Stara planina - I deo (Crni vrh, Babin zub, vodopad Bigar)

Mnogi planinari, među kojima je i moja majka, laskavu titulu ”kraljica među planinama Srbije” bez puno dilema su odavno podarili Staroj planini.

Nakon našeg iskustva ovog proleća, ne preostaje mi ništa drugo nego da se u potpunosti složim sa njima.

Stara planina, najviša i najrasprostranjenija karpatsko – balkanska planina, je planinski lanac dugačak čak 530 km koji se pruža od Vrške čuke na srpsko – bugarskoj granici na zapadu pa sve do rta Emine kod Crnog mora na istoku.

Znatno veći deo masiva nalazi se u Bugarskoj, a tamošnji najviši vrh je Botev (2375 m) dok je najviši vrh sa naše strane Midžor (2169 m), što je ujedno i najviši vrh Srbije, ako se ne računa Kosovo.

Stara planina, odnosno onaj njen deo koji je planinarima i turistima najzanimljiviji, nalazi se na jugoistoku Srbije uz granicu sa Bugarskom i prostire se na teritoriji opštine Knjaževac i grada Pirota (deo masiva pripada i gradu Zaječaru i opštini Dimtrovgrad).

Planiranje posete ovom biseru prirode nije jednostavna rabota – manji, ali ne i zanemarljiv, problem je udaljenost i ukupna kilometraža koja mora da se pređe, komplikovaniji deo predstavlja činjenica da su atrakcije i zanimljivosti Stare planine razbacane i međusobno dosta udaljene, teško ili čak vrlo teško dostupne.

Imajući sve navedeno u vidu, ono što smo mi uspeli da vidimo za četiri dana tog našeg uskršnjeg putovanja je maksimum u datim okolnostima, ali smo time tek ”načeli” tu riznicu lepote i netaknute prirode koja iziskije znatno više vremena da bi se u potpunosti sagledala i doživela.

Zbog konfiguracije terena i nemogućnosti da vam jedno mesto bude ”baza” sa koje bi ste išli u dnevne obilaske, putovanje smo koncipirali tako što smo prvu noć prespavali u selu Crni vrh u blizini Babinog zuba, drugi dan smo završili u Pirotu, a preostale dve noći smo proveli tridestak kilometara istočno od Pirota u blizini sela Visoka Ržana, u delu planine koji je možda i najzanimljiviji.

Tako nekako će i cela ova priča biti koncipirana na nekoliko blogova međusobno vremenski i geografski podeljenih.

Najbrži i najlogičniji dolazak na Staru planinu je auto putem za Niša, potom za Pirot, sa varijacijama u odnosu na to u koje deo planine ste naumili.

Ukupna udaljenost od Novog Sada do našeg prvog odredišta, sela Crni vrh, iznosi čak 410 km!

Sa auto puta se silazi nedaleko od Niške banje, tačnije kod sela Malča i tada do cilja preostaje još 65 km sasvim dobrog puta koji je većim delom tog kasnog popodneva bio potpuno pust.

Stara planina je između ostalog poznata po svojim bezbrojnim vodopadima čija je dostupnost veoma tazličita, pa se tako neki nalaze bukvalno pored samog puta, a do nekih se dolazi posle nekoliko sati ozbiljnog planinarenja.

U ovu prvu kategoriju spada vodopad ”Bobuk” koji se nalazi sa desne strane puta u pravcu Crnog vrha, samo dva kilometra pre ulaska u ovo selo koje mnogi zbog imena pobrkaju sa jednim od vrhova na Divčibarama.

Tako smo nenadano (na googlu mapi je ponekad teško proceniti tačne razdaljine) na najlepši mogući način započeli naše držuenje sa Starom planinom, uz glasni žubor vode okružene šumom i prvim planinskim obroncima.

Vidim na nekim fotografijama na netu da ima kupača u malenom jezeru koje tvori ovaj vodopad pa eto ideje za one hrabre koji se leti zadese u ovom kraju.

Crni vrh je seoce koje prema poslednjem popisu stanovnika broji samo 58 stanovnika, što je četiri puta manje u odnosu na period od pre deset godina i taj tužni trend je karakterističan za sva sela Stare planine.

Kao mesto u kome ćemo prenoćiti izabrali smo ga slučajno, gledajući kako da budemo što bliže delu planine na kojoj je čuveni vrh Babin zub čije ”osvajanje” nam je bila prva planirana aktivnost narednog dana.

Naselje je koncipirano tako da je niz objekata ”razbacano” sa obe strane puta u dužini od nekoliko kilometara.

Ima dosta napuštenih kuća, ali mnogo više je novih objekata prevashodno namenjenih smeštaju gostiju i turizmu, što je direktna posledica blizine skijališta ”Stara planina” koje samo po sebi oskudeva sa smeštajnim kapacitetima.

Realno, selo nije ništa posebno, ali se nama jako svidelo, ima neku dobru energiju taj spoj mira i tišine, šuma Crnovrške reke i ”ušuškanosti” među brdima koje ga okružuju.

Tog dana bili smo jedni od retkih gostiju, kažu domaćini da ”sezona nije još počela”, ne znam kako to sve zajedno izgleda npr. za 1. maj ili tokom leta.

Ni restoran i kafić u blizini našeg smeštaja nisu primali goste pa smo nakon kratke šetnje po selu, piće ipak popili u ”našoj kući”.

Kuća ”Bajka” sa nekoliko apartmana i restoranom, bila je slučajan i odličan izbor.

Sa prostranim, urednim i dobro opremljenim apartmanom bili smo izuzetno zadovoljni.

Cena mu je 3000,00d dinara po noći, a u njemu se komotno mogu smestiti tri osobe.

Još 2008. godine se krenulo u realizaciju velikog projekta skijališta ”Stara planina” koji nikada nije u potpunosti realizovan, a sumnjam i da će biti ikada.

I, to manje zbog političko – ekonomskih faktora, a više zbog narušene klime – iz godine u godinu su problemi sa nedostatkom snega svuda sve veći pa su i skijaške sezone na Staroj planini sve kraće i oskudnije.

Skijalište se prostire na nadmorskim visinama od 1100 do 1900 metara, ima dva četvoroseda, dva ski lifta i jednu gondolu, a ukupna dužina sedam ski staza iznosi 13 km.

Od Crnog vrha do ski centra ima 12 km sasvim solidnog puta tu i tamo ”načetog” sa po kojom rupom.

Na samom skijalištu, u blizini početne stanice gondole, u delu planine zvanom Jabučko središte, pdignut je luksuzni hotel ”Stara planina” koji je radio i u vreme našeg boravka.

Na drugom delu skijališta, asfaltnim putem udaljenim 4 km, nalaze se još dva smeštajna objekta – Planinarski dom ”Midžor” i hotel ”Babin zub”.

Iznad njih nalazi se dominatni i markantni vrh Babin zub visok 1758 metara, jedan od najpoznatijih motiva Stare planine i naš pešačko – planinarski cilj tog prepodneva.

Staza koja vodi od puta i vidikovca u pored kog smo parkirali auto, nije zahtevna ni dagačka.

Usled nedostatka kondicije trebalo nam je do vrha nešto oko sat vremena, no može to mnogo bolje.

Dan je bio idealan za šetnju, a prizori koji su nas okruživali su svojom spektakularnom lepotom bukvalno oduzimali dah.

Do vrha se moglo na dva načina pa smo mi napravili kombinaciju, kraćim i težim smo se popeli, a vratili se lakšim i dužim, preko ski staza ”Babin zub” i Jabučko ravnište.

Žao mi je što nismo imali više vremena jer da je situacija bila drugačija sasvim sigurno bi se zaputili i do vrha Midžor koji je od istoimenog planinarskog doma ,kao logične početne tačke, udaljen manje od 9 kilometara.

Svi koji su prošli ovom stazom tvrde da nije teška, dakle prava rekreativna za kompletno uživanje.

Midžor se nalazi na samoj graničnoj liniji sa Bugraskom, a mreže njenih mobilnih opertera znaju baš daleko da dobace pa je potrebno obratiti pažnju i na ovaj detalj.

Sledeća destinacija koju smo posetili tog dana bio je vodopad Bigar do kog smo, od parkinga hotela ”Stara planina”, prešli oko 35 km.

To je podrazumevalo povratak putem kojim smo dan ranije stigli, sve do mesta Kalna u kom smo skrenuli na pravac ka Pirotu.

Ovaj primer je najbolja potvrda ranije iznete tvrdnje kako je obilazak interesantnih odredišta po Staroj planini logistički nezgodan tj. praktično nemoguć iz jedne tačke.

Od centra Kalne do vodopada, koji se nalazi odmah pored puta, ima oko 7 km.

Ovaj prelepi vodopad nalazi se na 450 metara nadmorske visine i uz njega je uređeno malo izletište.

Ime je dobio po bigru – rupičastom kamenu preko koga se preliva.

U svim tekstovima koje sam pronašao na netu kaže se da je njegova visina 35 metara, no meni je na licu mesta delovalo puno manje, no nije ni važno – koliko god da je visok njegova lepota je magična.

Potog Bigar, od kojeg nastaje vodopad, uliva se u Šugrinsku reku upravo na tom prostoru gde je izletište sa malim parkingom.

Potok Bigar dugačak je nešto više od 1 km, a do njegovog vrela koje je ucrtano na Google mapi nismo uspeli da dođemo jer na samom terenu ne postoji nikakav putokaz.

Ono do čega smo uspeli da dođemo (kao i većina turista koja posećuje vodopad) su Bigrovi slapovi do kojih vodi staza pod laganim usponom.

Celo vreme se ide uz potok koji i ako se povremeno ne vidi zbog gustog rastinja, permanentno se čuje njegov žubor.

Iako se šetnja odužila, noge pomalo bridele još od uspona na Babin zub, a sunce izašlo ispod oblaka i počelo sasvim pristojno da peče, uloženi trud se isplatio istog sekunda kada smo se susreli sa nizom manjih vodopada i bagrenih kadica u koritu potoka koji zajedno sa tri mala jezera čine ono što se zove Bigrovi slapovi.

U debeloj hladovni drveća koje je praktično formiralo ”krov” iznad potoka, napravljeno je malo izletište sa stolovima i klupama, idealno i za duži boravak i uživanje u lepoti prirode.

Nekoliko, uglavnom mlađih, posetilaca nije moglo da odoli zovu bistre vode koja svojom smaragdnom bojojm prosto mami da se barem na kratko kroči u nju, uprkos prilično niskoj temperaturi.