April 19, 2021

Zimovanje u doba korone

Prođoše već dva meseca kako smo se vratili  sa našeg ovogodišnjeg zimovanja, a ja tek sada pišem blog posvećen tim lepim januarskim danima, što zbog lenjosti, što zbog latentne depresije ovog surovog ‘’korona doba’’, a što zbog želje da imam određenu vremensku distancu radi objektivnijeg procenjivanja doživljenog.

Mi skijaši spadamo u onaj razmaženiji deo  putnika i turista, baš puno toga treba da se ‘’poklopi’’ da bi bili zadovoljni – i da ima dovoljno snega, i da nema vetra i magle, da ima sunca ali da nije pretoplo, da nema gužve na skijalištu na kojem, naravno, treba da rade sve žice itd.

Ovako nekako izgleda idealan skijaški dan 🙂

Kada se na ovu ‘’listu želja’’ pridoda nastojanje da se putovanje realizuje sa što manje novca, što iziskuje planiranje i potragu više meseci ranije od termina zimovanja i to u ovo ‘’korona doba’’, potpuno nepredvidivo i nadasve rizično, onda bi i najuspešnije ‘’Baba Vange’’ i slične,  manule se ćorava posla i promenile zanimanje.

I zaista, da bi se ugrabila bilo koja (relativno) povoljna ponuda smeštaja na bilo kom skijalištu, mora se munjevito reagovati čim se aranžmani pojave, a to obično bude već krajem septembra i početkom oktobra.

Na moju žalost, u razmišljanje o ponovnom odlasku na ‘’našu’’ Jahorinu morao sam da ukalkulišem mogućnost otežanog prelaska granice (na sličan način je tretirana i pomisao o Bugarskoj, Sloveniji, Francuskoj….) i sve druge, tehničke i ostale, probleme koje prate putovanja ovog vremena, te je odlučeno da se ove zime vratimo na Kopaonik, posle nekoliko godina ‘’izbivanja’’.

Aranžman smo realizovali preko Ski Fun agencije, koju ovde zaista moram da pohvalim za vrhunski profesionalizam, odličnu organizovanost i efikasnost.

Posebno su se iskazali kada sam ih molio za promenu termina, jer na svu, ranije opisanu, organizacionu problematiku, dogodila se odluka ovdašnjeg Kriznog štaba kojom je zimski školski raspust postao istovremen za celu teritoriju Srbije, čime je rizik od nezapamćene gužve na skijalištu, postao bukvalno opipljiv.

Uglavnom, na put smo krenuli u nedelju 17. januara 2021, a naše odredište tj. ovogodišnja ‘’baza’’ bili su apartmani ‘’Kraljevi čardaci’’.

Ulaz u kompleks ”Kraljevi čardaci”

Bez obzira na blagovremeno planiranje i široku ponudu smeštaja, ispalo je da na celom skijalištu ne postoji niti jedan objekat koji bi cenovno bio prihvatljiv u traženom terminu, te smo bili prinuđeni da se opredelimo za ovaj apartmanski kompleks, udaljen 6 km od centra Kopaonika, izgrađen u tzv ‘’vikend naselju’’.

Vikend naselje se nalazi na zapadnoj strani Kopaonika, na starom putu ka Raškoj i kada sam poslednji put bio u ovom delu pre 15 godina, moglo se zaista govoriti o vikendicama kojih je bilo možda par desetina.

Sada je ovaj predeo potpuno neprepoznatljiv, čitav jedan grad je nastao od hotela, pansiona, apartmana, prodavnica, kafana, baš sam bio u potpunom šoku onim što sam nakon toliko godina zatekao na licu mesta.

Za putovanje ka Kopaoniku odabrali smo varijantu preko auto puta ‘’Miloš Veliki’’, nekako mi je draži taj pravac – izbegne se prolaz kroz Beograd, ukupna kilometraža je u odnosu na varijantu preko Kruševca i Brusa kraća za 55 km, a obzirom na lokaciju našeg smeštaja, izbegne se i vožnja kroz ceo ski centar, koja ponekad u danima vikenda zna da bude izuzetno frustrirajuća.

Od Novog Sada do ‘’Kraljevih čardaka’’ ima 340 km, od toga je 205 km auto-put, a ostatak od Čačka preko Kraljeva i Jošaničke banje je sasvim solidan magistralni put.

Navedenu relaciju smo uz jednu pauzu, prešli za vrlo zadovoljavajućih 4,5 sata.

Penjući se uz solidno očišćen put beskrajno smo uživali u prelepim prizorima jelki ‘’okićenih’’ sveže napadanim snegom, a prolazno vreme nam je bilo toliko dobro da smo stigli prerano za ulazak u apartman, pa smo odlučili da odemo do centra i malo procunjamo.

Imali smo sreće – gužve u samom ski centru nije bilo, pretpostavljam da je glavnina turista otišla prethodni dan, a prijatno iznenađenje mi je bila spoznaja da je nasuprot kompleksa ‘’Sunčani vrhovi’’, izgrađena višeetažna parking garaža (sad vidim da je otvaranje bilo pred prethodnu zimsku sezonu).

Dakle – pohvala broj 1, zaista odlično rešenje za gorući problem u ski centru.

Nekako nam je tog prvog dana sve išlo od ruke, od uspešno savladanog puta i dolaska na planinu pa do pravog, toliko željenog, zimskog ambijenta, sve je bilo kako se samo poželeti može.

Na već ozbiljnu količinu snega, tačno u momentu našeg dolaska, počeo je da pada novi, gusti sneg, i na taj način našu šetnju dodatno ulepšao.

Naširoko opisujem detalje ovog prvog dana jer je u njima sadržan veći deo utisaka koji su zajednički za sve preostale dane, kako pozitivni tako i negativni.

U momentu u kom pišem ovaj blog, ponovo je aktuelna  pogoršana epidemiološka situacija i u okviru potrage za uzrocima ovog stanja, apostrofiraju se i skijaški centri, a scene koje ćemo zateći u ovoj našoj prvoj šetnji i koje će se na razne modifikovane načine ponavljati i preostalih 7 dana, svakako da potvrđuju ovu tezu.

Prilikom ličnog razmišljanja i premišljanja da li uopšte ići na zimovanje u ovoj situaciji, moja je logika bila da je prenošenje virusa na otvorenom, tokom samih skijaških aktivnosti nemoguće, a da razdaljina i maske prilikom stojanja u redovima pred žičarama, jesu dovoljne da se možemo osećati bezbedno.

Sedenje po kafanama, restoranima, klubovima, svakako nisu deo naših aktivnost i u ‘’normalnim’’ vremenima, jedino se postavilo pitanje šta ćemo sa pauzama tokom skijaškog dana, no o tome nešto kasnije.

Najveći problem mi je predstavljao transport od ‘’Kraljevih čardaka’’ do ski centra.

Opcija prevoza sopstvenim vozilom nije dolazila u obzir – nedostatak i cena parkinga, bili su dovoljno demotivišući da u startu otpadne ta varijanta.

‘’Kraljevi čardaci’’ u okviru aranžmana omogućavaju svojim gostima, prevoz autobusom od apartmana pa do skijašnice uz stazu ‘’Malo jezero’’, i to je bio najveći rizik koji smo preuzeli na sebe.

No, da se vratimo našoj prvoj ovogodišnjoj šetnji i susretu sa jednom potpunom drugom vremenskom dimenzijom…..

Iskreno smo bili zaprepašteni činjenicom da se niko od nekoliko stotina ili hiljada ljudi sa kojima smo se susretali tih 7 dana na planini, nije pridržavao ni jedne propisane mere.

Maske se nisu nosile nigde – prodavnice, kafane, autobusi…

U svim objektima nije moglo biti govora o bilo kakvoj distanci.

Niko, ni gosti ni domaćini.

Gosti i strani i domaći.

I tako svih 7 dana, kao da smo došli na neku drugu planetu.

Ono čega sam se najviše bojao – autobus i skijašnica, svaki dan svi bez maske, a nas dvojica ponekad i dve….

Pretpostavljam da je situacija u hotelima, posebno onim elitnijim, bila ipak bolja.

U toj našoj premijernoj šetnji prosto su se smenjivale emocije svaki čas – od oduševljenja zbog prave zime koja nas okružuje i zasipa sa svih strana do neverice kako se ljudi ponašaju.

Pohvala broj 2 toga dana (ostala je na snazi i ostalih dana) ide za cenu domaćih proizvoda koji se prodaju na svakom koraku – rakija, med, džemovi, suhomesnate delicije, kajmak, sir….

U odnosu na očekivane visoke cene svega na planini, ovo je bilo potpuno prihvatljivo, bez obzira na lokaciju prodaje – od ‘’Sunčanih vrhova’’ pa do tezgi ispred, 6 km udaljenih, ‘’Kraljevih čardaka’’.

Ni za kvalitet svega što smo probali, ne može se naći reč zamerke.

Sreća je bila naš saveznik i u nastavku tog dana – kako smo nakon završenog ‘’cunjanja’’ po centru ski centra, seli u auto i konačno se odvezli do našeg smeštaja, tako je u momentu kada smo prišli parkingu neko oslobodio jedno mesto pred samim ulazom u kompleks!

U danima pred nama tek smo spoznali koliko je to bila sretna okolnost i koliko je teško naći parking mesto čak i ovde na tolikoj razdaljini od središta ski centra (Golf nije pomeran 7 dana – to je bila jedina moguća i razumna odluka….).

Golf ispred ulaza

Pohvala broj 3 ide za naše ovogodišnje domaćine – kompleks ‘’Kraljevi čardaci’’.

Lepo uređen (za moj ukus preglomazan) i održavan objekat koji se sastoji iz tri dela – recepcija i restoran ‘’a la card’’ na samom ulazu, potom apartmanski deo i na kraju hotelski deo sa Spa  & Wellness centrom.

Naš dvokrevetni apartman nalazio se na prvom spratu, okrenut dvostrano, dnevna soba gleda na dvorište dok je spavaća okrenuta ka parkingu i putu, te se iz nje pružao pogled na spektakularne zalaske sunca.

Nameštaj je nov i očuvan i u osnovi jedina (ne baš tako mala) zamerka je veličina frižidera posebno dela za zamrzavanje.

To je za nekoga ko donese zamrznutu hranu za 7 dana ozbiljan problem, a kada apartman ne poseduje terasu, problem postaje gotovo nerešiv.

Mi smo probali varijantu sa prozorskim simsom, no posle nekoliko dana, na našu veliku žalost ostadosmo bez dva lepa ručka.

Da li su kutije i kese skliznule usled jakog vetra, naglog zatopljenja ili su ih (nejverovatnije) zakačili zaposlenici centra prilikom uklanjanja visećih ledenica, nismo nikad saznali…

Ledenice iznad naših prozora

Produkt te situacije bio je da smo ipak i mi završili u restoranu, ali nakon pažljive i temeljne ‘’istrage’’.

Od početka  nam se ovdašnji ‘’  a la card’’ restoran činio kao lepo uređeno i bezbedno mesto, a nakon što smo se uvidom u meni uverili da je cenovno i više nego prihvtaljiv, dozvolil smo sebi i taj luksuz da se počastimo poslednjeg dana našeg boravka.

Separe u kom smo sedeli bio je i više nego dovoljno udaljen od svih ostalih gostiju, osoblje je nosilo maske, sve što smo poručili bilo je izvrsnog kvaliteta, a kao ilustraciju povoljnih cena navešću primer obilne porcije od 10 ćevapa i pomfrita koja je koštala 600,00 dinara.

Mislim da se tako nešto više ne može naći nigde ni u Novom Sadu, tako da sledeća, velika pohvala i preporuka ide restoranu ‘’Kraljevi čardaci’’ !

Najveća atrakcija ovog kompleksa je lepo uređen Spa & Welness centar, no mi ga nismo uspeli ‘’konzumirati’’.

Za goste hotela (čija cena smeštaja je značajno veća od apartmanskog dela) ulaz u Spa&Welness je besplatan, a za nas bio on bio sa određenim popustom, no i takav je bio poptuno neprihvatljiv – cca 3000,00 din za ceo dan.

Ne znam da li ovo da podvedem pod zamerku ili samo da konstatujem, no preskočili smo kupanje i ostavili ga za primerenije godišnje doba….

U priči oko ‘’Kraljevih čardaka’’ ne smem zaboraviti naše verne drugare – dva prelepa psa koja su zahvaljujući humanoj ekipi domaćina i gostiju u apartmanskom delu, mogli da se sklone od hladnoće u hodnike i da budu redovno hranjeni, maženi i paženi.

Bili su nam u bukvalnom smislu čuvari kućnog praga.

Hajde sada malo da se posvetimo onome što je i najvažnije u ovoj celoj priči – skijanju !

Osim tog pomenutog problema sa nenošenjem maski u autobusu, sve drugo vezano za tu temu je afirmativno.

Nekoliko polazaka dnevno u oba pravca, kretanje tačno u minut ispred samog objekta, vožnja od 12- 15 minuta…

Velika i dobro organizovana skijašnica uz samu stazu u kojoj smo prvi dan ostavili skije i cipele i tako 7 dana rasterećeni nošenja, funkcionisali gospodski, mnogo bolje nego da smo negde u centru pa primorani na svakodnevno teglenje.

U našoj skijašnici

Kad smo kod vožnje autobusom, vredi spomenuti i jedan incident – četvrtog dana našeg boravka, prilikom povratka sa  staze, u pokušaju mimoilaženja sa jednim vozilom parkiranim em nepropisino, em van svake logike i zdravog razuma, došlo je do ‘’češanja’’ i pucanja autobuskog stakla na srednjim vratima, na sreću bez povređenih.

Produkt ”bliskog kontakta”

Sreću smo imali i što uvek idu dva ‘’naša’’ autobusa pa nismo morali čekati beskrajno dug uviđaj itd.

Redovno sam pratio stanje snega i situaciju sa vremenom na Kopaoniku, kako pre tako i posle našeg boravka, i čini mi se da se slobodno može reći da smo ‘’uboli’’ nekoliko najlepših dana tokom cele sezone.

Fotografije će dovoljno same reći o ovom veličanstvenom spoju beline, sunca i plavog neba, koji je stvarao prizore poput slika iz najlepših bajki.

Baš smo imali sreće da ovu našu planinu doživimo u najlepšem mogućem izdanju.

Naravno, kao i Jahorina tako i Kopaonik obožava da povremeno pokaže svu snagu svoje januarske hirovitosti, tako da smo imali i dva dana sa maglom i vetrom koji su u stanju da roku od nekoliko minuta, potpuno iznenada, sasvim izbrišu čaroliju.

U nizu pohvala, možda najveća pripada preduzeću ‘’Skijalištia Srbije’’ koje je uspelo da od Kopaonika napravi, usudiću se to reći, najozbiljniji skijaški centar na prostorima bivše Jugoslavije, što nije jednostavan poduhvat u konkurenciji slovenačkih zimskih centara i Jahorine.

Trenutno na Kopaoniku ima 35 km staza, 25 žica (šestosedi, četvorosedi, tanjiri, sidra i gondola), 23 plave, 10 crvenih i 6 crnih staza.

Gotovo svake sezone se napravi po jedna nova staza ili neki novi spoj između postojećih, staze su besprekorno održavane i utegnute, sistem veštačkog osnežavanja funkcioniše besprekorno.

Ove sezone, nekih tri nedelje nakon našeg odlaska, puštena je u rad gondola koja spaja Brzeće sa Malim Karamanom i koja ima za cilj rasterećenje smeštajnih kapaciteta na samoj planini, te nagalsak na smeštaju u samom selu.

Ono što u celoj ovoj priči sreću kvari jeste upravo nekontrolisana gradnja smeštajnih i ugostiteljskih objekata po celoj planini koji su je estetski naružili i ekološki ugrozili, te se tome zaista mora uskoro stati na kraj.

Broj bolesnih jelki je u vrtoglavom porastu, golim okom svakog dana je bilo uočljivo kako nestaju i ruše se.

Par dana nakon što smo se provozali tzv bobom na šinama, dogodilo se da je jedna jelka pala tačno posred staze te adrenalinske atrakcije, te je samo velika sreća sprečila veliku tragediju….

Negde u trouglu – država, opština Brus, nacionalni park Kopaonik leži uzročnik problema koji je od ovog prirodnog bisera napravio urbanističkog monstruma, što je slučaj i sa drugim planinama u Srbiji i okruženju.

Od novina na skijalištu, dopala nam se staza broj 5 koju zovu ‘’Treska’’ i na koju se stiže kada se sa Pančićevog vrha krene ka Sunčanoj dolini, pa se nekih 200 metara pre izlazne stanice žičare ‘’Krst’’, skrene nalevo ka vikend naselju.

Za nas je novost i staza broj 20 – Duboka 2 koja je kategorizovana kao crvena, mada bi njen gornji deo slobodno mogao biti i crne boje, pa mi se Dario tu malo namučio, za razliku od ‘’crne Gobelje’’ koju je sa lakoćom savladao.

Deo skijališta oko Gobelje, kada je otvoren, je zaista relaksirajući, sve su staze predivne i dobro se drže tokom celog dana jer nikada nema gužve, pa i na žicama nikada nema čekanja….

Ostaće u ‘’analima zabeleženo’’ da je Dariova prva ‘’crna’’ u životu, odskijana baš na Gobelji.

Što se tiče primedbi na skijašku infrastrukturu, glavni problem je sporost žica ‘’Sunčana dolina’’, ‘’Krst’’ i ‘’Mali Karaman’’, to baš predugo traje, a i ‘’tanjir’’ na ‘’Marinim vodama’’ deluje da je skroz na izmaku snaga.

Na snimcima koji se najčešće emituju sa Kopaonika vidi se centralni plato i gužva na žicama ‘’Karaman greben’’ i ‘’Pančićev vrh’’, ali koliko god da deluje drmatično, čekanje nikada nije bilo duže od 10 minuta.

Glavni problem nastaje kada je vetrovit dan i kada prestanu da rade žice koje vode ka vrhovima koji su najizloženiji, tada dolazi do čepova, ali je dobra stvar što se situacija permanentno prati i momentalno reaguje, pa se žice aktiviraju čim se za to stvore uslovi.

U momentu prekida rada ”vetrovitih žica”, momentalno nastaje gužva

Table sa mapom skijališta i signalizacijom koja pokazuje koje staze i žičare su otvorene, postavljene su u zadovoljavajućem broju i tu je glavna zamerka što nigde ne postoji niti jedan časovnik.

Ne zna m šta je toliko problem sa tim satom, istu stvar sam primetio i kritikovao prošle godine na Jahorini.

Pominjao sam na početku problematiku oko ski pauza, gužve u lokalima i nepridržavanja mera zaštite od virusa.

Tome svakako treba pridodati i abnormalne cene u svim lokalima na samom skijalištu, tako da sve to zajedno je doprinelo odluci da klasičnih pauza nemamo, koliko da se ode do WC-a i da se popije čaj sa nogu ,koji smo poneli u rancu, nešto se malo pregrize i fura dalje.

U danima kada je malo otoplilo i kada se moglo sedeti napolju, priuštili smo sebi ‘’luksuz’’ pa se počastili toplom čokladom (270,00 din) i čajem (230,00 din) i to u objektu ‘’Ski brvnara Mali karaman’’ koji se nalazi u podnožju istoimene staze.

Od svih lokala u koje sam ‘’zavirio’’ na planini, ovaj mi se ubedljivo najviše svideo, nekako je od svih imao najviše izraženu planinski atmosferu, nije bila gužva (čak bi se dalo sedeti i unutra obzirom na solidno rastojanje između stolova) i puštala se normalna muzika pristojne glasnoće, jer verovali ili ne i ovaj detalj zna da bude poprilično problematičan širom planine.

Mi smo nekoliko skijaških ciljeva postavili za ovo zimovanje i sve smo uspešno realizovali – od prvog spuštanja na crnoj stazi, samostalnog savladavanja vožnje ‘’sidrom’’, vožnja ‘’tanjirom’’, pa do korekcije tehnike skijanje.

”Tanjir” na ”Marinim vodama”

Bez obzira što nam je Jahorina večiti favorit, veoma sam zadovoljan što smo ove godine ponovo ‘’overili’’ Kopaonik i stekli dragocena nova iskustva, koja će značajno olakšati neka buduća planiranja, putovanja i zimovanja.

Ako je nekom ovaj blog bio od koristi, ja ću biti zadovoljan, a i ako nije – biće ovo dragoceno svedočanstvo prvog zimovanja u ovom ludom korona dobu, za koje nemamo predstavu koliko dugo će trajati….

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *