by Igrom sasvim slučajnih i izuzetno sretnih životnih okolnosti, poslednjih četvrt veka Osijek i njegova okolina postali su odredišta koje intezivno i redovno posećujemo.
U nekoliko ranijih blogova pisao sam kako o samom Osijeku, tako i o zanimljivostima na putu od Novog Sada do njega, počevši sa Ilokom, pa preko Vučedola, Vukovara do Kopačkog rita.
Ovo se odnosi na češće korišten pravac Novi Sad – Bačka Palanka -Ilok – Vukovar – Osijek, no i na njegovoj, podjednako dugačkoj (110 km) alternaciji preko Bačkog Petrovca, Odžaka, Bogojeva i Erduta, ima šta da se vidi.
Ljubiteljima tzv. ”zanimljive geografije” preporučujem da posete ušće Drave u Dunav koje se nalazi na nekoliko kilometara od sela Aljmaš.
Drava je reka koja izvire u Italiji (južni Tirol, kod jezera Dobiaco) i na svom putu ka Dunavu, dugačkom 725 km, teče kroz Austriju, Sloveniju, Mađarsku i Hrvatsku.
Zanimljivo je da je plovna samo poslednjih 90 km svog toka.
Aljmaš je nadaleko poznat kao marijansko svetište Gospe od Utočišta još od 1704. godine, a na praznik Velike Gospe (15.08.) svake godine se u njega slije oko 100 000 hodočasnika.
Crkva Gospe od Utočišta sravnjena je sa zemljom u ratu 1991. a na njenom mestu sagrađena je nova, modernog arhitektonskog rešenja.
U mestu ima dosta apartmana, soba i vikendica za izdavanje i nekoliko restorana gde se zasigurno jedu odlični riblji specijaliteti po kojima je ovaj kraj poznat.
Od centra sela do ušća ima oko 2,5 km, put je makadamski, a prilikom visokih vodostaja može se desiti da bude i poplavljen, što se nama i desilo prilikom prvog pokušaja dolaska prošle zime.
Rukavac – kanal Šokica, kako ga lokalci zovu, u potpunosti je potopio prilazne puteve pa smo morali na ”popravni” mesec dana kasnije, a i nedavno smo bili u kratkoj ”inspekciji”.
Na samom ušću nema neke turističke infrastrukture, a ja nekako mislim da se ovakva geografska zanimljivost nalazi negde u zapadnoj Evropi tu bi zasigurno bio napravljen neki vidikovac, osmatračnica, info centar, kafić, restoran, neki mini kompleks…
Za sada, ovo je pre svega raj za pecaroše, kažu da je teren idealan za ribolov smuđa.
Uz poslednje metre Drave, sa njene desne strane, niklo je vikend naselje pedesetih godina prošlog veka.
Devastirano tokom rata devedesetih, danas obnovljeno, a za one koji žele da duže borave smeštaj je moguć u apartmanima i sobama kojima upravlja najstarije osječko ribolovačko udruženje ŠRK ”Drava”.
Aljmaš je od Osijeka udaljen 25 km, a od Erduta i graničnog prelaza na Dunavu ima samo 13 km.
Kada već pominjem Erdut, da ”svratimo” malo u ovo mestašce koje je sinonim za dobra vina.
Erdut se nalazi na lesnom uzvišenju iznad Dunava, udaljen od Osijeka 30 km, a od Novog Sada 75 km.
Tamošnji vinski podrumi i ”vinske ceste” , organizovane gastro – turističke ture privlače sve veću pažnju turista.
Jedan od najpoznatijih podruma nalazi se u lokalnom dvorcu Adamović – Cseh koji još uvek čeka obnovu kako bi zasijao nekadašnjim sjajem.
Simbol mesta svakako je Erdutska kula, koju smo posetili (sad već) pretprošle godine i videli da su radovi na njenoj obnovi u toku, tako da se nadam da su u međuvremenu značajnije odmakli.
Nema preciznih podataka o tome kada je kula zidana i ko ju je podigao, ali se pretpostavlja da su današnji ostaci tek jedan deo nekadašnje srednjevekovne tvrđave.
Prvi put se pominje u spisima iz 1499. kada je Erdutom upravljao Nikola V. Bánffy, a pretpostavlja se da su je gradili italijanski vojni inženjeri u strahu od najezde Otomanske vojske nakon pada Carigrada 1453. godine.
Naredna dva veka kula konstantno prelazi iz turskih ruku u ruke lokalnih plemića i obrnuto, do konačnog oslobođenja od Turaka 1687.
Narednih sto godina opet se kao vlasnici menjaju različite plemićke porodice, da bi 1787. posed kupio Ivan Kapistran I. Adamović-Čepinski.
Osim stradanja u raznoraznim ratovima, na današnji izgled kule znatno je uticala i neuspešna rekonstrukcija iz 1897. kada je pravougaona kula iz trospratnice pretvorena u dvospratnicu i istovremeno počela da vrši funkciju porodične grobnice.
Tada je na pročelje objekta postavljen grb porodice Adamović i Cséh, koji su ujedno i poslednji vlasnici kule (Irena pl. Cséh je živela u ranije pomenutom dvorcu do 1973).
Kula dominira svojim položajem, na 70 metara visokom uzvišenju iznad obale Dunava i verujem da će nakon završetka rekonstrukcije izrasti u istinski turistički biser.
Pogled na Dunav i ”pola” Bačke zaista je veličanstven.
Kada se govori o ”ostacima” pod tim se pre svega misli na dve kule, jednu okruglu i drugu pravougaonu (možda bi se zbog toga kompleks mogao zvati i Erdutske kulE 😊) kao i na zid između njih.
Za kulu se veže i jedna legenda koja dosta podseća na onu iz čuvene pesme ”Zidanje Skadra”.
Naime, graditelji su imali istu muku kao i oni na na uzvišenju iznad reke Bojane, 600 kilometara južnije – što bi danju napravili, tokom noći bi vile porušile.
Kao uslov da prestanu, gospodaru su izručile zahtev da se u glavni stub ulaza u kulu uzida najlepša mlada žena iz sela.
Stradala je žena jednog od majstora kada mu je jednog dana donela ručak na gradilište.
Sluge gospodara su je zarobile i uzidale u kulu, a sirota žena ih je preklinjala da joj ostave otvor za oči i grudi, te da joj donose malu ćerkicu na dojenje dok ne umre.
Završetak legende kaže da su muž i dete nestali jednog dana za koji se pretpostavlja da je bio poslednji u životu mlade žene, a da su, puno godina kasnije, lopovi u pokušaju pljačke grobnice srušili upravo deo spornog stuba.
Tom prilikom su pronašli ženski kostur visine oko 180 cm i pletenicu kose dugu 150 cm….
No, idemo mi sada iz legendi na polje nauke!
Milutin Milanković spada u među najbriljantnije umove rođene na ovim našim prostorima.
Matematičar, fizičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, prosto da čovek ne poveruje da je sve nabrojano satkano u jednu ličnost.
Rođen je 28. maja 1879. u Dalju, selu na desnoj obali Dunava, u tadašnjoj Austrougarskoj.
Umro je u Beogradu 12.decembra 1958, a njegovi posmrtni ostaci preneseni su u porodičnu grobnicu u Dalju osam godina kasnije.
Dalj je udaljen od Osijeka 25 km, a od Erduta i graničnog prelaza samo 10 km.
Preopširno i pretenciozno bi bilo ovde pokušati prepričati njegovu impresivnu biografiju koja svakako zaslužuje da se svako od nas pobliže upozna sa dostignućima tog genija.
Nekako mi se čini da je ogromnoj većini ljudi maksimum spoznaje o Milutinu Milankoviću njegov lik na novčanici od 2000 dinara…
U izboru NASA, Milanković spada u 15 najvećih svetskih načnika svih vremena koji su se bavili planetom Zemljom.
Njegova dva najznačajnija doprinosa nauci su ”Kanon osunčavanja Zemlje” kojim su određene karakteristike svih planeta Sunčevog sistema, a drugi su ”Milankovićevi ciklusi” koji predstavljaju teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce.
Time je objašnjenja pojava ledenih doba tokom Zemljine geološke prošlosti, kao i klimatske promene kojima upravo svedočimo ovih dana, meseci i godina.
Bilo bi baš zanimljivo čuti šta bi Milanković rekao na sve ovo što se sa Zemljom događa (ovaj blog pišem neposredno nakon što sam doživeo na 2500 metara nadmorske visine temperaturu od 12C u januaru mesecu…).
Upravo u vreme oko dva Božića, kada smo i posetili njegovu rodnu kuću i kada pišem ove redove, ime Milutina Milankovića se poteže u večnim, uglavnom dnevnopolitičkim, debatama oko gregorijanskog i julijanskog kalendara.
Suština je vrlo jednostavna – Milankovićeva reforma julijanskog kalendara iz 1923. sa naučne tačke gledišta predstavlja je najprecizniji i najsmisleniji metod računanja vremena, no u praksi on nije bio prihvaćen od strane onih koji više vole veru nego nauku pa je to do dan danas ostalo nepresušno izvorište besmislica neukog puka.
Rodna kuća Milutina Milankovića delila je sudbinu ovih krajeva, dakle njena istorija bila je burna i izuzetno sadržajna.
Sagrađena krajem XVIII veka, u vlasništvo porodice Milanković prelazi 1820. godine.
Tokom II svetskog rata bila je zauzeta od strane folksdojčera i pretvorena u ”Nemački dom”, da bi 1945. upravo u njoj bili smešteni nemački zarobljenici.
Nakon toga u njoj se smešta traktorska jedinica Zemljoradničke zadruge ”Božidar Maslarić”, a u periodu od 1950 – 1980. objekat je sedište Narodne milicije.
Milanković je, inače, kuću prodao 1954. godine.
Osamdesetih biva napuštena i u njoj se smeštaju beskućnici, a tokom rata devedesetih u njoj je skladište goriva i magacin oružja.
Nakon dogovora predstavnika srpske i hrvatske vlade 2005. godine o obnovi kuće, radovi kreću naredne godine i traju do 2009.
Tada se osniva Kulturni i znanstveni centar ”Milutin Milanković” koji i danas upravlja objektom, organizuje brojne naučne skupove, prezentacije, okrugle stolove, radionice, edukacije itd. kako u Dalju tako i na brojnim drugim destinacijama širom ex YU.
Na čelu ustanove nalazi se agilni gospodin Đorđe Nešić, čijom ljubaznošću smo uspeli da, nakon nekoliko neuspelih pokušaja, posetimo centar uprkos tome što se radilo o suboti.
Da ne zaboravim da spomenem i njegovu saradnicu Željku koja je strpljivo istrpela naše kašnjenje uzrokovano božićnim, graničnim, saobraćajnim kolapsom na mostu preko Dunava.
Ceo prostor, iako nevelik, izuzetno lepo i maštovito je uređen.
Na prizemlju je Milankovićeva spomen soba i stalna postavka izložbe o njegovom životu i radu.
U prvoj prostoriji stalne postavke posetioci mogu da vide primerak ”Kanona osunčavanja” kao i maketu planetarijuma.
U drugoj, glavnoj, prostoriji, između ostalog su prikazi modela ledenih doba (poređenje astronomskih i klimatskih uslova pre 21 000 godina i danas), model ciklusa revolucije i promene nagiba Zemljine ose, model ciklusa precesije ravnodnevnice, audio – vizuelne projekcije itd.
Na spratu su informatička i naučna radonica, kao i višenamneska sala sa 50 mesta.
Za većinu posetilaca glavna atrakcija u kompleksu je mala astronomska opservatorija koja je pre dve godine postavljena u dvorištu ispred kuće.
Opservatorija ima kupolu prečnika 2,2 metra, a unutra se nalaze teleskopi sa objektivima od 80 mm i 235 mm.
Osim za vizuelno posmatranje nebeskih tela, koristi se i za snimanje savremenim CCD i CMOS kamerama.
Obzirom da je sve povezena sa računarom, posmatrač ne mora biti sve vreme uz teleskop nego može sa udaljenog mesta usmeravati teleskop i upravljati snimanjem.
Nažalost, mi nismo uspeli da uživamo u ovoj opcji, nadam se da će biti više sreće idući put.
Verujem da je poseta ovom mestu u nekom lepom prolećnom danu prava stvar, najviše zbog prelepo uređenog dvorišta koje je istovremeno i edukativni i hedonistički kutak idealno lociran uz samu obalu Dunava.
Neka ovo bude i poslednja preporuka svima koji su u čitanju ovog bloga došli do njegovog samog kraja.
