November 28, 2022

Naranjito, sretan ti 40.rođendan !

Iako se ovih dana navršava punih 40 godina od početka 12. Svetskog prvenstva u fudbalu, održanog u Španiji, sećanja i gomila upamćenih detalja sa ovog događaja toliko su intezivna i brojna da se mogu svrstati u neki socio–psihološki fenomen jer puno toga sa ovog davnog praznika fudbala više pamtim nego npr. sa poslednjeg SP, održanog pre 4 godine.

I rezultate, i igrače, i golove i celokupan ambijent toga vremena i tih dana, posebno….

Odgovor zašto je to tako verovatno leži u trouglu: sećanja na detinjstvo su najintezivnija – ‘’prva ljubav zaborava nema’’ – nostalgija za prošlim vremenima raste sa protokom vremena.

Uprkos tome što pamtim pojedine detalje sa Svetskog prvenstva u Argentini 1978.godine, pre svega golove dugokosog Maria Kempesa, prve zvezde tog prvenstva, i gomile iseckanog papira sa kojima je publika zatrpavala igrače i teren, prvenstvo iz 1982. je ipak bila ta ‘’prva ljubav’’.

I, nije samo prvenstvo tj utakmice ono što se pamti, nego celokupna atmosfera koja prati takve događaje ukomponovana sa početkom dugog, toplog i nadasve bezbrižnog leta za dečaka koji se upravo raspustio nakon uspešno završenog četvrtog razreda osnovne škole.

Za prelistavnje uspomena sa ovog Mundijala, nekako je najkorisniji Panini album sa sličicama, sačuvan do danas, još jedna važna epizoda u detinjstvu skoro svakog dečaka.

U prilogu vidimo i našeg ”glavnog junaka”, simpatičnog Naranjita, maskotu prvenstva, a ceo koncept albuma je fantastičan spoj podsetnika na istorijat dotadašnjih Mundijala i dobro organizovanog prostora za praćenje svih mečeva, igrača, stadiona itd.

Četrdeset godina kasnije opet imamo jednog dečaka koji završava 4.razred i imamo leto za koje ćemo se pobrinuti da njemu bude i lepo i bezbrižno, ali nemamo Svetsko prvenstvo….

Ono će biti održano u najružnijem periodu godine, krajem novembra i početkom decembra, kada su dani kratki, mokri i tamni i kada su ‘’užasi’’ 5.razreda zvani geografija, istorija, biologija uveliko preplavili sećanja na letnju bezbrižnost.

Cela priča oko ovogodišnjeg prvenstva sveta u fudbalu, najilustrativnije pokazuje izopačenost vremena u koje trenutno živimo.

Halavost, gramzivost i surova borba za novac i za još novca i za još i za još, dovodi do apsurdnih situacija i gaženja svake tradicije i logike.

Da se ne lažemo – Katar je zahvaljujući nafti, tj enormnim količinama novca kupio sebi zabavu, pa se Svetsko prvenstvo održava u pustinji, van svih normalnih i uobičajneih termina, narušavajući sve takmičarske uhodane kalendare i ugrožavajući zdravlje fudbalera tim nemilosrdnim i permanentnim imperativom da se preskupi fudbal igra praktično svaki dan u godini.

No, kada je već sve to tako, idemo mi natrag u neko normalnije vreme.

Šta sve mogu mediji, posebno sportski novinari u kombinaciji sa ne previše inteligentnom publikom, da urade i kakvu atmosferu da naprave, videli smo na primeru nastupa naše reprezentacije na SP 1982.

Sasvim sam siguran da bi preko pola ispitanika u nekoj anketi pred početak prvenstva ruku u vatru stavilo da će Jugoslavija biti prvak sveta.

Došlo je konačno vreme i za nas ‘’evropske Brazilce’’ i sve tako nekako.

Generacija koju je predvodio (po meni najveći demagog YU fudbala) Miljan Miljanić, bila je zaista, po imenima, jedna od najsnažnijih.

Velika su očekivanja bila od Pižona Petrovića, Safeta Sušića, Ivice Šurjaka, Zlatka Vujovića, Vahida Halilhodžića i drugih majstora, no na kraju jedina dva imena koja su smela da nas pogledaju u oči bili su golman Dragan Pantelić i mlađani veznjak Hajduka Ivan Gudelj.

Tata i ja kao ‘’hajdukovci’’ najveća smo očekivanja imali od ‘’naših’’ igrača, posebno od braće Vujović koji su taman pred prvenstvo promenili frizure, pa me je moj stari ‘’brica’’ Slavko Tomić u berbernici kod stadiona FK Vojvodina ošišao da budem baš kao Zlatko (ili Zoran, svejedno je 🙂 ) !

Nikada nismo uspeli da shvatimo šta se dogodilo ovoj moćnoj ekipi, no epilog njihove nemoćne i jalove igre bio je jedan poraz, jedna nerešena utakmica i jedna pobeda, što na kraju zbog lošije gol razlike i očiglednog nameštanja i dogovora između Španije i Severne Irske, nije bilo dovoljno za prolaz u iduću fazu takmičenja.

Zanimljivo je to da smo najbolji nastup imali protiv najtežeg protivnika, favorizovanog domaćina, koji je na silu, uz pomoć danskog sudije Sorensena i njegovog izmišljenog penala, tu utakmicu dobio 2:1.

Bile su to godine velikog rivalstva i pozamašnog antagonizma između nas i Španaca, a nosilac varnica i provokacija bio je čuveni napadač Huanito (Juanito).

Odlučujuću utakmicu za prolaz protiv autsajedra iz Hondurasa nisam smeo ni da gledam, šetkao sam se celo veče po našem kampu u Medulinu i osluškivao šta se događa.

Zakasneli gol iz penala nije bio dovoljan za prolaz, ali jeste bio dovoljan za neviđenu tugu fudbalera iz Hondurasa koji su listom polelagali po terenu u suzama.

Te godine najviše se očekivalo od Brazila i Argentine.

Argentina, branilac trofeja iz 1978. u procesu stvaranje nove, mlade ekipe predvođene velikim talentom Diegom Armandom Maradonom, neslavno je počela – na otvaranju, na opšte iznenađenje, gube od Belgije sa 1:0.

Neslavno su i završili – u trouglu Italija, Brazil, Argentina (tada nisu postojala osmine i četvrtfinala nego se igralo u dve grupne faze pa nakon toga odmah polufinale), bili su najlošiji, a tužan i ružan oproštaj od SP ‘’krunisao’’ je Maradona divljačkim startom i crvenim kartonom.

Još od tada mi nije legao – prgavost, nekorektnost i poroci u potpunosti su, po meni, zasenili fenomenalan talenat i nekoliko impresivnih takmičarskih i igračkih dostignuća.

Generacija igrača Brazila koju su predvodili Ziko, Falkao, Seržinjo, Eder, Sokrates, igrala je možda i najlepši fudbal koji sam ikada video.

Delovali su toliko nadmoćno nakon prvih utakmica, da se pitanje ko će biti novi svetski prvak, gotovo i nije postavljalo.

I, da ste pitali sve one koji prate prvenstvo, ko bi ove čarobnjake mogao eventualno da zaustavi na njihovom pohodu ka večnosti, reperezntacija Italije sasvim sigurno ne bi došla u razmatranje.

Italijani su prve utakmice u grupi odigrali katastrofalno loše i sva tri meča su završena nerešenim rezultatom (Poljska, Peru i Kamerun).

Novine su pisale da je u Italiji tih dana naglo skočila prodaja paradajza – navijači su se spremali da svoje ljubimce ‘’adekvatno nagrade’’ za ovu neverovatnu rezultatsku blamažu.

Zahvaljujući samo jednom datom golu više i boljoj gol-razlici, Italija je prošla u dalje takmičenje i sa Brazilom i Argentinom formirala tzv ‘’grupu smrti’’.

Od tada kao da su na teren izašli neki drugi igrači, neka druga reprezentacija, a Paolo Rosi, centarfor torinskog Juventusa, kome je čak osporavan i poziv selektora za učešće na prvenstvu posle dve godine neigranja usled suspenzije zbog izvesnih ‘’mutnih radnji’’, u naredna 4 meča zabija 6 golova (jedan Argentini, dva Brazilu, dva Poljskoj u polufinalu i jedan Nemačkoj u finalu), postaje doživotni heroj Italije i osvaja večnost nezaborava.

Ovo je bilo prvenstvo sa dosta nečekivanih rezultata a glavni protagonisti iznenađenja bile su reprezentacije sa afričkog kontinenta.

Kamerun – tri utakmcie i tri nerešena rezultata (gol razlika odvodi Italiju dalje ka tituli, a tužne Kamerunce kući) i možda najveće iznenađenje u dotadašnjoj istoriji svetskih prvenstava – Alžir koji u prvoj utakmici pobeđuje Nemačku sa 2:1 !

U krugu koji je formiran između Austrije, Nemačke i Alžira, svi imaju po 4 boda (Nemačka i Austrija igraju ‘’slučajno’’ baš nerešeno) i Alžir završava takmičenje (isto kao Honduras i Kamerun) zbog slabije gol razlike.

Nemci nisu briljirali ni u nastavku, ključna pobeda za plasman u polufinale bila je 1:0 protiv domaćina dok su sa svojim večitim velikim rivalima Englezima, predvođenim Kevinom Kigenom igrali ”samo” 0:0.

SP 1982. i dešavanja na njemu presudno utiču na moj dalji ‘’navijački razvoj’’ – od te godine počinjem aktivno da navijam za Juventus, jer su se praktično svi koji su me na prvenstvu oduševili, našli u novoj sezoni u crno belom dresu kluba iz Torina.

Od čelične odbrane Zof – Đentile – Kabrini – Širea, preko veznjaka Marka Tardelija do Paola Rosija, svi su bili iz Juventusa, a nakon prvenstva pridružuju im se Zbignjev Bonjek, munjevito levo krilo koji svoju Poljsku odvodi do polufinala, te kao možda i najveće ime – Mišel Platini, kapiten Francuske, čijim dolaskom u klub je utaban put ka osvajanju prve Juventusove titule pobednika Kupa evropskih šampiona.

Koliko se od Brazila očekivalo ta umetnost i gracioznost u igri, toliko je nastup Francuske bio prijatno iznenđenje i u kvalitetnom i u kvantitativnom smislu, a ono što su pokazali ‘’trikolori’’ na čelu sa veznim redom Žires – Tigana – Platini, u potpunosti je zaslužilo epitet ‘’evropskih Brazilica’’ (za razliku od samozaljubljene reprezentacije Jugoslavije).

Puno toga je viđeno u ovih 40 godina, dramatičnih i neizvesnih mečeva, ludačkih preokreta, bolnih poraza i velikih fudbalskih tuga, no polufinalna utakmica SP 1982. između Nemačke i Francuske odigrana 8.jula na stadionu Ramón Sánchez Pizjuán u Sevilji, u mojoj internoj memoriji i danas nosi epitet ”najuzbudljivija”.

Na celokupni doživljaj uticale su i okolnosti u kojima  sam pratio završetak prvenstva – nakon prvog dela gledanog u Novom Sadu i Medulinu, završnicu sam pratio kod familije u Nemačkoj, dakle u jednoj opštoj ”neprijateljskoj” atmosferi, ja kao francuski navijač dočekujem ovu senzacionalnu utakmicu.

Nemačku kao izrazitog favorita nemalo je iznenadio žilav otpor Francuza, pa je nakon golova Litbarskog i Platinija u regularnom delu, utakmica otišla u produžetke.

Oba gola postignuta su u prvom poluvremenu, dok je drugo ostalo upamćeno po divljačkom startu nemačkog golmana Haralda Šumahera kojim je francuskog odbrambebog igrača Patrika Batistona poslao u komu i potom na višemesečni oporavak u bolnici.

Do danas je nejasno kako je sudija ove utakmcie uspeo da ne pokaže crveni karton za ovo neviđeno divljaštvo.

Nadao sam se da će brza dva gola Francuza (Trezor i Žires) u prvom produžetku biti dovoljna za osvetu, no Nemci uporni kao i uvek do samog kraja, izjednačuju (Rumenige, Fišer) i utakmica završava izvođenjem penala.

Od tada do danas penale ne podnosim i doživljavam ih kao permanentnu noćnu moru, a u poslednje vreme kada se utakmica koja mi je bitna odlučuje izvođenjem jedanaesteraca, ugasim televizor.

Ne mogu više….

Iako su imalu prednost i u penalima zahvaljujući promašaju iskusnog Štilikea, Francuzi na kraju gube, a u celoj Nemačkoj počinje višednevno slavlje koje je ravno slavlju kada su postajali svetski prvaci.

Poslednji i odlučujući penal pogađa čuveni Horst Hrubeš, centarfor HSV, klupskog prvaka Evrope iz 1983.godine kojeg i Nišlije dobro pamte iz čuvenih tadašnjih dvoboja sa njihovim Radničkim.

Talentovana reprezentacija Francuske sve dugove naplaćuje veoma brzo, dve godine kasnije, u leto 1984. postaju prvaci Evrope neverovatnom lakoćom i ubedljivim nastupima u svih 6 odigranih utakmica.

Tako je, u osnovi sasvim slučajno, reprezentacija Italije postala ‘’moja’’ i ta ljubav traje do danas.

Nakon štimovanja rezultata sa Austrijancima, guranja od strane sudije i surove sudbine u polufinalu, jedini koji su još mogli da zaustave Nemačku  da ne postane svetski prvak bili su Rosi i društvo.

Frenetičnost mog navijanja u finalu bila je možda čak i prenaglašena, posebno za uši komšiluka u zgradi u kojoj je živela moja baka u gradiću Singen na jugu Nemačke.

To koliko Italijana živi u njemu i okolini, verovatno niko nije imao predstavu do te čuvene noći 11.jula 1982. kada golovima Rosija, Tardelija i Altobelija, ‘’azzuri’’ postaju prvaci sveta.

Kolone automobila prepunih razdraganih navijača preplavile su ulice Singena, stvoriviši osećaj kao da smo u nekoj Bolonji ili Firenci npr.

I, tako je to prvenstvo nakon silnih uzbuđenja, završilo sa puno sreće i radosti i ostavilo neizbrisv trag u sećanjima na moje bezbrižno i lepo detinjstvo.

Leave a Reply

Your email address will not be published.