Olimpijska kraljica Jahorina

Ljubav, ponekad iracionalna, ali uvek velika….

Započeti godinu na jednom od, meni najdražih, mesta na ovim našim prostorima, na skijanju sa sinom – teško da može lepše i bolje, a upravo smo na taj način, krenuli u ovu 2020.godinu.

Imao sam sreće , volje i upornosti, da moju domovinu Jugoslaviju ozbiljno proputujem, što se kaže – od Vardara pa do Triglava, što pre rata, a što u poslednjih 20-tak godina, kada se taj prostor drugačije zove ali jednako voli.

Ima puno prelepih gradova, varoši, planina, reka, predela, turističkih i ugostiteljskih objekata, kojih se rado sećam, i po mogućstvu iznova posećujem, ali postoje četiri mesta koje na poseban način izdvajam i doživljavam.

To su Medulin u Istri, slovenački Bohinj, Sarajevo i Jahorina, mesta koja zovem svojim drugim domom i koja volim sa neobičnom vrstom privrženosti.

Mislim da nisam dovoljno kvalifikovan da lako i brzo objasnim zašto baš ta mesta, a to je možda i logično obzirom na činjenicu da se manje više svako spetlja u pokušaju da racionalno objasni neku emociju.

U najkraćem, mislim da je ključ u tome da sam na ta četiri mesta proveo neke od nalepših dana u najbezbrižnijim periodima svog života, pa da su time ta četiri ”ožiljka” na duši, dublja od ostalih.

Dvoumim se da li  je emocija Sarajeva i Jahorine jedinstvena, da li sam trebao da je registrujem kao isti ”paket” i verovatno ne bih pogrešio i da jesam, ali ipak postoji određena razlika, pa zato  pričam priču o četiri, a na o tri ljubavi.

Na Jahorini nisam naučio da skijam, tu ”čast” je imao Bohinj, ali sam na Jahorini prvi put bio na zimovanju, moj prvi doživljaj planine je bio baš tu, u drugoj polovini sedamdesetih.

Na Jahorinu se odlazilo ne samo zimi, nekada je bila klima drugačija pa smo išli na skijanja i za 1.maj, u šta danas ljudi teško mogu da poveruju. Srećom, imam fotografije kao dokaz 😊

Upravo smo se sa prvomajskog skijanja vraćali kada nas je u povratku, u nedelju 4. maja 1980. sustigla vest o smrti druga Tita…

Deo najponosnijih dana naše kolektivne prošlosti, bio je baš tu, tokom Zimskih olimpijskih igara 1984, na Jahorini su voženi olimpijski spust, velesalalom i slalom u ženskoj konkurenciji.

Poslednje moje i zimovanje i skijanje u prošlom životu, a tako zovem život pre rata i raspada moje zemlje, bilo je na Jahorini.

Sećam se tog snežnog februara 1991. i neobjašnjive težine u stomaku, kada sam se ukrcavao prvo na bus za Sarajevo a kasnije na voz za Novi Sad.

Jednostavno se u vazduhu osećalo kako dolaze druga, loša vremena.

Prvo moje skijanje u ”drugom životu” bilo je opet tu, na Jahorini, čitavih 11 godina nakon tog snežnog i teškog februara 1991.

Sećam se radosti i ushićenja, što zbog ponovnog susreta, što zbog spoznaje da nisam kroz sve te silne godine, zaboravio da skijam.

Od te 2002. godine pa do danas puno puta sam dolazio u različitim prilikama, što na klasično zimovanje, vikend izlet, na proputovanju sa mora, svraćanje na pauzu službenog putovanja itd.

Kroz svo to vreme, Jahorina se menjala, gradila, zidala, napredoavala i nazadovala, a ja sam svaku promenu doživljavao i posmatrao kroz naočari, sa možda preterano velikom dioptrijom, a sve zbog, ranije opisanog emotivnog odnosa, izgrađenog kroz više od 40 godina zajedničkog života.

I kada u ovom blogu, budem naveo određene zamerke na pojedine segmente celokupne ponude na Jahorini, neću biti sasvim siguran u moju potpunu objektivnost, upravo iz navedinih razloga.

Zato bi mi bila dragocena rekacija ili komentar od nekoga ko je boravio na ovoj našoj lepotici, u poslednje vreme.

Još nešto se promenilo, kroz ove silne godine kroz koje sam u ovom podugačkom uvodu, prohujao.

Sve je veći broj ljudi koji dolaze na Jahorinu, ali i na ostale planine u okruženju, a nisu skijaši. Htedoh napisati da se pojam ”skijanje” sve više zamenjuje pojmom ”zimovanje”, mada i to oko zime, u današnje vreme je vrlo relativno.

Nadam se da će i njima, bez obzira na duže delove tzv ”klasične skijaške analize”, tekst biti koristan i motivišući, u jednom ili drugom pravcu 😊

Jahorina se nalazi na 30 km od Sarajeva, glavnog grada Bosne i Hercegovine a na 17 km od Pala, opštine pod koju veći deo planine pripada (manji njen deo spada pod opštinu Trnovo).

Ukoliko se putuje iz pravca Novog Sada, najbliži put vodi pravcem Šabac – Loznica – Mali Zvornik (granični prelaz na Drini) – Zvornik – Milići – Vlasenica – Han Pijesak – Sokolac – Pale, a ukupna kilomtraža iznosi 275 km.

Moguće se ”varijacije” ove putanje, ukoliko se u BiH uđe na prelazu Sremska Rača i preko Bijeljine vozi uz Drinu do Zvornika, sličan je broj kilometara, a u BiH se može preći i kod Loznice na graničnom prelazi Trbušnica/Šepak.

Ovo sve navodim da se u slučaju gužvi na graničnim prelazima, alternative mogu blagovremeno proučiti i primeniti.

Putevi, posebno kroz BiH su sasvim solidni i dobro očišćeni, a sneg se najčešće javlja na delovima puta preko Romanije, u području Han Pijeska.

Mi smo se odlučili za jednu posebnu taktiku oko putanje dolaska i sadržaja prvog dana. Obzirom da aranžman traje od subote, mi uzimamo sedmodnevni ski pass, ali od nedelje, da bi prvi dan iskoristili za lagani dolazak, smeštaj, raspakivanje itd, dok poslednjeg dana, tek nakon skijanja sledi povratak.

Na taj način ”oslobodili’ smo sebi komotno vreme za posetu Sarajevu, uživanje u šetnji gradom, susret sa dragim ljudima i naravno konzumaciju one najpoznatije sarajavske gastro delicije – ćevapa!

Ukoliko ima zainteresovanih za ovu varijantu dolaska, onda je moja preporuka da se kod Vlasenice skrene na put za Kladanj, gradića kod kog se uključujete na vrlo dobar put Tuzla-Sarajevo, koji nas preko Olova, Semizovca i Vogošće vodi direktno u srce grada.

Na ovaj način izbegavamo Romaniju i ne moramo se spustiti i vratiti u grad istim putem

Mogućnosti za smeštaj na Jahorini su brojne, iz godine u godinu su sve brojnije – od vikendica, planinskih kuća, pansiona, apartmana do ekskluzivnih hotela.

Nažalost, cene smeštaja kao i cene svega drugog, od ugostiteljskih usluga do ski karata, svake godine su sve veće i nezadrživo i nepodnošljivo rastu, te vrlo brzo se za Jahorinu više neće moći tvrditi da je jeftinija od Kopaonika, Slovenije, Bugarske, što je do sada bio jedan od glavnih argumenata prilikom donošenja odluke kuda na skijanje, tj zimovanje.

Obzirom da mi spadamo u onu najslabije platežnu kategoriju gostiju, nama je smeštaj apartmanskog tipa bio najinteresatniji, pa smo još prošle godine u moru ponuđenih, imali sreću da naletimo na apartman ”Prijatelji”, koji je po svemu, nama toliko odgovarao, da smo boravak u njemu ”reprizirali” ove godine.

Položaj u odnosu na skijašku stazu, posedovanje sopstvenog (besplatnog, samo još ove godine, nažalost ) parkinga, urednost i dobra organizovanost samog apartmana, predivna zajednička prostorija za druženja i večernje društvene igre, uz bogat izbor (besplatnog – domaćinskog) bezalkoholnog i alkoholnog pića, mogućnost iznajmljivanja ski opreme i sve to uz nesvakidašnju toplinu i ljubaznost bračnog para Zorana i Milade Janković, prosto nalažu moju glasnu i najiskreniju preporuku za svakog ko dolazi na planinu u bilo kom periodu godine.

Apartman ”Prijatelji” nalazi se u vikend naselju ”Šator”, kao i 90% smeštaja sličnog tipa – vikendica i apartmana.

To nekadašnje malo vikend naselje Sarajlija, tokom decenija, preraslo je u ogroman smeštajni kompleks, sa objektima različite veličine i konfiguracije, razbacanih po desnoj – zapadnoj strani planine.

Šetajući kroz ovo naselje, i prošle i ove godine, shvatili smo da se radi o pravom lavirintu, bez jasne vizije gde mu se nalazi kraj.

Za početak znamo – na glavnom putu koji od Poljica, početnog jahorinskog platoa, vodi nadesno, nakon 1 km započinje naselje.

Put koji prolazi kroz naselje dužinom od oko 800 metara, završava parkingom uz skijašku stazu Poljice, pored nekadašnjeg planinskog doma ”Šator”, po kom je i čitavo naselje dobilo ime.

Taj poslednji deo puta, u dužini od nekih 500 metara, tokom cele sezone je pod snegom i/ili ledom, te je bez obzira na izvanrednu pročišćenost puta do same Jahorine, ovde gotovo imperativ staviti lance, posebno subotom kada su zbog gužvi i smena gostiju, učestale gužve.

Moja je preporuka da se lanci stave čim stignete na Jahorinu, na ravnom parkingu na Poljicama, a ako vam ova ”veština” baš ne ide od ruke, u ”ponudi” su vam brojni ”stavljači lanaca” za tričavih 10KM 😊.

Iako koncept zimovanja u apartmanima, podrazumeva da ste gro hrane poneli od kuće, sva neophodna nabavka dodatnih potrebština moguća je u samom naselju u dve solidno snabdevene prodavnice.

Spomenuo sam pojam ”Poljice” – to je deo planine, tačnije plato na koji prvo izbijete po dolasku na planinu.

Nekako je tokom godina, taj deo planine, preuzeo primat od drugih delova i postao srce celog centra, u kom se nalazi veći deo hotelskog smeštaja – ekskluzivni hoteli ”Termag” i ”Vučko”, dosta manjih hotela i pansiona, restorani, konobe, ski servisi, prodavnice, veliki parking, ski kasa, te početna stanica najpopularnije žičare ”Poljice” ispod koje se nalazi istoimena staza, jedina na kojoj je moguće i noćno skijanje.

E, kada smo kod noćnog skijanja, ovde ću izneti svoju prvu primedbu a tiče se cena ski karata.

Olimpijski centar Jahorina, preduzeće koje upravlja ski centrom odredilo je tri vremenska intervala u sezoni – pred i post sezona, srednja sezona i pik sezone koji obuhvata period od 21. decembra – 14. januara i od 13 – 23.februara.

Dakle, mi smo imali ”čast” da potpadnemo pod pik sezone, što znači da smo za ski karte morali da izdvojimo najveću sumu.

Detaljan cenovnik možete pogledati ovde – https://www.oc-jahorina.com/cjenovnik-pojedinacnih-ski-karata-2019-20/ , a ja ću reći da sam za sedmodnevni tzv porodični ski pass za mene i Daria, platio ukupno 190e i to sa 15% popusta u akciji koja je trajala do kraja oktobra.

Svi će se složiti da je to ozbiljna cifra, uprkos tome što je i dalje skijanje na Jahorini ”najmanje skupo” , ali je nivo cena skoro dostigao Kopaonik/Sloveniju, a veliko je pitanje da li se i nivo celokupne ponude na isti način nivelisao.

Znam da nije Jahorina jedinstvena po pravilu da vam ski pass ne važi i za noćno skijanje, ali mislim da je ipak previše dodatnih 45e kako bi se nas dvojica skijali, jedno veče, po jednoj osvetljenoj stazi od 18-21h…

A sada malo o stazama i žicama. Nisam našao nigde zgodnu mapu u jpg formatu da bih je ovde priložio, no evo link ka aktuelnoj mapi https://www.oc-jahorina.com/ski-mapa/ čime će se lakše ispratiti tekst.

Većina staza na planini su crvene i delom plave (staze oko ski lifta Poljice i ispod nove gondole).

Međusobno se prepliću na mnogo mesta, što omogućava brojne kombinacije i izbegavanje jednoličnosti, a idealna kombinacija u smislu raznovrsnosti i najveće dužine, predstavlja varijanta u kojoj se popnete šestosedom ”Poljice” (na mapi broj 1) i sa vrha, koristeći delove staza staza 2, 3a, 3, 6a i/ili 6,  spustite se na najnižu tačku ski centra – početnu stanicu ski lifta Prača/Skočine.

Na Jahorini postoje tri šestoseda (Poljice, Ogorjelica i Prača/Skočine), dva ski lifta tipa ”tanjir” (Olimpik i Željo), jedan ski lift, tipa ”sidro”  (Poljice I – nov ski lift, ove godine zamenio stari ”tanjir”), te novootvorena gondola ”Partizan”.

Pišem ”Partizan”, jer je taj naziv i na priloženoj mapi i na samoj početnoj stanici gondole i u svim najavama otvaranja, no na samom terenu videćete putokaze na kojima piše ”Gondola Emir Kusturica”.

Otkud ova zavrzlama?

Pa, mislim da se odgovor može naslutiti – ovo su vremena i prostori gde ni najbanalnije stvari ne mogu da izbegnu dnevnopolitičko blato, pa je nekom pametnjakoviću verovatno palo na pamet kako ”Partizan” nije dovoljno patriotski naziv, za razliku od neizbežnog Emira koji sa planinom ama baš nikakve veze nema.

Trasa novoizgrađene gondole ide iznad nekadašnjeg planinarskog doma ”Partizan”, koji je danas u žalosnom – devastiranom stanju, kao i druga dva doma po kojima je Jahorina bila decenijama poznata – već pomenuti Šator i dom ”Mladost” iznad Rajske doline.

Ogromna zamerka svima u čijoj su nadležnosti ovi nekada prelepi, pravi planinarski domovi, koji godinama stoje poput strašila, i to na najlepšim lokacijama na planini, bez da se išta preduzima ili na njihovom obnavljanju ili na potpunom uklanjanju.

Dakle, jedna od od prvih žica na planini išla je od planinarskog doma ”Partizan” i nosila je isti naziv, tako da je nekako i prirodno dati gondoli baš to ime.

Za one koje žele da saznaju više o istorijatu i razvoju Jahorine, kao skijaške destinacije, o prvim žičarama i smeštajnim kapacitetima, postavljam link ka izuzetno zanimljivom i dragocenom članku – https://www.skijanje.rs/ski-centri/bosna-i-hercegovina/jahorina/pocetci-skijanja-na-jahorini-2/

I još jedna digresija.

U sklopu pojačanog brendiranja Jahorine kao olimpijske planine, ove godine su uz stazu Poljice podigli metalni stub sa nacrtanim olimpijskim krugovima na čijem vrhu gori ”olmpijski plamen”.

Lepa ideja, privlačna za turiste, za svaku pohvalu.

Uz povećano ”prisustvo” Vučka, oznaka ZOI 84, veikih svetlećih olimpijskih krugova  na ulazu u ski centar, vidi se da je prošlo vreme zaborava i potpunog ignorisanja ”mračne komunističke prošlosti”.

Naime, da ste kao potpuno neobaveštena persona, došli na planinu u periodu od devedesetih do nedavno, ne bi ste imali pojma da su se ovde odigrali tako veliki događaji.

Ali i dalje nigde ne možete na celoj planini pročitati sledeće:

Olimpijski spust za žene, održan je 16.02.1984.

Zlatnu medalju osvojila je Michela Figini iz Švajcarske, srebrnu njena zemljakinja Maria Walliser, a bronzanu Olga Charvatova iz Čehoslovačke.

Ukoliko se nađete na stazi sa oznakom 6b (mi je zovemo ”desna Prača”), treba da znate da se vozite delom nekadašnjeg olimpijskog spusta.

Kada bi bilo ispunjeno obećanje od pre dve godine, koje je dao direktor Olimpijskog centra, da će se cela trasa spust staze osposobiti za korišćenje skijašima (na mapi je to crna 6b), to bi preporodilo ukupnu ponudu ski staza.

Olimpijski veleslalom za žene, održan je 13.02.1984.

Pobedila je Amerikanka Debbie Armstrong, ispred zemljakinje Christin Cooper, trećeplasirana je bila Perrine Pelen iz Francuske.

Kada se spuštate stazom 6 (mi je interno zovemo ”srednja Prača”), znajte da se celom dužinom spuštate nekadašnjim olimpijskim veleslalomom !

Olimpijski slalom za žene, održan je 17.02.1984.

Zlatna medalja zasijala je na grudima Italijanke Paole Magoni, svoju drugu medalju, ovaj put srebrnu, osvojila je Perrine Pelen, dok je treće mesto osvojila Ursula Konzett iz Lihtenštajna.

Jedina crna staza na Jahorini koja je u funkciji, na mapi je označena brojem 5, i zove se Olimpik i na njoj se vozio olimpijski slalom.

I danas se na njoj održavaju razna takmičenja, ali nažalost ove godine nije radila jer (iz neobjašnjivih razloga) još uvek nije pod sistemom veštačkog osneživanja.

Sva navedena imena ostaće zlatnim slovima zapisana u istorijatu Olimpijskih igara, imena koja su večna i besmrtna.

Dakle, gospodo iz Olimpijskog centra, kada vam sledeći put ponestane ideja za davanje naziva nekoj žici, stazi, ili bilo čemu drugom, slobodno ”posegnite” za nekim od navedenih, imaće smisla i logike.

Start i cilj olimpijskih trka, obeležiti na prikladan način, dati obaveštenje posetiocima, animirati ih na neki zanimljiv način, sve to ne iziskuje značajna ulaganja nego samo malo više mašte i kreativnosti.

Definitivno, najznačajniji infrastrukturni projekat na planini u poslednjih 35 godina predstavlja izgradnja kabinske gondole, evo ja ću je i dalje zvati ”Partizan”.

Gondola je ukupne dužine 1100 metara, sa ukupno 36 desetosednih kabina, a nalazi se između staza Ogorjelica i Poljice.

Za one koji dobro poznaju planinu – polazna stanica gondole nalazi se uz tehničku bazu Olimpijskog centra, uz put koji dalje vijuga ka Ogorjelici i Rajskoj dolini.

Dolazna stanica nije na samom vrhu, na  tzv Goloj Jahorini, jer je cela ideja da se gondolom ”spasi” skijaški dan u slučaju magle i vetra koji su česta pojava, a upravo su najizraženiji na vrhovima šestoseda Ogorjelica i Poljice.

Na mapi, gondola je označena crnim brojem 8, a nova staza istog broja i plave boje, koja se pruža ispod nje, nazvana je po Novaku Đokoviću. Staza ima i dve podvarijante – 8a i 8b i obe su plave, blage i opuštajuće. Sve to zajedno čini 5 km novih staza koje su na veoma lep način povezale postojeće staze i omogućile bezbroj novih varijanti i kombinacija.

Mi smo upravo prvog skijaškog dana imali situaciju da zbog vetra nije radio šestosed Poljice ali zbog gondole i novih staza, nismo osetili gužvu a ni dosadu zbog jednoličnosti dostupnih staza.

U svakom slučaju, gondola ”Partizan” je projekat koji je preporodio planinu i Olimpijski centar Jahorina zaslužuje veliku pohvalu za njegovu realizaciju !

Zbog svog geografskog položaja, a pre svega zbog blizine mora, Jahorina je oduvek bila poznata kao hirovita planina, sa izuzetno nestabilnim januarom.

Još pre 35 godina, na jednom januarskom zimovanju, imali smo slučaj da nas je po dolasku na planinu dočekalo 2 metra snega, a da smo sutradan ujutro zatekli jeziv prizor – snega nije bilo ni u tragovima, ostalo je samo jedno veliko blato…

Jaka južina je, preko noći, poput vrelog fena, bukvalno sve istopila.

I sada imamo situaciju da se takva jedna hirovita planina zadesi u ovom vremenu jezivih klimatskih promena, gde zime sve više nalikuju proleću, a sneg vidimo samo na fotografijama.

Shvatili su to i ljudi iz Olimpijskog centra, te su počeli sa uvođenjem sistema veštačkog osneživanja, pre nekoliko godina.

Naravno da se niti jedan, iole ozbiljniji, ski centar više ne može zamisliti bez veštačkog snega, posebno u zimama kao što je ova.

Poražavajući podatak je da je od 29. decembra do danas (02.februara), sneg na Jahorini padao samo u dva navrata.

Mi smo imali sreću da je padao drugog dana našeg boravka, čime smo ipak dobili onaj osećaj snežne bele zime, a svakako da je tih 30-35 cm novog snega, značajno pomoglo opštem stanju staza.

Najlepše fotografije sa svakog zimovanja jesu one koje pokazuju prizore visokih jelki pod debelim slojem snega, još i ako su obasjane suncem i ”ukrašene” plavetnilom neba i beličastim oblacima, tada je nam celokupni doživljaj boravka na planini, daleko lepši, pa se i sa lošim utiscima, daleko lakše ”obračunavamo”.

Čovek prosto zanemi pred tolikom lepotom, pa smo beskrajno zahvalni tom nevaljalom snegu, koji je ipak odlučio da nas ”počasti” svojom jednodnevnom vejavicom i time omogući ovu najlepšu galeriju celog bloga.

No, sve to zajedno, bez veštačkog snega, ne bi bilo dovoljno ni za jedan dan ozbiljnog skijanja.

Kao ilustraciju jahorinske hirovitosti navešću i ovo – prošle godine (bili smo u istom periodu, par dana posle Nove godine) imali smo snega kao retko kada u životu, padao je bez prestanka, svih 7 dana.

Ali, za tih 7 dana, imali smo ukupno 20 minuta sunca i plavog neba, sve ostalo je bio vetar i gusta magla, posebno pri vrhovima planine.

Ove godine, 20 sati je padao sneg, duvao vetar i spustila se magla, ostalih 6 dana modro nebo i sunce !

Dakle, u teoriji, obzirom da je temperatura uglavnom stalno bila u minusu, postojali su idealni uslovi da se svakodnevnim osnežavanjem, staze drže u besprekornom stanju i da skijanje bude vrhunsko.

Zašto sam se onda ja sa skijanja vratio izderanih skija, kao retko kada?

Zato što sistem veštačkog osnežavanja ne funkcioniše dovoljno dobro.

I laičkom oku, pri pogledu na veštačka jezera u koja se akumilira voda potrebna za funkcionisanje sistema, jasno je da je nivo vode zastrašujuće nizak, što znači da će svakodnevno osnežavanje trajati tri puta kraće od potrebnog, da će se nivo snega povećati za 5cm a ne za 20cm, a to znači da će staza biti upeglana i dobra do 11h a nakon toga kreću problemi sa kamenjem i ledom.

Ljudi na stazama se zaista maksimalno trude – ski redari idu i sklanjaju kamenje, dovlače lopatama sneg iz šume ne bi li popravili stanje, ali je sve to sistem štapa i kanapa.

Žao mi je što nisam slikao situaciju koja bi na najbolji način ilustrovala problematiku koju opisujem – na pomenutoj stazi 6  – Prača/Skočine, na trasi olimpijskog veleslaloma, celom njenom dužinom postavljeni su snežni topovi.

Staza je predivna i većim delom u solidnom stanju ali na jednom prevoju, stanje je kritično – kamenje koje se teško možeš izbeći, u dužini od jedno 20 metara.

Tačno na početku te kritične deonice nalazi se snežni top, ispod kog zatičemo ekipu od 4 -5 ski redara, koji lopatama dovlače sneg iz šume ne bi li barem malo zatrpali to silno kamenje.

Dakle, imamo top a mi ipak lopatamo, i to je taj neuništivi balkanski javašluk, zbog kog čovek može samo naizmenično da se smeje i plače.

Zvanično objašnjenje zašto je to tako, naravno da nije moguće dobiti, ali se kroz razgovor sa ljudima na planini sazna da su u decembru enormnu količinu vode potrošili, a sneg koji je napravljen, razduvao je orkanski vetar za nekoliko dana, dok za trenutnu slabu snabdevenost vodom akumulacionih jezera, ”krivo je komunalno iz Pala, pokvario im se neki ventil, pa nikako da poprave…”.

Kao što rekoh – Balkan, smejati se ili plakati…

Mi smo odlučili da se smejemo i da uživamo u datom stanju, jer i ono je bilo bolje od onoga čemu smo se nadali, pre polaska na put.

I, sada je pravo vrme za pauzu i od skijanja i od staza i od kamenja…

Idealno mesto za sve – i za pauzu, i za ishodište šetnje, za smeštaj,  za ručak/večeru zove se ”Rajska vrata”.

Radi se o objektu izgrađenom na najlepšem i najsunčanijem delu planine zvanom Rajska dolina (na mapi to je deo koji se nalazi ispod i oko ski lifta označenog brojem 4).

Već sam pomenuo da se Poljice, u današnje vreme, smatraju centrom ski centra, a tu ”titulu” je u vreme sedamdesetih i osamdesetih godina, suvereno držala Rajska dolina.

Da li zbog toga što ovde nije dozvoljena dodatna gradnja, ili zbog toga što se postojeća ski infrastruktura nije uopšte unapredila, štaviše lift – tanjir ”Željo”, godinama ne radi, a odnedavno se i ulaz ka ovom delu planine naplaćuje za automobile, u Rajskoj dolini nema gužve i te strke i užurbanosti kao na Poljicama, a ja se nadam da će tako i ostati.

Ako pogledate fotografije Jahorine iz  vremena sedamdestih i osamdestih godina prošlog veka, videćete da su većinom nastale u ovoj prelepoj dolini, ko se nije skijao, tu se šetao i leškario, sunčao se, jednom rečju uživao.

Rajska dolina je kao motiv bila i na većini tadašnjih razglednica, u njoj se snimio čuveni spot ”Hajdemo u planine, jer tamo nema zime” a i legendarni Vajta, kao tadašnji pevač ”Teške industrije”, ovde je pevao ”Haj, kolika je Jahorina planina”.

I da me je neko u to doba pitao, gde bi na celoj planini bilo najbolje podignuti jedan lep smeštajni i ugostiteljski objekat, ja bih pokazao na mesto na kom se već skoro 20 godina nalaze ”Rajska vrata”.

Vizionar, čovek koji je ovu prelepu zamisao, sproveo u delo, zvao se Darko Rudić, kojeg sam i upoznao prilikom svog ”povratničkog” zimovanja, februara 2002. godine.

U to vreme, postojao je samo prvi nivo objekta – restoran i bašta, a u izgradnji je bio smeštajni deo na spratu.

I upravo, radeći na podizanju spratnog dela svog objekta, samo nekoliko meseci kasnije, Darko je preminuo usled infarkta.

Iza sebe je ostavio troje dece i suprugu Biljanu, koja je uspela da uprkos svemu, završi i zaokruži Darkov san, pa su ”Rajska vrata”, već 15 godina, jedan od najpopularnijih objekata na planini.

Na centralnom zidu restorana, dominira njegova fotografija, okružena medaljama i peharima koje su njegova deca Marko i Milica osvojili tokom svoje, veoma uspešne, skijaške karijere.

Činjenica da su oboje nastupili kao reprezentativci BiH, na Olimpijskim igrama u Vankuveru 2010. i Sočiju 2014. godine, dovoljno govori o kakvim se talentovanim i uspešnim mladim ljudima radi.

Teško se čovek može opredeliti gde se oseća prijatnije – na terasi okupanoj suncem sa pogledom na celu dolinu ili unutra, oko centralnog ognjišta uz pucketanje vatre i ugođaj prave planinske kuće sazidane u prelepoj kombinaciji drveta i kamena.

Gde god da uspete da nađete mesto (što ponekad iziskuje malo čekanja), nemojte propustiti da probate čuvene jahorinske uštipke, čorbu od vrganja, rakiju od kruške, a bogami i ćevapi su im za diku i ponos !

Prilažem i cenovnik, kao doprinos na temu kakve su cene na Jahorini, jer manje više su slične u drugim ugostiteljskim objektima, a u današnje vreme opredeliti se pa reći da je nešto ”’povoljno” ili ”preskupo”, veoma je nezahvalno.

Neka se svako opredeli prema dubini svog džepa, debljini novčanika i onome sa čim se poredi.

Biti smešten u objektu koji se bukvalno nalazi na ski stazi, san je svakog skijaša, a to upravo omogućavaju ”Rajska vrata”.

Problem je što je ceo smeštajni kapacitet u nivou desetak soba i apartmana, tako da je naći slobodno mesto u sezoni, nalik nemogućoj misiji, ponekad je rezervacija i godinu dana unapred, nedovoljna.

Nakon okrepljujuće pauze, nastavićemo sa skijanjem, najčešće spustom koji nas iz Rajske doline vodi ka, toliko puta već spominjanoj, stazi Prača.

Usput ćemo proći kraj čuvene kuće Gorana Bregovića, koja je možda nekad bila vikendica, a danas je definitivno vila.

U neposrednoj blizini se nalazi i najtužnije mesto na planini – zgarište nekadašnjeg hotela Jahorina.

Hotel ”Jahorina”, otvoren 1975. godine, najlepši i najveći hotel svoga vremena, na jednoj od najlepših lokacija na planini, tokom i neposredno posle rata, bio je naseljen izbeglicama, a potom je ”pod nerazjašnjenim okolnostima”, izgoreo u požaru 2002.godine.

Od tada je prošlo punih 18 godina, a zgarište i dalje stoji netaknuto i ruži ukupnu sliku planine. 

Još jedna od standardnih ovdašnjih priča o ”nerešenim imovinsko – pravnim odnosima”, isto kao i slučajevima ranije pominjanih domova ”Mladost”, ”Partizan” i ”Šator”, nedopustivo dugo traje i iziskuje hitno rešavanje.

Ovaj hotel je bio simbol planine, u njemu su se okupljale sve poznate ličnosti onoga vremena (sećam se kako sam zinuo kad su iz hotelskog lifta, ispred mene banuli Kemal Monteno i Haris Džinović, nekih paradavnih godina), bio je lep, funkcionalan, savršeno lociran u odnosu na staze.

Mi smo često boravili u njemu, uključujući i to moje, ranije pomenuto, prvo zimovanje u životu, daleke 1977. godine.

Nekih devet godina nakon hotela ”Jahorina”, otvoren je savremen i moderan hotel ”Bistrica”, za smeštaj sportista i drugog osoblja na Olimpijadi 1984.

Taj hotel je jedini preživeli smeštajni objekat iz predratnog vremena, uporno i ponosno se nosi sa zubom vremena, i od postojeće hotelske ponude, on je ”najmanje skup”.

Volimo da nam jedno veče tokom zimovanja, cilj neke od naših večernjih šetnja bude ovaj hotel, u kom sam u prošlosti takođe često boravio, i u kom kao da vreme stoji, što se zasigurno vidi i na fotografijama.

No, i to neće još dugo trajati, čuli smo da je hotel privatizovan i da mu sledi skoro zatvaranje i rekonstrukcija.

Od hotela na Jahorini, nakon ekskluzivnih ”Termaga” i aparthotela ”Vučko”, izdvajaju se hoteli Nebojša, Board, Kristal, Lavina i Dva Javora.

Što se restorana tiče, tu mi je znanje baš ”krhko”, što zbog činjenice da se hranimo u sopstvenoj režiji, što zbog toga da kada i sebi priuštimo tu vrstu luksuza, to redovno bude u već opisanim ”Rajskim vratima”.

Iz nekih ranijih iskustava i po onome što sam čuo od drugih, znam da se kao dobri restorani sa prijatnim ambijentom, mogu izdvojiti ”Koliba” (uz hotel ”Termag”), ”Jahorinska kuća” (uz hotel ”Kristal” i ”Peggy” u vikend naselju ”Šator”.

Za tzv. noćni život tek ne znam šta bih rekao, čujem da hvale klub ”Lavina”, šta god to podrazumevalo.

Poslednjih nekoliko sezona, Olimpijski centar Jahorina, započeo je sa organizacijom velikih koncerata na planini, sledeći valjda neke savremene trendove.

Tako je prilikom sveačnog puštanja u rad gondole ”Partizan”, pevao Saša Matić, nekoliko dana kasnije na zvaničnom otvaranju ski sezone, održan je koncert velikog Brajana Ferija, a početkom marta na Jahorinu stiže i Gibonni.

U potpunosti svestan svih alata savremenih marketinških kampanja, u kojima su ovakvi događaji poželjni, ipak se ne mogu oteti utisku da bi celokupna skijaška armija, sav novac uložen u ove estradne spektakle, preusmerila na dodatno uređenje staza, njihovo kompletno i kvalitetno osnežavanje, zamenu starih i postavljanje novih ski liftova itd.

Za početak, ljudi moji dragi, postavite časovnike na polazne i izlazne stanice, zamenite mape skijališta sa novim na kojima postoje podaci o gondoli i novim stazama, barem je to jednostavno.

Info table o stanju na stazama kod svakog lifta moraju postojati, ako već njih nema onda informacije na sajtu barem ažurirajte pre nego podne otkuca…

Pa ćemo, posle toga, lako svi da zapevamo……

Ova sezona je zaista puna novina na planini, od gondole i novog ”sidra” na Poljicama, preko olimpijskog plamena, pa sve do novootvorenog Olimp bara na samom vrhu Jahorine.

Naime, odmah uz izlaznu stanicu šestoseda Poljice, Olimpijski centar Jahorina, otvorio je lepo uređen ugostiteljski objekat pod nazivom Olimp bar.

Kada je vreme sunčano i kada uspete da se izborite za mesto na terasi sa pogledom na okolne snežno bele vrhove i veštačko jezero koje se nalazi tik uz ovaj lepi planinski objekat, vaše uživanje će dostići svoj maksimum.

Razmišljajući koje bih sve aktivnosti mogao da predložim neskijašima, za koje smo rekli da su sve brojniji na Jahorini, osim klasičnih šetnji u raznim pravcima po celoj planini, dolazak na ovo mesto mi se čini kao jedna zabavna avantura.

Većina neskijaša, nikad u životu se nije vozila nekim ski liftom, pa bi za početak ova vožnja šestosedom Poljice, bila sasvim solidna adrenalinska injekcija (znam šta govorim jer smo mi upravo ove godine imali ovaj slučaj, sa našom dragom kumom Bebom….).

Potom bi se za smirivanje od prevelikog uzbuđenja, popilo po koje pićence na sunčanoj terasi Olimp bara i nakon toga bi se krenulo u kraću šetnju po tzv Goloj Jahorini (dugački ravni plato na vrhu) do izlazne stanice šestoseda Ogorjelica,iznad koje se nalazi istoimeni, najviši vrh Jahorine, na visini od 1916 m.

Sa ovog mesta, pogled puca na sve strane, i toliko je impresivan da garantujem njegovo trajno memorisanje kod svakog ko ima sreću da ga doživi.

A, sreća je i više nego potrebna, jer imati ovakve besprekorno sunčane dane u januaru, zaista je retkost.

Oblaci koji su se zgusnuli svuda oko nas, na mnogo nižoj visini, daju osećaj kao da se nalazimo u avionu.

Drugi predlog za šetače je da naprave ceo krug po planini.

Iako se na prvi pogled čini da se radi o velikom prostoru, ski centar je u osnovi mali, te vam za ceo krug koji bi obuhvatio silazak sa vrha vikend naselja ”Šator” do Poljica, pa lagani uspon do hotela ”Bistrica”, odlazak do Rajske doline i povratak pešačkom stazom koja prelazi preko skijaških staza, nazad do ”Šatora”, treba 2,5-3 sata u zavisnosti od broja preduzetih pauza.

Blizina Sarajeva, prosto mami na celodnevni izlet, s tim da bih i tu imao jedan zanimljiv predlog.

Otići autom do sve popularnijeg Trebevića, malo se tamo prošetati, posetiti neki od novih objekata, a potom se obnovljenom žičarom spustiti u sam centar grada, deluje kao nesvakidašnja i zanimljiva avantura.

Izbegne se vožnja po gradu, traženje parkinga i slično, a ujedno se uživa u veličanstvenoj panorami grada tokom vožnje gondolom, nekadašnjom (a nadam se i budućom) atrakcijom olimpijskog grada.

Za potpuni uspeh ove predložene ”operacije”, ima samo jedan ”sitni” preduslov, a to je sunčan dan, bez daveža kao što su oblaci ili magla.

U blizini Pala nalaze se dve zanimljive prirodne i turističke atrakcije, koje moram priznati ni ja do sada nisam video, a to su pećina Orlovača i vrelo Miljacke, pa ako neko krene u tom pravcu pre mene, može slobodno da me obraduje sa nekom kratkom pričom i fotografijom 😊.

Za kraj, jedna zanimljivost – Jahorina je verovatno jedino mesto gde ćete istovremeno, na jednom mestu, sresti ljude iz svih krajeva bivše Jugoslavije.

U poslednje vreme, ubedljivo najviše gostiju dolazi iz Hrvatske, naročito iz Dalmacije, ali kao što i ova fotografija svedoči – ima nas zaista”od Vardara pa do Triglava”, što kod mene izaziva posebnu vrstu sreće i vatormet pozitivne energije !

P.S.

Pre koji minut, javio mi se moj ski serviser sa porukom ”Skije, posle jahorinske golgote su ponovo spremne, ali za neki pitomiji teren”…

Nije čovek mogao da veruje svojim očima, pre neki dan kada su mu odneo skije…

Neka lagana doza besa i prezira prema onom (ili onoj) koja je tako grubo izderala moj plavi Elanov carving, nazirala se u njegovom pitanju – ”A, izvin’te, što sam radoznao, gde se dogodilo ovo stradanje ?”

”Jahorina… Al’ šta ću, kad je volim….”

”Pa, šta tu ima da se voli”, upita me moj nekadašnji instruktor skijanja (pre ravno 40 godina, na slovenačkoj Pokljuci, saopštava mi memorija),  današnji vlasnik ski servisa pri Skijaškom klubu Vojvodina.

Umesto odgovora, napisah ovaj tekst……..