August 11, 2022

Sunčana vojvođanska zima

Gotovo istovremeno smo nedavno Dario i ja prokomentarisali kako dugo, dugo nismo išli na neki izlet.

I zaista, kada se iskombinuju kratki dani, loše vreme, pa tu i tamo poneka bolest, prehlada i ‘’koronica’’, prođoše nam meseci u neaktivnosti.

Kada već nema prave zime, snega i snežnih čarolija i avantura, onda smo najavljenu toplu i sunčanu februarsku subotu dočekali sa nestrpljenjem kako bi konačno zadovoljili našu ‘’izletničku glad.’’

Osmislio sam putovanje po poznatim bačko-banatskim destinacijama na kojima smo već bili, ali gde smo na svakoj od njih ostali ‘’dužni’’ posetu ponekom zanimljivom lokalitetu ili smo ga jako davno posetili pa nam se valjalo podsetiti.

Prva destinacija nam je bila Bečej, gradić na Tisi, u samom srcu Vojvodine.

Od Novog Sada, putem preko Bačkog Jarka, Temerina i Bačkog Gradišta ima ravno 50 km do centra Bečeja.

Prva ‘’foto pauza’’ bila nam je na potezu između Bačkog Gradišta i Bečeja, jer su prizori bečejskog ribnjaka prosto mamili da budu zabeleženi u ovom sunčano – zimskom ambijentu.

Čuveni dvorac ‘’Fantast’’ jedna je od prvih asocijacija na turističke atrakcije Bečeja, no obzirom da smo ga više puta obišli i da nam nije bio u pravcu kretanja, ovom prilikom smo ga ‘’preskočili’’ i uputili se direktno u centar mesta.

Želeo sam da Dario vidi kako izgleda centralni trg, a i ja da se malo podsetim.

Centralni gradski trg Bečeja, poznatiji kao Pogača, krasi nekoliko spomenika kulture.

Ovde se nalazi zgrada opštine Bečej iz 1881. godine, a pored nje je i zdanje baronice Eufemije Jović iz 1894. godine.

Dok budete šetali gradskim trgom, obratite pažnju i na zgradu nekadašnje osnovne škole iz 1861. godine, danas je to Srednja tehnička škola.

Na trgu se nalazi i Gradsko pozorište Bečej, nekada gradski hotel Central, kao i zgrada bivše Potiske štedionice, kuća Bogdana Dunđerskog iz 1904. godine.

Na gradskom trgu se nalaze i pravoslavna crkva Svetog velikomučenika Georgija, kao i katolička crkva Vaznesenje Marijino.

Crkva Svetog velikomučenika Georgija je građena u periodu od 1851. do 1858. godine.

Ova pravoslavna crkva u Bečeju je građena u stilu kasnog klasicizma, dok su njegova tri tornja, kao simbol Svetog trojstva izgrađena u baroknom stilu

Ono po čemu je ova crkva najpoznatija je njen ikonostas rađen u baroknom stilu, koji sadrži 63 ikone, koje je oslikao čuveni srpski slikar Uroš Predić.

Katolička crkva Vaznesenje Marijino je sagrađena 1830. godine. To je jednobrodna crkva, izdužene osnove, koja na čeonoj strani ima zvonik.

U crkvi se nalaze vredne slike bečejskog slikara, mađarskog porekla, Tan Mora, “Uspenje Bogorodice” i “Sveti Josif”.

Bila mi je baš velika želja da se prošetam bečejskim tiskim kejom, jer tamo nisam nikada bio, što mi je baš neverovatan podatak.

Za razliku od Novog Bečeja, Sente npr. kej nije u neposrednoj blizini centra (oko 1,5 km pešačke razdaljine), pa smo zbog našeg tajminga ipak do njega došli autom.

Zeleni kej, kako ga ovde zovu, završava se kod ušća Velikog bačkog kanala u Tisu, prateći svo vreme liniju reke koja na ovom mestu pravi oštru ‘’lakat’’ krivinu.

Upravo tu je i glavna ‘’meta’’ ove naše šetnje – stara brodska prevdnica ‘’Šlajz’’, biser vojvođanskog industrijskog (hidrotehničkog) nasleđa.

Sagrađena je u periodu od 1895. do 1899.godine i bila je jedna od najsavremenijih u svetu, a rađena je po planovima Hajnca Alberta, tehničkog direktora kanala.

Prevodnica je bila u funkciji sve dok 1975. nije bila sagrađena nova u blizini, koja se nalazi na Tisi, 2,5 km od ulaza u Novi Bečej.

U neposrednoj blizini prevodnice nalazi se spomenik posveđen žrtvama Velike racije u kojoj su mađarski fašisti bacili pod led 206 ovdašnjih stanovnika.

Kada smo kod spomenika, negde na polovini keja postavljen je spomenik ‘’Sloboda’’ koji mi je delovao jako poznato, iako sam na ovom mestu prvi put.

Kasnijim istraživanjem, ustanovio sam da je taj spomenik dugo stojao na centralnom gradskom trgu (pa i prilikom moje poslednje posete), a da je nedavno premešten ovde.

Zašto, mogu samo da pretpostavim….

Atmosfera na keju je bila prava zimska – izvansezonska, malo šetača, zatvoreni ugostiteljski objekti većinom u fazi renoviranja, sve u svemu deluje da je lepo ovde leti doći i uživati u lepotama Tise.

Putovanje smo nastavili ka 12 km udaljenom Novom Bečeju, a na samom ulazu u mesto, na obali kanala DTD smo imali i pokušaj pecanja.

Uprkos tome što smo bili svesni da su nam ribice poput medveda u dubokom zimskom snu i da je voda prehladna za ribolov, nismo odoleli da barem malo ne probamo ‘’grize li’’.

Uskoro će čitave dve godine od naše poslednje posete Novom Bečeju i okolini, a tada smo baš  svašta uspeli da vidimo o čemu sam pisao OVDE, no jedan značajan objekat nismo stigli da obiđemo, pa je sada došao red na njega  – Zavičajni muzej Glavaševa kuća.

Spomen-muzej „Glavaševa kuća” nalazi se u ambijentalnoj celini starog centra u Vranjevu (danas deo Novog Bečeja).

Objekat je podignut u prvim decenijama XIX veka i pripadao je uglednoj i imućnoj porodici Glavaš.

Vladimir Glavaš, doktor pravnih nauka, požunski i praški đak, zaveštao je 1907. godine kuću i ostalu imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini Vranjevo.

Objekat je Opština Novi Bečej od 2006. godine počela da obnavlјa i danas je u njoj smešten spomen-muzej.

Unutrašnje opremanje „Glavaševe kuće” izvedeno je delom od zatečenog, a delom od pribavlјenog materijala.

Pojedine prostorije su opremlјene po uzoru na enterijer iz prve polovine XIX veka i dočaravaju svakodnevni život imućne građanske porodice, dok su u ostalim prostorijama prikazane određene tematske celine.

Posebnu zanimljivost predstavlja spomen soba čuvenog kompozitora Josifa Marinkovića, rođenog u Vranjevu.

Pored nje, u unutrašnjem delu kuće mogu se još pogledati prostorije primaćeg salona, spavaće soba, ‘’devojačke soba’’,  kuhinje itd

Ispod dela kuće se nalazi obnovlјen podrum, sa autentičnim predmetima, u kojem je moguća i degustacija autohtonih vina.

U pomoćnom prostorijama smeštene su berberska, kolarska i bačvarska radionica, kao i predmeti-eksponati vezani za polјoprivredu i zanatstvo.

O „Glavaševoj kući” se staraju Turistička organizacija Opštine Novi Bečej i Zavičajni klub Vranjevčana i Novobečejaca.

Tokom godine se organizuju brojne manifestacije: ‘’Noć muzeja’’, ‘’Susreti Zavičajnog kluba’’, ‘’Branje grožđa i mulјanje vina na tradicionalan način’’, više tematskih izložbi.

Ko je dolazio u Novi Bečej tokom, sada već, nadaleko poznate manifestacije ‘’Velikogospojinski dani’’ (ili je pratio tv prenose), zna gde se nalazi glavna festivalska bina, proplanak između Tiskog keja i reke Tise.

E, odmah iza tog mesta nalazi se marina ‘’Gradište’’, nukleus budućeg ubrzanog razvoja nautičkog turizma u ovom delu toka Tise.

Ono što je nas dvojicu odvelo direktno iz ‘’Glavaševe kuće’’ do marine, jeste činjenica da se u okviru nje otvorio i auto kamp, pa nam je bila potrebna mala ‘’inspekcija’’ koja bi potvrdila odluku da upravo ovde organizujemo prvo ovogodišnje kampovanje.

Potrebno je ipak malo mašte kako bi ovaj ceo prostor u zimskom ambijentu, zamislili kako izgleda u letnjoj sezoni, no deluje da će nam biti lepo.

Postoji prirodna hladovina, što je nama ”šatorašima” jako bitan detalj.

Kamperima su na raspolaganju strujni ormarići, a glavni zajednički prostor poseduje kuhinju, sanitarni čvor i natkrivene garniture za sednje i ručavanje (sto, stolice, klupe).

Za kupanje su postavljena dva pontona, a nedaleko od kampa je i gradska plaža te različiti sportski tereni.

Centar mesta je na 5 minuta hoda, dakle kompletna logistika je maksimalno pristupačna.

Sve u svemu, jedva čekamo tople dane!

Nakon ‘’inspekcije’’ i kratke šetnje kroz centar mesta, snabdeveni užinom koja će nam prekratiti jednosatni put pred nama, uputili smo se ka Zrenjaninu, tačnije njegovom neselju Mužlja u kojem su se smestila jezera poznata pod zajedničkim nazivom ‘’Peskara’’.

Od N.Bečeja do Peskare ima 45 km vožnje kroz pitome banatske pejsaže,  a put vodi kroz sela Kumane i Melenci, koje je poznato po banji – lečilištu Rusanda na istoimenom jezeru, pa ko ima vremena nije loša ideja za pauzu…

Mi smo na Peskari bili pre skoro 10 godina, u vreme letnje sezone i sećam se da je bila baš ozbiljna gužva, a po informacijama i fotografijama koje sam viđao prethodnih godina, masovnost posete ovoj sjajno urđenoj plaži tokom vrelih letnjih dana je u konstantnom porastu.

Sada je to naravno potpuno druga priča i baš smo se osećali kao ‘’čuvari plaže u zimskom periodu’’.

Pod pojmom ‘’Peskara’’ u stvari se podrazumevaju tri jezera koja se nalaze na 5 km od centra grada i koja su nastala usled dugogodišnje eksploatacije peska.

Na najvećem jezeru se nalazi plaža, drugo po veličini, jezero ‘’Čepel’’ pogodno za šaranski ribolov, a mi smo se nakon posete plaži ‘’usidrili’’ na tzv Malom jezeru uz istoimeni ugostiteljski objekat.

Pokušali smo i ovde da neku ribu obradujemo sa našim novosadskim crvićima, no više od ribolova uživali smo u prelepom pogledu, suncu i druženju sa dva preslatka macana.

Na samo 8 km od Peskare nalazi se lepo banatsko selo Ečka, a u njemu čuveni Kaštel Ečka, jedan od najpoznatijih vojvođanskih dvoraca i jedan od retkih koji su u komercijalno – turističkoj upotrebi.

Priča oko njegovog otvaranja je posebno interesantna, te je ovom prilikom ”pozajmljujem” sa sajta TA Magelan.

”Lazar Agošton, vlastelin u Ečki je 1820. godine otvorio novi vlastelinski dvorac na levoj obali Begeja.

Za svečano otvaranje se uređivao svaki kutak sela, doterivale su se kuće i čistila dvorišta i ulice, oblikovali drvoredi i pripremali slavoluci.

Glavni kuvar je za tu priliku doveden iz Beča.

Kočije i konji su blistali za doček 300 uglednih zvanica iz Beča i Budimpešte.

Otvaranju je prisustvovao i čuveni grof Esterhazi, najbogatiji i najugledniji vlastelin u Ugarskoj.

Uveče 29. avgusta 1820. priređena je svečana bakljada da bi ujutru crkvena zvona objavila početak svečanosti i pozvala stanovnike Ečke na proslavu i osvećenje dvorca.

Posle svečanog ručka, za gospodu je priređen lov, a za dame šetnja gondolama po Velikom jezeru i Begeju.

Vrhunac svečanosti je bio ečanski bal koji je ličio na čaroliju – divne damske toalete, raskošne uniforme i raznobojne bengalske vatre duž mnogobrojnih staza u parku.

Trećeg dana goste je svojim virtuoznim sviranjem oduševio Franc List, tada „čudo od deteta“.

Kaštel je godinama bio centar okupljanja ljubitelja lova, iz zemlje i inostranstva, čiji su česti gosti bili austro – ugarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i srpski prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.”

Ovde smo baš dosta puta bili, ali uvek se radujem da posetim ovo lepo mesto napravljeno u engleskom stilu, čiji celokupni ambijent odiše gracioznožću i autentičnošću.

Nakon decenija propadanja, kompleks je pre desetak godina privatizovan i kompletno renoviran i uporno odoleva teškim vremenima u kojima živimo.

U smeštajnom delu nalazi se 38 soba i 7 apartmana, a restoran je poznat po originalnoj i raznovrsnoj ponudi.

Dvorac je okružen velelepnim parkom koji prosto mami na laganu i opuštajuću šetnju.

Nama je iznenađenje bilo mini klizalište postavljeno ispred ulaza u restoran i recepciju dvorca, delovalo mi je sve zajedno sa cool muzikom i atmosferom kao super ideja, pretpostavljam da kada padne mrak uz lepo osvetljen dvorac, cela priča dobija i svojvrsnu dozu romantike

Od kaštela, na samo 5,5 km udaljenosti, pravcem ka Novom Sadu i Beogradu, nalazi se još jedna top turistička atrakcija i mesto koje neizostavno posetimo kada god smo u blizini – kompleks restorana ‘’Trofej’’ i etno sela ‘’Tiganjica’’.

Odmah uz selo Stajićevo, na samom ulazu u Specijalni rezervat prirode Carska bara, ovaj interesantno osmišljen lokalitet, mami već preko 15 godina brojne turiste i posetioce.

Namera tvoraca ovog mini etno sela je da gostima na ilustrativan način dočara način nekadašnjeg života u Banatu uz mnoštvo originalnih predmeta i detalja.

Pored restorana ‘’Trofej’’ i etno restorana koji ima svoj spoljni i unutrašnji deo i smeštajnog dela u 6 soba, tu je dečje igralište, mini zoo vrt, štale sa konjima, staze za jahanje itd.

U originalno zamišljenom planu ovog putovanja bilo je predviđeno i da se provozamo izletničkim brodićem po Carskoj bari, no naravno to bi bilo moguće da smo na ovo naše vojvođansko lutanje krenuli u neko prolećno ili letnje doba kada su dani dovoljno dugi da u njih može da stane toliko toga….

Uglavnom, i bez Carske bare, ovaj je izlet bio jedan od sadržajnijih, tako da smo se pomalo umorni, ali ispunjeni pozitivnom energijom i prelepim utiscima, uputili ka Novom Sadu, u iščekivanju skorašnjih, novih putešestvija….

Leave a Reply

Your email address will not be published.