December 4, 2020
Arača

U laganom ritmu banatske ravnice

Sve je novo – i Bečej i Miloševo i realnost 😃

Ostadoh dužan, i sebi i ljudima koji nas prate, ovaj prilog sa jednog zanimljivog i sadržajnog izleta u Novi Bečej i njegovu okolinu.

Kako smo nakon prvog talasa epidemije i prekida vanrednog stanja, uplovivši u tzv ”novu realnost”, jedva dočekali da prelepe prolećne dane iskoristimo za raznorazna lutanja i skitanja, tako ne stigoh baš sve priče da ispričam, ali ova novobečejska svakako zaslužuje poseban osvrt, makar i naknadni.

Novi Bečej je u poslednjih desetak godina postao prepoznatljiv širem krugu ljudi pre svega zahvaljujući turističko – estradnoj manifestaciji ”Velikogospojinski dani”, koja je iz godine u godine ”rasla” u svim segmentima – od visine honorara i ”sjaja zvezda” koje su nastupale na impozantnoj festivalskoj bini smeštenoj između prelepog Tiskog keja i same reke Tise, pa do neverovatne količine posetilaca koji su tokom festivalskih dana pohodilu ovu lepu banatsku varoš.

Sama opština, posebno kroz aktivnosti agilne Turističke organizacije Novi Bečej, poslednjih nekoliko godina dosta je učinila na tzv brendiranju ove destinacije i na promovisanju ostalih turističkih atrakcija, kojih ne nedostaje ali su nekako bile u zapećku, daleko od očiju znatiželjnika.

I, ja moram da priznam da spadam u taj prosek – bio nekoliko puta na ”Gospojini”, prošetao kejom i centrom, ručao u nekoj čardi i to je bilo to od Novog Bečeja.

Opština Novi Bečej koja se nalazi u severozapadnom Banatu, naslonjena na reku Tisu, prema poslednjem popisu ima oko 24 000 stanovnika, a osim samog Novog Bečeja kao središta opštine, sačinjavaju je mesta Bočar, Kumane i Novo Miloševo.

Upravo je Novo Miloševo, sa svoja dva nesvakidašnja muzeja bila naša prva ”meta”.

Izlet je zamišljen da bude iz dva dela: muzejsko – kulturno – istorijski bi bio u prvom delu dana, a nakon toga bi se prešlo na rekreativno – gastronomski deo.

Ukoliko se u Novi Bečej dolazi iz pravca Novog Sada, ravnopravna su dva pravca koja se u jednom momentu, u Bačkom Gradištu, spajaju u jedan.

Ako imate živaca za vožnju najdužom ulicom u Vojvodini, onda idete preko Bačkog Jarka i Temerina, u suprotnom idite 10 kilometara dužim (ali bržim) putem preko Žablja i Čuruga.

Od Bačkog Gradišta do Novog Bečeja ”okrzne” se malo Bečej, ali vrlo brzo nakon prvog kružnog toka, izbija se na pravac koji nas direktno vodi do jednog zanimljivog mesta – prevodnice na Tisi.

Prevodnica Šlajz
Prevodnica na Tisi

Iako je zabranjeno ”zaustavljanje, osmatranje i fotografisanje”, ja sam ipak bio bezobrazan pa uradio suprotno od naredbe.

Prevodnica, stara 43 godine, predstavlja ključnu tačku za snabdevanje vodom kanala u Banatu, a njenim aktiviranjem prestala je sa radom čuvena prevodnica Šlajz koja se nalazi malo dalje, na ušću kanala u Tisu kod Bečeja.

Možda je prava ilustracija koliko je izgradnja ovog objekta bila megalomanski projekat, informacija da je prilikom njekgove izgradnje iskopan 131 milion kubnih metara zemlje, dok je, poređenja radi, na Panamskom kanalu iskopano 170 miliona kubika.

