by Ovaj će blog biti malo drugačiji nego ostali i to ne samo što ću ga započeti ‘’sa kraja’’ priče, nego što će to ujedno biti ilustracija činjenice da se na putovanjima mogu doživeti i neke ružne stvari.
Putovati znači živeti, moja je stara deviza, a svi znamo da je život skup i lepog i ružnog, pa je nemili događaj kojim se završila naša poseta Breši nešto što smo, teška srca doduše, morali prihvatiti kao ‘’sastavni deo igre’’.
I, koliko god puta čuo i video da se krađe, pljačke i obijanja događaju ljudima na putu, posebno u Italiji, kada se to vama dogodi, poprilično je šokantno iskustvo.
Dakle, nakon veoma prijatnog popodneva provedenog u prelepoj Breši, na našem povratku sa ovogodišnjeg zimovanja u Francuskoj, zadesila nas je scena koju ćemo dugo pamtiti – razbijeno staklo na zadnjim vratima našeg auta i temeljno opljačkana kabina iz koje su odnete bukvalno sve naše stvari kojih nije bilo malo.
Znam da će neko odmah reći – ne ostavljaju se stvari u kabini u autu parkiranom na ulici, no kada četvoro ljudi ide na desetodnevni put i zimovanje, onda je drugačija organizacija prostora jednostavno nemoguća.
Neću zamarati sa previše detalja, uglavnom – sa krađom naših 5-6 ranaca, torbi, ručnog frižidera, ostali smo poprilično materijalno i emotivno ‘’olakšani’’.
I, nemam posebnih saveta kako ubuduće izbeći sličnu situaciju, jedino znam da ću nastojati da koliko god to napora bude zahtevalo, auto ostavljamo isključivo u garaži (mada ni to nije nek garancija) i da sa sobom ponesem što više vrednih, negabaritnih, stvari.
Na pomoć italijanske policije zaboravite – nisu se udostojili ni da izađu na lice mesta, mi smo zapisnik popunili u centralnoj stanici kod neke polupismene službenice, zalepili najlon sa folijom iz ‘’Lidla’’ (srećom je radio u subotu uveče) i nastavili naš put ka Postojni, gde smo prenoćili.
A, sada idemo na onaj lepši deo, na kratku priču o gradu i o tome šta smo uspeli da obiđemo tokom našeg kratkog boravka u njemu.
Putujući prethodnih decenija, raznoraznim povodima, kroz severnu Italiju, uspeo sam da posetim čitav niz gradova – Udine, Venezia, Padova, Verona, Sirmione, Bologna, Bergamo, Milano, Torino, svaki prelep, zanimljiv i inspirativan na svoj način.
Nije džabe neko davno smislio izreku koja kaže da je svaki grad u Italiji istovremeno jedan veliki muzej na otvorenom.
Brescia (Breša) je nekako uvek ostajala u ‘’drugom planu’’, verovatno je opšta turističko – promotivna aktivnost bila u senci poznatijih i ‘’izvikanijih’’ obližnjih destinacija.
No, sa više strana sam poslednjih godina čuo sve najlepše o Breši, koja se pokazala i kao idealna destinacija za noćenje i pauzu na dugom putovanju skijaša sa naših prostora ka nekom od francuskih zimskih centara.
Grad od nešto manje od 200 000 stanovnika nalazi se na pola puta između dva poznata i turistički popularna jezera severne Italije, Lago di Garda i Lago di Iseo, devedeset kilometara istočno od Milana i sedamdeset kilometara zapadno od Verone.
O jezerima i svemu zanimljivom u njihovom okruženju možete čitati u posebnom blogu:
Brescia je, nakon Milana, drugi grad po veličini u Lombardiji, upravno je središte istoimene pokrajine, koja je sa 1 200 000 stanovnika, jedna od najvećih u Italiji.
Grad sa svojom okolinom je treća po veličini industrijska zona u Italiji.
Često se može čuti da ga zovu ‘’Lavica Italije’’, a ovaj nadimak je dobio zbog desetodnevnog ustanka koji se održao u gradu u proleće 1849. protiv tadašnje austrijske vlasti.
U antičkom dobu naziv mesta bio je Brixia, a već je u to predrimsko doba bio važno regionalno središte.
U gradu postoji veliki broj veoma dobro očuvanih rimskih i srednjevekovnih spomenika među kojima se posebno ističe gradska tvrđava – Castello di Brescia, odakle smo započeli naše upoznavanje sa gradom.
Kada sam planirao posetu gradu, zamislio sam da nam početna i završna tačka šetnje bude parking kod tvrđave, sa pretpostavkom da ćemo tu lakše naći mesto nego u centru.
Barem da sam ustrajao u toj ideji…
Tvrđava se nalazi na vrhu brda iznad starog gradskog jezgra i celokupna konfiguracija terena izuzetno podseća na našu Petrovaradinsku tvrđavu.
Za ‘’savršeni krug’’ koji sam zamislio bilo bi potrebno uložiti malo napora prilikom uspona (povratka) na polaznu tačku i eto – ta naša mala lenjost skupo nas je koštala.
Tvrđava koju zovu ‘’Falkon Italije’’ zbog svog dominantnog položaja na vrhu brda Cidneo obuhvata preko 75 000 m2 zidina, raznih građevina, šuma i parkova.
Upravo zbog te ogromne površine u kojoj se nalaze različiti rekreativni i kulturno – istorijski sadržaji, oni koji su u mogućnosti mogu provesti čitav dan u opuštenoj atmosferi.
Uspon od podnožja do vrha tvrđave je svojevrsno ‘’putovanje kroz vreme’’, pa je tako njen najniži segment predstavnik vojne arhitekture iz 1500. godine i vremena Mletaka, potom se dolazi do dela koji su podigli Austrijanci tokom svog, tri veka dugog, boravka, da bi se na vrhu sureli sa srednjevekovnim zidinama koje je izgradila porodica Visconti.
Ulaz na tvrđavu je besplatan, ulaznice se plaćaju za muzeje (Museo del Risorgimento Leonessa d’Italiai Muzej oružja) i vidikovac na vrhu kule – najviše tačke kompleksa.
Zanimljivost predstavljaju lokomotiva u podnožju -prvi ‘’spomenik’’ ovog tipa u Italiji i prva javna observatorija u Italiji.
Razgledanje centra grada započeli smo na Piazza della Logia, jednom od dva ‘’glavna’’ trga u starogradskom jezgru.
Ovaj elegantni trg datira iz 1433. godine, a glavna zgrada na njemu je zdanje gradske kuće sa neobičnom srebrnom kupolom, podignuto krajem XV veka.
Nasuprot Gradske kuće je prelepa sahat kula iz XVI veka sa dve figure koje čekićem udaraju u zvono.
Ceo trg je okružen veličanstvenim zgradama u venecijanskom stilu i na njemu se nalaze brojne bašte kafića i restorana.
Dve stotine metara južno nalazi se trg Piazza della Vitoria, koji na prvi pogled svojim izgledom i sadržajem sugeriše da ne pripada vremenu iz kog datira njegovo okruženje.
Na nekoliko mesta u Italiji (uključujući i Rim) sam susretao ovakve slučajeve u kojima je stradao stari, srednjevekovni istorijski zarad isprazne monumentalnosti koju je praktikovao fašistički režim dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.
Na trgu smo zatekli demonstracije, a da li je neko od dosta sumnjivih likova, koji su se tu motali, bio vinovnik ataka na naš auto mogu da sumnjam, ali nikad pouzdano neću saznati.
Veoma blizu je i drugi (ili prvi, kako ko želi) najpoznatiji trg u gradu – Piazza Paolo VI, kojeg često zovu starim imenom Piazza del Duomo.
Trg je današnji naziv dobio po papi Paolu VI (Giovanni Battista Montini, 1897-1978) koji je bio prethodnik čuvenog pape Vojtile (Jovan Pavle II).
Na trgu dominira zdanje tzv. ”nove katedrale”, čija je gradnja započeta 1604. godine.
Fasada predstavlja elegantan spoj baroka i neoklasicizma, a kupola visoka 91 metar jedna je od najviših u Italiji.
Odmah pored nje nalaze se ostaci ‘’stare katedrale’’ – Duomo Vecchio iz jedanaestog veka.
Jedini preživeli originalni deo je grobnica San Filastrio u kome se nalazi veliki crveni mermerni grob vladike Berarda Maggia, koji datira iz 1308. godine.
Levo od katedrale je srednjevekovni dvorac i stara gradska kuća Broletto, iz XII I XIII veka, sa originalnim gradskim kulama.
Danas se tu nalazi deo kancelarija gradske uprave i sedište policije.
Od trga smo, šetajući kroz mrežu uskih, šarmantnih uličica, za desetak minuta stigli do naredne destinacije, planirane u našem internom mini itinereru.
Tempio Capitolino (Kapitolski hram) jedna je od najznačajnjih gradskih kulturno – istorijskih atrakcija.
Radi se o ostacima glavnog hrama iz središta rimskog grada Brixia, koji je sagrađen 73. godine.
Kapitolski hram – Kapitolijum bio je glavni hram svakog rimskog grada i simbol rimske kulture.
Posvećen je kultu ‘’kapitolske trijade’’ tj glavnim božanstvima latinskog panteona – Jupiteru, Junoni i Minervi.
Kompleks koji obuhvata i ostatake rimskog amfiteatra i muzej u kome je izložen deo kolekcije od bronze, pod zaštitom je UNESCO. U zatvorenom – izložbenom delu Kapitolijuma posetioci mogu da vide delove njegove originalne dekoracije i nameštaja. Osim klasičnih audio vodiča, zainteresovanima se nudi mogućnost ture sa tzv. ‘’pametnim naočarima’’ koje omogućuju da putem virtuelne stvarnosti verno doživite originalni izgled ovog drevnog grada.
Opsežna arheološka istraživanja su na ovom lokalitetu započeta 1823. godine.
Među brojnim pronađenim predmetima posebnu vrednost ima rimska bronzana statua Krilata pobeda, koja se može videti u obližnjem muzeju Santa Giulia.
U to vreme, statua je bila izuzetno popularana i tražena, čak je i Napoleon III iskazao ozbiljnu nameru da je se dokopa.
Statua i ostali otkriveni predmeti bili su inicijacija za osnivanje prvog muzeja (Museo Patrio) u gradu 1830.
Samo 250 metara dalje niz ulicu Via dei Musei nalazi se grandiozni muzej Di Santa Giulia sa impresivnom zbirkom od preko 11 000 eksponata.
Ljubazni službenik na info desku nam je dobronamerno savetovao da se ne isplati kupiti prilično skupu ulaznicu jer nam preostalo vreme do zatvaranja muzeja neće biti dovoljno ni za elementarno upoznavanje sa tako obimnom postavkom.
Dakle, ako se zadesite u Breši, poseta muzeju bi trebala da bude obavezna, s tim da treba ukalkulisati u planiranje barem 3-4 sata potrebnih za njegov obilazak.
Muzej je specifičan po mnogo čemu, a pre svega po tome što je lociran u okviru manastirskog kompleksa Santa Giulia i posetiocima pruža jedinstveno putovanje kroz istoriju, umetnost i duhovnost Breše kroz postavku raspoređen na prostoru većem od 14 000 m2.
Nas je pre surovog povratka u realnost čekala zaslužena pauza sa odličnom italijanskom kafom i sumiranjem utisaka sa ovog dugačkog i veoma sadržajnog putovanja.
Sve što se nakon toga dogodilo, nadam se da će što pre izgubiti oštrinu u našim sećanjima, a da će lepe uspomene preovladati.
Breša, svojom lepotom, to svakako zaslužuje…
2 thoughts on “Brescia, još jedan dragulj severne Italije – sunčano januarsko popodne sa tužnim završetkom”