by Sa ovom kratkom pričom o divnom popodnevu koje smo proveli u Veneciji, završavam seriju blogova posvećenom našem ovogodišnjem velikom evropskom putovanju i zimovanju u Francuskoj.
Kako nam je glavna usputna destinacija u dolasku bio Torino (blog možete pročiati OVDE), tako sam za povratak osmislio noćenje u Postojni (blog možete pročitati OVDE) uz usputno zadržavanje u Veneciji.
Ovo naglašavam posebno za one, kojih će koliko vidim biti sve više, a koji će se u narednim godinama upućivati na slična skijaška odredišta u begu od sve nepodnošljivijih balkanskih zimskih centara, pa da imaju neku vrstu ‘’inspiracije’’ kako da im ovo dugačko putovanje bude što lepše.
Razmišljao sam da li da uopšte pišem išta o Veneciji, toj svetski poznatoj turističkoj destinaciji, jednoj od najposećenijih na čitavoj zemaljskoj kugli, jer na netu postoje stotine putopisa, reportaža i vodiča koji su tu temu maksimalno obradili, ali neka ipak ostane jedan naš mali pisani trag o tih nekoliko prelepih venecijanskih sati.
Meni je ovo bio četvrti dolazak u Veneciju, i uvek se radilo o nekom tranzitu i usputnoj poseti, kao što je, pretpostavljam, slučaj kod ogromne većine drugih turista i posetilaca.
Koliko sam sretan što sam imao sreću da toliko puta uživam u lepotama ovog neobičnog grada, toliko mi je krivo što nisam siguran da ću ikada imati dovoljno vremena da ga na adekvatan način istražim i upoznam.
Moji dolasci u Veneciju su se nekako pravilno rasporedili između leta i zime pa ih imam po dva u oba ova godišnja doba.
Htedoh sad napisati da su ovi ‘’zimski’’ bili lepši zbog manje gužve i lakšeg i prijatnijeg kretanja kroz grad, ali ni tokom te dve julske (doduše, dosta davne) posete, nisam imao neko posebno opterećenje niti loše utiske.
Meni je, jednostavno, u Veneciji uvek lepo i ništa mi ne smeta.
Na sve strane čitam kako kukaju ‘’smrde im kanali’’, a meni miriše more.
‘’Jeziva je gužva stalno’’ – ja sam mnogo veće gužve doživljavao od makarske i biogradske plaže, preko bečkog Schönbrunna, pa do pariskog Disneylanda.
Parkiranje kao logistički problem prilikom posete Veneciji veoma se visoko kotira na listi zamerki, no mi smo i to dosta lako rešili.
Ekipa sa kojom smo bili na zimovanju imala je drugačije maršrute prilikom putovanja ka i iz Francuske, tako da su oni Veneciju ‘’odradili’’ u dolasku i ‘’naoružali’’ se dragocenim iskustvom.
Predgrađe Marghera u koje se stiže direktno auto putem A57 (nastavak auto puta E70/A4 kojim smo se vozili od Milana) bila je naša izabrana ‘’parking destinacija’’.
Nakon nešto više od 5 sati vožnje i pređenih 500 km od Briancona u kome smo proveli fantastičnih 7 skijaških dana, do središta ovog mestašca stigli smo lako i komotno, a slično je bilo i sa pronalaženjem slobodnog (i besplatnog) parking mesta.
Činjenica je da se radilo o januaru i ranom subotnjem popodnevu sigurno je uticala na to što je sve teklo bez gužve i stresa.
Onaj ko se nameri da u Veneciju dođe tokom karnevala ili tokom ‘’visoke’’ sezone neka ovo naše iskustvo ne kalkuliše kao nešto što je permanentno stanje.
Nakon što smo se malo orijentisali i snašli u prostoru, pronašli trafiku sa automatom na kom smo kupli karte za bus (1,5e po glavi), locirali autobusko stajalište, vrlo brzo smo jurili ka Piazzale Roma, početnoj tački za istraživanje Venecije.
Vožnja autobusom je trajala 15-20 minuta…
Na Piazzale Roma se inače nalaze ogromne parking garaže gde je prosečna cena parkiranja 25e (bez obzira koliko se zadržavate), ali je od cene veći problem pronaći slobodno mesto.
Tu su i autobuska i železnička stanica, kao i pristanište za brodiće koje turiste prevoze duž grandioznog Veliog kanala sve do Trga Svetog Marka.
Većina ljudi koji dođu u Veneciju za obilazak koriste kombinaciju brodić do centra i onda povratak peške do iste početne tačke.
Obzirom da nam je na ovom putovanju baš sve išlo od ruke, odmah nakon kupovine karata (9e po osobi), brodić nas je čekao sa 4 najbolja mesta za potpuno uživanje u plovidbi i razgledanju fascinantnih fasada palata na obalama Canala Grande.
Pre nego što nastavimo sa našim lutanjem po Veneciji, da ponovimo najvažnije informacije o ovom najneobičnijem gradu na svetu.
Izgrađena je na ušču reke Brente u Venecijansku lagunu, na ukupno 118 malih ostrva koje povezuje 177 mostova.
U starom delu grada danas živi oko 60 000 ljudi, dok ih je oko 200 000 nastanjeno u kopnenom delu koji se zove Mestre i čiji je jedan deo pomenuta Marghera gde smo se parkirali.
Venecija je upravno središte istoimenog okruga kao i pokrajine Veneto.
Grad započinje svoj razvoj u periodu od IX do XIII veka kada postaje jedno od središta tadašnje civilizacije, ponajviše zahvaljujući svom savršenom geografskom položaju.
Venecija je bila glavni grad čuvene srednjovekovne, aristokratske, trgovačke Mletačke republike, koja je na vrhuncu svoje moći tokom XIV veka bila vodeća pomorska sredozemna sila.
U tom periodu, Venecija je imala 3300 brodova i 36 000 mornara, grad je postao stecište razvoja umetnosti i nauke.
Aristokratija koja je vladala gradom birala je dužda kao izabranog vladara, a gradska uprava je bila jedna od najorganizovanijih u to vreme.
Današnja slika Venecije umnogome je promenjena u odnosu na slavne dane pre svega zahvaljujući industrijalizaciji koja je učinila da 4/5 današnjih stanovnika živi u novom, kopnenom delu grada, a poseban problem predstavlja agresivni masovni turizam koji je poslednjih decenija pokazao sve svoje negativne strane u maksimalnom obimu.
Veliki kanal – Canal Grande dugačak je 3,8 km i deli grad na dva, gotovo jednaka dela.
Kanal je u obliku slova ”S”, širina mu varira od 30 do 90 metara, a prosečna dubina mu je 5 metara.
Premošten je sa ukupno 4 mosta od kojih je svakako najpoznatiji most Rialto iz XVI veka, jedan od najpoznatijih simbola grada.
Na obalama kanala je preko 170 građevina, čija raskošna lepota svedoči o moći i bogatstvu Mletačke republike, odnosno ondašnje gradske aristokratije.
Veči deo zdanja na Canalu Grande potiče iz XVI i XVII veka uprkos činjenici da je tada već oslabila moć republike.
Neke od najznačajnjih građevina su osim pomenutog Rialto mosta, palata Cá D’Oro, galerije Accademia i Punta della Dogana, most Accademia, a najznačajnija crkva svakako je čuvena Santa Maria della Salute.
Saobraćaj na kanalu je izuzetno gust i prava je umetnost postići tu količinu mimoilaženja plovila raznih veličina i oblika bez sudaranja.
Naravno, neizbežne gondolijere susrećemo svuda, od ovog najvećeg kanala u gradu pa do onih najmanjih i najužih gde je gotovo nezamislivo da je moguć bilo kakav smislen ”saobraćaj”.
Osim jedinstvenog romantičnog ugođaja, svakako da je ova nesvakidašnja umešnost upravljanja ovim neobičnim plovilom kroz uzani venecijanski lavirint, stavka koja ponajviše utiče na visoku cenu njegovog konzumiranja.
Koliko tačno visoku, nismo čak ni proveravali, kao ni to koliko bi nas izašla ”kafa” na trgu Svetog Marka.
Recimo da su te dve stavke, inače sinonim za skupoću ove destinacije, unapred ”zabranjene” za razmišljanje ”običnim smrtnicima”.
Vožnja brodićem završava na pristaništu koje se nalazi odmah uz park Giardini Reali, iza koga se nalazi jedan od najlepših i najpoznatijih trgova na svetu – trg Svetog Marka!
U stvari radi se o prostoru nepravilnog oblika kojeg sačinjavaju tri međusobno povezane celine – trg Svetog Marka (Piazza San Marco), Piazzeta San Marco (deo koji izlazi na morsku obalu) i Piazzeta Leoncini (Trg lavića, nazvan po statuama dva lava koja se tu nalaze, u krajnjem desnom – severoistočnom delu prostora).
Trg je nastao u IX veku kao produkt jednog važnog istorijskog događaja.
Papa Aleksandar III i car Fridrik Barbarossa održali su ovde veliki i važan sastanak u maju 1177.godine, u istoriji poznat kao Venecijanski mir – sporazum kojim je okončan raskol između Svetog rimskog carstva i Papinske države.
Danas je ovo centralno mesto u gradu, najposećenije i najpopularnije među turistima.
Tu ćete uvek sresti veliki broj ljudi, mada tog našeg januarskog popodneva čak ni na trgu gužva nije bila nepodnošljiva.
Jedino gde gde je dugačak red uvek zagarantovan, jeste ulaz u baziliku Svetog Marka (kao i u njen muzej i riznicu), a obzirom na dosta sporu dinamiku kretanja, morali smo u startu odustati od posete ovom veličanstvenom zdanju.
Inače, ulaz u baziliku je besplatan, dok je cena ulaznice za muzej 5 eura.
Ista je cena ulaza u riznicu, dok je za posetu Pala d’oro – zlatnom ikonostasu koji se nalazi iza samog oltara bazilike, potrebno izdvojiti 2 eura.
Iako je gradnja bazilike započeta još 828. godine, usled konstantih previranja i pobuna stalno je dolazilo do njene devastacije i obnavljanja, da bi današnji izgled bio formiran tek početkom XII veka.
Mozaici i fasada su završeni jedaan vek kasnije, a finalno ukrašavanje bilo je u XIV veku nakon uspešnih vojnih pohoda u Istočnom rimskom carstvu.
Veliki broj predmeta koji čine delove fasade kao i delove kolekcije riznice su doneti kao deo ratnog plena nakon izvršene invazije na Konstantinopolj.
‘’Gazda kuće’’ (Il padrone di casa) popularni je naziv za zvonik bazilike Svetog Marka, koji je dobio zbog svog dominatnog položaja koji zauzima ne samo na prostoru trga nego u celokupnoj panorami Venecije.
Zanimljivo je to što je zvonik potpuno fizički odvojen od crkve, a međusobna udaljenost im je oko 30 metara.
Gradnja zvonika započela je u IX veku, a kao i slučaju same bazilike, tokom vremena zabeležene su brojne rekonstrukcije i preoblikovanja, no ono što je ponajviše obeležilo njegovu istoriju je njegovo kompletno urušavanje 1902.godine.
Obnova je trajala 10 godina, a zvonik je svečano otvoren 25.04.1912. u čast tačno 1000 godina od izgradnje prve crkve sv. Marka u Veneciji.
Odmah uz baziliku nalazi se prelepa zgrada Duždeve palate (Palazzo Ducale) koja je vekovima simbolizovala moć Mletačke republike.
U njoj su članovi saveta na svojim sastancima donosili krucijalne političke i ekonomske odluke, tu se nalazio i sud, kao i privatne duždeve odaje.
Danas je ovo zdanje pretvoreno u muzej, a cena ulaznice za turu po Duždevoj palati je 19 eura.
Trg je sa preostale tri strane oivičen masivnim zdanjima Arheološkog muzeja (Museo Archeologico Nazionale di Venezia), Umetničkog muzeja (Museo Correr) i Izložbenim centrom Olivetti (Negozio Olivetti).
Na trgu nema klupa – da li kako domaćini tvrde da ne bi narušavali prostorni sklad ili kako većina posetilaca misli – da bi ljude željne pauze naterali u skupe lokale, ne znam.
Znam samo da je staro pravilo koje važi svuda, a ne samo u Veneciji – kako se samo malo odmaknete od glavnih turističkih tačaka neke destinacije, cene u lokalima i prodavnicama biće drastično manje.
U našoj šetnji koja je usledila to se i potvrdilo samo letimičnim pregedom cenovnika – u restoranu 5 minuta udaljenom od trga, u nekoj maloj i zabačenoj ulici, cena pizze je bila 10e.
Mi smo se počastili sa nekoliko kugla odličnog italijanskog sladoleda i sa jednom malom egzotikom – januarskim jagodama.
Cene svega navedenog, imajući u vidu da se ipak radi o centru Venecije, bile su skroz podnošljive.
Ukoliko bi izabrali najkraću putanju i krenuli ka Piazzi Roma, početnoj i završnoj tački svakog obilaska Venecije, za tih 2,4 km bilo bi potrebno oko pola sata.
Naravno da je u praksi to vreme znatno duže usled zastajkivanja, razglednja, fotgrafisanja, pauziranja itd.
Još ako usput negde zalutate, onda se taj povratak baš oduži.
A, nama se baš to dogodilo – zalutali smo uprkos tome što se često hvališem svojom poslovično dobrom orijentacijom.
Jednostavno nismo se dovoljno potrudili da pratimo putokaze kojih u Veneciji ima dosta na pročeljima kuća i na ‘’raskrsnicama’’ ulica.
Uglavnom su to usmerenja ka ‘’Piazza San Marco’’, ‘’Piazza Roma’’, ‘’Ponte di Rialto’’.
Navigacija nije htela da radi u off line režimu, štampanu mapu nismo poneli, a mi smo se prepustili osećaju koji nas je skroz zavarao, tako da smo se nakon pola sata šetnje vratili tamo odakle smo i krenuli – na trg Svetog Marka.
Ovaj ‘’incident’’ kako bi ga moj horoskopski znak Device momentalno okarakterisao, u stvari je bio dobrodošao nalet spontanosti koji nam je omogućio uživanje u raznim, skrivenim, i manje posećenim lepotama grada.
Tu smo sreli neizbežne gondolijere u najužim mogućim kanalima, potpuno prazne lokale sa neverovatno niskim cenama, prali jagode na česmi nepoznatog trga, uglavnom, videli smo puno toga što se ne nalazi na klasičnoj ruti koja povezuje najpoznatije turističke tačke.
Da vam ponovim pravac i nazive trgova i ulica – ne znam 🙂
Usput smo, potpuno neplanirano, ‘’bacili oko’’ i na čuveni Most uzdaha (Ponte dei Sospiri) iz 1603. godine.
Zašto uzdaha?
Prva verzija je da su zatvorenici koji su osuđeni na smrt svoj poslednji pogled ka slobodi upućivali sa ovog mesta.
Romantična varijanta kaže da su zaljubljeni koji prođu gondolom ispod mosta, ostajali zauvek zajedno.
Osim pomentih putokaza na fasadama, sasvim solidno usmerenje ispravnog pravca može biti hodanje iza većih grupa ljudi čiji broj naglo raste u momentu kada se približimo najpoznatijoj i najlepšoj tranzitnoj tački ove šetnje – mostu Rialto.
Rialto, ispod kog smo nekoliko sati ranije prošli ploveći brodićem, nalazi se negde na trećini rastojanja od trga Svetog Marka i trga Roma i nezaobilazna je veza sa drugim delom grada.
Most je izgrađen 1591.godine na mestu gde se su se vekovima pre smenjivali razni drveni mostovi koji su se urušavali iz raznih razloga, od požara pa do preopterećenja publikom koja posmatra veliku povorku brodova.
Neobičnog je trouglastog, oblika, veoma izdignut u središnjem delu kako bi ispod mogli prolaziti brodići sa visokim jarbolom.
Napravljen je od kamena, visok je 7 metara (u središnjem delu) i širok 28 metara.
Duž obe strane mosta nalaze se male radnje u kojima se može svašta kupiti, od suvenira do venecijanskog murano stakla.
Iluzorno je pokušati pobrojati zanimljiva zdanja (crkve, palate, galerije, muzeji…) sa kojima se turisti susreću na putu ka trgu Roma, i sada kada pokušavam da na mapi rekonstruišem tačan pravac našeg kretanja to mi baš ne uspeva, no ono što je sigurno – koju god putanju da odaberete, jednako ćete uživati.
Što zbog naše opuštenosti, a još više zbog činjenice da se radilo o kratkom januarskom danu, uspeli smo da doživimo i večernje izdanje Venecije, nekako mistično i na svoj način specifično.
U svakom slučaju, svaki put kada završim posetu ovom veličanstvenom gradu, ushićenje zbog viđenog i doživljenog dugo me drži.
Kada u nekom neobavezujućem nabrajanju najlepših mesta i gradova u kojima sam bio, zaboravim Veneciju, to je pouzdan znak da je previše vremena prošlo od našeg poslednjeg susreta i da je sazrelo vreme za novi.
Ko nije video Veneciju, taj nije živeo…
Mislite o tome!
Fenomenalno!
Hvala puno !