Prevodnica Šlajz
Prevodnica na Tisi

Nakon što se obilaznicom izađe iz Novog Bečeja na put koji vodi prema Kikindi, posle 3 km, velika tabla nas obaveštava da se sa desne strane našeg pravca nalazi Specijalni rezervat prirode Slano Kopovo.

To je jedna od tački zbog kojih ćemo se vratiti u ove krajeve, da ”zaokružimo gradivo”, sada nije bila dobra prilika.

Rezervatom upravlja Lovačko udruženje ”Novi Bečej”, sa kojim se poseta mora dogovoriti, a i razrovan put koji vodi od pruge ka slanom jezeru, nije delovao ni malo obećavajuće za naš niski Golf.

Bulke kraj pruge
Bulke kraj pruge

Vidite na fotografijama da pruga deluje prilično novo i sveže, što je retkost u ovim vremenima i na ovim prostorima, a ceo kolorit upotpunila je prava rapsodija rascevtanih bulki koja nas je pratila praktično celim putem kojim smo tog dana prošli.

Od mesta gde se skreće ka SRP Slano Kopovo do mesta gde treba skrenuti (takođe desno) ka čuvenoj Arači ima 7 km, tj ukupno 10 km od Novog Bečeja, ali ovde nije bilo table (kažu da je na ”popravci”, nadam se da je u međuvremenu ponovo u funkciji) niti bilo kakvog drugog putokaza, pa smo vrlo lako uspeli da promašimo skretanje i da nastavimo ka Novom Miloševu, a ponovni pokušaj oblaska Arače ostavili za povratak.

Tačno na pola puta između Novog Bečeja i Kikinde smestilo se lepo banatsko selo Novo Miloševo, 15 km udaljeno od oba opštinska središta.

Nakon ulaska u selo i vožnje još oko 1,5 km, stižemo do našeg prvog odredišta – Zavičajnog muzeja Kotarka, nekadašnjeg žitnog magacina, sastavnog dela dvorskog kompleksa porodice Karočanji.

Zavičajni muzej Kotarka
Zavičajni muzej Kotarka

U odnosu na pravac našeg kretanja, ”Kotarka” se nalazi sa desne , a sam dvorac sa leve strane puta.

Nekadašnji velelepni dvorac, građen između 1842 – 1846.godine, kojeg je podigao plemić jermensko – mađarske porodice i veliki župan Torontolske županije Laslo Karočanji, danas je potpuno devastiran.

Prizor je do te mere žalostan , da sam izbegavao da uputim i pogled u njegovom smeru, a kamoli da fotografišem.

Slika i prilika ovog tužnog vremena maksimalno urušenog sistema vrednosti u društvu i državi.

No, da se mi vratimo lepšoj strani ulice i priči oko Zavičajnog muzeja.

Kotarka, reč koja označava zgradu za čuvanje kukuruza, koja je danas zahvaljujući angažovanju opštine i meštana pretvorena u jedinstven muzej, ne samo Novog Miloševa, Novog Bečeja nego i čitavog Banata.

U prvoj sali predstavljeno je urbanističko i graditeljsko nasleđe razvoja Novog Miloševa: tri crkvene parohije i to dve pravoslavne i jedna rimokatolička, fotografije grofovske porodice Karačonji, potom eksponati iz oblasti zanatstva, trgovine i dečiji kutak koji sadrži predmete i druge stvari koje su se koristile u svakodnevnom životu.

Poseban deo posvećen je vatrogasnom društvu koje je osnovano 1889. godine.

Zavičajni muzej Kotarka
Nekadašnja vatrogasna kola

Ovoj celini pripadaju i dve replike i to: građanska devojačka balska  haljina iz XIX veka kao i replika uniforme sluge Andora Karačonjija.

U drugoj sali nalaze se davnašnje tekstilne rukotvorine, ćilimi iz perioda XIX i početka XX veka “od jednog ili dva lica”, narodne nošnje, peškiri sa floralnim motivima koji su korišteni u raznim običajnim obredima, zlatovezi, devojačka sprema, razboji, preslice, stupe za kudelju, motovila za pamuk, pribor za vez i trukovanje.

