by Prvomajsko – uskršnje putovanje po BIH
Ovogodišnja ‘’preklopljena’’ dva praznika i spojenih 5 neradnih dana, odlučili da provedemo na jednom zanimljivom putovanju po centralnoj Bosni, a kao ‘’baza’’ izabrana je planina Vlašić koja se nalazi iznad prelepog gradića Travnik.
Vlašić kao skijaška (zimska) destinacija je manje poznat u ‘’konkurenciji’’ Jahorine, Bjelašnice, ali po svojoj lepoti ni najmanje ne zaostaje za njima.
Njegov najviši vrh Paljenik ima 1943 metra nadmorske visine, a najpoznatiji deo planine pod nazivom Babanovac na visini od 1260 metara, predstavlja centralno mesto i okosnicu turističkog razvoja, još od sedamdesetih godina prošlog veka.
Pamtim Vlašić iz detinjstva kada smo tamo proveli jedan prelep prolećni skijaški vikend, davne 1980. godine.
Punih 28 godina nisam dolazio u te krajeve, da bismo prvomajske praznike 2008. ponovo proveli na ovoj planinskoj lepotici koja mi je posle toliko vremena bila potpuno neprepoznatljiva, koliko se toga u međuvremenu izgradilo, a da se taj trend preterane urbanizacije nastavio jednakim tempom, mogli smo se uveriti i ove godine.
No, na priču o Vlašiću vratićemo se kasnije, sada malo o putu do njega.
Najbliža ruta od Novog Sada podrazumeva putovanje kroz Hrvatsku (što je i u ovo ‘’korona vreme’’ bilo moguće kao tranzitno proputovanje) do Slavonskog Šamca (da li auto putem ili vijuganjem kroz sela istočne Slavonije, zavisi od gužve na granici – ovom prilikom izabrali smo baš tu drugu opciju), gde se prelaskom mosta na Savi ulazi u BiH, i put nastavlja dolinom reke Bosne.
Ovaj pravac smo često koristili na putovanjima za Sarajevo, iako kilometarski najduži, znao je da bude najbrži jer nema planinskih uspona, krivina itd – sve je ravno od Novog Sada do Koševa…
Ukupna kilometraža do Vlašića iznosi oko 340 km, a put nas nakon ulaska u BiH vodi pored Modriče, Doboja, Maglaja, Žepče do Zenice, nakon koje se napušta pravac prema Sarajevu i skreće desno u dolinu reke Lašve, te sa nakon prolaska kroz Vitez, konačno stiže u Travnik.
Ovaj put dolinom reke Bosne predstavlja trasu budućeg auto puta koji treba da spoji Budimpeštu, Osijek, Sarajevo, Mostar sa Jadranskim morem.
Njegova izgradnja teče traljavo i sporo i nisam siguran da ćemo ga ikada dočekati, do sada je završena samo deonica od Zenice do Sarajeva, obilaznica oko Sarajeva i parče od Međugorja do spoja sa auto putem Zagreb – Ploče.
Kada auto put bude jednog dana završen, to će biti komunikacijski preporod za čitav region ovog dela Evrope, brojne zanimljive destinacije postaće drastično brže dostupne.
Do tada ćemo se ‘’klackati’’ u sve većim gužvama na putu – ograničenja brzina, naseljena mesta i povećan teretni saobraćaj, daju svoj puni doprinos podužem vremenu potrebnom za putovanje.
Doboj, gradić na obali reke Bosne, nalazi se na 65 km od Šamca i graničnog prelaza, jedno je od nekoliko mesta u bivšoj Jugoslaviji pored kojeg čitav život prolazim, a nikako da zastanem i posetim ga.
Ovogodišnje putovanje je bila jedinstvena prilika da se ta ‘’nepravda’’ ispravi, te je Doboj, tačnije njegova tvrđava Gradina, izabran kao lokacija naše prve duže pauze.
Stari grad Doboj, odnosna tvrđava Gradina nalazi se na uzvišenju iznad centra grada i predstavlja njegov svojevrsni simbol.
Tvrđava je nastala u XIII veku, a tokom svoje uzbudljive istorije, ovaj veličanstveni objekat je spaljen i opljačkan najmanje 18 puta po zvaničnim zapisima.
Treba napomenuti da je tvrđava Doboj smatrana kraljevskim posedom Kotromanića.
Parkiranje je moguće u neposrednoj blizini ulaza, pretpostavljam da je praznični dan bio razlog zašto od sadržaja na tvrđavi tog dana nije ništa radilo, uključujuići naplatu ulaznica.
Zdanje je sveže rekonstruisano i u dobrom stanju, u vodičima piše da se tu organizuju brojne manifestacije i programi – na centralnom platou izgrađen je lep, drveni amfiteatar.
Pogled na grad i okolna mesta, reku i planine je zaista prelep, pa evo tople preporuke za svakog ko prolazi ovim krajevima da upravo ovde napravi pauzu na svom putovanju, neće mu previše vremena oduzeti a sigurno je da će uživati.
Obzirom da kafu nismo uspeli popiti na tvrđavi, ipak smo se spustili malo i do centra i tamo u prijatnoj hladovini jednog restorana, malo odmorili od prilično jake sparine koja je vladala toga dana.
Grad, prilično uredan i čist, bez trke i frke, na letimičan pogled, ostavio je pozitivan utisak na mene.
Na našem putu ka Travniku, deonica nakon skretanja u dolinu Lašve, iako lepog prirodnog okruženja, bila je najteža zbog ogromne frekvencije saobraćaja.
Imam utisak da smo se vozili u koloni svih 30 preostalih kilometara do Travnika.
Brojni su lepi ugostiteljski objekti duž ovog puta, na obali reke Lašve, nudi se sve -od pečene jagnjetine i ćevapa pa do pastrmke.
Mi smo morali sve da ih preskočimo jer nas je naša prva gastronomska meta i istovremeno prva lokacija u Travniku, nestrpljivo čekala.
”Plava voda” nadaleko poznato mesto u Travniku, koju svako ko dođe u ovaj grad, obavezno mora posetiti.
Nalazi se u naselju Šumeće u kojem izvire Plava voda, koja se uz potok Hendek uliva u reku Lašvu, a kada dolazite iz pravca Viteza tj Sarajeva ili Zenice, praktično je na samom ulazu u grad.
Bistra, šumeća voda, ribnjaci, vodenica, zelenilo vrba koje se nadvijaju nad ovim predivnim mestom, prosto mame svakog ko se ovde zatekne, da sva svoja čula prepusti uživanjima.
Dva su glavna ugostiteljska objekta – kafana Lutvina kahva i restoran ”Plava voda”, jedan naspram drugoga, razdvaja ih samo ubrzani vodotok Plave vode.
Upravo na mestu gde se nalazi ‘’Lutvina kahva’’ 1807. počinje, i sedam godina kasnije, završava radnja romana “Travnička hronika” nobelovca Ive Andrića.
Bila je to skromna drvena kućica, gde su se, kako se navodi u romanu, okupljali i sedili travnički begovi, a tako je i kahva koja se danas pije na ovom mestu postala “čuvena”.
Lutvina kafana mesto je gde i danas navraćaju brojni turisti jer žele popiti čuvenu Lutvinu kahvu koja se služi u džezvi, a kraj nje fildžan, rahat lokum, cigareta i šibica.
Baš onako kako je oduvek bilo.
Ovo mesto ima još i naziv “Rudolfova kafana” jer je 18. juna 1887. godine imala posebnog gosta.
Naime, na svom putu po Bosni, gde je vršio inspekciju konjičkih jedinica, u Lutvinoj kafani kraće vreme zadržao se austrijski nadvojvoda i austrougarski prestolonaslednik Rudolf Karl Franz Josef, jedinac cara Franje Josipa i Elizabete Bavarske.
Ugledni gost je prilikom zadržavanja popio kahvu i poklonio dukat vlasniku koji je godinama kasnije čuvao u posebnoj vitrini na zidu, džezvu i fildžan iz kojeg je princ popio kahvu.
Ova vitrina prelazila je iz ruke u ruku vlasnika kafane koja se posle te pojete i nazvala „Rudolfova kafana“.
U neposrednoj blizini nalazi se predivna zgrada Elči Ibrahim-pašine medrese (islamska visoka škola)
Nakon što smo konzumirali pomenuti ‘’komplet’’ Lutvine kahve, prešli smo preko vode u restoran ‘’Plava voda’’ na gastronomski spektakl – Begovu čorbu i čuvene travničke ćevape.
Pred nama je bilo veoma sadržajno popodne jer Travnik, iako mali grad, ima zaista puno toga da ponudi svojim gostima i turistima.
Najpoznatiji kao mesto rođenja čuvenog pisca Ive Andrića, u svoju turističku ponudu uvrstio je obnovljenu i rekonstruisanu rodnu kuću našeg jedinog nobelovca.
Za posetu je potrebna najava Muzeju grada Travnika pod čijom nadležnošću se nalazi ovo zdanje kroz čiju stalnu postavku nas je nadahnuto proveo ljubazni vodič.
Stalna izložbena postavka predstavlja život i literaturu Ive Andrića, i sastoji se od rodne sobe, sobe posvećene romanu “Travnička hronika”, fototeke sa fotografijama sa dodele Nobelove nagrade, biblioteke sa umetničkom zbirkom….
Nedaleko od Andrićeve rodne kuće nalazi se i prostor travničkog muzeja ispred koga se nalazi rekonstruisana i konzervirana parna lokomotiva ‘’Ćiro’’ sa dva pripadajuća vagona kao uspomena na vreme Austro – ugarske i prvih pruga uskog koleseka u ovom delu Bosne.
Travnik se nalazi u kotlini i leži pravcem istok – zapad, pa je u tom smeru i koncipiran stari grad, turističke i kulturno istorijske znamenitosti i putanja našeg obilaska.
Pored katoličke i pravoslavne crkkve, brojne su džamije u gradu, od kojih su najinteresantnije dve – Šarena džamija (Sulejmanija)pleni svojom neobičnim izgledom i predivnom ornamentikom kako sa unutrašnje tako i sa spoljne strane, a druga je Hadži Ali-begova, na čijem se jugozapadnom zidu nalazi jedini sunčani sat u BiH.
Crkva sv. Ivana Krstitelja Crkva Uspenja Presvete Bogorodice 
”Šarena” džamija Hadži Ali Begova džamija
Ovaj sunčani sat je stari astronomski instrument jedinstven po izradi, tačno određenim geografskim parametrima Travnika kao i džamijskom zidu na kojem se nalazi.
Travnik je čuven i po tome što je to jedini grad u BiH koji ima dve sahat kule.
Jedna se nalazi odmah pored pomenute Hadži Ali-begove džamije sa sunčanim satom u tzv Gornjoj čaršiji, a druga u delu grada koji se zove Musala i kroz koji smo prošli penjući se prema trenutno najatraktivnijoj i najposećenijoj travničkoj turističkoj atrakciji – tvrđavi Stari grad.
Ovo veličanstveno zdanje jedan je od najlepših i najočuvanijih fortifikacijskih objekata srednjovekovne Bosne u kojem su naredni istorijski periodi ostavili svoja specifična obeležja.
Tvrđava je sagrađena krajem 14. i/ili u prvoj polovini 15.veka, a po načinu gradnje i drugim indicijama pretpostavlja se da ju je dao sagraditi kralj Tvrtko II Kotromanić.
Današnji izgled bedema i same tvrđave predstavljaju rezultat intervencija turskih majstora gradnje vojnih utvrda.
Stari grad danas sadrži različite muzeološke, kulturološke, edukativne i zabavne postavke i aktivnosti.
Tvrđava Stari grad danas ima status nacionalnog spomenika BiH, a njome upravlja ranije pomenut Muzej grada Travnika.
Baš smo se oduševili kako je uređena i sređena tvrđva, deluje da je poslednji segment obnove i rekonstrukcije obavljen u skorije vreme.
Cena ulaza je samo 3KM, a letnje radno vreme je svali dan od 8h – 20h.
Ovaj sadržajni dan se lagano bližio kraju pa nam je valjalo požuriti jer je pred nama ostalo još 20 km uspona do naše odrednice na Vlašiću, a trebalo je da se pozabavimo i nabavkom namirnica za sutrašnji prvomajsko roštiljanje & druženje.
Prema preporuci naših drugara iz Sarajeva, za smeštaj i boravak na Vlašiću izbrali smo prelepi turistički kompleks Eko Fis Vlašić
Pomenuo sam u uvodu centralni deo Vlašića pod nazivom Bababnovac na kom se smestilo bezbroj novoizgrađenih pansiona, vikendica, hotela, kafića, restorana i koji svojom urbanističkom pretrpanošću podseća na Zlatibor.
Eko Fis Vlašić se nalazi 1,5 km od Babanovca, izmešten od gužve i na neki način izolovan od ostatka objekata na planini, u prelepom prirodnom okruženju.
Turističko naselje je predivno osmišljeno, prostrano i sastoji se od smeštajnog dela u kom se nalaze apartmani različite veličine, eko kuća (takođe za smeštaj gostiju) ‘’razbacanih’’ širom padina kompleksa, sportskih terena, mini zoo vrta, restorana, jezera, staza za šetnju, sopstvene ski staze i žičare i odlično osmišljenih punktova za organizaciju piknika – upravo ono što nam je bilo potrebno za tradicionalno prvomajsko druženje.
Za samo 20 e mogu se iznajmiti mesta za roštilj i sedenje – kućice koje su u zavisnosti od potreba i želja zatvorenog ili polutovorenog tipa sa mestom za roštilj, nasečenim cepanicama za vatru, sudoperom, klupama, stolicama, priključcima za struju.
Prvomajska kiša je odavno postala neka loša tradicija, tako da smo bez razmišljanja uzeli zatvorenu kućicu sa terasom pa je kombinacija boravka napolju i unutra obezbedila da bezbrižno provedemo predivan dan uprkos veoma promenljivom vremenu.
Nenadano malo ljudi je boravilo na planini za prvomajski vikend, što je u kombinaciji sa još strogim epidemiološkim merama i nestabilnim vremenom, doprinelo da većina ugositeljskih i smeštajnih objekata, nije radila.
Naš kompleks nam je pružao sasvim dovoljno prostora za razne aktivnosti, valja spomenuti da u okviru smeštajnog (apartmanskog) dela postoji i bazen, sauna, bilijar, stoni fudbal, stoni tenis itd.
U kratkoj šetnji po centralnom delu (Babanovac) svratili smo na kafu u jedan restoran/hotel sa pogledom na ski stazu, čijeg se naziva nikako ne mogu setiti niti ga pronaći na netu, uglavnom prvi objekat uz hotel ‘’Pahuljica’’, zaslužuje pohvalu za položaj i ambijent.
Ručkom smo se počastili u poznatoj ‘’Vlašićkoj kolibi’’, kvaltet i cene izuzetni, obilna porcija Bosankog lonca koji sam ja naručio, koštala je 5 KM!
Za narednu destinaciju našeg putovanja, izabrali smo grad Jajce i njegovu okolinu.
Jajce je od Vlašića udaljeno 85 km, putem preko Turbeta i Donjeg Vakufa.
Put je u odličnom stanju, a prelepi zeleni brežuljci i proplanci kojima smo bili svo vreme okruženi, vozeći se dolinom reke Vrbas, učinili su da smo navedenu razdaljinu prešli brzo i ugodno.
Grad Jajce koji se smestio na ušću reke Plive u pomenuti Vrbas, poput većine ovdašnjih gradova, ima bogatu i burnu prošlost, a od brojnih dešavanja vezanih za ovaj kraj, u kolektivnu memoriju ex Jugoslovena se najviše urezao podatak da je ovde nastala Jugoslavija na čuvenom zasedanju AVNOJ-a, održanom 1943. godine.
Grad Jajce je bio prestonica posljednjih bosanskih kraljeva među kojima i Stjepana Tomaševića (1461-1463).
U ovom periodu srednjevekovni bosanski gradovi postaju mesta pismenosti, nauke i kulture.
Osim kulturno – istorijskih spomenika koji obiluju u ovom gradu, kojeg neki nazivaju i muzej na otvorenom, Jajce je poznato po prirodnim lepotama koje ga okružuju.
Tu se pre svega izdvaja Plivski vodopad koji se nalazi u samom centru grada i glavna je turistička atrakcija (po tom podatku je Jajce svetski poznato – jedini grad na svetu u čijem centru se nalaze vodopadi !)
Na pet kilometara od Jajca nalaze se Veliko i Malo Plivsko jezero, nastali transformacijom toka reke Plive, koja se koristi i kao značajan hidro-energetski resurs.
Plivska jezera imaju veliki značaj za razvoj sporta, rekreacije, sportskog ribolova, turizma i uzgoj ribe.
Središnja tačka turističke ponude na Velikom jezeru je hotel i restoran ‘’Plivsko jezero’’, u blizini je još nekoliko pansiona i kafića na samoj obali jezera, po kom se turisti mogu provozati iznajmljivanjem čamaca, pedalina…
U neposrednoj blizini hotela nalaze se i poznati kompleks od dvadeseteak malih vodenica – ‘’Mlinčići’’.
Vodenice su izgrađene na sedrenoj pregradi između Velikog i Malog Plivskog jezera.
Prema podacima iz 1562. godine, u Jajcu su tada postojala 24 mlina, od kojih šest nije bilo u funkciji.
No, već u 17. veku taj broj je povećan na 26.
Istorijska važnost mlinčića, kao ogledala nekadašnje bosanske tradicije rada i načina života, rezultirala je njihovom obnovom 2005. godine.
Od tada je šest mlinčića ponovo u funkciji, dok se ostalima vratio prvobitni izgled i opet su postali deo prepoznatljivih simbola Jajca.
Obzirom da smo sa Vlašića krenuli prilično rano, još uvek siti od bogatog gastronomskog prethodnog dana, dolazak u sam centar Jajca bio je idealan za jedan dobar i kasni doručak.
Volim tako koncipirane gradiće, ušuškane između brda, sa malim kamenim ulicama, lepim starim kućama, tvrđavom iznad…
U takvom ambijentu počastili smo se neverovatno ukusnim burekom (sada mi voda curi na usta), a obzirom da se radi o Bosni neću ni reći ‘’sa čim’’ – to se smatra glupim i nepotrebnim pitanjem, jer ‘’burek je burek, sve su ostalo pite i pitice’’.
Nakon ovog ‘’doručka u podne’’ krenuli smo ka tvrđavi, a obzirom da smo u principu toga dana žurili sa povratkom kući, ovde smo se opredelili za vožnju autom, umesto logičnog uspona peške iz samog centra grada.
Pretpostavlja se da je tvrđava sagrađena u 13. veku, dužina njenih zidova je 1300 metara, a površina 11 200 m2
Tvrđavu je sagradio Hrvoje Vukčić Hrvatinić koji je i osnivač Jajca.
To je bilo sedište kraljeva čiji su grbovi urezani na tvrđavi.
Tvrđava je je sagrađena na brežuljku koji je u obliku jajeta, reke Pliva i Vrbas su ujedno i njena zaštita.
Tvrđava je počela da propada nakon osmanskog osvajanja u 17. veku, a prva obnova krenula je krajem 19. veka od strane austro – ugarske uprave.
Ulaz na tvrđavu se naplaćuje, u okviru nje nema nekih dodatnih sadržaja, ali je pogled fantastičan.
Za kraj posete Jajcu ostavili smo obilzak Plivskog vodopada, kojem se može prići sa obe bočne strane , kao i iz podnožja (tu treću varijantu nismo stigli, a ona je svakako i najatraktivnija i najfotogeničnija).
Vodopad, istinski simbol ovog prelepog gradića, predstavlja poslednju kaskadu reke Plive, pre njenog ušća u reku Vrbas, koje se nalazi u neposrednoj blizini.
Visina mu je 22 metra, u više navrata je proglašavan za jedan od najlepših na svetu, a zbog mogućnosti urušavanja usled slabijeg dotoka reke, nekoliko puta je vršena njegova sanacija.
U svakom slučaju, mesto koje svako treba da poseti barem jednom u životu.
Nedaleko (a ovde zaista ništa nije daleko) nalazi se Muzej II zasedanja AVNOJ-a.
Ovo, jedno od najznačajnijih mesta naše rodne zemlje, delilo je tužnu sudbinu cele Bosne i Hercegovine u ovom poslednjem ratu, te je bilo temeljno devastirano i opljačkano.
U poslednjih 15 godina urađene su rekonstrukcije zgrade i ambijentalna rekonstrukcija spomen sale u kojoj je u novembru 1943. godine održano II zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, čije su odluke direktno uticale na istorijsku sudbinu države ‘’od Vardara pa do Triglava’’, nakon pobede nad fašizmom, dve godine kasnije.
Muzej je danas najposećeniji u celoj BiH, a meni kao velikom jugonostalgičaru osećanja su intezivna i veoma izmešana na ovom mestu.
Svakako da tuga preovladava…
Usled nepredviđenih okolnosti, naše putovanje smo morali da skratimo i da iz Jajca krenemo direktno ka Novom Sadu, iako je prvobitan plan predviđao obilazak i noćenje u Banja Luci.
Do Banja Luke se stiže vožnjom kroz prelepi kanjon reke Vrbas, a razdaljina između ova dva grada je oko 75 km.
U Banja Luci sam dosta puta bio, ali mi je zbog mojih saputnika bilo žao što nismo uspeli da je posetimo i na miru uživamo u njoj.
Prilika za novu posetu biće već tokom ovog leta, pa ćemo o Banja Luci i njenoj okolini, svim atrakcijama i znamenitostima koje ima, pisati u nekom drugom blogu.
