July 22, 2024

Veličanstveni kanjoni Zrmanje i Krupe, filmski dom poglavice Winnetoua

U želji da izbegnemo žestoke subotnje gužve po auto putevima Hrvatske, odavno smo uveli pravilo da na naša letovanja krećemo dan ranije, dakle u petak.

Taj dan je predviđen da se što više primaknemo našem izabranom morskom odredištu a da se, ukoliko to bude moguće, nešto zanimljivo i novo vidi i doživi.

Ove godine izabrali smo da taj tzv. ‘’nulti dan’’, odnosno jedan njegov deo, provedemo u zadarskom zaleđu u kanjonu reke Zrmanje.

Iskreno, nisam se ranije upuštao u detaljnije proučavanje lepota i atrakcija vezanih za ovu reku, a sve što je novo i neistraženo za mene je neka vrsta izazova kome se posebno radujem.

Za prenoćište smo izabrali apartman u selu Muškovci koje se nalazi 8 kilometara od Obrovca, najvećeg mesta u ovom kraju i 60 kilometara od zadarske trajektne luke Gaženica, tako da je subota, prvi dan našeg mora bila potpuno oslobođena od prevelikih napora i vožnje.

Odmah da kažem da ponuda smeštaja u ovim krajevima nije posebno bogata, radi se ipak o veoma malim naseljima.

Oni koji bi da krenu sličnim putanjama kao mi, treba da znaju da je najveća ponuda smeštaja u pomenutom Obrovcu, gradiću na Zrmanji, odlično pozicioniranom za istraživanje njenih atrakcija, ako se u Muškovcima ne nađe ništa zadovoljavajuće.

Sada kada sumiram utiske sa ovog našeg putovanja, mislim da neću pogrešiti ako konstatujem da je priča o Zrmanji i Krupi prilično slabo turistički valorizovana, a da je to tako može se uveriti svako samo letimičnim pregledom tekstova na netu koji se bavi tom temom.

Sve su to opšta mesta koja se manje više ponavljaju u svim člancima, ali se vrlo retko mogu naći konkretna uputstva kako doći i šta očekivati na licu mesta.

Nadam se da će ovaj moj mali doprinos pomoći svakome ko nameri da se uputi u ove predele fascinantnih prirodnih lepota.

Prilikom planiranja šta bi sve vredelo obići, osim na pomenute oskudne članke oslonio sam se na praćenje zanimljivih lokaliteta označenih na Google mapi, što se ispostavilo kao greška – obzirom da se radi o pravim kanjonima, većem delu njih prilaz je znatno otežan i moguć samo u pešačko – planinarskoj opciji.

Dakle, dve varijante koje su najbolje za obilazak ovih reka su planinarske akcije i rafting koji se može naći u ponudi lokalnih turističkih zajednica i agencija.

Zrmanja je dugačka 69 km, izvire ispod planine Poštak u južnom delu Like, a uliva se u Novigradsko more, 12 km od Obrovca od kog je plovna za manje brodove.

Deo reke od mesta Kaštel Žegarski do Muškovaca pogodan je i za rafting i za kajak, dok je preostali deo toka, do ušća u more, mirniji i pogodan za sea kayak, i stand up paddeling.

U gornjem toku Zrmanja teče prema jugu, a zatim skreće u pravcu zapada, južnim podnožjem Velebita i prima svoju desnu, ujedno i najveću pritoku Krupu.

Duž celog njenog toka bezbroj je manjih ili većih vodopada (Visoki buk, Berberov buk, Devića buk, Šupkov buk, Jankovića buk…), a jedni od najlepših nalaze se upravo u Muškovcima i to je bilo prvo odredište koje smo posetili.

Predivna tirkizna boja vode i šum slapova sa svih strana deo su prelepog prirodnog ambijenta, savršenog za opuštanje od celodnvene vožnje i vrućine koja nas je uporno pratila od najranijih jutarnjih sati.

Ne znam koja je tačno temperatura vode bila, u svakom slučaju na početku malo ‘’seče’’, no posle bude taman kako treba za prijatno osveženje.

Uz slapove se nalazi na internetu hvaljen restoran ‘’Slapovi Zrmanje’’ koji baš tog dana, iz nepoznatih razloga, nije radio.

Kažu da se tu jede odlična pastrmka, pa eto ako ga zateknete otvorenog, da znate šta vam je činiti 😊

U neposrednoj blizini je i mali auto kamp, nekoliko kafića i mostić tipa ‘’da se ja pitam, ja bih ovde preterao autobus’’, koji vodi na drugu stranu reke gde postoji još dve plažice, rafting centar, turističke agencije itd.

Put je u prilično lošem stanju i izuzetno uzan, mimoilaženja su dosta zahtevna itd.

Vozeći se njime nekoliko kilometara do idućeg planiranog odredišta, počeo sam da shvatam nesklad između idealno osmišljene ture na mapama i realnosti.

Autom (biciklom, motorom) vi dolazite do najbliže gornje tačke, ali vas do konkretnih slapova/vodopada ili neke druge zanimljivosti koja se nalazi u dubini kanjona, čeka manje ili više zahtevna pešačka tura, a za to je potrebno imati pre svega dovoljno vremena i adekvatnu obuću.

Mislim da je ovo i najvažnija preporuka za one koji prvi put dolaze – obavezne se ozbiljnije patike ili baš prava planinarska obuća, dosta vode i dosta vremena.

Sve ovo sam u potpunosti ”apsolvirao” tek desetak dana kasnije kada smo krenuli u obilazak kanjona druge reke iz naslova ovog bloga, malene Krupe i tamošnje najveće turističke atrakcije Kudinog mosta.

Naime, ko prati moje blogove primetio je da su naša letovanja podeljena na dva dela i dve destinacije, pa se ove godine nakon sedmice provedene na otoku Ravi, ‘’drugo poluvreme’’ odigralo u Maslenici na Novigradskom moru, odlično pozicioniranoj za povratak u kanjon Zrmanje.

Dakle, u tom drugom našem ovogodišnjem dolasku posetili smo Kudin most, možda i najpoznatiju i najposećeniju ovdašnju turističku atrakciju.

Obzirom da se Kudin most nalazi na reci Krupi, prvo nekoliko reči o njoj.

Jednako lepa i atraktivna kao Zrmanja, gotovo identične prirodne konfiguracije, Krupa je njena najznačajnija pritoka.

Dugačka je samo sedam kilometra, izvire u blizini zaseoka Mandići, a u Zrmanju se uliva kod Sastavaka.

Na Krupi postoji čak 19 slapova od kojih je najpoznatiji Deveterac, koji je ime dobio po devet sedrenih kaskada koje završavaju slapom visokim 13 metara.

Ova rečica poznata je i po brojnim mlinovima koje su pravili stanovnici ovog kraja, a najpoznatiji je tzv. Urošev mlin, još uvek aktivan iako napravljen daleke 1913.godine.

Šta je to Kudin most?

U svim postojećim prikazima na internetu ćete naići na konstataciju da se radi o ‘’jednom od najlepših skrivenih mesta u Hrvatskoj’’.

Nalazi se podno sela Golubići otprilike na polovini toka reke Krupe, a radi se o zaštićenom spomeniku priorode u čijem središtu se nalazi 109 metara dugačak kameni most, građen na prelazu između 19. i 20. veka.

Most se sastoji od 12 očuvanih sedrenih blokova, a za njegov nastanak veže se legenda o ljubavi između lokalnog mlinara koji se zvao Kude i devojke Mande.

Obzirom da su živeli na suprotnim stranama reke a da se Mandi nije dalo skakutati sa kamena na kamen svaki dan, on je odlučio da sagradi ovaj most kako bi ljubav mogla neometano cvati.

Šta je sa njim posle bilo ne znamo, no ono što znamo da je do Kudinog mosta prilično zahtevno stići, posebno kada dođete amaterski nepripremljeni poput nas.

Vraćam se na priču oko obuće – dobre patike ili cipele i čarape, a ne bosa noga u ‘’starkama’’ jer će u tom slučaju avantura biti poprilično bolna.

Ne pitajte kako znam 😊.

Drugo, izuzetno bitno pitanje je kako doći…

Ako uzmemo Obrovac kao polaznu tačku i glavni orijentir, postoje dve opcije.

Kraća, u dužini od 20 kilometara vodi magistralnim putem ka Gračacu, da bi se nakon 13 kilometara kod jednog vidikovca (postoje putokazi) skrenulo na uzan i krivudavi put koji preko zaseoka Golubići ide do platoa sa improvizovanim parkingom iznad kanjona Krupe.

Druga opcija (32 km) je južnom stranom, putem koji od Obrovca vodi ka Kninu, da bi se kod mesta Kaštel Žegarski skrenulo ka Zrmanji i nastavilo pravcem preko manastira Krupa do istog parkinga/platoa.

Mi smo kombinovali obe varijante, sa prvom došli, a sa drugom nastavili, što je možda i najbolje jer na taj način najviše toga može da se vidi.

Kada se sa platoa baci pogled na impresivni kanjon koji se duboko ispod nas useca do korita Krupe, pomalo neverovatno deluje procenjeno vreme silaska napisano na putokazu – 20 minuta…

Strma staza prepuna glatkog kamenja i oštrih stena u kombinaciji sa letnjom vrućinom, u datim okolnostima predstavlja više izazov nego užitak.

A, kako se dolina u kojoj se ‘’sakrio’’ Kudin most okružen slapovima sve više razotkriva pred očima nas ‘’osvajača’’, tako je i motiv da se svi napori izdrže, sve veći.

I, zaista, ako i nije bilo baš tačno 20 minuta, odstupanje od procenjenog tajminga bilo je zanemarljivo.

Osim adekvatne obuće sa kojom sam već dosadan obavezno ponestite neku zaštitu od sunca i puno tečnosti.

Oprez prilikom hodanja, posebno tokom silaska!

Uz sve navedeno, dodao bih i savet da vaš izlet na Kudin most planirate tako da par sati rezervišete za boravak na licu mesta, jer je pomalo besmisleno uložiti ne baš mali trud u dolazak na ovo čarobno mesto i odmah krenuti nazad, kao u našem slučaju.

Ponesite piće i hranu sa sobom u rancu jer dole nema nikakvih ugostiteljskih objekata (usputni putokazi ukazuje da ih je nekada bilo) i napravite mali piknik negde u hladovini uz reku.

Kupanje je obavezno, kao i prelazak samog mosta, kao finalna tačka ovog nesvakidašnjeg ‘’pohoda’’.

Priroda kojom ste okruženi je veličanstvena, a utisci koje ćete poneti sa ovog mesta zasigurno idu u one koji se doživotno pamte.

Ukoliko ste u iole boljoj kondiciji za povratak će vam trebati slična količina vremena kao i za silazak, mada na prvi pogled deluje da je to nemoguće, ali eto mog slučaja kao dokaza – nekako mi je lakše išlo penjanje, za silazak je trebalo više opreza i ‘’kočenja’’.

Uz parking nalazi se mali ugostiteljski objekat, gde pretpostavljam svi sednu da odmore uz neko osvežavajuće piće.

Naše lutanje nastavili smo u pravcu 6,5 kilometara udaljenog manastira Krupa.

Manastir se nalazi u idiličnom prirodnom okruženju uz samu rečicu, gde se može i odmoriti u debelom hladu četinara i besprekornoj tišini koju jedino ‘’narušava’’ tihi žubor Krupe.

Pored Krke i Dragovića, Krupa je treći istorijski manastir Srpske pravoslavne crkve u Dalmaciji.

Sagrađen je 1317. godine u vreme kralja Milutina.

Zapis na zidu manastirske crkve svedoči o njegovoj prvoj obnovi iz 1345. godine, za vreme cara Dušana.

Srpski kraljevi Milutin, njegov sin Stefan Dečanski, kao i unuk Stefan Dušan, izdavali su manastiru darovnice u vidu zemljišta za izdržavanje, a kasnije su to i Turci potvrđivali fermanima iz Istanbula.

Manastir je darivala i mati Angelina, srpska despotica,1494. godine.

U mletačko-turskim ratovima manastir Krupa je teško stradao u više navrata, a posebno 1502. i 1620, a sličnu sudbinu imao je i u prošlom veku, 1941. i 1995. godine.

Velika i temeljna popravka manastira izvršena je 1855. godine, i to uz pomoć Rusije, Srbije i Austrije.

Austrijska vlada je uslovila obnovu zahtjevom da manastirski prozori moraju biti izvedeni u gotskom stilu.

Brojne bogoslužbene knjige, odeću i druge vrednosti, za manastir je pribavio krupski arhimandrit, veliki putnik i značajni srpski pisac Gerasim Zelić.

Inače, manastir Krupa je prihvaćao brojne velikane srpske književnosti.

U njemu su  izvesno vreme boravili Dositej Obradović i Simo Matavulj.

Nažalost, tragovi rata u ovim krajevima su i nakon 30 godina vidljivi, ima puno spaljenih  i napuštenih kuća i to je nešto što izaziva tugu i setu.

Jedno od takvih mesta je i Kaštel Žegarski kroz koji smo prolazili na putu od manastira ka Obrovcu, odnosno ka Karinskom moru koje je tog dana bila naša finalna destinacija.

Ovde nas je oduševio izgled lokalnog mosta preko Zrmanje.

Ovo kulturno dobro građeno je od tesanog kamena još u XVIII veku, a sadašnji izgled potiče iz 1885.godine i doba Austro – Ugarske monarhije.

Teško da se može naći i jedan informativno – promotivni tekst o kanjonu Zrmanje koji u sebi ne sadrži priču o tome da su svojevremeno ovi predeli bili korišteni za snimanje filmova o čuvenom apačkom poglavici Winnetou.

Razmišljam kako ovaj podatak u današnje vreme teško može da izazove bilo kakvu reakciju kod generacija koje sve manje čitaju pa im je neki TikTok deset puta primamljiviji od knjiga koje je napisao Karl May, a o gledanju filmova starih 60 godina da i ne govorim.

No, za nas malko starije svakako je zanimljivo posetiti lokacije gde su snimane neke od scena koje nas vraćaju u detinjstvo, doba bezbrižnosti, lepih priča i puno mašte.

Najpoznatija filmska lokacija nalazi se na 9 km od Obrovca u pravcu Maslenice.

U filmu Pubelo plato, a u stvarnosti Pariževačka glavica, lokalitet do kog se dolazi vožnjom po makadamskom putu, udaljen je od glavnog puta Maslenica-Obrovac jedan kilometar.

Na ovom se mestu nalazilo indijansko selo – domovina Winnetoua, i tu su Winnetou (Pierre Brice) i Old Shatterhand (Lex Barker) postali krvna braća.

Sa platoa se pruža zadivljujući pogled na duboko usečeni kanjon Zrmanje, a postoje organizovani izleti iz Maslenice tokom kojih se ove atraktivne destinacije mogu videti i iz drugačije perspektive.

Mi smo posetili još jedan od mnoštva vidikovaca na tom potezu – vidikovac Jokići koji se nalazi samo 1,5 km od centra Obrovca putem koji uz Zrnanju ide ka Muškovcima.

Nekoliko puta sam pominjao Obrovac kroz koji smo samo prolazili, nije bilo vremena za zaustavljanje, ali sa svojim Zavičajnim muzejom, ostacima srednjovekovne tvrđave i lepo uređenom plažom, svakako zaslužuje pažnju prvom zgodnom prilikom.

A, do prve zgodne prilike nadam se neće proći previše vremena, jer smo priču oko Zrmanje tek načeli, taman dovoljno da nas zagolica za nova lutanja i izazove.

One thought on “Veličanstveni kanjoni Zrmanje i Krupe, filmski dom poglavice Winnetoua

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *