by Iako je od ove avanture prošlo punih 11 godina, verujem da će se naći oni kojima će biti interesantno i inspirativno ovo podsećanje na jedno nesvakidašnje zimovanje.
Nisam siguran koliko će sam koncept ovog putovanja biti privlačan skijašima željnih maksimalno iskorištenog svakog dana svog dugoiščekivanog zimovanja, bez puno ‘’cimanja’’ i gubljenja vremena za raznorazne transporte, no ko ima volje i energije da u jedan dan ‘’strpa’’ malo putovanja, upoznavanje sa novim destinacijama i skijanje – evo mu ideje !
Svakako treba reći da je osim dobre volje i istraživačkog duha, za realizaciju ovakvog putovanja potrebno imati i malo bolju finansijsku konstrukciju i solidnu količinu sreće, a meni su se svi ti segmenti savršeno sklopili tog januara 2011. godine.
U neverovatan, tadašnji srećni niz ubrajam i to da sam na ideju došao sasvim slučajno – u bespućima interneta naleteh na potpuno neverovatnu ponudu agencije Filip Travel koja je 7 polupansiona u hotelima na Bledu nudila za 210e, što je danas svakako nezamislivo.
To mi je prvo upalilio lampicu – hej, pa ta divna i skupa Slovenija je možda ipak dostupna !?
Ali, Bled nije na skijalištu, mora se svaki dan voziti negde, na Vogel npr….
Ako svaki dan vozim, ko me tera da vozim na isto mesto, mogu se menjati destinacije, puno je skijališta na sličnim udaljenostima, a Bled je idealna baza…
I, tako se ideja ekspresno razvijala i oblikovala.
Sledeća sretna okolnost je činjenica da aranžman nije morao biti od subote do subote, dan njegovog početka mogao sam da odredim sam, što je bilo savršeno jer sam time uspeo da završetak zimovanja ‘’nalepim’’ na poslovnu obavezu – sajam turizma u Ljubljani !
Definitivno sam shvatio da će ovo putovanje biti pravi spektakl u momentu kada mi je prijatni ženski glas iz Filip Travela ‘’naredio’’ u telefonsku slušalicu: ‘’Kažite dragička !’’
Hotel koji smo rezervisali u Bledu, obzirom da nije imao dovoljan broj zainteresovanih gostiju, neće ni otvarati u tom periodu, a nas sele u hotel ‘’Golf’’ koji se nalazi u istom lancu hotela kao i naš prvobitno odabrani (Sava hotels).
Hotel ‘’Golf’’ (vidim da se sada zove Rikli Balance Hotel) spada u najbolje i najpoznatije hotele, ne samo na Bledu nego i u celoj Sloveniji.
Ova promena je puno više značila mom drugaru i saputniku na ovom putovanju, inače neskijašu jer je sa luksuznim Spa & Wellness centrom kojim hotel raspolaže, sadržaj njegovog dana drastično dobio na kvalitetu
Kada smo se natankovali sa toliko pozitivne energije, mogli smo i da krenemo na put, čiji je prvi dan zbog razdaljine bio predviđen kao ”nulti dan”, dan u kojem se ne skija nego putuje i uživa u usputnim zanimljivim destinacijama.
Sreća o kojoj stalno pričam malo nas je napustila u pogledu vremena tog prvog dana, pa smo imali tmurno i oblačno vreme, uz popodnevnu kišu i potpuni izostanak snežne zimske idile, što je pojava koja je nažalost postala pravilo za gotovo svaki januar u tim krajevima.
U bilo koje doba godine da se vozite putem od Zagreba ka Ljubljani, moja je preporuka da se pauza napravi u dvorcu Otočec.
Dvorac koji je ujedno i restoran, nastao krajem 18.veka, smešten je na ostrvcu koje je ”opkoljeno” rekom Krkom, veličanstvenih modro – zelenih nijansi.
Predivno mesto kojem se uvek rado vraćam.
