by Često mi se desi da Tisu nazovem najlepšom vojvođanskom rekom i mislim da je takav stav poprilično realan, uz rezervu da se objektivno i subjektivno mogu razlikovati u zavisnosti od ‘’oka posmatrača’’.
Ispalo je da su sve naše ovoletnje kamperske avanture vezane upravo za Tisu, pa smo tako nakon Novog Bečeja i Segedina, drugi julski vikend proveli u kampu u Adi, a u planu je da sezonu završimo krajem avgusta u Kanjiži.
Mirna i pitoma vojvođanska varošica Ada nalazi se na severoistoku Bačke, na obali Tise koja predstavlja prirodnu granicu sa Banatom.
Na teritoriji opštine koja osim Ade, obuhvata i naseljena mesta Obornjača, Sterijino, Utrine i Mol, prema poslednjem popisu, živi oko 13 500 stanovnika.
Iz pravca Novog Sada dolazak je moguć u nekoliko varijanti, a ruta koju najčešće upražnjavamo vodi preko Bačkog Jarka, Temerina, Bačkog Gradišta, Bečeja, Bačkog Petrovog Sela i Mola i dugačka je 70 km.
Sedam kilometra je duža opcija preko Siriga, Srbobrana, Bečeja i dalje na isti način kao u prvoj varijanti.
U želji da izbegnem semafore i gužve u Bačkom Jarku i Temerinu, sve češće idemo ovim putem preko Srbobrana.
Do Srbobrana se može i autoputem do naplatne stanice ‘’Vrbas’’, a pretpostavljam da bi ovu opciju izabrali oni koji dolaze iz Beograda ili iz nekog drugog mesta još južnije.
Poslednjih godina Ada je postala turistički prepoznatljiva pre svega po svom rekreacionom centru ‘’Adica’’, lepo uređenom kompleksu bazena u divnom parkovskom okruženju, koji od prošle godine ‘’pojačan’’ savremenim (zatvorenim) Spa & Wellness centrom.
Putem koji vodi uz fudbalske terene, rekreacioni centar i veliki park stiže se do nasipa, a čim ce on pređe stiže se na gradsku plažu, uz koju se nalazi kamp.
Rekli su mi moji prijatelji iz Ade da smo izabrali pogrešnu godinu za kampovanje – gusta šuma po kojoj je kamp i celo ovo područje uz Tisu bilo prepoznatljivo, desetkovana je masovnom sečom početkom juna.
Stručnjaci i ‘’stručnjaci’’ zasigurno bi imali spreman odgovor zašto je to tako moralo, uglavnom kad mi moji iz Ade kažu ‘’neću više ići na tu stranu’’, mogu da ih saosećajno razumem.
Ono drveća što je preostalo ipak pravi solidnu hladovinu u kampu koji se nalazi na prostoru čija je dužina 450 metara uz obalu Tise, a širina mu je oko 70 metara.
Do najatraktivnijih mesta uz samu reku teško se dolazi jer su uglavnom zauzeta od strane ‘’domaćih’’.
Naime, kamp je nastao, kao i u brojnim sličnim slučajevima kod nas, kao ‘’vikend naselje’’ pa je većinski ispunjen privatnim prikolicama sa predšatorima koje se ne pomeraju i čiji vlasnici plate godišnji zakup pa onda koriste koriste svaki slobodan momenat za uživanje u prirodi za ‘’sitne novce’’.
Tokom tih par dana, čini mi se da nisam video nikog ko je došao sa ‘’strane’’, osim nas dvojice.
Kampom upravlja lokalno udruženje građana, postoji rampa na ulazu, noćni čuvar, a preko dana tu je tzv. dežurni koji i sam kampuje pa je na neki način spojio lepo sa korisnim.
Ne postoji klasična recepcija i još nekoliko detalja ukazuje da se radi o ‘’poluzvaničnom’’ kampiralištu.
Sanitarni čvor je uredan i smešten u novijem kontejneru, a u susednom, starijem, su i tuševi koji mogu da se koristie samo uveče.
U njihovoj blizini su dve improvizovane sudopere ‘’pod vedrim nebom’’.
Za šator, mesto za auto, struju i nas dvojicu platili smo 1000,00 dinara dnevno.
Ne postoji kuhinja i neki zajednički prostor, što je danas već postao standard kod većine domaćih kampova, no nama to nije smetalo.
Za tradicionalno ‘’roštiljanje’’ idealna lokacija je uz ogradu kampa prema plaži – duboka hladovina sa mnoštvom stolova i klupa.
U blizini su dva peščana terena na kojima smo mi upržanjavali bacanje frizbija i bagmington, dok je sa druge strane puta košarkaški teren.
Sama plaža je peščana, dok je na reci postavljen prostrani ponton sa skakaonicom.
Duž obale u kampu ima nekoliko manjih ili većih pontona koji se mogu koristiti za pecanje, kupanje i prilaz čamcima.
Na kraju kampa, sa suprotne strane od ove koju opisujem, nalazi se lokalna marina, veoma zanimljive i neobične konfiguracije, nastale prirodnim putem.
Uz marinu je kafana – restoran, a mi smo se ovde oprobali u pecanju, no ulov je bio neuporedivo slabiji nego u Novom Bečeju.
U sklopu nastojanja lokalne samouprave na jačanju prepoznatljivosti opštine i privlačenju većeg broja turista i gostiju, upravo tokom vikenda kada smo mi boravili u Adi, ovde su su održavale Sportske igre radnika Vojvodine, tradicionalna i veoma popularna pokrajinska manifestacija.
Sva takmičenja i bogat zabavno – muzički program odigravali su se u neposrednoj blizini kampa, na ranije pomenutim fudbalskim terenima i bazenskom kompleksu.
Koncerti Van Gogha, Crvene Jabuke, Željka Samardžića privukli su ljude i iz okolnih opština, a i nama je ova besplatna zabava u neposrednoj blizini našeg boravišta idealno došla za upotpunjavanje sadržaja dana tj. večeri.
Što se bazenskog kompleksa tiče, najveći utisak ostavlja predivno uređen park u kome se nalazi, no nažalost deo sa toboganima nije radio, pa smo se zadovoljili osveženjem u velikm, olimpijskom, bazenu.
Srećom, tog dana nije bilo neke posebne gužve karakteristične za tako vrele letnje dane, pa smo se mogli na miru iskupati.
Moja je glavna zamerka, osim činjenice da radovi na toboganima nisu završeni do početka letnje sezone, to što novoizgrađeni zatvoreni deo – savremeni spa & wellness, ne čini jedinstvenu celinu sa spoljnim bazenima, nego se ulaz posebno naplaćuje.
U planu je povezivanje ova dva dela , po uzoru na obližnje mađarske banjske komplekse, a nama ostaje da se nadamo da će ceo proces biti brz i efikasan.
Kada se prošetate Adom, prvi utisak je da je ovde vreme stalo i to u pozitivnom smislu.
Bez gužve, buke, suludih urbanističkih egzibicija karakterističnih za velike gradove, sa dovoljno prostora za sve – šetnja kroz ovakvu varošicu predstavlja specifičan sociološko – kulturološki šok koji prerasta u otvorenu zavist tipa ‘’vidi kako se ovde normalno živi’’.
Treći dan našeg ‘’lutanja’’ odlučili smo da provedemo u Senti, pa smo se nakon kafe, doručka i pakovanja, uputili dalje na sever do ove, 18 km udaljene, zanimljive i lepe vojvođanske varoši.
Poslednji put smo u Senti bili pre tri godine i tada smo obišli tamošnju glavnu turističku atrakciju – gradsku kuću sa vidikovcem, o čemu sam pisao OVDE.
Moj stari kolega iz lokalne turističke organizacije preporučio mi je da ‘’bacim oko’’ na sveže rekonstruisanu senćansku sinagogu, čime smo i započeli našu posetu.
Nakon tri godine radova, početkom maja otvorena je obnovljena mala sefardska sinagoga (jedina u Vojvodini) koja potiče iz 1928. godine i koja će negovati uspomenu na generacije lokalnih Jevreja.
Jedan od meni najzanimljivijih i najatraktivnijih klubova u Vojvodini nalazi se baš u centru Sente.
Mojo club, jazz-blues-rock klub, otvoren 1991.godine jedno je od mesta koje smo redovno ‘’pohodili’’ devedesetih i baš mi je bila velika želja da vidim kako to kultno mesto, poznato i van granica Srbije, izgleda posle toliko vremena.
I, izleda odlično, gotovo identično kao što sam ga memorisao.
Naravno, večernji & noćni provod je prioritetan za posetioce kluba, no zanimljivo je doći i preko dana, a osim opuštanja uz kafu ili neko piće ovde se može jesti i to po pristojnim cenama.
Vrelina tog nedeljnog popodneva veoma brzo nas je odvukla od gradskih zanimljivosti na obalu Tise, gde smo se osvežili jednim podužim kupanjem na gradskoj plaži.
Plaža se nalazi neposredno uz most koji Sentu povezuje sa Banatom, lepo je uređena sa suncobranima i tuševima, dok je prilaz u vodu od čvrstog peska, što će posebno obradovati one koji ne podnose mulj, karakterističan za većinu tiskih kupališta.
Druga poznata senćanska plaža nalazi se na oko 3 km od centra grada u okviru poznatog vikend naselja ‘’Halas čarda’’ (Halász csárda).
Veliki broj vikendica, kućica, tereni za košarku, odbojku na pesku i picigen, sve to smešteno u gustoj šumi uz Tisu, čini ovu mikro destinaciju privlačnom i interesantnom.
Centralnu ugostiteljski objekat nosi naziv celog naselja – Halas čarda, i ovde smo napravili pauzu u lepoj hladovini, uz samu obalu reke.
Vikendom se na meniju mogu naći riblji specijalteti, a ostalim danima na raspolaganju je ‘’jednostavnija’’ hrana u vidu mekika koje su u našem slučaju mnogo više delovale kao langoš nego onaj segedinski sedam dana ranije.
Najviše vremena smo tokom boravka u Senti posvetili Kući starih zanata, jedinstvenom kolekcionarskom raju u centru mesta.
Vlasnik ove fascinanatne kolekcije i domaćin koji će posetioce upoznati sa svim njenim specifičnostima i zanimljivostima, gospodin Arpad Pec, započeo je prikupljanje raznoraznih ‘’starina’’ pre više od tri decenije.
Za to vreme ‘’nakupilo’’ se ovde preko 15 000 različitih predmeta – zanimljivi komadi starog nameštaja, gramofoni sa trubom, preko 80 zidnih satova, petrolejske lampe, novčići, igračke, lutke, registarske tablice, radio aparati, posuđe, razne ambalaže, upaljači, puške i pištolji, stare naočari, motcikli, saonice, traktori…
Posebno su zanimljivi prikazi nekadašnjih prodavnica, berbernica, frizerskih salona sa svim mogućim, originalnim sadržajima i detaljima.
Impresivna je kolekcija kovačkog pribora, a neumorni domaćin vodi posetioce kroz izložbu na maštovit i kreativan način pa ovde vreme izuzetno brzo prođe.
Mi smo morali čak malo i da ga ‘’ubrzamo’’ nakon skoro dva sata, trebalo nam se i kući vratiti, ali je zaista uživanje posmatrati nekoga ko sa toliko posvećenosti priča istu priču po ko zna koji put.
Arpad se potrudio da prezentacija koja toliko dugo traje ne postane monotona i zamorna time što je ubacio nekoliko ‘’interaktivnih’’ segmenata, pa smo tako pravili kanap, probali zvukove starih sirena, a Daria sam sa jednim starim čekrkom u bašti kuće uzdigao na visinu dovoljnu za ‘’kibic’’ komšijskih dvorišta.
Najava i dogovor oko termina posete su obavezni i treba znati da je cena vođenja 250,00 dinara po osobi i po satu, a pošto je sat nedovoljan (osim ukoliko se to izričito ne dogovori) i ako vas ima više, čisto da se ne iznenadite cifrom.
To je bilo naše poslednje odredište na ovom sadržajnom vikend putovanju, sa kog smo se vratili zadovoljni i prepuni utisaka, a sve destinacije uz Tisu možemo toplo da preporučimo za vaša buduća putovanja i izlete, ima zaista šta da se vidi i doživi.