Uz sve to izloženo je i tradicionalno pokućstvo sa kuhinjskim priborom i zajedno sa tim čine jednu celinu.

Treća prostorija predstavlja gostinsku sobu, tzv. prednju sobu sa krevetom, klupom,stolom i stolicama, velikim ormanom i dolovom sa sve ćilimima i krparama, koja nam dočarava život jedne dobrostojeće porodice tog vremena. Slavska ikona između dva prozora, porodične fotografije i zidni sat sa lancima, upotpunjuju doživljaj života naših sugrađana u XIX i početkom XX veka

Zavičajni muzej Kotarka
Zavičajni muzej Kotarka

2011. godine adaptiran je i poseban deo muzeja u kome je izložen sitan poljoprivredni alat, predmeti vezani za seoski način života uključujući i letnju kuhinju sa predmetima koji služe za spremanje hrane. Krupnije poljoprivredne mašine kao što su: trijeri za žito, kolica, plugovi, kantar, hrastova burad za vino, mašina za zaprašivanje žita, sanduci za brašno, pogrebna kola uz brojne fotografije sa imanja u periodima setve i žetve, daju nam sliku seoskog života Novomiloševčana.

Žitni magacin, koji se nalazi uz muzej Kotarka, adaptiran je i pretvoren u izložbeni prostor 2017. godine.

Nakon završenih konzervatorsko – restauratorskih radova, ovaj veliki objekat dobio je novo ruho. Prizemlje koje je renovirano i namenjeno kulturnim dešavanjima kao što su: promocije knjiga, književne večeri, muzičke večeri, manifestacije različitih tipova i tematike, “Noć muzeja”, susreti i druženja…

Zavičajni muzej Kotarka
Zavičajni muzej Kotarka

Uske stepenice koje vode do galerije, vode u nas u jedan sasvim drugi svet.

Stalna postavka fotografija iz paorskog i uopšte društvenog života predhodna dva veka, autentičan bidermajer nameštaj u vidu gostinske sobe, balske haljine u najlepšim bojama zlata i aristokratsko crvene, venčanice i veridbene haljine kao i originalne crkvene odežde iz XIX veka.

Naša vožnja je nastavljena kroz selo u pravcu Kikinde, i nakon 2,5 km skrenuvši levo u ulicu Svetozara Miletića, vrlo brzo stižemo do Muzeja ”Žeravica”, jednog nesvakidašnjeg, raritetnog objekta i prave kolekcionarske atrakcije.

Muzej Žeravica
Muzej Žeravica

Cela priča oko ovog muzeja, započeta je davnih sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Milivoje Žeravica, u nameri da kupi raktor Fordson 10-20 HP iz 1924. godine kakav je imao njegov otac Milorad (1909-1968), među prvima u selu i uz koji je on odrastao.

Sasvim slučajno je od prijatelja saznao da u okolini Kragujevca postoji takav traktor.

Otišao je da ga pogleda i iznenadio se kada je tamo zatekao nekoliko sličnih traktora iz tog vremena.

Tog momenta je došao na ideju da ih sve otkupi i tako na neki način spase nestajanja sa ovih prostora.

U početku je bila mala zbirka od nekoliko traktora, privremeno smeštenih u jednoj staroj šupi.

Do nivoa ugledne zbirke, jedinstvene u našoj zemlji, doveo ju je njegov sin Čedomir.

Muzej Žeravica
Muzej Žeravica

U celosti je prikupljena na domaćem tlu, u čemu je još jedna njena vrednost.

U vidu stalne postavke, prikupljeni traktori su izloženi javnosti 1991. godine u namenski izgrađenom objektu.

Muzej Žeravica
Muzej Žeravica

Centralno mesto u kolekciji zauzima najstariji sačuvani traktor u Srbiji i široj regiji, američki ‘Hart-Parr 30’ iz 1920. godine.

Slede brojni primerci iz međuratnog perioda, proizvedeni u evropskim i američkim fabrikama.

Osim mašina, Žeravice su decenijama skupljali i druge stvari, a njihova raznovrsnost i količina, bukvalno su nas ostavili bez daha.

Ne znam da li postoje slična mesta u svetu, ali sam ubeđen da je ovaj banatski kolekcionarski raj za Ginisovu knjigu rekorda!

Ovde se mogu videti stari radio-prijemnici, gramofoni, pisaće mašine, bicikli od pre pet-šest decenija, pa čak i frižider koji nije radio na struju.

Muzej Žeravica
Muzej Žeravica

Na galeriji muzejske hale našli su se rekviziti koji su se koristile za sad već skoro zaboravljene zanate – kovački, tesarski, sodadžijski, berberski, tkački, sarački, vunovlačarski, obućarski, kinooperaterski…

Tu je i etno postavka, stara školska učionica, muzički instrumenti…

Muzej Žeravica
Muzej Žeravica

Nekako smo imali utisak da sve što čoveku može pasti na pamet, ovde se može pronaći, jedan neverovatan emotivno – vizuelni vodič kroz živote generacije ljudi na ovim prostorima.

Čujem da je planirano značajno proširenje muzeja, otvaranje još jedne hale, što se čini prekopotrebnom investicijom jer su postojeći eksponati na momente pretrpani i pomalo haotični.

Posebna zanimljivost muzej je postavka posvećena dvostrukom tajnom agentu Dušku Popovu, kao i izložba posvećena Ranku Žeravici, jugoslovenskom i srpskom košarkaškom treneru.

Špijunsko umeće Duška Popova, kao i način života, briljantne akcije, zapisivao je Jan Fleming i kasnije od toga napravio lik Džejmsa Bonda, a Holivud snimio film o tome sa Šonom Konerijem i Ursulom Andres.

Muzej obiluje vrednim slikama, fotografijama i autentičnim podacima iz života Duška Popova i prvi put otkriva malo poznate podatke iz života svetskog špijuna.

Duško Popov 007

Duško Popov je poreklom iz Novog Miloševa, kao i jedan drugi naš, a svetski velikan, Ranko Žeravica.

I ne samo da su iz istog mesta, već su Rankovi roditelji otkupili svojevremeno kuću u kojoj je odrastao Duško Popov.

Dakle, u istoj kući, u jednom malom mestu u Vojvodini, odrasla su dva velikana naše istorije, svako u svojoj oblasti !

Muzej Žeravica
Muzej Žeravica

Nisam siguran da bi ceo jedan dan bio dovoljan za pažljivo razgledanje svakog eksponata pojedinačno i svih segmenata izložbe, tako da prilikom planranja vaše posete ovom predivnom mestu, obavezno kalkulišite nekoliko aktivnih sati !

Nas je čekalo još dosta ”posla”, pa smo krenuli u novi pokušaj otkrivanja puta za Araču.

Ne znam da li je u međuvremenu putokaz vraćen na svoje mesto, ako nije – na oko 10 km od izlaska iz Novog Bečeja u pravcu Novog Miloševa, pre nego što put blago savije ulevo, sa desne strane se ukazuje zemljani put koji vodi preko pruge i na njega treba skrenuti.

Iako dominira u ravnici svojom impozantnošću, Arača nije odmah uočljiva što zbog nekoliko šumaraka, što zbog udaljenosti – nakon skretanja sa glavnog puta potrebno je voziti još 5 km kroz polja i njive.

Na poljima kod Arače

Zbog neravnog zemljanog puta, vozi se poprilično usporeno, no uprkos tome ovo lagano štruckanje predstavlja pravo uživanje obzirom na prelepi vojvođanski ravničarski ambijent sa kojim smo svo vreme okruženi sa svih strana.

Katedrala u Arači predstavlja ruševine ogromne romaničke katedrale, za koju se veruje da potiče iz 13. veka.

Nalazi se usred ničega, okružena njivama.

Iako je katedrala u prilično lošem stanju, dobar deo je sačuvan i predstavlja impozantnu građevinu, sa masivnim stubovima, lukovima, prozorima i jednom visokom kulom.

Arača
Arača

Ubedljivo najveća građevina u bližoj i daljoj okolini, podignuta u beskrajnoj ravnici, katedrala Arača izgleda kao da izranja iz zemlje.

Arača
Arača

Zidana je od kamena i crvenkaste opeke, a iznutra je izuzetno prostrana, sa obiljem zanimljivih arhitektonskih detalja.

Arača
Arača

Arača se prvi put pominje u 13. veku, kada je bila benediktanski manastir, ali se ne zna kada je tačno sazidana.

Opljačkana je i teško oštećena 1280. godine, a obnovljena 1370. po nalogu kraljice Jelisavete Anžujske, i tada je najverovatnije sazidan toranj koji i danas postoji.

Arača
Arača

Od 1417. godine Arača je u posedu despota Đurađa Brankovića, koji je kasnije poklanja Pavlu Biriniju .

Turci spaljuju katedralu 1551. godine, i od tada više nije obnavljana.

Arača
Arača

Utisak koji se ponavlja na većini ovdašnjih zanimljivih turističkih i kulturno – istorijskih destinacija, zasigurno se odnosi i na Araču – da je ovo u nekoj ozbiljnijoj i uređenioj državi, radilo bi se o naširoko poznatoj i priznatoj atrakciji, koja bi bila na više načina valorizovana.

Arača
Arača

Drugari iz Turističke organizacije Novog Bečeja zaista su uradili solidan posao oko afirmacije ovog nesvakidašnjeg objekta, pre nekoliko godina organizovan je i viteški turnir, ali ostaje dosta prostora za unapređenje celokupne priče.

Ako imate sreće u poljima i njivama koji okružuju Araču, možete videti krda srna i srndaća, a naiđe i po koji zeka.

Mi ih nismo sreli ovaj put, ali jesmo dva goluždrava ptičija mladunca, verovatno ispalih iz nekog od brojnih gnezda u kuli katedrale.

Ispred katedrale se nalaze dva velika drvena krsta, a okolo je šumarak niskog žbunja i šiblja, sa gomilama kamenja koje su, verovatno, nekada bile deo zidina.

Posetom Arači završio se prvi, ”ozbiljniji” deo izleta, a na radost najmlađeg člana ekipe sunčano popodne u Novom Bečeju bilo je rezervisano za rekreaciju, zabavu i gastronomske užitke.

Obzirom da su nam pecaroški tereni u okolini nepoznati, da se ne bi previše cimali tražeći pogodna mesta, poslušali smo najjednostavniju preporuku i udice zabacili na samom ulazu u mesto, na obali kanala DTD.

Pecanje na kanalu kod Novog Bečeja
Pecanje na kanalu kod Novog Bečeja

Iako nam je glavni put bio u neposrednoj blizini, to nije narušavalo uživanje u prirodnom ambijentu, pogled na zelenilio malog ostrva koje je na ovom mestu kanal podelilo na pola, odmor je za oči, a jačina majskog sunce je, posle puno godina u kojima smo direktno iz zime uplovljavali u vrelo leto, bila prava prolećna – moglo se uživati u njegovim zracima bet preznojavanja i opekotina.

Pecanje na kanalu kod Novog Bečeja
Pecanje na kanalu kod Novog Bečeja

Naša pecaroška lokacija nalazila se veoma blizu mesta gde se kanal DTD ”izliva” iz Tise i nastavlja svoj banatski tok, dok se nekoliko kilometara uzvodno, ”ulio” u Tisu kod pomenute prevodnice Šlajz pokraj Bečeja.

Pecanje na kanalu kod Novog Bečeja
Pecanje na kanalu kod Novog Bečeja

Ulov nije bio spektakulran, ali nekoliko sunčica, bandara i kaglera ipak je bilo dovoljno da zadovoljni napustimo ovo lepo mesto.

Novobečejci tvrde da je njihov Tiski kej najlepši na celom toku ove divne reke i vrlo je moguće da su u pravu.

Tiski kej u Novom Bečeju
Tiski kej u Novom Bečeju

Zaista prelpeo uređen sa puno cveća i zelenila, podosta uzdignut iznad rečnog toka koji upravo između dva Bečeja pravi perfektnu ”skijašku” krivinu u kojoj ove dve varošice dođu kao neke prave slalomske kapije na granici Bačke i Banata.

Tiski kej u Novom Bečeju
Tiski kej u Novom Bečeju
Tiski kej u Novom Bečeju
Tiski kej u Novom Bečeju

Šetnju smo započeli kod Manastira Uspenja Presvete Bogoridice iz daleke 1741.godine, sagrađenog od tvrdog materijala što je za to vreme bila retkost i lociranog ispod nivoa keja, sa tornjem ukopanim u tlo što predstavlja još jednu nesvakidašnjost ovog skromnog i lepog zdanja.

Manastir na Tiskom keju
Manastir na Tiskom keju

Dečje igralište, plaža, pontoni, pristanište za čamce, sve lepo poređano i skockano, baš su tog dana krenuli u dodatna sređivanja nakon zime i vanrednog stanja.

Miri tišina u spoju sa veselim prolećnim bojama prirode, neskromno mi sugerišu da nadolazeću galeriju slika nazovem ”Na lepoj plavoj Tisi”.

Jedna uz drugu dve čarde, taman tih dana započele sa radom nakon duge pauze, u jednoj još ne služe hranu, zato biramo drugu – ”11 plavih”.

Gazda je Sarajlija, navijač ”plavog ” Želje, pa odatle ideja za ime restorana.

Čarda ''11 plavih'' u Novom Bečeju
Čarda ”11 plavih” u Novom Bečeju

Dugačak nam je i sadržajan bio dan, pa nije čudo da su se riblja čorba i ostale riblje delicije, iščekivale sa priličnim nestrpljenjem, ali se čekanje isplatilo – sve je bilo vrlo ukusno, a cene izuzetno povoljne, posebno ako se porede sa novosadskim.

Nakon ručka, nastavili smo našu šetnju kejom, spustivši se do lepe hladovine Gradskog parka i vrativši se ulicom u kojoj se nalazi jedini novobečejski hotel, nadaleko poznati ”Tiski cvet” i opštinski Dom kulture.

Park u Novom Bečeju
Park u Novom Bečeju
Hotel ''Tiski cvet'' u Novom Bečeju
Hotel ”Tiski cvet” u Novom Bečeju

Atmosfera opuštenosti koja vlada na svakom koraku, životni ritam drastično sporiji od ovog našeg gradskog, jeste nešto na čemu sve više zavidim stanovnicima vojvođanskih varošica koje obilazimo.

Ukoliko imaju stalan i stabilan izvor prihoda, stanovnici ovakvih mesta su i više nego privilegovani u odnosu na nas iz ovih pretrpanih, zagađenih i sve više opasnih gradskih džungli.

I, uspomena na Narodnooslobodilačku borbu, nekako se dostojanstvenije održava u manjim (rekao bih u današnje vreme ”manje divljim”) sredinama.

Tiski kej u Novom Bečeju
Tiski kej u Novom Bečeju

Postoji još dosta toga što se u Novom Bečeju treba videti i obići, tu pre svega mislim na Zavičajni muzej ”Glavaševa kuća”, koji mu uvek nekako izmakne, što je možda i dobro jer ostaje dovoljno jak motiv za skorašnji, ponovni dolazak.

Pretpostavljam da će biti još dosta lepih, sunčanih i prijatnih jesenjih dana, idealnih da nešto od ovih zanimljivih novobečejskih priča konzumirate i uživate laganom ritmu Vojvodine kakva je nekad bila…..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *