December 2, 2021

Od najvišeg vrha Vojvodine do dunavskih tvrđava

Posle podužeg analiziranja i planiranja putovanja koje bi obuhvatilo obilazak zanimljivih lokaliteta i turističkih atrakcija na prostoru južnog Banata i Donjeg Podunavlja, shvatio sam da je taj poduhvat nemoguće realizovati iz jednog kraćeg dolaska – ogroman je broj lokacija koje vredi videti, a njihova udaljenost kako međusobna tako i od Novog Sada, prilično je velika.

Shodno tome, morali smo i naša putovanja podeliti u nekoliko delova, već sam pisao o kampovanju na Srebrnom jezeru i Beloj Crkvi tokom kojih smo imali baš sadržajna lutanja i obilaske, a naš prvi ovogodišnji dolazak u ove predivne krajeve bio je baš nekako u danima kada se proleće povlačilo pred nadolazećim toplim letom.

Roditi se i živeti pola veka u Vojvodini, a nikada se ne popeti na njen najviši vrh jeste nešto čime se nikako ne mogu ponositi, pa je ispravljanje ove nelogičnosti bila prva stavka našeg putovanja.

Već godinama govorim da je Vršac moj omiljeni grad u Vojvodini, nekako je dovoljno udaljen od velikih centara i svega lošeg što iz njih dolazi i proizilazi, najmanje je urbanistički unakažen, poprilično čist i uredan, pa mi je uvek velika radost dolazak u ovu banatsku varoš.

Posebno dojmljiv je sam dolazak u grad, kada iz beskrajne vojvođanske ravnice  u daljini izniknu impresivni obronci Vršačkih planina, čiji je najviši vrh – Gudurički vrh sa svojih 641m ujedno i najviša tačka Vojvodine.

Gudurički vrh

Od Novog Sada do Vršca ima tačno 150 km putem preko Zrenjanina, Sečnja i Plandišta, a malo brža vožnja po pustim banatskim drumovima, do cilja nas dovodi za nešto više od dva sata.

Nakon ulaska u grad, preostaje još 15 km vožnje putem uz Vršačke planine do sela Malo Središte, a sam uspon kreće iznad istoimenog manastira, na čijem parkingu smo ostavili auto.

Manastir datira iz 15. veka, podigao ga je despot Jovan Branković i posvećen je Čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice.

U funkciji je bio do 1777.godine, a iz temelja je obnovljen u periodu 1995-2003.godine.

Do vrha je moguće doći na dva načina – utabanim makadamskim putem kojim se kreću službena vozila JP Vojvodinašume, što je jednostavnija varijanta u smislu broja i težine uspona, ali je istovremeno i duža, i obeleženim planinarskim putem kroz šumu za koji smo se mi opredelili.

Na nekoliko mesta uspon je zahtevniji pa smo se uprkos debeloj hladovini šume poprilično oznojili, ali je užitak netaknute prirode i osećaj zadovoljstva zbog uspešno osvojenog vrha ostao preovlađujući utisak.

Na samom vrhu, kao što se vidi iz priloženih fotografija, nemate osećaj da se nalazite na nekom posebno bitnom mestu, ceo prostor je opkoljen gustom šumom koja onemogućava pogled, dok je, na našu veliku žalost, improvizovana osmatračnica – vidikovac srušena i ostavljena kao tužan spomenik ljudskom nemaru i alarm za nadležne da se problem treba hitno rešiti kako bi čitava priča mogla na kvalitetniji način da se medijski i turistički valorizuje.

Ovaj naš mali uspeh valjalo je proslaviti, te smo odlučili da se nakon kraće šetnje kroz centralne vršačke ulice, počastimo pizzom u poznatom ugostiteljskom objektu ‘’Kuća vina Rab’’ koji se nalazi na Trgu Svetog Teodora Vršačkog u okviru istog objekta poznatog kao rodna kuća Jovana Sterije Popovića, danas pretvorenog u muzej posvećen ovom velikom komediografu, tvorcu srpske drame.

Šta je sve zanimljivo videti i obavezno posetiti u Vršcu je tema za poseban blog, a da bi se prošle sve zanimljive vinske kuće, podrumi, restorani, obišli impresivni verski objekti i fantastične postavke muzeja, mislim da je i produženi vikend prekratak.

Za planiranje posete je najbolje se konsultovati sa Turističkom organizacijom grada Vršca, jednom od bolje organizovanih organizacija u Vojvodini.

Mi smo imali vremena samo još za brzi odlazak na vidikovac kod čuvene Vršačke kule, u nameri da sa mesta gde se pruža najimpresivniji pogled u čitavoj Vojvodini, uživamo u zalasku sunca na kraju tog prelepog i sadržajnog dana.

Do Vršačke kule ima oko 7 km od centra grada, vozi se kroz predivne predele vinograda načičkanih po osunčanim padinama i ceo prizor baš ima neki ‘’toskanski šmek’’.

Od parkinga uz koji se nalazi i objekat turističko – informativnog centra, preostaje desetak minuta šetnje kroz šumu do izbijanja na proplanak – vidikovac podno Vršačke kule.

Vršačka kula, simbol ne samo grada već i cele okoline, sazidana je 1439 godine i veruje se da ju je podigao Đurađ Smederevac posle pada Smedereva sa ciljem da zaštiti svoje posede na prostoru današnje Vojvodine.

Od celog utvrđenja najočuvanija je Donžon kula, visine 20m, koja je danas u potpunosti restaurirana.


Visina spoljnih zidova iznosi 19,85 m, a strane su široke 13,80 m i 11 m. Karlovačkim mirom 1701. godine je počelo rušenje kule, tako da se više nije mogla koristiti u vojne svrhe.

Kulu je moguće posetiti i zaista je njena unutrašnjost lepo uređena (bio sam u poseti pre nekoliko godina), no ovaj put nismo imali sreće – bila je zatvorena, pa je moj savet da se pre dolaska raspitate oko radnog vremena, ono je malo čudno i zavisi od toga da li je radni ili neradni dan, koje je doba godine itd.

Pogled sa ovog mesta zaista oduzima dah, nekako imam osećaj da nam je pred očima cela Vojvodina !

Naša baza, ne samo za ovo putovanje, u ovim krajevima je Deliblatska čarda u selu Delibaltu, kod našeg velikog drugara Petra Pece Stamenovića, koju uvek rado i sa punim srcem preporučujemo svima koji se zapute u ovaj deo Vojvodine.

Od Vršca do Deliblata moguće je doći na dva načina, putem preko Bele Crkve dugačkim 75 km i 20 km kraćim putem preko Uljme, Izbišta i Šušare, za koji smo se mi opredelili i gorko pokajali.

Deonica od Šušare do Deliblata koja vodi kroz srce Deliblatske peščare je u jezivom stanju i baš smo se namučili i izudarali našeg Golfa, krateri i džombe odužili su naše putovanje do kasno u noć.

Uglavnom, jedino ako imate jako terensko vozilo – uputite se ovuda, u suprotnom ‘’preko preče, naokolo bliže’’.

Deliblatska čarda, idealno mesto za uživanje u pravom seoskom ambijentu i odlična polazna tačka za naše naredne poduhvate -prelazak Dunava i obilazak tvrđava u Smederevu i Ramu, te poseta arheološkom nalazištu Viminacium.

No, pre polaska u bogat turistički dan moralo se malo oprobati u pecanju i to na prostoru Udruženja sportskih ribolovaca ‘’Delibaltsko jezero’’.

Nismo baš imali sreće, pa je pao dogovor da se sutradan isplovi čamcem čime bi uspeh ribolova bio zagarantovan.

Putem preko Kovina, dužine 25 km, veoma se brzo stiže do mosta na Dunavu i ulaza u grad Smederevo odakle je veoma blizu grandiozna Smederevska tvrđava, izgrađena na ušću reke Jezave u Dunav.

Tvrđava je izgrađena u periodu 1428-1439. godine, podigao ju je Despot Đurađ Branković i predstvljala je vojno, privredno, kulturno i crkveno sedište srpske Despotovine.

Na površini od 11hektara u obliku nepravilnog trougla, izgrađeno je 19 kula sa bedemima i prokopan je kanal čime je tvrđava bila okružena vodom sa svih strana.

Centralni deo tvrđave i glavna turistčka atrakcija zove se Mali grad i u njemu se nalazila rezidencija Despota Đurđa, zgrada za porodicu, pratnju i stražu, kao i biblioteka i kovnica novca.

Ulaz u Mali grad se naplaćuje, cena ulaznice je 200,00 dinara za odrasle i 100,00 dinara za decu, studente i penzionere.

Ceo kompleks je impozantan, ali nagrižen zubom vremena prosto vapi za temeljnom rekonstrukcijom poput onih koje su tvrđave Ram i Golubački grad preporodile i lansirale u sam vrh najatraktivnijih turističkih destinacija u celoj Srbiji.

Nakon završetka posete tvrđavi uputili smo se kao Viminaciumu, veličanstvenom arheološkom nalazištu koje se nalazi na 45 km od Smedereva, u blizini sela Stari Kostolac neposredno uz termoelektranu ‘’Drmno’’.

Viminacium je bio rimski vojni logor i grad nastao u I i trajao do početka VII veka.

Bio je jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, a izvesno vreme i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije, koja je obuhvatala najveći deo Srbije, severnu Makedoniju i deo severozapadne Bugarske.

Moram reći da sam prilikom svoje prve posete ovom kompleksu ostao zatečen veličinom i sadržajem te načinom kako je sve zajedno uređeno i prezentovano kao turistička atrakcija, a taj utisak je nakon ovogodišnje posete dodatno osnažen.

Na ovakve stvari Srbija treba da bude ponosna, dodatno da ih promoviše i privuče što veći broj posetilaca iz zemlje i inostranstva, jer se ovde, bez preterivanja, radi o svetskoj turističkoj atrkaciji.

Prva istraživanja na ovom lokalitetu započeta su još daleke 1882.godine dok je prilikom izgradnje termoelektrane 1977.godine obim radova bio značajno uvećan i oni traju permanetno do danas.

U međuvremenu, 5.oktobra 2006. zvanično je otvoren Arheološki park Viminacium, a njegovi se sadržaji konstatno unapređuju i proširuju.

Na Viminacijumu je zaposleno 20 mladih ljudi iz okolnih mesta.

Arheološki park raspolaže sa tavernom u kojoj se posetioci mogu okrepiti tokom posete lokalitetu, suvenirnicu sa velikim izborom suvenira, knjiga, i edukativnih igara.

Toaleti postoje na dva objekta u okviru parka (mauzolej i amfiteatar).

Sedam objekata je pokriveno i otvoreno za posetioce:

  • Severna Glavna kapija legijskog logora (Porta praetoria)
  • Rimske terme
  • Rimski amfiteatar
  • Mauzolej u kojem je najverovatnije sahranjen rimski imperator Hostilijan
  • Mamut park
  • Domvs Scientiarvm Viminacium / Naučno istraživački i turistički centar
  • Zanatski centar sa pećima za proizvodnju keramike i opeke

Organizovane turističke ture kreću na svakih sat vremena i u zavisnosti od broja posetilaca obilazak  se realizuje turističkim vozićem ili sopstvenim prevozom obzirom da su međusobna rastojanja između lokaliteta predaleka za pešačku varijantu.

Cena ulaznice je 900,00 dinara za odrasle i 600,00 dinara za decu do 15 godina.

U kompleksu se nalazi i Avantura park, koji je bio idealno rešenje za ‘’ubijanje vremena’’ do početka ture, pa je mlađi član naše ekipe konzumirao segment ‘’Avantura poligon’’ (cena je 400,00/500,00 dinara), dok za drugi deo parka – ‘’Avantura adrenalinski park’’ (cena 500,00/700,00 dinara ) nismo imali vremena.

Mi smo naš boravak u ovom impresivnom kompleksu morali malčice da skratimo i da dobijemo na ubrzanju našeg ‘’lutanja’’ – valjalo nam je stići do 25 km udaljene tvrđave u selu Ram, obići je i ukrcati se na skelu koja je trebala da nas preveze na suprotnu obalu Dunava, u selo Stara Palanka.

Tokom leta, razmak između polazaka skele je tri sata, i zaista nam je bilo stalo da stignemo u željeno vreme.

Red vožnje OVDE

Cenovnik prevoza OVDE

Ako proučite kartu videćete da osim što je vožnja ovim neobičnim prevoznim sredstvom sama po sebi atrakcija, postoje racionalni i logični razlozi za ovaj poduhvat ukoliko je smer nastavka putovanja južni / jugozapadni Banat.

Putanja se značajno skraćuje i izbegava se povratak istim, prilično opterećenim putem, a uživanje u vožnji po Dunavu na mestu gde je širok poput mora, u potpunosti je nagradilo naš trud da blagovremeno stignemo i savladamo popriličan broj džombi i rupa na putu do Rama.

Nikada ranije nisam bio na Ramskoj tvrđavi, ali sam često slušao o tome kako je u veoma lošem stanju, polusrušena i devastirana, pa je vest da je u međuvremenu urađena temeljna rekonstrukcija i obnova koja je rezulturala njenim otvaranjem za turističke posete početkom prošle godine, obradovala sve znatiželjnike i posetioce.

Slikovita srednjovekovna Ramska tvrđava sagrađena je 1483. godine po nalogu sultana Bajazita II – dede Sulejmana Veličanstvenog.

Iz ovog perioda potiče legenda, po kojoj je sultan Bajazit II, obilazeći svoje vojnike, zastao da se odmori na brežuljku sa koga se pružao lep pogled na Dunav i suprotnu ugarsku stranu.

Sedeći tako na prostirci – ihramu (kako glasi turski naziv za prostirku za molitve), on je zaspao. Kada se probudio osećao se kao preporođen.

Posle je naredio da se na mestu njegovog ihrama sagradi tvrđava, koja je po ihramu i dobila ime.

Tvrđava je bila zidana za odbranu od hladnog i vatrenog oružja.

Kule su snabdevene i danas vidljivim otvorima za topove, pa se može reći da je Ram pravo artiljerijsko utvrđenje.

Tvrđava je bila opasana dubokim rovom i ulaz u nju je bio moguć preko pokretnog mosta.

Prema izvorima, Ram je razoren 1788.g. a zanimljivo je znati da je te godine, braneći Ramsku tvrđavu od Turaka, u njoj, poginuo i austrijski grof baron Loprešti.

U blizini tvrđave nalazi se karavan saraj iz 15.veka.

Postojanje karavan saraja i obližnjeg hamama pokazuje nam da tvrđava nije bila važna samo u ratnom periodu već je u mirnim vremenima štitila trgovce koji su imali gde da prenoće i da se odmore na svom putu.

Mi smo baš bili u žurbi, pa smo kroz tvrđavu bukvalno protrčali, ali je i to bilo dovoljno da se oduševim njenim izgledom, položajem, sadržajima i kvalitetom izvedene rekonstrukcije.

Sasvim sigurno je posmatranje zalaska sunca sa visokih bedema tvrđave koji se oštro izdižu iznad moćnog Dunava nešto što se pamti, i čini motiv više da se u ove predele vratimo prvom zgodnom prilikom.

U blogu posvećenom našem kampovanju na Srebrnom jezeru napomenuo sam da je obzirom na udaljenost od samo 15 km, poseta Ramskoj tvrđavi idealan izlet za one koji letuju i odmaraju u tim krajevima.

Cena ulaznica za pojedinačne posete je 300 dinara, dok je za grupne posete 200 dinara po osobi.

Radno vreme Ramske tvrđave je od 10h do 21h, svakog dana. Ture sa vodičem su na svakih sat vremena, s tim da je poslednji termin za vođene ture u 17h.

Vožnja skelom ili kako je ponekad zovem ‘’vojvođanskim trajektom’’ traje nešto manje od pola sata i zaista je pravo uživanje posmatrati zelene brežuljke obližnjih Karpata (na 200-300 metara vazdušne razdaljine od naše putanje je rumunska granična linija), tvrđavu Ram još impresivniju iz ove dunavske perspektive, dok pod utiskom ogromne vodene površine sa kojom smo okruženi, negde iz dubine duše nešto u nama pevuši ‘’Dunav je naše more’’.

Pogled ka Rumuniji

U blizini se nalaze dva značajna ušća – reke Nere u Dunav koja u ovom delu predstavlja državnu granicu i ušće kanala DTD u Dunav upravo na mestu gde se i nalazi pristanište skele sa banatske strane.

Zanimljivu priču o istoriji skele možete pročitati OVDE

Nakon toliko aktivnosti od ranog jutra naš stomaci su uveliko tražili svoje i plan je bio da taj ‘’problem’’ rešimo u nekom od nekolicine ribljih restorana na obali u Staroj Palanci, ali je još sa skele bilo vidljivo da od toga neće biti ništa – sve je bilo krcato i kod takvih situacija se redovno zapitam šta bi tek ovde bilo da nismo u permanentnoj krizi i nemaštini…

Na brzinu je pao dogovor da se provozamo do Bele Crkve (12 km) i tamo da pokušamo nešto da prezalogajimo, ujedno i da osmotrimo kako izgleda kamp ‘’Oaza’’ u kojem smo imali nameru da kampujemo tokom leta (nameru smo u međuvremenu i realizovali).

Nešto nas taj dan nije išlo sa ugostiteljskim objektima – ili je sve bilo puno, ili restoran ne radi, ili ne primaju kartice, ili je rezervisano za svadbu, tako da smo odlučili da se vratimo u našu sigurnu oazu i da uz odlične ćevape i druženje proslavimo uspešan turistički dan sa pregršt zanimljivih lutanja.

Prema dogovoru, treći dan ovog našeg putovanja, započeo je u cik zore isplovljavljanjem na jezero Kraljevac i, u poređenju sa prethodnim jutrom, prilično uspešnim ribolovom.

Iako prilično lepo i sunčano jutro, bilo je vidljivo da tog dana nećemo imati previše sreće sa vremenom, što je značilo da iz plana moramo izbaciti šetnju po Zagajačkim brdima i to odložiti za neki novi dolazak.

Kako smo prošli sa Zagajačkim brdima prilikom našog narednog dolaska u ove krajeve možete pročitati OVDE, a mi jedva čekamo lepe i sunčane dane pa da se ponovo uputimo ka južnom Banatu jer nam je on sa svojim geografskim zanimljivim okruženjem (tu pre svega mislim da reke Neru i Dunav sa rumunske strane) još uvek velika inspiracija za neka nova istraživanja i uživanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *