Kampovanje u Novom Bečeju – život teče u laganom ritmu

U prethodne dve godine u dva navrata sam pisao o turističkim atrakcijama  i zanimljivostima opštine Novi Bečej.

Kada sam potražio prvi blog posvećen našoj poseti muzejima ‘’Kotarka’’ i ‘’Žeravica’’ u Novom Miloševu i impresivnim ostacima stare crkve Arača u bespućima banatske ravnice, videh da mu je naslov veoma sličan ovom iz aktuelne priče.

I, zaista taj ‘’lagani ritam’’ je nešto što preovladava kao prvi i najupečatljiviji utisak koji sa sobom ponese svako ko ovde provede neko vreme.

Pretpostavljam da je intezitet utiska proprcionalno srazmeran veličini urbanizovanih džungli iz kojih dolazimo mi iz ‘’velikih gradova’’.

Ovakve sredine su još uvek živi podsetnik na način i stil života karakterističan za vojvođanske varošice i sela, koji ubrzano nestaje pred suludim tempom savremene svakodnevnice.

U istom stilu, usporenom i tihom, teče i najlepša vojvođanska reka Tisa uz koju se smestio Novi Bečej, kao i glavni ‘’junaci’’ ove naše reportaže, auto kamp i marina ‘’Gradište’’.

Naše kampovanje pored Tise planiramo još od prošle zime kada smo prvi put posetili ovdašnju marinu, koja inače potiče iz 2007. godine, dok je kamp otvoren pre godinu dana.

Dok su se uskladili slobodni termini, školski raspust i lepo vreme, došlo je i drugo leto, ali smo konačno uspeli da se dokopamo dva – tri lepa kamperska dana.

Iz pravca Novog Sada se do Novog Bečeja može doći na tri načina, a najkraći put (60 km) ide preko Temerina, Bačkog Gradišta i Bečeja.

Druge dve opcje su jednake dužine (70 km) i od Bečeja su identične prvoj, a do Bečeja se može preko Siriga, Srbobrana i Radičevića ili preko Žablja, Čuruga i (opet) Bačkog Gradišta.

Nije nam se žurilo, pa smo uspeli da uživamo u bogatom, usputnom koloritu leta u Vojvodini.

Na turističku popularizaciju Novog Bečeja u poslednjih dvadesetak godina najviše je uticala manifestacija ‘’Velikogopsojinski dani’’, tokom koje se krajem avgusta svake godine, u ovu malu varoš, sjati na desetine hiljada ljudi iz cele Srbije i okruženja.

Ako je neko od onih koji čitaju ovaj blog bio barem jednom na ‘’Gospojini’’ seća se položaja ogromne festivalske bine, taman uz krivinu koju Tisa pravi na ovom mestu.

E, upravo iza te pozicije nalaze se marina i kamp, a put do njih je olakšan i turističkom signalizacijom kroz mesto.

U tih par dana nas dvojica smo bili jedini ‘’šator kamperisti’’, a osim nas bilo je još nekoliko gostiju u kamp kućicama koje mi deluju da su ‘’statične’’, vlasništvo lokalaca koji tu provode veći deo letnje sezone.

Ovde još uvek ‘’primat’’ drže nautičari i njihova fluktacija je baš intezivna.

U marini ima 200 privezišta i mislim da su baš sva bila zauzeta, što od strane ‘’običnih’’ čamaca pa do pravih jahti i povećih katamarana.

Osim ljubavi prema reci, prirodi i plovidbi, ove ljude krasi velika druželjubivost, pa im je marina i njen centralni objekat sa velikom terasom, mesto sastanaka, razgovora, razmene informacija, organizacije raznoraznih gastronomskih druženja itd.

Imam utisak da svaki slobodan minut svog vremena provode ovde, uživajući u pozitivnoj atmosferi i lepom prirodnom okruženju.

I dokolica je znatno lepša sa takvim pogledom i ekipom 😊

U okviru pomenutog objekta nalazi se izuzetno dobro opremljena kuhinja koja je na raspolaganju gostima kampa i marine i sanitarni čvor sa tuševima.

Postoji mesto za roštilj, a ko hoće može da se oproba u kuvanju kotlića.

Ceo prostor kampa ima dosta zelenila, drveća i prirodne hladovine.

Na nekoliko mesta postavljene su natkrivene klupe i stolovi, a duž betonske staze nalaze se rasveta i strujni ormarići.

Postoji i minijaturno igralište za decu, pesak sa pripadajućim plastičnim igračkicama.

Iako se radi o neposrednoj blizini naseljenog mesta, na pojasu između šetališta – keja i reke na kome se nalazi i kamp, u njegovom zaleđu je gusta šuma iz koje su čak u nekoliko navrata istrčavali srndaći!

Kad spomenuh kej – ovaj novobečejski mnogi smatraju (uključujući i mene) najlepšim na celom toku Tise kroz Vojvodinu.

Uredno, sa puno cveća, nije pretrpano sa raznoraznim ‘’vašarskim’’ kičerajem i gomilom kafana i kafića, sa nekoliko sportskih terena, letnjom pozornicom, plažom, malim manastirom i dve čarde.

Čarde ‘’Tiska kuća’’ i ‘’11 plavih’’, bukvalno ‘’slepljene’’ jedna uz drugu pravi su gastronomsko – hedonistički biser Novog Bečeja i nezaobilzana stanica svakoga ko krene u šetnju Tiskim kejom.

Mi smo se ovaj put opredelili za ovu prvu i uživali u čarima (otkošćene) riblje čorbe čime je bezrazložni, višegodišnji otpor mog Daria prema ovom specijalitetu, konačno savladan.

Odmah uz ‘’Tisku kuću’’ nalazi se gradska plaža – ležaljke, suncobani, kabine za presvlačenje i izbetonirani, stepanasti prilaz Tisi.

Priča oko plaže je možda i najslabija karika u ovdašnjim sadržajima.

U samom kampu ne postoji nikakva plaža, prilaz je strm i muljevit te uglavnom ‘’zauzet’’ od strane plovila.

U želji za osveženjem, nautičari imaju praksu da se sa jednog brodića spuste u Tisu i nakon nekoliko desetina metara preko nekog drugog, izađu iz reke.

Može i tako, no nije to -to…

Ova, pomenuta gradska plaža nije loša, ali je mi nismo koristili jer je Tisa tih dana bila baš jako prljava.

Svega i svačega je reka nanela i maksimalno nam ugušila kupačko – plivački entuzijazam, tako da smo rešenje tog problema morali pronaći na nekom drugom mestu.

Problem se produbio kada smo dobili informaciju da nadaleko poznati bazeni u obližnjem Bečeju, iz nepoznatog razloga, uopšte ne rade.

Jedina preostala opcija bio je nedavno otvoreni spoljni, termalni bazen u jedinom novobečejskom hotelu ‘’Tiski cvet’’.

Nakon što je na dubini od 582 metra pronađena termomineralna voda i nakon što je sprovedena do dva unutrašnja,  ponuda ‘’Terme Tiski cvet’’ zaokružena je ovim spoljašnjim bazenom, izgrađenim uz hotel na prostoru nekadašnjeg parkinga.

Jeste da bi nam u vrelom letnjem danu više prijala voda niže temperature, no svejedno uživali smo u brčkanju, nedostatku gužve, dobroj muzici i pristupačnim cenama pića i sladoleda.

Na temu šta raditi dok ste na kampovanju u Novom Bečeju, dobar deo odgovora nalazi se u linkovima na početku teksta, ponoviću za one koji prvi put dolaze – obavezno posetite muzej Glavaševa kuća (na pešačkoj razdaljini od kampa), Araču i muzeje ‘’Kotarka’’ i ‘’Žeravica’’ u Novom Miloševu (20 km od N.Bečeja).

Obzirom da smo mi to ranije ‘’apsolvirali’’ mogli smo se u potpunosti prepustiti Dariovoj omiljenoj disciplini – pecanju.

Oprobao se na dva mesta, na kanalu DTD na samom ulazu u mesto, gde smo i ranije dolazili, kao i na Tisi i to u našem kampu.

Uprkos skepsi koju smo imali prema dosta visokoj i brzoj Tisi, ribolov na 5 metara od našeg šatorčića ispao je spektakularan, pa nas je Dario počastio večerom od ukusnih deverika i bodorki.

Tako ‘’mlad’’, a već ovladao čitavim procesom, od ulova, čišćenja, pripreme pa do pečenja.

Solidan trud smo uložili u podsećanje kako se slobodno vreme može kreirati bez ‘’pametnih telefona’’, pa smo se oprobali u raznim disciplanama, od fudbala, bejzbola, bagmingtona pa sve do dobrog – starog tablića.

Svakako ne smemo zaboraviti i na druženje sa najmlađom i najslađom stanovnicom kampa, kucom Garicom, sveopštom miljenicom.

Što se tiče komaraca, koji su ovog leta usled enormne količine padavina i nemogućnosti prskanja, postali ozbiljan neprijatelj svim aktivnostima, posebno onim pored reka, imali smo sreće – u danima pred naš dolazak vreme se stabilizovalo pa su domaćini kvalitetno izvršili zaprašivanje.

Nisu skroz nestali, navale između 20-22h, no zaista u granicama podnošljiovg.

Trećeg dana već nas ‘’mesto nije držalo’’ te je naše putovanje nastavljeno ka Segedinu i tamošnjem kampu, a kako smo se tamo proveli pisaću u narednom blogu.

Na kraju treba još reći da marinom i kampom  upravlja Turistička organizacija opštine Novi Bečej, čiji smo gosti bili tokom ova dva lepa junska dana, te im se i ovim putem još jednom zahvaljujemo na gostoprimstvu.