by Nakon dve godine, evo nas ponovo na našoj omiljenoj planini.
Poslednje putovanje pre početka ovog ”korona ludila” bilo je upravo na Jahorini, o čemu sam tada napisao jedan opširniji blog, a sad nam nakon ovogodišnjeg zimovanja na istoj destinaciji, ostaje nada da će ono biti i simbolični početak kraja naših nenormalnih života.
Mi smo bili poptpuno zadovoljni našim prologodišnjim ”gostovanjem” na Kopaoniku (deluje, po onome što čujemo i čitamo, da bi ove godine tamo bili mnogo više besni nego zadovoljni), ali na Jahorini smo nekako ”kao kod kuće” i sa veseljem smo iščekivali početak januara i povratak na našu olimpijsku kraljicu.
Kada pričamo (i pišemo) o tome ”kako nam je bilo”, velika je razlika u tome da li nas čita ili sluša osoba koja je poput nas na Jahorini već ”domaća” ili dolazi po prvi put.
I, sudeći premo broju pitanja koje dobijam od velikog broja različitih kategorija ljudi, kao i prema opštem trendu pojačane zainteresovanosti za ovaj ski centar, sve je veći broj onih koji žele da dođu na Jahorinu po prvi put.
Deluje mi da kod ogromne većine ”debitanata” preovladava veoma pozitivan utisak sa kojim odlaze kući, jer i objektivno imaju za čega da se ”uhvate” – manja je gužva i jeftinije je nego na Kopaoniku (neznatno, ali ipak), značajno je jeftinije i administrativno jednostavnije nego na skijalištima Slovenije, Austrije, Italije i Francuske itd.
Mi ”starosedeoci” smo puno kritičniji pa u ovom delu bloga sledi analiza skijališta za one koji su ranije dolazili, sa svim pohvalama i primedbama.
Posle dužeg vremena, tokom leta ”bacih oko” na sajt Olimpijskog centra Jahorina da vidim ima li šta novo i zaista se prijatno iznenadih sa najavom velikog investcionog ulaganja u skijašku infrastrukturu, po svom finansijskom obimu najvećem od Olimpijade, o čemu sam i napisao detaljnu najavu OVDE.
Zaista se mora pohvaliti uloženi trud kako na izgradnji novih žičara tako i na međusobnom uvezivanju postojećih i novih staza.
Najveća novost je izgradnja gondole iznad staze Poljice, što je značajno doprinelo većem protoku skijaša na ovoj najopterećenijoj tački planine, kao i puno lagodnijem i komotnijem transportu u slučaju lošijeg vremena.
Izlazna tačka gondole je odlično spojena ”toplom vezom” sa Olimpijskim barom i sa izlazima na tri različite staze (1, 1a, 1c).
Olimpijski bar je proširen, no mala zamerka je što je sada u celini zatvoren, a mi smo baš uživali u sunčanju na njegovoj terasi, pre dve godine.
Na tački gde se spajaju sva tri kraka staze Poljice, tačno iznad početka vikend naselja ”Šator”, izgrađena je nova staza i šestosed (čini mi se da je to nekadašnja instalacija šestoseda ”Poljice”) koja je označena brojem 9 i koju zovu ”Trnovo” a ponegde se čuje i naziv ”Obućina bare”.
Staza je ”kratka, ali slatka”, po meni idealna za ski škole, no njena prvenstvena namena je povezivanje dela planine gde je gradnja novih smeštajnih objekata dramatično uznapredovala, kako bi enormna količina ljudi koja će biti smeštena u tom delu imala vezu sa ostatkom skijališta.
Lično, najviše sam se obradovao izgradnji šestoseda ”Rajska dolina” koji je napravljen između staze olimpijskog slaloma i staze ”Olimpik” sa leve strane i nekadašnjeg ski lifta (tanjir) ”Željo” sa desne strane, čime su tereni na ovom nekadašnjem epicentru planine ponovo aktivirani u punom obimu.
Ne pamtim kada sam se poslednji put spustio”Olimpikom”, uglavnom je bio zauzet treningom i takmičenjima, a sad se na tu stazu može i sa šestoseda (ne samo ”sidrom”), pa je i moj Dario ove godine debitovao i veoma uspešno savladao ovu (za sada) jedinu ”crnu” stazu na planini.
Kada smo kod ”crnih” staza ovde treba reći da se dugonajavlivano otvaranje staze olimpijskog spusta (staza 6b) koja je radila samo te 1984. i koja je u svojoj prvoj polovini označena takođe kao ”crna”, nije dogodilo iako je delovalo da će ove godine konačno od toga nešto konkretno biti.
U tu svrhu, izgrađen je i kratki priručni ski lift koji bi skijaše vodio sa izlazne tačke ”sidra” Olimpik još nekih 150 metara levo gore do mesta odakle bi bilo moguće spustiti olimpijski spust u njegovoj punoj dužini.
Osim nedostatka snega, što prirodnog što veštačkog, glavni problem o kome se javno ne govori jeste činjenica da u predelu gde se Rajska dolina oštro lomi prema stazi 6b (Prača/Skočine) još uvek nije rešen veliki izazov koji predstavljaju česte lavine.
Po meni, imperativ je da se ova priča završi što pre, jer puštanjem ove staze u celokupnoj dužini značajno bi se rasteretili ostali delovi sve opterećenijeg skijališta.
Jedna sitna novost me je takođe puno razveselila – sa mesta gde je nekada bila startna kućica olimpijskog veleslaloma, sada je omogućeno skijašima da se spuste direktno ka stazi 6, tj moguće je odvoziti staz u celokupnoj dužini, što do sada nikada nije bilo moguće.
Kao jedna od novina najavljena je modernizacija dvoseda Ogorjelica II, u praksi to baš i nije nešto – možda dvosedi i polazna stanica izgledaju lepše ali je žica značajno usporena i sada je vožnja sa njom najduža na planini.
Što se tiče noćnog skijanja, ove godine su osim staze ”Poljice”, osvetlili i stazu ”Novak Đoković”, čime su i nas dodatno motivisali da po prvi put probamo i ovu atraktivnu varijantu.
I, zaista je iskustvo bilo predivno, posebno zbog činjenice da je kvalitet staza i njihova opterćenost neuporediva sa dnevnom varijantom.
Baš smo uživali i time anulirali neprijatan podatak da nas je ovo zadovoljstvo od 3 sata noćnog skijanja koštalo 45e (jedna odrasla i jedna dečja karta)….
I, ne vredi mi da kukam na nepravdu da iako imamo sedmodnevni ski pass, on se ne odnosi na noćno skijanje jer to je jednostavno tako, kako na Jahorini tako i na svim ostalim skijalištima.
Šta je glavna zamerka?
Čitao sam tih dana brojne komentare, diskusije na raznim forumima i ubedio sebe da nisam ja cepidlaka i zakeralo nego da Jahorina ima ozbiljan i realan problem vezan za kvalitet održavanja staza, što je sveopšti utisak.
I, pored toga što se broj staza koje su ”osnežene” u odnosu na ranije godine povećao, i pored toga što je novi sneg padao tri dana i da je njegova prosečna visina bila 75cm, staze su bile u izuzetno lošem stanju već nakon dva sata od početka skijaškog dana.
Led i kamenje – neuništivi simboli skijanja na Jahorini !
Ne pamtim kada me je neko sa toliko ljutine i gorčine pogldao kao predsednik Ski kluba Vojvodina nakon što sam mu vratio iznajmljene Dariove skije….
Meni je jasno da je gužva koja je proizvod uspešne marketinške kampanje, enormne i nezaustavljive gradnje smeštajnih objekata, školskih raspusta, tolika da tu količinu skijaša ne bi podnele ni neke razvijenije destinacije, ali barem pola odgovornosti je i na Olimpijskom centru Jahorina.
Jednostavno, ne umeju ili ne mogu da proizvedu i održe dovoljnu količinu veštačkog snega, i tu (za sada) nema pomoći.
Prošli put su nam pričali o ”ventilima i vodovodu u Palama”, ne znam koja je verzija ove godine u opticaju, ali je ovo po meni glavni problem ski centra, i na ovo posebno upozoravam ”debitante” koji ovo čitaju.
Nema nekog posebno mudrog saveta – birajte termine van školskih raspusta (ko može), budite prvi ujutro na žici i skijajte ”pun gas” od 9h-11h, štedite pare za noćno skijanje….
Iduća zamerka je nepostajanje informativnih tabli – na celom skijalištu nema niti jedne sa mapom staza, informacijom o tome koje žice rade, a koje ne, a takođe niti na jednoj polaznoj stanici nema ni jedan jedini časovnik.
To sam pisao i pre dve godine i potpuno mi je neverovatna da ovakva banalnost nije rešiva.
Spomenuh ranije uspešnu marketinšku kampanju koja iz godine u godinu privlači sve veći broj gostiju, istovremeno je u značajnom porastu generelno interesovanje za fenomen skijanja i sve je više onih koji uprkos tome što su već u nekim ”ozbiljnim godinama”, poželeli da se oprobaju u ovoj disciplini.
Naša ovogodišnja mala posada bila je bogatija za još jednog člana, našu drugaricu Natašu koja je upravo bila jedna od tih koji su ove zime prvi put stali na skije i momentalno se zaljubili u ovaj sport.
Logično, shodno interesovanju, sve je veći broj ski škola i instruktora, a bogami sve ih je teže na stazama zaobići usled njihove brojnosti – ne pamtim kada sam imao takva dva brutalna pada, a sve u nameri da izbegnem sudar sa nekim od početnika….
Svaki put kada čujem cenu jednog ski časa, naježim se i budem presretan što sam mog Daria uspeo dosta efikasno, brzo i prilično kvalitetno, sam da obučim.
Sreća u nesreći što su današnje metode učenja i savremena ski oprema omogućili da procesi obuke budu drastično brži nego u neko ”moje vreme”, pa se sada već drugi dan ide na žicu i ozbiljnu stazu, što je nekada bilo nezamislivo.
Važan deo skijaškog dana predstavlja obavezna dnevna pauza, a u našem slučaju tu nema mnogo dileme – ”Rajska vrata”, objekat izgrađen na najboljem i najlepšem mestu na planini, već 17 godina je naša ”baza”.
Od kada je korone, te pauze je malo teže organizovati u danima kada je vreme takvo da ne dozvoljava sedenje na spoljnim terasama, jer smo se mi zaista trudili i prošle i ove godine da izbegnemo naguravanje sa gomilom ljudi u zatvorenom prostoru – srećom ovog januara bilo je značajno više sunčanih i lepih dana.
Pre dve godine, otkrili smo još jedno mesto koje nam predstavlja ”zlatnu rezervu” upravo za dane sa malo lošijim vremenom – ”Vila Gora”, mali i ušuškani objekat, skrajnut sa glavnih skijaških pravaca (šetačka staza između kraka 1 i 1b staze Poljice).
Ukoliko neko ima sreće da na vreme nađe slobodnu sobu, iskrena preporuka za smeštaj kako u ”Rajskim vratima”, tako i u ”Vili Gora” !
Što se našeg smeštaja tiče, mi tu nemamo dileme – Apartmani Prijatelji su po treći put bila naša ”baza” i taj ”tim koji pobeđuje” nećemo menjati.
Perfektno lociran u vikend naselju ”Šator” i sa domaćinskom atmosferom koja se retko gde može sresti, ovaj objekat svako ko jednom poseti doživljava kao svoju drugu kuću.
Naš dragi domaćini, uvek ljubazni i nasmejani i uvek na usluzi za bilo šta što vam kao gostu treba, učinili su ovo mesto najtoplijim kutkom usred hladne jahorinske zime, što metaforički, što bukvalno – u apartmanima je tako fino toplo da možete slobodno držati otvoreni prozor uprkos debelom spoljnom minusu 😊
Što se cena na planini tiče, nismo od neke veće koristi – noćni provodi nas ne interesuju, hranu i piće nosimo od kuće, jedino ono malo što potrošimo na pauzama, a tu sam primetio velike razlike u odnosu na različite lokalitete.
Tako npr topla čokolada koju Dario najradije konzumira, u ”napucanom Olimpijskom baru” košta vrtoglavih 8,5KM, u ”Rajskim vratima” cena joj je 5,5KM, dok je u baru hotela ”Bistrica” realnih 3,5KM !
Kada sam već kod hotela ”Bistrica”, on spada u jedno od mesta koje obavezno posetimo svaki put kada smo na planini i uvek se u tom ambijentu raznežim jer je to najveći živi podsetnik na ”dobra stara vremena”.
Uprkos nedavnoj privatizaciji, u samom hotelu nema (još uvek) većih promena, kako u vizuelnom tako i u cenovnom smislu, jedino što sam primetio da bazen ne radi (valjda je rekonstrukcija krenula odatle) i da je švedski sto za goste hotela značajno ”kraći” nego nekada.
Nedaleko od hotela ”Bistrica”, na jednoj od najlepših lokacija na planini, na mestu starog, devastiranog i na kraju izgorelog hotela ”Jahorina” krenuli su radovi na izgradnji monstruoznog urbanističkog kompleksa u režiji, po zlu čuvene paragrađevinsko – političke firme ”Galens”.
”Galens” koji je Novi Sad i Frušku goru zavio u crno svojim raznoraznim ”projektima”, udariće završni udarac na urbanističko nasilje kojem je Jahorina, na isti način kao Zlatibor, Kopaonik, Vlašić, Bjelašnica, izložena decenijama.
Šteta koja se zbog halavosti uskih privatnih ”biznis” interesa raznoraznih moćnika, nanosi našim lepim planinama, jednostavno je nenadoknadiva.
Kada smo kod apsurdnih gradnji na planini još da pomenem jedan primer – u području već preko svake mere nakrcanih ”Poljica” krenula je gradnja crkve !
Potez u skladu sa savremenim shvatanjima šta je potrebno skijašima, u potpunosti usklađen sa podatkom da na celoj planini nema niti jedne apoteke, najbliža je u Palama….
No, da se vratimo lepšim temama.
Jedna od glavnih prednosti Jahorinu u odnosu na Kopaonik je mogućnost uživanja u šetnjama po planini.
Mi, tradicionalno imamo tri obavezne šetnje, a brojne su mogućnosti i varijante u ponudi.
Najkraća podrazumeva obilazak našeg vikend naselja tokom koje se divimo lepim, starim klasičnim planinskim vikendicama i kućama ( i nekako uvek imamo sreće da je tokom ove šetnje vejavica koja daje neophodnu dozu romantike) i iznenađujemo se količinom novosagrađenih objekata.
Druga šetnja, srednja po dužini, obuhvata relaciju od vikend naselja ”Šator” preko skijaških staza ”Poljice”, ”Novak Đoković” i ”Ogorjelica” do Rajske doline i predaha u ”Rajskim vratima”.
Treća i najduža je tzv. kružna kojom se prvo spustimo do Poljica (može dužim putem kuda ide saobraćaj ili kraćom i atraktivnijom varijantom uz samu ski stazu), potom nastavimo uz hotele ”Vučko”, ”Termag” do ski liftova ”Ogorjelica”, odatle gore na pauzu u hotel ”Bistricu”, dok je povratak na isti način kao u drugoj varijanti šetnjom preko skijaških staza.
Svakako da se na kraju pamti najviše ono lepo, a to su u slučaju svakog zimovanja oni lepi sunčani i beli skijaški dani kojih smo ove godina baš imali dosta u odnosu na prosečnu januarsku vremensku hirovitost.
I, na kraju da se vratimo na početak 😉
U sklopu naših jahorinskih zimovanja na podužoj listi tradicija svakako je poseta Sarajevu, susret sa dragim ljudima, šetnja gradom, uživanje u gastro – turističkoj ponudi itd.
Neko to uradi na kraju, a mi volimo da nam prvi dan započne upravo na taj način, poranimo i iz Novog Sada krenemo u 5h, u gradu smo do 11h, a na Jahorinu krenemo oko 16h, taman dok se malo gužva oko smene gostiju malo stiša.
Ove godine imali smo sreću da je našu šetnju pratio sneg, pa smo imali i taj, dodatni, romantični momenat u uživanju u našem omiljenom gradu.
Preporuka za one koji žele nešto slično je da se parkiraju u novoizgrađenu podzemnu garažu koja se nalazi preko puta Vijećnice, jer se odatle najlakše i najbrže izlazi iz grada u pravcu Jahorine, a šetnja gradom se započinje odmah na samoj Baščaršiji.
Gde otići na ćevape i koji su najbolji, večita tema u kojoj nema pameti, pobednika niti preporuke, mi smo se ovaj put osladili van Baščaršije, u ćevabdžinici ”Zmaj” koja se nalazi u Titovoj ulici, nedaleko od Večne vatre.
Za jugonostalgičare poput nas, idealno mesto za još jedno pićence pred polazak je obližnji kafić ”Balkan expres”, u kom možete uživati u bezbroj interesantnih detalja i lepoj atmosferi.
Tog dana posetili smo izuzetno zanimljivu izložbu, u čijoj sam organizaciji sa nekim svojim materijalima i sam učestvovao, posvećenoj 35 godina od pojave grupe ”Crvena jabuka” na ex YU estradnom nebu i time zaokružili bogat i zanimljiv uvodni dan ovog našeg zimovanja.
Evo, to je i kraj ovog bloga, nadam se da smo bili korisni, ako ne i zanimljivi, i da smo budućim putnicima i skijašima na ovoj našoj olimpijskoj princezi, pomogli da im njihovo putovanje i boravak budu lepši, sadržajniji i organizovaniji.