Svi slovenački gradovi i mesta su nekako na isti način lepi, šarmantni i interesantni, i koji god da se odabere za posetu, utisak koji će posetilac iz njega poneti jeste miks topline, romantike i radosti.
Za pauzu broj 2, tog dana je izabran Kranj, gradić uz reku Savu koji se nalazi tačno na pola puta od Ljubljane do Bleda.
Slovenija, od kada je premrežena sa auto putevima je savršena turistička destinacija jer se za tili čas stiže sa jednog kraja zemlje na drugi, i ako se dobro organzujete možete u jedan turstički dan da upakujete i more i planine i gastronomiju i sport i zabavu itd…
Kranj, sedište regije Gorenjska ima oko 50 000 stanovnika, najpoznatiji je po fabrici guma ”Sava”, no mnogima je prva asocijacija čuvena Kranjska kobascica koja i ima i nema veze sa samim mestom.
Kako bilo da bilo, mi smo se odlučili da kobasicu moramo probati, ali ne u Kranju nego na samo 25 km udaljenom Bledu, našoj finalnoj destinaciji toga dana.
U to vreme sam češće dolazio na Bled, pa su mi bile od ranije poznate koordinate bitnih gastronomskih lokaliteta u kojima smo okrepili dušu i telo i svečano proslavili uspešan dolazak.
Svakako i da se čuvena bledska krempita nije smela preskočiti !
Kada se rano ustane i kada su ti na raspolaganju odlični putevi, onda u dan ma koliko on zimski kratak bio, stane svašta, pa smo tako i mi nakon ručka uspeli da odemo još i do Vintgara, 4 km udaljenog čuda prirode.
Kažu da je to prvi uređeni kanjon za turističke obilaske u Sloveniji, ujedno i najposećeniji.
Otkriven je 1891. godine, a nastao je upornim ”radom” jake i brze reke Radovne.
Na fotografijama je nemoguće dočarati svu lepotu prirode, posebno što nas je ovde već i kiša dobrano polivala a oblaci bivali sve tamniji, no svakako preporuka – ovo se mora videti !
Skijalište 1 – Kranjska Gora
Dosta je bilo turizma, hajmo malo i skijati!
Još jedna od prednosti ovog koncepta zimovanja je ta što nema preteranog planiranja, odluka gde se skija donosi se istog dana, kada se ujutro pogleda stanje u pojedinim ski centrima (tv programi, teletekst, sajt Snežni telefon itd).
Jedno od najstarijih i najpoznatijih slovenačkih ( i ex YU) skijališta je Kranjska Gora.
Od Bleda je udaljena 38 km i do nje se stiže veoma brzo, pre svega zbog auto puta koji od mesta Lesce, preko Jesenica vodi do velike raskrsnice na kojoj oni koji žele u Austriju čuvenim tunelom kroz Karavanke odlaze desno, a za Kranjsku Goru se nastavlja pravo još 17 km, običnim putem.
Obzirom da sam u ovim krajevima proveo puno prelepih dana u svome detinjstvu, onda mi ponekad pravce i putanje diktira neko nostalgično sećanje, pa smo za Kranjsku Goru tog dana krenuli drugim putem, planinskim, preko Radovne da bi se kod Mojstrane priključili na glavni put.
Želeo sam da ”bacim oko” na Pokljuku, još jedno od mesta iz dubine moje riznice sećanja, gde smo zimovali daleke 1980. godine.
Inače, ovo je sada poznati centar za tzv nordijske discipline (skijaško trčanje), a Pokljuka je uvek bila čuvena po svojoj lepoti prirode, gustim borovim šumama i velikoj količini snega, potpuno neverovatno – na svega 13 km od Bleda potpuno drugačija slika i pravi zimski ambijent!
Ranije, za vreme Jugoslavije, nisam Kranjsku Goru nešto preferirao, delovala mi je previše ”mondenski”, smeštena na samo 800 metara nadmorske visine i sa najvišom tačkom od samo 1295 metara, uvek mi je bila sumnjiva što se snežnih izgleda tiče.
U ovo novije doba, poptpuno sam promenio mišljenje i jako je zavoleo.
Nekako sam uvek imao sreće sa snegom i vremenom (pa i ovaj put), koncept staza i njihova konfiguracija mi kao sad već sredovečnom rekreativcu, u potpunosti odgovara i maksimalno uživam u pitomom, pravom alpskom ambijentu nenarušenom divljačkom gradnjom i masovnim turizmom Kopaonika, Jahorine itd.
Ukupna dužina staza je 20 km, skijašima je na raspolaganju 14 žica i 15 staza, od kojih je najpoznatija staza Podkoren gde se već desetlećima biju žestoke bitke u svetskom kupu u disciplinama slalom i veleslalom za muškarce.
Staza je dobila ime po selu Podkoren iznad kojeg se nalazi – celo skijalište je koncipirano tako da prati put koji od Kranjske Gore preko Podkorena vodi do doline Tamar u kojoj se nalaze čuvene skijaške skakaonice.
Skijališe je ”naslonjeno” na nekoliko većih i poznatijih hotela, a do samog centra mesta ima 5 minuta šetnje, pa je nakon uspešnog skijaškog dana, pravo uživanje malo se promuvati po preslatkim uličicama Kranjske Gore i okrepiti se u nekom od brojnih, prijatnih lokala.
Skijalište 2 – Vogel
U osvrtu na Kranjsku Goru, spomenuh nostalgiju, koja je u slučaju Vogela i Bohinjskog jezera još izraženija – moji prvi skijaški koraci i prva prava zimovanja datiraju baš iz ovog, po meni najlepšeg kutka moje rodne zemlje.
Sa isključivo skijaške tačke gledišta, iz ponude slovenačkih ski centara, verovatno bi pre Vogela bilo racionalnije izabrati nešto drugo (Kope, Golte…), a što nisam predvideo sopstvenim planom.
No, ko želi da se nauživa u nestvarnim prirodnim lepotama, jednostavno mora doživeti Bohinj i Vogel.
Od svih planiranih destinacija, on je najbliži Bledu (oko 30km), što je podatak koji je tog jutra omogućio još malo dodatnog turizma – posetu Bledskoj tvrđavi.
Impresivno zdanje koje datira još iz 1011.godine, izgrađeno je na visokoj steni iznad jezera sa koje je pogled koji puca na celu Gorenjsku oblast, malo je reći veličanstven.
Zgrade u tvrđavi razmeštene su oko dvorišta u dva nivoa.
Na donjem nivou se u zgradi nalaze štamparija tvrđave, spomen soba Primoža Trubara, galerija Toranj i ugostiteljski lokal, dok su na međunivou vinski podrum i biljna galerija.
U gornjem dvorištu su najznačajniji delovi zgrade, kapela iz 16. veka i muzej, u kojem eksponati govore o istorijskom razvoju regiona na Bledskom jezeru od bronzanog doba do današnjih dana.
Osim njih, tu su i restoran tvrđave sa terasom i kovačnica.
Oba nivoa zaštićena su visokim romaničkim zidinama sa odbrambenim hodnikom, ulaznim tornjem i moćnim gotičkim odbrambenim tornjem.
Da se vratimo skijanju – Vogel je jedan od retkih ski centara koji nema sistem veštačkog osneživanje iz jednog prostog razloga – nalazi se u okviru Nacionalnog parka Triglav i takva vrsta infrastrukturnih radova je zabranjena.
Iako se ne radi o nekoj preterano impresivnoj nadmorskoj visini (1535 – 1800 metara), Vogel je oduvek bio poznat po velikoj količini snega, ljudi mi ne veruju kada im pričam kako je u ”moje vreme” bilo normalno da u dolini bude po 2 metra snega, jezero zaleđeno toliko da se po njemu voze reli trke, a gore na skijalištu da ne pamtimo kada ga je bilo manje od 3 – 4 metra !
Danas je to naravno skroz druga priča, no nekako Vogel i dalje sa svojim prirodnim snegom uspeva da opstane.
Najveća atrakcija je gondola koja vas u samo nekoliko minuta podiže sa 546 (početna stanica Ukanc) na 1535 metara nadmorske visine, uz nestvarne prizore bohinjske doline i moćnog Triglava, najvišeg vrha Slovenije i ex YU (2864 m).
Odmah uz gornju stanicu gondole nalazi se Ski hotel Vogel, kojeg sam kao klinac obožovao jer je tada njegova pozicija bila san svih skijaša – možeš u sobi staviti skije i kroz prozor iskočiti na stazu…. a vidi me sad šta radim i ako se vozam okolo svaki dan 😉
Samo skijalište ima 8 žica, 11 staza ukupne dužine 35 km, ali treba zaista imati veliku sreću pa da su sve staze i žice otvorene.
Ja npr. za sve ove decenije nikada nisam uspeo da spustim stazom Žagarjev greben (na mapi broj 14), koja vodi skroz do Ukanca, tj do početne stanice gondole.
Osim ski hotela, gore ima nekoliko apartmana za iznajmljivanje, dok je većina smeštajnih kapaciteta ”rasuta” po dolini uz jezero.
Za one koji prvi put dolaze, obavezna je šetnja do veličanstvenog slapa Savica koji nakon poniranja ”putuje” kroz celo jezero da bi na njegovom suprotnom kraju, kod mesta Ribčev laz, formirao Savu Bohinjku, od koje kasnije nastaje reka Sava.
Zanimljiva i lepa geografija !
Skijalište 3 – Nassfeld
Najudaljeniji i ubedljivo najbolji ski centar koji sam posetio tokom ove turneje je austrijski Nassfeld.
Ljudima koji su veći deo skijaškog staža stekli na planinama ex YU, gotovo da je nemoguće rečima dočarati kao izgleda ovakav jedan zimski centar, nešto nalik prelasku iz Yuga u Ferrari.
I, bez obzira što treba dva sata od Bleda, niti jedan sekund se nisam pokajao zbog te silne vožnje.
Postoje dve opcije dolaska – preko Kranjske Gore i Italije (jedan, manji deo skijališta je i sa italijanske strane) ili kroz tunel Karavanke, preko Villacha do Hemangora tj do Tröpolach-a.
Prva varijanta je dugačka 90km, druga oko 110 km, ali je značajno brža i jednostavnija.
U Tröpolach-u se nalazi ogroman parking pored polazne stanice gondole ”Millennium Express”, najduže kabinske žičare (6 km) u Austriji i druge na celokupnom području Alpa.
Nakon 17 minuta vožnja stiže se na 1919 metara nadmorske visine, odakle se račvaju staze na sve strane, i mislim da je fizički nemoguće sve ih preći u jednom danu.
Skija se na visinama od 1300 – 200 metara, a Nassfeld poseduje 4 šestoseda, 4 četvoroseda, 18 sidara i 5 kabina.
Sve staze su uvek uređene i besprekorno pripremljene, a gotovo 100 % pokrivene topovima, pa u nedostatku prirodnog snega nećete biti uskraćeni skijanja.
Njihova ukupna dužina je preko 100 km!
Posle tri oblačna dana, ovde sam konačno imao i malo sunca, tako da je uživanje bilo na maksimumu, a ceo utisak ima takvu jačinu koja ni nakon 11 godina, ne popušta ni za milimetar.
Sve je neuporedivo sa ex YU skijalištima, pa tako nažalost i cena ski karte, sećam se kolika je bila 2011. godine, a bojim se i da pogeldam kolika je danas….
Skijalište 4 – Cerkno
Uprkos činjenci da od svih ski centara na kojima sam u Sloveniji skijao, Cerkno ima najmanju ukupnu kilometražu staza (18 km), u poslednjoj deceniji je ovaj centar nekoliko puta ponelo titulu ”Naj skijališta Slovenije”.
Za mene potpuna novost, mislim da sam prvi put čuo za njega upravo te 2011. godine i shodno tome moja je radoznalost da u Sloveniji vidim nešto novo, bila velika.
Od Bleda postoje dve opcije za dolazak, prvom preko Radovljice i Željeznikija sam došao, a vratio se putem preko Škofije Loke i Kranja.
Iako je prva varijanta u dužini od 48 km za 16 km kraća od druge, ne bih je ponovio niti preporučio, uprkos fenomenalnoj prirodi, put je previše zahtevan i na momente čak i opasan.
Sve staze su pokrivene sistemom za osneživanje, što je zaista neophodno obzirom da se skijališe nalazi na visini od 935 – 1291 m, a jedan deo je okrenut ka jugozapadu i potpuno nezaštićen od celopopodnevnog sunca.
Skijašima je na raspolaganju 7 žičara i 10 staza, dok se na vrhu skijaškog centra, na 1300 m nadmorske visine nalazi se ”Alpska perla” – idiličan alpski objekat, u sklopu kojeg se nalazi moderan samouslužni restoran, apartmani, saune, bajkoviti dječiji kutak i terasa.
Staze su prilično dugačke, ima ih u svim ”bojama” i sećam se da je kod ”crne osmice” baš trebalo truda !
Ambijent je naravno kao i svuda fenomenalan, sa jedne strane u daljini se vidi Triglav, a sa druge bi u slučaju skroz vedrog vremena pogled mogao da dobaci i do morskog plavetnila.
Na oko 10 km od ski centra nalazi se mestašce Cerkno u kome je moguć smeštaj u hotelu ”Cerkno” , koji raspolaže sa termalnim kupalištem, idealnim za postskijaška opuštanja i relaksaciju.
Skijalište 5 – Kanin/Sella Nevea
Iz Slovenije smo preko Italije došli u Sloveniju, da bih skijao malo u Sloveniji i malo u Italiji, iz koje ćemo se uveče vratiti u Sloveniju….
Priznajem da rečenica zvuči šašavo ali tako ispadne kada se pomešaju zanimljiva geografija i moja nostalgija.
Možda sa najvećim nestrpljenjem i radoznalošću sam iščekivao svakog jutra pozitivnu vremensku prognozu za ski centar Kanin/Sella Nevea, skijalište koje se prostire na teritoriji dve države – Slovenije i Italije.
Ovde sam prvi i poslednji put bio daleke 1981. godine kada je bilo sasvim normalno na skijanje ići (i) za 1.maj.
Od tog vremena nisam bio u mestu Bovec u kome smo tada bili smešteni, pa je sada bila jedinstvena prilika da nam iskomplikujem dan jer da bi se iz Bleda stiglo do skijališta dovoljno je doći do 75 km udaljenog italijanskog mesta Sella Nevea i odatle započeti skijanje, ali ja sam želeo da ”obiđem staze svog detinjstva”, što je putovanje produžilo za još 20 km koliko ima od italijanske granice do Bovca (postoji kraći put koji uopšte ne vodi preko Italije nego od Kranjske Gore preko poznatog planinskog prevoja Vršič, ali se taj pravac ne praktikuje zimi).
Pomenuo sam iščekivanje dobrog vremena, koje je na ovom skijalištu, posebno u januaru mesecu, zaista podvig i sreća dočekati.
Ovde je najviša tačka na kojoj se skija čitavih 2300 metara, snežne padavine su česte i obilne, pa neretko vidim u izveštajima da visina belog pokrivača dostigne čak 6 metara!
Zbog toga je ovaj ski centar idealan za prolećno skijanje – mart, april, pa eto čak i maj….
Iz te daleke 1981. godine i dan danas se sećam prizora kako nakon izlaska sa žice koja vodi do najviše tačke skijališta, prvo na čega skijaši naiđu je tabla sa natpisom ”STOP ITALIA”.
Danas, table više nema, a od sezone 2009/2010, izgradnjom moćne tzv funifor gondole ”Prevala”, skijališta su povezana u jednu celinu, sa jedinstvenim ski passom.
Sa obe strane na skijalište voze gondole, sećam se da smo crvene kabine koje su nas beskrajno dugo vozile od Bovca do vrha zvali ”jajčeki”.
Danas su kabine plavo-zelene boje i upola kraće traje vožnja, no prirodne lepote, ambijent i pogled su i dalje fascinantni.
Na objedinjenom skijalištu se može voziti na 30 km staza, od onih pogodnih za početnike do onih na kojima mogu da se voze trke FIS Svetskog kupa u brzinskom disciplinama.
Italijanska strana, obzirom da je puno zaštićenija od vetra, znatno je pogodnija za skijanje, dok je slovenačka vrlo često zatvorena ili joj staze ne funkcionišu u punom kapacitetu.
Kao što na Vogelu nisam nikada uspeo da odskijam najdužu stazu koja vodi od vrha pa do početne tačke gondole, tako ni na Kaninu, ni ranije ni sada, nije bila moguća ta opcija, ponajviše usled nedostatka snega u nižim delovima.
Kada bi ta mogućnost bila dostupna, to bi celokupnom skijalištu maksimalno podiglo kvalitet i atraktivnost.
Većinu dana sam proveo na italijanskoj strani jer sam pre svega u ovom delu ski centra debitovao tog dana, a staze su duže i opuštenije nego sa slovenačke strane.
Pomenuo sam da se najviši vrh (Sedlo) do kojeg skijaši mogu stići nalazi na 2300 metara i sa te tačke do podnožja, odnosno do Selle Nevea, spuštate se predivnom stazom dugačkom čak 5 km!
Pravo uživanje, kao što je uživanje bila i pauza u jednom kafiću smeštenom u originalnoj planinskoj kući.
Uglavnom, na kraju dana bio sam baš – baš sretan što sam uspeo da se vratim u Bovec i uživam na ovom jedinstvenom skijalištu.
Skijalište 6 – Tarvisio
Mojim prijatnim iznenađenjima na ovom putovanju nije bilo kraja, a u njih svakako spada i ski resort Tarvisio – Monte Lussari, kako mu glasi zvanični naziv.
Toliko puta smo ovuda prolazili u raznoraznim prilikama, a nikada nisam obratio pažnju da u neposrednoj blizini ovog gradića koji nam je (skoro) ‘’najbliža Italija’’, postoji odlično skijalšte.
Tarvisio se nalazi u dolini Val Canale na 754 m/nv na tromeđi Italije, Austrije i Slovenije.
Lokalnim putem od Kranjske Gore ima 15 minuta voznje, a ukupna udaljenost od Bleda je 55 km.
Ovo moje putovanje je realizovano u poslednjoj nedelji januara i osim u dva dana vikenda kada je bila izraženija poseta skijalištima (Nassfeld i Cerkno), svih ostalih dana ne da nije bilo gužve, nego su staze bilo gotovo avetinjski puste, što je posebno bilo izraženo u Tarvisiu – ne znam da li sam za ceo dan sreo ukupno 10 ljudi…
Skijalište je podeljeno na dva dela – prvi deo je bliži gradu, ispod vrha Monte Florianca (1653m), dok je drugi naslonjen na vrh Monte Santo di Lussari (1789 m).
Oba dela su pružaju podno oštrog grebena i međusobno su povezana pokretnom trakom.
U ovom drugom skijališta postoji gondola koja vozi do pomenutog vrha, a ja obzirom da sam na put pošao prilično nepripremljen, bio sam koliko iznenađen toliko i oduševljen prizorom koji me je na dočekao na vrhu – manastir Monte St.di Lussari, okružen sa nekoliko turističko – ugostiteljskih objekata delovao je kao neki gradić iz bajke.
Od manastira prema dolini spušta se poznata ski staza “Di Prampero”, dužine nešto preko 4 km.
Staza je fenomenalna, možda i najbolja kojom sam se spustio tih dana.
Ukupna dužina staza je 32 km (6 km crnih, 16 km crvenih i 10 km plavih), a na skijalištu ima ukupno 12 žica.
Niti u samom gradu brojno stanje ljudi se nije ”popravilo”, tako da sam nakon kraće šetnje pustim ulicama sebe nagradio odličnom italijanskom pizzom u lokalu u kom sam bio jedini gost….
Skijalište 7 – Krvavec
Za kraj avanture ostavio sam Krvavec, najpoznatije slovenačko skijalište i to pre svega iz logističkih razloga – bilo nam je usput.
Obzirom da smo se tog dana odjavili iz hotela u Bledu, na našem putu ka Ljubljani, Krvavec se baš zgodno ”namestio”.
Da smo kojim slučajem tog dana krenuli ka Novom Sadu, isto bih uradio samo sa određenim korekcijama u tajmingu, no svakako bi se moglo skijati npr do 15.30h, krenuti u 16h i oko 22h biti kod kuće.
No, pre skijanja opet malo turizma 😀 !
Rekoh već na početku da u koje god veće ili manje mesto u Sloveniji navratite, uživaćete na sličan način u njihovom beskrajnom šarmu i lepoti.
Jedno od tih je svakako i Radovljica, mestašce udaljeno od Bleda 7 km, poznato i po tome što kod njega ”sastankom” Save Bohinjke i Save Dolinke nastaje reka Sava.
Kratka šetnja po mestu, pa mala nabavka za predstojeće ljubljanske dane i odlazak na još jedno skijanje (Bled – Krvavec 40 km).
Na Krvavec sam tih godina često dolazio, zahvaljujući njegovoj blizini (30 km) Ljubljani, pa je bilo zgodno i praktično malo ”pomešati” posao i zadovoljstvo.
Neretko za Jahorinu i Kopaonik kažem da su hirovite planine, ali mislim da je ipak Krvavec šampion u kategoriji nestabilnih vremenskih prilika.
Gotovo da je nemoguće provesti dan a da te ne zakači neki segment iz svih godišnjih doba, od potpuno čistog i vedrog neba do guste magle stiže se neverovatnom brzinom.
Do ski centra se dolazi kabinskom gondolom čija je izlazna stanica na 1477 metara.
Najviši vrh je Zvoh na 1971 metara, a skijalište ima ukupno 10 žica i 35 km uređenih staza od kojih su crvene najbrojnije.
Od smeštajnih kapaciteta u samom ski centru na raspolaganju je hotel ”Krvavec” i nekoliko apartmanskih kuća, mnogo je veća ponuda u selima u podnožju planine.
Krvavec je Zagrepčanima najbliže skijalište, pa su vikendom moguće gužve i to treba imati u vidu prilikom planiranja.
Uglavnom, kada se nameste sve ‘’kockice’’, može se vrhunski skijati, a zbog većeg broja crvenih i crnih staza, možda ovaj ski centar nije preporučljiv za početnike.
Gostima su na raspolaganju brojni ugostiteljski objekti u kojima vlada ona prava skijaška vesela atmosfera.
Svima koji su u čitanju bloga došli do kraja, čestitam, trebalo je vremena i truda, no jednostavno nisam umeo kraće da predstavim ovo moje putovanje/zimovanje, jedno najinteresantnijih u životu.
U međuvremenu su i ‘’ozbiljniji igrači’’ počeli da eksploatišu ovu ideju, tako da na stranicama Julian Alps International možete kupiti jedinstveni ski pass kojim su obuhvaćena 4 slovenačka, 3 austrijska i 7 italijanskih skijališta (lično, nisam oduševljen izborom), pa možete praviti raznorazne kombinacije.
Takođe, vidim i da ove specijalizovane ski agencije (Ski Bus, Ski Fun, Ski Manjiaci…) često u svojim ponudama imaju neke slične varijante.
Meni ostaje nada da ću ovu avanturu uspeti da ponovim u skorije vreme kako bih mome Dariu pokazao nešto drugo sem Kopaonika i Jahorine.
A i da vidi mesto na kom sam primio vest da ću 9 meseci nakon ovog zimskog lutanja postati njegov tata 😉
Rekoh na početku da je ovo bilo jedno sretno putovanje……
3 thoughts on “7 dana na 7 skijališta u 3 države”