November 28, 2022

Bohinj, bajkovita dolina magične lepote

Da sam za naslov  ovog bloga stavio ‘’Bohinj, najlepši kutak moje domovine’’, sigurno ne bih pogrešio uprkos činjenici da se ukusi razlikuju, a da je u formiranju mog, vrlo subjektivnog,  ravnopravno učestvovalo i nostalgično sećanje na bezbrižne dane detinjstva provedene na ovom veličanstvenom mestu.

U ‘’moje vreme’’ postojala je tzv. ”škola u prirodi’’ koja je podrazumevala odlazak sa učiteljicom na sedmodnevni boravak na neko lepo mesto u Jugoslaviji, gde bi se tokom prepodneva odvijala redovna nastava, a u nastavku dana se uživalo u raznim aktivnostima, prilagođenim specifičnostima destinacije na kojoj se nalazimo.

U ovom svojevrsnom ‘’team buildingu’’ mogli su učestvovati i roditelji, braća, sestre, tako da je to bilo  jedno šaroliko i svakako nezaborovno druženje.

Naša prva ‘’škola u prirodi’’ usledila je par dana nakon dočeka 1979. godine, a destinacija je bila, do tada nama nepoznata, dolina Bohinjskog jezera u Sloveniji.

Kada se uporede fotografije i snimci iz tog perioda sa ovim iz ‘’novijeg doba’’, svaka dilema oko toga da li nam se klima zaista promenila, automatski je otklonjena.

Bile su to prave zime, sa ogromnom količinom snega, hladne i ledene.

Nikada pre (a verovatno ni posle) toliko snega nisam video, a danas kada mlađim generacijama koje posete Bohinj pričam kako je nekada to jezero znalo da bude okovano ledom takve debljine i čvrstine da su se po njemu vozile automobilske trke, samo me bledo pogledaju…

‘’Mladinski dom’’, uz (danas hostel, nekada hotel) ‘’Pod Voglom’’ bile su naše ‘’baze’’ nekoliko godina, a verovali ili ne i dan danas postoje u gotovo nepromenjenom izdanju.

Mladinski dom
Ho(s)tel pod Voglom

Uglavnom, zaključak ovog malo podužeg uvoda je da ‘’prva ljubav zaborava nema’’ i da uprkos svemu što su prohujale decenije izmenile (od načina života, sistema vrednosti pa do načina na koji ljudi danas putuju, načina kako uče prve skijaške korake itd), sam Bohinj se najmanje promenio, u njemu vreme stoji na najlepši mogući način, zarobljeno u večnoj lepoti.

Bohinjsko jezero je najveće jezero u Sloveniji, nalazi se u njenom severozapadnom delu, u Julijskim Alpama i deo je Nacionalnog parka Triglav.

Do njega se dolazi 25 km dugačkim putem od Bleda, dok je od Ljubljane udaljen 80 km.

Nadmorska visina mu je 475 metara, dugo je 4 km, široko 1 km, a duboko 45 metara.

Najveće naseljeno mesto u blizini jezera (6 km) je Bohinjska Bistrica, a do nje se može doći i vozom.

Pruga kroz veličanstvene alpske predele sa jedne strane povezuje Bistricu sa Jesenicama, a suprotni pravac vodi veličanstvenom dolinom reke Soče do Nove Gorice / Gorizie i predstavlja najbližu vezu sa Italijom i Jadranskim morem.

Bohinjska Bistrica je tamošnji najrazvijeniji turistički centar, postoji nekoliko hotela i pansiona, a iznad nje se uzdiže skijalište Kobla, mesto naših prvih ‘’ozbiljnijih’’ spuštanja niz snežne padine.

Poslednji put sam na Kobli bio pre desetak godina.

U kasnijim dolascima primetio sam da ski centar ne radi, sad pročitah da je u planu njegova kompletna revitalizacija i povezivanje sa obližnjim novim skijalištem Soriška planina.

Kobla je najstarije skijalište u Sloveniji, otvoreno još daleke 1914. godine, ali u današnjoj osakaćenoj klimi, činjenica da njena najniža tačka tek nešto iznad 500 metara nadmorske visine, predstavlja ozbiljan problem.

U vremenima kada sneg nije bio problem, ovde su tri ”sedežnice” vozile na vrh Kobla (1499 metara), odakle se pružao divan pogled na mesto, jezero i Triglav.

Nakon dugog, dugog čekanja (bilo je godina kad ski centar Vogel nije radio zbog kvara gondole, pa su gužve bile nesnosne) na ledenoj zimi, sunce na vrhu bilo je melem za sve ”rane”.

Prvo naselje nakon što se skroz približite jezeru zove se Ribčev Laz.

Ovde se nalazi većina smeštajnih kapaciteta, hoteli ‘’Bohinj’’ i ‘’Jezero’’, nekoliko pansiona, restorana i picerija, suvenirnica i samoposluga.

Na ovom mestu započinje ulaz u dolinu koja vas na prvi pogled osvaja svojom lepotom, mirom, tišinom i spokojem kojim je ‘’obojen’’ čitav ambijent.

Dolina okružena visokim planinama sa jezerom u sredini, jednako je lepa u svim izdanjima, bez obzira da li je ‘’obučena u snežno – beli zimski kaput ili je u svom zeleno – tirkiznom, letnjem izdanju.

Puno vremena je prošlo od naših zimovanja u mom detinjstvu do ponovnog dolaska u ove krajeve, i kao što ranije rekoh, svašta se promenilo, no lepota prirode je ostala ista.

Promenilo se pre svega shvatanje da je Bohinj zanimljiv samo zimi.

Nemalo sam se iznenadio brojem posetilaca i opštom dinamikom oko jezera kada sam prvi put u dolinu došao tokom leta.

Slovenci su oduvek bili poznati kao veoma aktivna i pokretljiva nacija, a Bohinj je idealno mesto za sve vrste sportsko – rekrativnih i izletničkih aktivnosti.

Planinarenje, šetnje, veslanje, jedrenje, biciklizam, plivanje, mogućnost izleta brodićem, sve se to dešava na i oko jezera, ali i dalje bez posebne gužve i haosa karakterističnog za brojne druge, popularne letnje destinacije, posebno one na moru.

Ribčev laz je poznat  po Hudičevom ili tzv. Đavoljem mostu, nakon kojeg rečica Sava Bohinjka otiče iz jezera, da bi se u 30 km udaljenom mestu Radovljica susrela sa Savom Dolinkom i formirala reku Savu.

Đavolji most svoje ime duguje legendi po kojoj su ovdašnji ljudi u davna vremena bezuspešno pokušavali da sagrade most koji im je đavo uporno rušio.

Đavolova ‘’nepristojna ponuda’’ bila je da on sam sagradi most, ali da prva duša koja most pređe pripadne njemu.

‘’Domišljatost’’ ljudi ilustruje našu urođenu surovost – prva ‘’duša’’ koja je prešla most bio je pas koji je pripao đavolu, a most je ostao do danas.

I, ovo nije jedina ovdašnja legenda i mistična priča, naime u crkvi Svetog Janeza Krstnika koja se nalazi odmah uz most i za koju se ne zna pouzdano kada je i kako nastala, nalazi se zagonetna freska đavola koji sedi na Kainovom ramenu i na kojoj anđeli imaju vampirske kandže !

Ipak, možda najpoznatija i najlepša ovdašnja legenda vezana je za spomenik mitskom Zlatorogu koji se nalazi sa suprotne strane mosta u odnosu na crkvu.

Zlatoroga je, po tom predanju, ustrelio pohlepni lovac, no Triglavska ruža mu je zacelila ranu i od tada on živi u ovdašnjim planinama i čuva ih.

Još jedan zanimljiv spomenik je u blizini, a podignut je u čast 200 godina od kada su prvi ljudi osvojili Triglav, najviši vrh Slovenije i nekadašnje Jugoslavije, visok 2864 metara.

Imena  Lovrenca Willomitzera, lekara iz Stare Fužine, lovca Štefana Rožiča, rudara Marija Kosa i Luke Korošeca iz Koprivnika ostaće večno zapisana kao podsetnik na ovaj veličanstven poduhvat koji se odigrao 26. avgusta 1778. godine.

Nakon što se prođu most i crkvica, put vas dovodi u malo selo Stara Fužina gde smo mi odseli tokom te naše prve letnje posete, u jednoj prelepoj sesokoj kući sa nekoliko apartmana.

U selu se nalazi i zanimljiv Planšarski muzej, posvećen proizvodnji sira u ovom kraju, a u njemu su izloženi predmeti i dokumenti koji prikazuju istoriju planinarstva.

Bohinj je oduvek bio magnet i za neke poznate ličnosti, ovde su rado uživali čuveni pisci Žan – Pol Sartr i Agata Kristi.

”Bohinj je previše lep da bi se u njemu odigralo ubistvo”, bio je Agatin odgovor na pitanje zašto se ni u jednom od njenih romana radnja ne odigrava na mestu gde je toliko volela da provodi vreme.

Vreme je da od Ribčevog Laza krenemo dalje – asfaltni put uz jezero vodi sa njegove južne strane, dok sa suprotne, severne, saobraćaj nije moguć, te kada se stigne u 4 km udaljeno naselje Ukanc, to je ujedno i kraj puta ili ”kraj sveta” kako neki romantično zovu ovo mesto.

Na putu ćete po izlazu iz Ribčevog Laza prvo naići na mali adrenalinski park, a potom na ranije pomenute objekte ”Mladinski dom” i Hostel Pod Voglom.

U njihovoj neposrednoj blizini, odmah uz put, nalazi se prelepa crkvica Svetog Duha, a iznad nje blaga padina na kojoj smo mi napravili prve skijaške korake i prva blaga spuštanja (kao što rekoh, za one ”ozbiljnije” bila je predviđena Kobla).

Evo, isto mesto fotografisano 1979. i 30 godina kasnije 🙂

Naravno da navedenu deonicu možete slobodno i prepešačiti i uživati u prelepim prizorima kojima ste permanentno okruženi – sasvim sam siguran da će količina fotografija koje napravite na Bohinju biti veća nego sa bilo koje druge destinacije !

Kada se stigne do kraja jezera, na raskrsnici se opredeljujete – ako ćete na skijalište Vogel idete levo gore, a ako ćete u Ukanc skrećete desno.

Ukanc je u stvari naselje u kome su međusobno prilično raštrkane planinske kuće, domovi, pansioni, prenoćišta, restorani, a odmah na početku, na samoj obali jezera nalazi se odličan auto kamp.

Ovde je i ”Zlatorog”, svojevremeno najbolji hotel na Bohinju, koji je još sedamdesetih u svojoj ponudi imao i bazen, no on je već desetak godina zatvoren i nakon privatizacije čeka kompletnu rekonstrukciju.

Na Ukancu su polazne tačke mnogobrojnih planinarskih i pešačkih staza od kojih je svakako najpoznatija ona koja vodi do prelepog slapa Savice.

Do planinarskog doma, koji je početna tačka ove staze, vodi asfaltni put u dužini od oko 4 km od gore pomenute raskrsnice na početku Ukanca.

Ispred doma se nalazi veliki parking, ulaz na na stazu kojom se stiže do slapa se naplaćuje 3eura, a tokom leta cena je 4eura.

U zavisnosti od kondicije, šetnja i lagani uspon traju od 20 – 30 minuta, a svakako da je proleće najlepše godišnje doba za posetu, jer je tada  količina vode, koja se obrušava sa 78 metara visoke stene, najveća usled topljenja snegova.

Ukoliko dođete zimi, tada je zbog snega i leda, koji okuje brojne kamene stepenice duž staze, prilaz značajno teži.

Za ugodnije posmatranje slapa, u njegovoj blizini izgrađen je mali, drveni paviljon, gde možete sesti, okrepiti se i odmoriti, a odatle su fotke ovog smaragdnog bisera najlepše.

Inače, slap nastaje od vode iz Črnog (Crnog) jezera, jednog od sedam jezera doline Triglava.

Bohinj je samo jedan mali deo Nacionalnog parka Triglav, a pomenuta dolina triglavskih jezera je možda još impresivnija od njega, no za posetu njoj morate se upisati u planinare !

Isto važi i za uspon na Triglav, koji predstavlja svojevrsnu ”obavezu” svakog iole ozbiljnijeg planinara na širem području ex YU.

Slap Savice predstavlja izvor Save Bohinjke, koja se odatle probija između stena i nakon 4 km na ravnini Ukanca utiče u jezero, da bi se na njegovoj suprotnoj strani, ispod pomenutog Đavoljeg mosta, ponovo javila kao reka i nastavila svoj put ka beogradskom Kalemegdanu i još dalje ka Crnom moru…

O skijalištu Vogel, jednom od najpoznatijih simbola i asocijacija na Bohinj, pisao sam ranije u blogu posvećenom neobičnom zimovanju, koji možete pročitati OVDE.

Odlazak na Vogel iskreno preporučujem svima, ne samo skijašima tokom zime ili planinarima u drugim godišnjim dobima, nego svakom izletniku i turisti koji dođe na Bohinj.

Doživljaj vožnje gondolom – žičarom koja vas za samo 4 minuta izdigne na 1537 metara nadmorske visine i tom prilikom savlada visinsku razliku od 956 metara je neponovljiv !

Savremena gondola napravljena pre dvadesetak godina, zamenila je staru, koja je bila znatno manja i sporija, a umela je često i da se pokvari, pa je ljuljanje kabine iznad ponora znalo da postane sastavni deo avanture ”pohod na Vogel”.

Malo povišenog adrenalina, uzbuđenja i nervoze stomaka, sve se to zaboravi kada na izlaznoj stanici gondole stanete na vidikovac i ugledate kompletnu dolinu i Triglav iznad nje – pogled koji se pamti zauvek !

Valja reći da je za uživanje u ovom pogledu potrebna izvesna doza sreće.

Česta je pojava, posebno zimi, da se iznad doline navuku gusti, neprobojni oblaci i tada od spektakla nema ništa.

Puno puta smo imali situaciju da je iznad doline magla i vejavica, a gore na Vogelu nas dočeka sunce i plavo nebo bez oblačka.

U svakom slučaju, pre polaska na Vogel, proverite na web kamerama stanje i ako imate mogućnost tempirajte dolazak za sunčan i vedar dan.

S’ obzirom na to da se nalazi u okviru nacionalnog parka, Vogel je jedino slovenačko skijalište koje nema sistem za veštačko osnežavanje, nego se isključivo oslanja na”majku prirodu”, što nekada nije predstavljao nikakav problem – višemetarska debljina snega ovde je bilo nešto što se podrazumeva.

Danas je već sasvim dugačija situacija, pa pre dolaska na skijalište, kao i slučaju vidljivosti doline, treba proveriti stanje na terenu i broj žičara koje su u pogonu.

Vogel ne spada u najveća i infrastrukturno najrazvijenija skijališta ( ima 4 ski lifta, 4 sedežnice, 18 km ukupna dužina staza), ali je zaista fantastičan osećaj skijati se na ovim terenima osunčanih snežnih kupola, sa pogledom na Triglav.

Čuveni SKI hotel Vogel, koji je bio nekada san svakog skijaša zbog sistema ”iz sobe direktno na stazu”, kao i slučaju ”Zlatoroga”, poslednjih godina je zatvoren i čeka obnovu.

Ovo zdanje, napravljeno na samoj litici, odmah uz stanicu gondole, skijašima koji su ovde dolazili na sedmodnevno zimovanje, omogućavalo je da iz sopstvene sobe uživaju u opisanom pogledu tokom celog svog boravka.

U nedostatku hotela, gostima je za smeštaj na raspolaganju samo nekoliko apartmana i planinskih kuća, pa pretpostavljam da je to potrebno rezervisati znatno ranije u slučaju da želite biti smešteni baš na samom skijalištu, što je svakako najlepši mogući izbor.

Meni je posebna bilo zanimljivo videti tu transformaciju Vogela iz zimskog u letnje ”odelo”, skoro da čovek pomisli kako se ne nalazi na istom mestu.

Te slike, sada kada ih ponovo gledam. baš me motivišu da ponovo dođem na Vogel i da ga, nakon toliko pređenih skijaških kilometara, prepešačim i doživim na potpuno drugačiji način.

Kao što već rekoh, bilo kada da dođete na Bohinj, vanvremenska lepota sa kojom ste okruženi sa svih strana, urezaće vam se u večno pamćenje i okrepiti dušu, pa iskoristite prvu moguću priliku za posetu i uživanje.

Leave a Reply

Your email address will not be published.