by Iako poslednji u seriji blogova sa našeg ovogodišnjeg letovanja, priča o Nacionalnom parku Paklenica neće biti ništa manje zanimljiva i atraktivna u odnosu na prethodne, naprotiv.
Nakon fantastičnih izleta u kanjonima Zrmanje i Krupe, posete fenomenalnim Cerovačkim špiljama, obilaska rodne kuće Nikole Tesle, iz naše ‘’morske baze’’ u Maslenici krenuli smo u avanturu obilaska ovog nacionalnog parka, jednog od najstarijih u Hrvatskoj.
Ovo područje je proglašeno nacionalnim parkom još daleke 1949.godine, a osnovni razlog bila je zaštita najvećeg šumskog kompleksa na području Dalmacije.
Nalazi se na južnim obroncima Velebita i obuhvata prostor kanjona Velike i Male Paklenice, ukupne površine od 95 km2.
Postoje dva zvanična ulaza u nacionalni park – Ulaz 1 Velika Paklenica i Ulaz 2 Mala Paklenica, dakle u zavisnosti za koji vodeni tok/kanjon se opredelite birate i ulaz.
Većina posetilaca, uključujući i nas, bira Ulaz 1, jer je turistički atraktivniji i sadržajniji.
Do njega se dolazi iz mesta Starigrad Paklenica, a udaljenost od glavnog puta – Jadranske magistrale je samo jedan kilometar.
Od ‘’naše’’ Maslenice razdaljina je 16 kilometara, dok je od Zadra udaljen 50 km.
Odmah na početku da krenem sa preporukama!
Prva i najvažnija je vezana za obuću – obzirom da se radi o nacionalnom parku čiji obilazak podrazumeva šetnju/planinarenje po specifičnom, stenovitom i kamenitom terenu, poželjno je da ponesete sa sobom patike barem malo ozbiljnije od ‘’starki’’ pa nećete imati baš toliko problema kao ja 😊
Većina turista Paklenicu posećuje tokom letnje sezone, kada naprave izlet iz nekog letovališta u koje su sa sobom od kuće poneli uglavnom neku laganu letnju obuću, tako da o ovom ‘’detalju’’ treba misliti blagovremeno.
Procenite svoje mogućnosti i unapred isplanirajte šta želite da vidite, ukalkulišite potrebno vreme, a svakako da u NP treba doći odmah u terminu otvaranja, a ne usred dana.
Ponesite sa sobom dovoljnu količinu tečnosti, zaštitu od sunca i gotovinu jer u ugostiteljskim objektima se može desiti da platne kartice nisu u funkciji.
Naravno, ove preporuke se odnose pre svega na prosečnog turistu koji nema posebne planove i očekivanja.
Planinari i alpinisti su posebna kategorija i njima su ovakvi saveti verovatno i suvišni.
Cena ulaznice tokom letnje sezone je 10 eura za odrasle i 5 eura za decu između 7 i 18 godina, dok penzioneri i planinari plaćaju 7 eura.
Ulaznica za auto se naplaćuje 2 eura.
Sa pričom oko radnog vremena vraćam se na segment pravovremenog i temeljnog planiranja posete, jer određeni sadržaji u NP imaju različito radno vreme.
Jednu od glavnih prirodnih atrakcija, špilju ‘’Manita peć’’ možete posetiti samo u periodu od 10-13h, s tim da je od ulaza u NP do nje potrebno 2,5 sata.
Ulaz u špilju se posebno naplaćuje (5 eura odrasli, deca 2,5 eura), nevezano za ulaznicu u NP, obilazak traje pola sata, isključivo u pratnji vodiča.
Mi je nismo stigli posetiti, neka nešto ostane za naredni dolazak 😊
Radno vreme Posjetiteljskog centra ‘’Podzemni grad Paklenice’’ je od 9h do 15h, ulaz se posebno naplaćuje (5 eura odrasli, deca 2,5 eura), a ovaj fantastično uređeni interaktivni prostor je nešto što je ‘’must – see’’.
Negde na pola puta od magistrale do ulaza u NP je zaseok Marasovići čija se etnografska celina sastoji od više kuća, građenih u tradicionalnom stilu i ograđenih visokim dvorišnim zidovima.
U Etno kući Marasovići koja se nalazi uz konobu postavljena je izložba ‘’Mirila – počivala duša’’.
Mirila su kamene oznake jedinstvenog pogrebnog rituala praktikovanog u vreme kada se živelo na Velebitu.
Danas su mirila zaštićena nematerijalna kulturna baština Republike Hrvatske.
Kroz mirila ova izložba govori o običajima i načinu života u ovim krajevima.
Ulaz na izložbu je besplatan, a radno vreme je od 13h do 21h.
E, sada kada znamo sve o cenama i radnim vremenima, krećemo u obilazak.
Od ulaza/recepcije do glavnog parkinga postoji asfaltni put u dužini od 2 km, no nakon što se kapacitet parkinga ispuni, kreće se u parkiranje duž puta, tako da smo mi negde na polovini ove deonice (nismo dovoljno poranili) ostavili auto i krenuli u šetnju.
Ono po čemu je Paklenica prepoznatljiva jesu autohtone šume crnog bora, bukove šume i duboki kanjoni.
Oštre stene i vrhovi koji nas okružuju su istovremeno surov i veličanstven prizor i pravi mamac za alpiniste i adrenalinske zavisnike.
NP Paklenica je najznačajniji penjački centar i u njemu postoji preko 500 opremljenih i uređenih smerova različitih težina i dužina.
Na nekoliko lokacija smo ‘’snimili’’ ove hrabre ljude (da ne upotrebim i neki ‘’teži’’ izraz 😊 ), posebno u delu između parkinga i ‘’Posjetilačkog centra’’, a pogled na to šta rade izazivao je ‘’ježenje’’ kože uprkos vrelini letnjeg dana.
Osim ‘’klasične’’ turističke staze koja vodi do pomenute špilje’’Manita peć’’ i do ‘’Lugarnice’’ i planinarskog doma, u nacionalnom parku postoji 150 km obeleženih i markiranih planinarskih staza.
Pretpostavljam da činjenica da se u NP nalaze dva najviša vrha na Velebitu, Vaganski vrh (1757 m/nv) i Sveto brdo (1753 m/nv), predstavlja poseban izazov svakom planinaru.
Desetak minuta šetnje potrebno je da se od parkinga stigne do ulaza u Posjetiteljski centar ‘’Podzemni grad Paklenice’’, interaktivnog vizitorskog centra koji me je baš oduševio.
Radi se o nekadašnjem jugoslovenskom vojnom objektu – podzemnim tunelima, građenim u periodu od 1950. do 1953. godine, za vreme velike političke krize između SFR Jugoslavije i Sovjetskog saveza.
Prostor veličine 1500 m2 dugo je preuređivan da bi u avgustu 2016. bio svečano otvoren, a prošle godine dodatno opremljen i proširen.
Na samom ulazu posetioci prolaze kroz poduži tunel opremljen raznim svetlosnim i zvučnim efektima.
Ovde započinje uvodna priča o planini Velebit, da bi se u prvoj dvorani svi zajedno pozabavili njenim prirodnim specifičnostima.
Ma koliko puta posetio savremene muzejske i druge interaktivne sadržaje, uvek me iznova oduševljava kreativnost i maštovitost njihovih autora, a ova u bivšim ‘’Titovim bunkerima’’ me je posebno impresionirala.
U Dvorani 2 turisti se mogu upoznati sa glavnim temama centra – istraživanje, učenje i doživljaj prirodnog i kulturnog bogatstva Velebita i Paklenice kroz postavku ‘’Kulturna baština i čovjek u Velebitu’’.
Treća dvorana je posvećena veštini penjanja, pa je u ovom multifunkcionalnom prostoru osim veštačke stene po kojoj zantiželjnici mogu napraviti svoje prve penjačke korake, smešteno nekoliko ekrana pomoću kojih se na zabavan način potencijalni alpinisti mogu upoznati sa penjanjem uz ‘’Mali penjački rečnik’’, ‘’Kratku istoriju penjanja’’ i ‘’Školu vezivanja čvorova’’.
U delu koji vodi prema izlazu nalazi se suvenirnica (kupio sam majcu sa logom NP Paklenica za 9 eura, što je prihvatljiva cena) i caffe bar ‘’Bunker’’.
Pre samih izlaznih vrata posetioci se mogu upoznati sa radom i iskustvima Hrvatske gorske službe spašavanja – tu im se nalaze i prostorije jer je njihovo prisustvo u ovako koncipiranom nacionalnom parku, svakodnevna nasušna potreba.
Nakon kratkog predaha i većanja šta dalje raditi odlučili smo da krenemo u šetnju ka Lugarnici, kao nekom srednjem ‘’targetu’’ – do pećine ne bi stigli, a planinarski dom nam je bio predaleko.
Deluje mi i da je ovakav sadržaj izletničkog dana u NP Paklenica identičan za većinu onih koji ga posete.
Do Lugarnice ima oko 4 kilometra, a šetačka staza je najzahtevnija i najteža u svom prvom delu, dakle odmah nakon što se krene od Posjetitelsjkog centra.
Puno uspona, klizavih i oštrih stena na terenu koji je otvoren prema suncu, mnoge obeshrabri, no veoma brzo staza se unormali, ‘’izravna’’ i zađe u prijatnu hladovinu guste šume.
Staza prati korito Velike Paklenice, no osim u njenom gornjem delu oko Lugarnice, u tim toplim julskim danima većinom od moćnog vodotoka preostane po koja kap…
Za šetnju do odredišta trebalo nam je oko sat i po, a Lugarnica je svojom lokacijom i sadržajem idealno mesto za preko potrebnu pauzu i odmor.
Na stranicama Nacionalnog parka možete pogledati detaljan cenovnik hrane i pića u Lugarnici, ja ću samo reći da je 3,95 eura za porciju pečenih kobasica i 2,65 eura za ‘’veliko’’ pivo, i više nego povoljna cena.
Posebno nas je oduševio gospodin (cca 60 godina) koji nas je uslužio i na duhovit način upoznao sa zanimljivostima Paklenice – sve sam radi, kuva, peče, služi, sklanja, a na pomisao da svaki dan pređe relaciju koja nas je onako opuštene uspela prilično da zamori, naše divljenje je dostignulo maksimum.
Ne pamtimo kada nam je neki gutljaj/zalogaj lepše ‘’legao’’ , pa je pauza i okrepljenje u Lugarnici, nešto što iskreno preporučujem.
Povratak je uvek brži, ako ni zbog čega drugog, onda iz razloga što nema toliko ‘’foto pauza’’ 😊
Ono što bih još pomenuo kao zanimljvosti su Paklenički mlin i kamp ‘’Nacionalni park’’.
Duž Velike Paklenice je tokom 19. veka sagrađeno čak 15 mlinova, od kojih je jedan rekonstruisan i može da se poseti.
Nama je nekako uspeo da ‘’promakne’’, kažu da se nalazi na 150 metara od Ulaza 1.
Za one koji bi da provedu nekoliko dana u uživanju i istraživanju Paklenice, idealno rešenje za smeštaj je kamp ‘’Nacionalni park’’ koji se nalazi na obali mora uz Upravnu zgradu NP.
Kamp je smešten uz prirodnu, šljunkovitu plažu, kapacitet mu nije preveliki (90 osoba), a od Ulaza 1 udaljen je 1,5 km.
Na samom kraju, iako mislim da je priča i gomila fotografija u ovom blogu bila dovoljno motivišuća da se odlučite za posetu Paklenici, pomenuću da se NP od 2017. godine nalazi na UNESCO-vom popisu svetske baštine.
Naša očekivanja prilikom dolaska nisu bila prevelika čime je oduševljenje onim što smo videli i doživeli bilo veće i baš sam zadovoljan što se ovaj predivni prirodni rezervat našao na listi naših ‘’lutanja’’….
