Dinamični letnji dani usred proleća u Istri

Uprkos stilu života, stavovima i razmišljanjima u kojima činjenica da sam nedavno prevalio pola veka života zaista ne igra neku posebnu ulogu, tu i tamo ukažu se situacije gde mi nešto zasmeta ‘’jer nisam više tako mlad’’.

Gužve, veliki broj ljudi, buka i slično, visoko su kotirani na listi onoga što izbegavam ako je moguće,  a upravo navedeno su glavne karakteristike festivala i generalno svih masovnih manifestacija.

No, iako svestan svega navedenog, beskrajno sam se obradovao kada mi se ukazala mogućnost da na određeni način participiram (kao logistička podrška) na muzičkom festivalu ‘’Sea Star 2022’’ (uprošteno – ‘’EXIT’’ u Istri) koji se održavao u Umagu u periodu 27-28.maj.

Velika je radost svako putovanje u Istru, taj definitivno najpametniji i jedan od najlpeših kutaka bivše nam države, potom, prošlo je već 5 godina od mog poslednjeg putovanja u te krajeve, i na kraju zašto ne videti kako jedna takva manifestacija izgleda ‘’iznutra’’….

Obzirom da nisam znao kog su ‘’kalibra’’ moji saputnici (dvojica DJ-va), nisam imao isplanirana zaustavljanja i lutanja za dan našeg dolaska, tako da je pozitivna atmosfera u autu i spontanost u odlučivanju gde ćemo i koliko ćemo, učinila da nam taj dan ostane u fantastičnom kolektivom sećanju.

Možda nije u kilometraži najbliže, ali zasigurno nam ‘’najbrže more’’  su Istra i Kvarner, zahvaljujući izgrađenim auto putevima kroz celu Hrvatsku.

Ono što usporava tu brzinu jesu gužve, a ako se ‘’po jutru dan poznaje’’ ova letnja sezona biće jedna od rekordnih – iako se radilo o kraju maja meseca, broj ljudi na putevima, na plažama i po turističkim naseljima, stvarao je utisak kao da smo negde na prelazu između jula i avgusta.

Nakon tradicionalnog saobraćajnog čepa kod Rijeke i tunela ispod Učke, te impresivne prirodne granice između Istre i ostatka zemlje, putovanje smo nastavili tzv ‘’istarskim ipsilonom’’, ali samo još narednih 18 km do izlaza kod mesta Lupoglav.

Logičan pravac kretanja prema Umagu podrazumeva da se ovde izađe sa auto puta i nastavi tzv. običnom cestom, a deonica je ukupne dužine 75-80 km u zavisnosti od varijante za koju se odlučite – mi smo išli pravcem Buzet – Buje (uz Motovun i Grožnjan) – Umag.

Prva zanimljiva destinacija do koje smo svratili bio je Hum – najmanji grad na svetu !

Nije zezanje, podatak je upisan i u Ginisovu knjigu rekorda 🙂

Poslednji put kada su se prebrojavali bilo ih je 27, no u najavi je bila neka beba, tako da se stanje verovatno promenilo u međuvremenu.

Hum se nalazi 6 km udaljen od glavnog puta koji vodi ka Buzetu, smešten kao i većina istarskih gradova i gradića na vrhu brežuljka, okružen beskrajnim zelenim prostranstvom sa svih strana.

Nastao je još u 11.veku u vreme kada je Istra pripadala Franačkom carstvu.

Ulaz u grad tj parking nasuprot gradskih zidina se naplaćuje nekim simboličnim iznosom, ali karta koju dobijete je u stvari razglednica, dakle spoj lepog i korisnog.

Zanimljivo je da u gradu od nastanka do današnjeg dana ništa nije menjano van zidina koje i dan danas stoje čvrsto i postojano. Spomenik srednjovekovne kulture predstavljaju dvor i crkva u kojoj se i danas čuvaju freske i staroslavenska pisma.

Sam obilazak može da traje veoma kratko – ima svega dve-tri ulice i par kuća, apartmane za izdavanje, konobu, suvenirnice…

No, ako imate vremena, sedite i uživajte u miru, tišni, impresivnom pogledu i npr u rakiji zvanoj Biska, ovdašnjem specijalitetu.

To je rakija od Imele (hrast) i pravi se po receptu koji je nastao baš u ovom gradiću uz dodatak još tri vrste trave.

U blzini Huma nalazi se još jedna destinacija koja iz godine u godinu privlači sve veći broj turista – selo Kotli.

Radi se o napuštenom selu (ranih šezdesetih) koje ipak na neki način oživljava u poslednje vreme, pre svega zahvaljujući turizmu.

Primetio sam nekoliko renoviranih kuća koji se izdaju u najam, a tu je i konoba, pouzdan signal da se život vraća.

Selo Kotli je postalo poznato po jedinstvenoj prirodnoj atrakciji – kotlama, bazenčićima koje je u krečnjačkim stenama napravila reka Mirna.

Svojim izgledom veoma podsećaju na turske Pamukkale, a ako može da se bira, ovo mesto treba posetiti tokom proleća ili jeseni kada ima najviše vode, te se tada i pojavljuju manji ili veći slapovi u ovom malom i u delovima poprilično strmom kanjonu najduže istraske reke.

Nakon što nas je podnevno, jako sunce poprilično oznojalo tokom razgledanja Huma i Kotlija, sazrelo je vreme za jednu ozbiljnu i osvežavajuću pauzu, a za nju nismo mogli bolju lokaciju smisliti od starog grada Buzeta, 15 km udaljenog od Huma.

Kažu lokalci da je stari grad u Buzetu, najveće očuvano staro gradsko jezgro u celoj Istri.

Prvi put se spominje pre više od 1800 godina, naseljen je još u praistoriji, a za vreme Rimljana zvao se tvrđava Pinquentum.

Autom se može prići skroz u središte gradskog jezgra, srećom nije bilo problema sa traženjem parkinga, pa se Golf smestio na najbolje moguće mesto, između hotelčića ‘’Vela vrata’’ i kafića ‘’Melody’’ sa čije smo terase uz ‘’Favorit’’, pivo buzetske pivovare, uživali u pogledu na dolinu reke Mirne okružene zelenim brežuljcima.

I, kada stalno spominjem ‘’zelene brežuljke Istre’’ uvek imam dilemu da li me više podsećaju na Provansu ili Toskanu, pa je možda najbolje da dođete i sami procenite!

Gradić je prepun palata, crkava, kapelica, kula, centralni i najveći trg i dalje se zove Titov trg, na kojem dominira crkva Uznesenja Blažene Djevice Marije.

Tu su i nezaobilazne oštarije i Zavičajni muzej Buzeta, taman dovoljno za kratak izlet ili pauzu u putovanju.

Putovanje ka Umagu smo nastavili dolinom reke Mirne, gde nakon 25 km nailazimo na čarobni gradić Motovun na impozantnoj poziciji, a gde drugde nego na vrhu jednog brda.

Ni za Motovun ni za obližnji Grožnjan, u turističkom smislu znatno poznatije gradiće od Buzeta, ovaj put nismo imali vremena, no za nekog ko po prvi put krene ovim našim pravcem, oba mesta su nešto što je ‘’Must see’’ !

Svi učesnici festivala, od tehničkog osoblja i menadžmenta, pa do muzičkih zvezda bili su smešteni u nekom od brojnih turističko – apartmanskih naselja ili hotela koje se nalaze severno od centra starog dela Umaga, u pravcu ka Savudriji.

Sam festival se održavao na prostoru u i oko čuvenog teniskog stadiona, domaćina svetski poznatog ATP turnira ‘’Croatia Open’’, koji se nalazi u uvali turističkog resorta ‘’Stella Maris’’.

Mi smo bili smešteni u apartmanskom naselju ‘’Polynesia’’, udaljenom 2 km od stadiona, u turističkom kompleksu i uvali ‘’Katoro’’.

Stalno spominjem komplekse, resorte, naselja – oni se ređaju jedan za drugim, Katoro, Plava laguna, Stella Maris i zauzimaju ogromnu površinu, praktično od centra grada, pa skoro do Savudrije.

Nisam previše istraživao ovakvu vrstu turističkih kompleksa duž jadranske obale da bih mogao da ustvrdim da je ovaj umaški najveći, ali je sigurno u vrhu po veličini i broju smeštajnih jedinica, a prvi prolećni statistički podaci govore da je po posećenosti Umag među prve tri destinacije u Hrvatskoj !

U svakom slučaju, ovo je bila jedinstvena prilika da uživam u turističkom paketu koji sebi u normalnim okolnostima teško da bih mogao priuštiti, jer osim smeštaja u apartmanu, nama je bio obezbeđen pun pansion, dakle sva tri obroka sa više nego bogatom ponudom sa ‘’švedskog stola’’.

Koliko se sve promenilo u poslednjih nekoliko decenija, počevši od klime na ovoj našoj planeti, pa nadalje, govori i podatak da je tempretaura mora u Umagu na dan našeg dolaska (26.maj) bila 23C.

To je temperatura koja je u ‘’moje vreme’’ bila prosečna, letnja temperatura mora u Istri, a danas je ona omogućila da se mi u maju mesecu ‘’banjamo’’ i izležavamo u prilično plitkom moru plaže ‘’Katoro’’, dugo i bezbrižno…

Kroz sve pomenute uvale i turistička naselja moguće je prošetati putem uz more, skroz do samog grada, no ta šetnja uz usputna zadržavanja, fotografisanja i istraživanja zna poprilično da se oduži, a bogami i umori, tako da je povratak istom rutom, ali uz vožnju turističkim vozićem/vlakićem, dobitna kombinacija.

Ja sam zastao i obišao okolinu hotela ‘’Garden Istra’’, mesta naših pubertetskih nestašluka iz daleke 1986. i oduševio se na koji način je sve to zajedno renovirano i uređeno, kao ustalom i svi ostali hoteli i apartmanskih naselja koje sam usput ‘’sretao’’.

Raznovrsnost plaža – aspolutno sve vrste na malom prostoru, od peskovitih, preko betoniranih do stenovitih i šljunčanih, guste borove šume sa prijatnom hladovinom u kojima su smešteni bungalovi i apartmani, sportski i ugostiteljski sadržaji, čine turističku ponudu Umaga izuzetno atraktivnom.

Rekoh da su i statistički podaci ukazali da je veliki broj turista već u maju prepoznao tu atraktivnost, pretpostavljam da su i cene u predsezoni daleko povoljnije, a i rođenim očima videh pune plaže gostiju svih starosnih kategorija.

Sam stari grad Umag, iskreno govoreći, nije nešto što oduzima dah, ima puno lepših i zanimljivijih mesta, kako u samoj Istri tako i dalje niz jadransku obalu, no svakako je prijatno prošetati se njegovom rivom i kroz par karakterističnih, uzanih ulica.

Ne bih da nekog uvredim, ali nešto mi u samom centru fali, na najatraktivnijem mestu, na završetku polustrva na kome se stari grad nalazi, godinama, zarđala zgrada nekog napuštenog hotela i njegova neuređena okolina, kvari sveukupni vizuelni doživljaj.

Ja sam uspeo da pre polaska vlakića (ide na svakih 40 minuta), napravim pauzu za osveženje (cene u kafićima u centru grada su prave ‘’evropske’’ i možda bi ljudi sa plićim džepom mogli preskočiti ovu aktivnost, meni je jedno pivo od 4e bilo dosta za sve dane…) i da posetim gradski muzej.

Smešten u srednjevekovnoj kuli, male, ali lepo priređene stalne postavke istorije grada, nešto što bi svako ko se zadesi u šetnji centrom, trebalo da poseti, posebno što je ulaz besplatan.

Centralni gradski trg na kom dominira Crkva Uznesenja BD Marije, zove se Trg slobode i do njega se stiže ili ulicom Guiseppea Garibaldia, krcatom prodavnicama, poslastičarnicama, suvenirnicma ili Obalom Josipa Broza Tita, još jednog svedočanstva nepokolebljivosti antifašističkog načina življenja i razmišljanja naših dragih Istrijana

Nakon naše ‘’Katoro plaže’’, probao sam i ovu u samoj uvali ‘’Stella Maris’’ kompleksa u veoma interesantnom momentu – u toku je bila proba Konstrakte, glavne zvezde ovogodišnjeg festivala !

Tog, drugog dana našeg putovanja, uspeli smo još da odemo do obližnje Savudrije, tačnije do zaseoka Bašanija gde se nalazi jedna nesvakidašnja turistička atrakcija – svetionik Savudrija.

Svetionik Savudrija je najstariji aktivni svetionik na Jadranu, a uz to i najseverniji svetionik u Hrvatskoj i nalazi se u blizini najzapadnije tačke Istre tj Hrvatske.

Svetionik je počeo sa radom 17.04.1818.godine, nakon samo godinu dana od početka izgradnje.

Svečanom otvaranju je prisustvovao i austrijski car Franja I, koji je ujedno bio i pokrovitelj izgradnje.

Ovo je prvi svetionik na svetu koji je za rasvetu koristio plin dobijen destilacijom uglja.

Sirovina je stizala iz rudnika kamenog uglja na istočnoj obali Istre (labinski rudnici).

Još jedna zanimljivost – u blizini svetionika nekada se nalazila radio antena visoka čak 60 metara!

Puštena je u pogon 1934. po naredbi italijanske ratne mornarice, a razmontirana je 1949. i ponovno montirana iznad Portoroža.

Iste je godine Radio Kopar započeo emitiranje upravo preko te antene.

Zvanično se svetionik ne može posetiti, no kažu neki poznanici da ukoliko uhvatite svetioničara da je tu i da je dobre volje, pustiće vas da se prošetate tj popnete na ovu impresivnu građevinu.

Mi nismo imali te sreće, ako je neka uteha – ”uštedesmo” par litara znoja koji su, pretpostavljam, potrebni za ovaj vijugavi i dugotrajni uspon.

Uz svetionik se nalaze stenovite plaže kao i mali auto kamp, koji je bio ispunjen kamperistima iz svih delova Evrope, gotovo do poslednjeg mesta.

Što se samog festivala tiče, meni kao laiku deluje da su svi bili zadovoljni – i publika, i učesnici, i organizatori.

Posećenost je bila velika, kiša koja je ozbiljno pretila da upropasti drugo veče, na kraju je uspela da se suzdrži od većih ispada, atmosfera odlična, puno sretnih, zadovoljnih i sretnih lica.

Ja sam veći deo vremena proveo na tzv ”silent stage-u” gde su moji drugari DJ Djura i DJ Fanatic imali svoje nastupe, a kroz rad na podeli slušalica posetiocima ovog festivalskog segmenta, imao sam prilike za neposredan susret sa njima.

Nekom drugom prilikom, na nekom drugom mestu, možda budem i komentarisao na čega je sve to zajedno ličilo, ovde ću se suzdržati i završiti priču  sa pokušajem samokritike – ipak sam ja mator čovek, kojeg je vreme izgleda pregazilo….

I, za kraj bloga, specijalni ”bonus track” ovog putovanja – izlet do Trsta !

Činjenica da nam je ovaj (svim ex Jugoslovenima) omiljeni italijanski grad bio na manje od 60 km razdaljine, bila je isuviše jak mamac, te smo se, uprkos prilično lošem vremenu, uputili na jedan brzinski međunarodni izlet.

Zahvaljući gustoj mreži puteva i putića, nekoliko graničnih prelaza, postoji nekoliko opcija za putovanje do Trsta, a ja uvek, kada sam u ovim krajevima biram opciju – granični prelaz Buje (Kaštel)/Dragonja – Kopar – Ankaran – granični prelaz Lazzaretto – Muggia – Trieste.

Ova varijanta je pomalo neuobičajena i podrazumeva vožnju kroz koparsku luku do Ankarana i nastavak puta uz more preko malih italijanskih mesta do ulaza na auto put – tršćansku obilaznicu sa koje se brzo stiže do centra grada.

Na ovaj način uštedi se 15e koje bismo morali odvojiti za vožnju od 7 km (u jednom pravcu) po delu auto puta koji od Kopra vodi do graničnog prelaza Škofije.

Moja opcija jeste sporija, ali mi je zaista uživanje voziti se putem koji vodi bukvalno uz samo more i sa kog ”puca” veličanstven pogled na ceo tršćanski zaliv, a 15 e bude vam taman dovoljno za parking i dva perfektna Illy espressa, još vam i kusur ostane….

Naš je kusur bio i znatno veći, jer smo uspeli da ne platimo parking – iz nepoznatih razloga parkiranje u garaži tržnog centra Eataly Trieste, tog dana bilo je besplatno!

Naravno da se o Trstu može naširoko pisati i grad danima obilaziti, ovo je bila jedna, najkraća moguća, šetnja po centru grada, čisto da se oseti dah Italije, zemlje u koju sam bespovratno zaljubljen.

Dolezeći učestalo u Trst u poslednjih 10-15 godina, uglavnom u prolazu i na kratko, no u jednom navratu tokom sajma i na nekoliko dana, uspeo sam da bolje upoznam grad i njegove brojne turističke i kulturno – istorijske atrakcije, pa ću uskoro u posebanom blogu objediniti sve pričice i fotografije o mom doživljaju Trsta i njegove interesantne okoline.

Pomenuh da je vreme bilo loše, ne pamtim kada sam imao susret sa tako snažnim vetrom, jedva smo uspevali da se krećemo, posebno u šetnji uz more, no dobra strana je da nas je spasio od kiše, oduvavši kišne oblake ka Sloveniji i našem Umagu, taman na vreme da se kiša ispada pre nego se drugo festivalsko veče zahuktalo…

Osim grčevite borbe sa orkanskom burom glavni utisak koji smo poneli iz šetnje tršćanskom rivom Del Mandracchio bio je susret sa jednom pravom grdosijom od kruzera, potpuno neverovatnih dimenzija.

Zaista se ne sećam da li sam ikada video nešto veće….

Za rivu kažu da je jedna od najlepših u Italiji, puno je klupa i zelenila, pa je ovo idealno mesto da u lepim danima uživate u kompletnom mediteranskom doživljaju, fenomenalnom zalasku sunca, svađi galebova i šarenilu mnogobrojnih manjih ili većih brodića.

U nekom od ranijih dolazaka ovde ugledah i divovske meduze, izgleda da tršćanska luka preferira megalomaniju, od kruzera do meduza 😊

Na rivi se nalaze dva veoma zanimljiva turistička lokaliteta – Pomorski muzej i Muzej Revotela, jedan od najvećih italijanskih muzeja savremene umetnosti, a na našem putu ka čuvenom Canalu Grande prolazimo pored prelepe zgrade tršćanske opere Giuseppe Verdi i palate Carciotti, najznačajnijeg zdanja neoklasicističke arhitekture u gradu.

Odmah uz nju, kreće (tj završava se obzirom na smer kretanja) Veliki kanal (Canal Grande), meni jedno od najdražih mesta u gradu.

Kako smo se sklonili sa rive, tako je i vetar postao mnogo slabiji, što nam je omogućilo nesmetano uživanje u sjajnoj espresso kafi, dok nas je iz neposredne blizine posmtrao čuveni James Joyce, odnosno njegov spomenik podignut na mostiću Ponte Rosso.

Spomenik je podignut u čast stogodišnjice od dolaska velikog pisca u Trst, gde je nekoliko godina živeo i napisao neka od svojih dela.

Verovatno je prva asocijacija na Trst velikom broju ex Jugoslovena upravo trg Ponte Rosso, mesto nekadašnje velike pijace gde smo se snabdevali u davna vremena naših socijalističkih nestašica i manjka atraktivnije robe po pristupačnim cenama.

Ako je nekome do pijace, malo dalje, na trgu Sant Antonio Nuovo ispred istoimene crkve, svako prepodne se na maloj pijaci mogu kupiti raznovrsni domaći proizvodi.

Pomenutu crkvu Sant Antonio Nuove krase je skulpture svetaca zaštitnika grada – Svetog Serđa, Servola, Maura, Svete Eufemije, Tekle i Svetog Justina.

Na istom trgu, sa njegove desne strane nalazi se grandiozna srpska pravoslavna Crkva Svetog Spiridona, sagrađena u drugoj polovini XIX veka.

Izgrađena je u mermeru dovezenom iz Toskane i Verone, oltar je napravljen u Moskvi, a pozlaćeni mozaici u Muranu.

Povratak ka mestu na kome smo parkirali auto podrazumevao je šetnju kroz neke od prelepih centralnih uličica do čuvenog Berzanskog trga.

Ovaj trg se pre otvaranja berze 1806.godine zvao Trg carine (Piazza della Dogana), jer se ovde nalazila zgrada carine, na njega izbija najpoznatija trgovačka ulica u gradu Corso Italia, i ovde možete videti najstariji spomenik u gradu – statua Leopolda I Habzburga iz 1673. godine.

Našu posetu Trstu završavamo na njegovom najvećem i najpoznatijem trgu – Piazza dell’Unita d’Italia.

Za njega tvrde da je najveći gradski trg izgrađen uz obalu mora u čitavoj Evropi.

Grandiozne veličine, okružen sa prelepim građevinama (gradska kuća, palata Loyd, zgrada Vlade pokrajine Friuli Venezia Gulia…), predstavlja najposećenije, najslikanije i verovatno najlepše mesto u gradu.

Centralno mesto na trgu zauzima fontana ”Četiri kontinenta” (Fontana dei Quattro Continenti), gde su kontinenti predstavljeni kroz skulpture raznih životinja.

Konj predstavlja Evropu, krokodil obe Amerike, lav Afriku i kamila Aziju (Australija tada još uvek nije bila otkrivena).
Na vrhu je skulptura žene koja širi ruke – znak da Trst dočekuje trgovce iz celog sveta.

I, nekako te raširene ruke na najbolji način ilustruju osećaj koji svaki gost ovog neobičnog, lepog, multinacionalnog grada ima – svi su dobrodošli da uživaju u otkrivanju zanimljivih priča, mesta i ljudi, i da mu se iznova vraćaju, uvek sa istom energijom i srećom zbog novog susreta.

U nadi da ćemo imati prilike da ovakvu ili neku sličnu avanturu ponovimo već dogodine, završavam ovaj blog sa toplom preporukom i pozivom svima da što pre ”zalutaju” u ove krajeve i dožive neke nove i još neispričane putničke priče.