Bijenale savremene umetnosti  D-0 underground.

Projekat koji realizovan pod pokroviteljstvom UNESCO-a i proglašen od strane Veća Evrope za kulturni događaj 2011.godine, sadrži 80 umetničkih radova koje se postavili autori (njih 68) iz 28 zemalja sveta.

Rekli smo da je bunker koncipiran da u njemu može da boravi 350 ljudi, obezbeđeni su bili uslovi za ‘’normalan’’ život bez kontakta sa spoljnim svetom za 6 meseci.

Temperatura vazduha je između 21C i 23C, vlažnost od 60 do 70 posto, a napravljen je tajni, prinudni izlaz dugačak 170 metara koji vodi na brdo iznad objekta odakle se stiže na relejno čvorište na planini Zlatar ispod koje je ovaj ceo kompleks napravljen.

U priči kakva je bila sudbina bunkera nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, kaže se da su poslednji vojnici JNA objekat napustili upravo kroz ovaj prolaz, da ih je gore čekao helikopter koji ih je prevezao u Beograd.

Naređenje da se aktivira sistem za uništenje bunkera nije izvršeno…..

Inače, postoje dva objašnjenja za skraćenicu ARK  u nazivu obekta – ‘’Armijska ratna komanda’’ i ‘’Alatnica – Remont – Kalionica’’ (pomoćni objekat vojne industrije ‘’Igman’’).

Sam bunker tzv ‘’štićeni deo’’ u obliku potkovice (onaj lavirint koji sam spominjao) građen je iz 12 funkcionalno povezanih delova – blokova.

Blok 0 – tunel za ulaz i prostor za dekontamniciju

Blok 1 – bolnica

Blok 2, 3 – spavaće sobe za vojnike

Blok 4, 5 – višenamenske prostorije (dve konferencijske sale, najdublji deo kompleksa)

Blok 6 – telekomunikacije

Blok 7 – kuhinja

Blok 8 – ‘’predsednički blok’’, jedini koji ima dva sprata, zasebnu kuhinju i klimu

Blok 9 – klima koja se i danas koristi

Blok 10 – agregati i cisterne za proizvodnju električne energije

Blok 11 – rezervoari za pitku i tehničku vodu

U bunkeru je dozvoljeno fotografisanje, no ne i snimanje, pa ovde prilažem odličan video sa sajta Rio putovanja, koji zaista vredi pogledati kako bi se stekao pravi utisak o ovom fascinantnom mestu.

Dakle, sa naše strane imate veliku preporuku da posetite Konjic i Titov bunker, iskustvo je nesvakidašnje i nezaboravno !