by Nakon prošlogodišnja dva pokušaja (jedan potpuno nesupeo zbog lošeg vremena, jedan poluuspeo) o čemu sam pisao OVDE obećao sam sebi da ću prvu pravu priliku iskoristiti za ponovni dolazak u ove krajeve.
Rečeno – učinjeno !
Zahvaljujući mojojm mami, priključio sam se njenom planinarskom društvu ‘’Alma Mons’’ iz Novog Sada, a oni su bili organizatori pešačko – planinarske ture po Zagajičkim brdima i rezervatu prirode Labudovo okno, u subotu 16.aprila 2022.godine.
Zagajička brda predstavljaju istočnog ‘’komšiju’’ Deliblatske peščare, najviši i verovatno najatraktivniji deo ovog dela Banata.
Radi se o jedinstvenom prirodnom fenomenu, grupi brežuljaka loptastog oblika koji su u stvari ostaci nekadašnjih peščanih dina, danas prekrivenih stepskom vegetacijom i šumama.
Omeđene su selima Šušara na severozapadu i Grebenac na jugoistoku, i iz oba pravca im je moguće pristupiti.
Sa sveroistočne strane je selo Zagajica po kojiem su i dobili ime, a sa jugozapadne se naslanja na ostatak Deliblatske peščare.
Potpuno mi je neverovatno da za ovakav jedinstven prirodni fenomen nije čula ogromna većina ovdašnjih ljudi, a tu ubrajam i sebe koji sam tek radeći u turizmu imao priliku da se upoznam i zainteresujem za Zagajička brda.
Manje više svi znamo da su jedina brda u Vojvodini, Fruška gora, Vršačke planine, Titelski breg, no kada se pomenu Zagajička brda, a posebno kada se prikažu fotografije, ljudi su iznenađeni, pa čak i šokirani.
Možda je dodatni razlog za njihovu slabu prepoznatljivost činjenica da se Zagajička brda mogu posetiti isključivo peške i to sa nekim ko dobro poznaje teren.
Na samim brdima ne postoji nikakva turistička/informativna signalizacija, no pravo je pitanje da li je to nešto što bi trebali zameriti opštinama Vršac i Bela Crkva na čijoj se ‘’teritoriji’’ nalaze, kada imamo u vidu kako izgleda valorizacija svega lepog, atraktivnog i privlačnog na ovim našim prostorima.
Još jedna zanimljivost – dok im se skroz ne približite, gotovo da ih je nemoguće uočiti, brda se kao neko ostrvo u monotonoj banatskoj ravnici, a kada se u njih kroči imate osećaj kao da ste u nekom lavirintu, i zato ću ponoviti savet da se u njihovo istraživanje uputite sa nekim ko ih dovoljno dobro poznaje.
Po meni, najbolja je varijanta, ukoliko tako možete da se organizujete, da vam start i cilj budu sela Šušara i Grebenac, dakle da brda prođete celom njihovom dužinom (oko 12-13 km).
Većina organizovanih tura podrazumeva kružnu putanju, polazak i povratak na istu tačku (selo Grebenac u našem slučaju), da se ne bi autobus previše pomerao , a sličan problem imaćete i ako dođete sopstvenim prevozom pa nema ko da ga pomeri na drugu lokaciju.
Gledajući iz pravca Novog Sada, jugozapadni Banat jeste ubedljivo najudaljeniji deo Vojvodine, tako da tri sata vožnje autobusom do Grebenca, nisu nikakvo iznenađenje.
Ukupna kilomtraža je 180 km auto putem do Beograda, pa preko Pančeva i Kovina, varijanta preko Titela, Kovačice, Alibunara i Uljme je deset kilometara kraća, a naš vozač je odabrao treću mogućnost – pravac Zrenjanin- Sečanj – Plandište – Vršac – Grebenac (oko 175 km).
Dakle, start nam je bio iz Grebenca, i išli smo na tzv kružnu turu koja je podrazumevala odlazak do vidikovca i povratak na startnu poziciju, različtim stazama, čime je šetnja bila značajno interesantnija.
Ukupno smo prešli oko 15-16 km, i sa nekoliko pauza od kojih je ona na vidikovcu bila najduža, šetnja je trajala oko 4 sata.
Deliblatska peščara, nastala u ledenom dobu, prostire se na oko 35 000 ha, a zahvaljujući različtom niovi propuštanja hranljivih materija i vode formirani su, međusobno veoma različti oblici reljefa.
Ceo prostor dodatno je promenio svoj izgled kada je pre oko 200 godina došlo do velike akcije pošumljavanjja peščare, tako da su nekadašnje velike peščane dine danas zeleni brežuljci na čijim vrhovima raste različito drveće.
Šetnja opisanom rutom obuhvata prolazak baš kroz sve različite vrste reljefa, od peskovitih i prašnjavih staza, preko rascvetanih stepskih predela i zelenih brežuljaka , sve do guste šume.
I, ponoviću, sada valjda već drugi put – uz sav moj dobar osećaj orjentacije, čini mi se da ne bih samostalno umeo da rutu ponovim bez greške…
Sve je lepo i sve je nekako isto i slično na sve strane….
Vidikovac na kome se nalazi upečatljivi kameni obelisk i antena neutvređene svrhe, predstavlja najvišu tačku Zagajičkih brda (256 m) sa koje puca vidik na sve strane sveta.
Kao na dlanu se vide Vršačke planine, rumunski Karpati i Dunav, i tek odavde orjentacija u prostoru konačno počinje da dobija smisao i logiku.
Najveći broj fotografija na koje ćete naići u bespućima interneta na temu Zagajičkih brda, snimljene su upravo sa ovog položaja.
U svim tekstovima koji su posvećeni ovom fenomenalnom prirodnom dragulju, provlači se isti zaključak – najbolje je Zagajička brda posetiti srediniom maja ili oktobra i to u zavisnosti koju vrstu intezivnih boja preferirate – zelenu, žutu, crvenu….
Takođe, činjenica je da letnja žega nije baš preporučljiva za višesatna istraživanja.
U prvom delu teksta rekoh da se na brda može samo peške, no naravno da će traktor ili neko jače terensko vozilo pomoći onima koji su malo lenji, no to već nije ‘’moj broj’’.
Treba reći i to da sam u jednom prilogu video preporuku da se brdima prođe biciklovima, no nisam siguran da je to baš realno moguće u svim njihovim delovima.
Iako početak dana sa tamnim oblacima i usputnim kapima kiše, nije preterano obećavao, imali smo veliku sreću da kako smo se približavali najinteresantnijim delovima Zagajičkih brda tako se vreme popravljalo, da bi na samom vrhu bili ‘’počašćeni’’ sa solidnom količinom sunca i gomilom fotogeničnih kumulusa.
Uprkos tome što sama šetnja nije preterano zahtevna u smislu penjanja i spuštanja, pauza uz pivce u dvorištu Lovačkog doma u Grebencu, zaista je bila i više nego dobrodošla pre nastavka programa u obližnjem Specijalnom rezervatu prirode ‘’Labudovo okno’’, o čemu ću pisati u nekom narednih blogova.
