by Postoji samo još nekoliko ”džepova” moje rodne zemlje koji uspevaju nekako da se godinama provuku ispod radara naših lutajućih srca, a svakako da je dolina reke Une i cela severozapadna Bosna i Hercegovina bio jedan od najznačajnijih, sve do jeseni 2019. kada su se konačno sklopile sve kockice potrebne da se ovaj prelepi kraj konačno precrta sa tog sve kraćeg spiska.
U te pomenute ”kockice” svakako spada poznanstvo uspostavljeno sa našim drugarima iz Nacionalnog parka Una, institucije koja je u poslednjih desetak godina, uradila ogroman posao na uređenju i promociji ovog jedinstvenog prirodnog bisera.
Za termin naše posete izabrana je polovina septembra kada se u Bihaću održava međunarodni sajam ekologije ”Ekobis”, što je bila i prilika da se vidimo sa prijateljima koji su na ovom sajmu učestvovali kao izlagači.
Sajam ”EKOBIS” u Bihaću Sa direktorom NP Una, Amarildom Mulićem
Bihać, kao najveći grad i centar čitave ove regije (Unsko – sanski kanton), izabran je kao naša baza, gde smo bili smešteni i odakle su kretala naša istraživanja okolnih lepota i znamenitosti.
Za one, koje eventualno ovaj blog bude podsticaj da krenu na slično putovanje, ideja da Bihać bude baza, ne mora biti ”obaveza”, brojne su druge mogućnosti smeštaja duž celog toka reke Une, a neke od njih ćemo i pomenuti u ovom tekstu.
Una, modro zelena lepotica, jedna od najlepših ex jugoslovenskih reka, izvire u Hrvatskoj kod mesta Donja Suvaja, a njeno vrelo je najdublji krški izvor u Hrvatskoj i među pet najdubljih u svetu.
Dugačka je 212 km, najvećim delom protiče kroz Bosnu i Hercegovinu, a oko 90 km njenog toka predstavlja državnu granicu između BiH i Hrvatske (10 km na samom početku i poslednjih 80 km pre ušća).
Uliva se u reku Savu kod mesta Jasenovac koje ujedno predstavlja i tačku orjentacije za dolazak u ovo područje, ako je pravac kretanja iz smera Novog Sada, Beograda i sl.
Postoje i altrentaivni pravci (preko Banja Luke npr) ali je varijanta auto putem do Jasenovca, najbrža.
Od Novog Sada do isključenja sa auto puta kod Jasenovca ima 280 km, a nakon toga preostaje još 140 km do Bihaća, običnim putem koji je u pristojnom stanju, ali zbog stalnih ograničenja brzine, celo putovanje iziskuje ipak određeno vreme.
Ukoliko se dolazi iz pravca Zagreba, Slovenije itd, najbrži put je preko Karlovca pa potom tzv ”starom ličkom cestom” skroz do Plitvica pa preko graničnog prelaza Ličko Petrovo Selo do Bihaća.
Ukupna kilometraža od Zagreba je 160 km, dok je do Sarajeva put koji vodi preko Bosanskog Petrovca, Ključa, Mrkonjić Grada, Jajca, Travnika i Zenice, dug 310 km.
Dakle, kod Jasenovca počinje i naše ”druženje” sa Unom koja u ovom delu predstavlja državnu granicu, a sa njene obe strane postoji put koji vodi u istom pravcu, pa je stvar lične procene kada ćete iz Hrvatske preći u BiH, u zavisnosti od eventualnih gužvi.
Gradina Donja /Jasenovac, Kozarska Dubica/Hrvatska Dubica, Kostajnica/Hrvatska Kostajnica, Novi Grad/Dvor na Uni, su granični prelazi koji su na raspolaganju i sasvim je svejedno koji ćete odabrati – ista je kilomtreža.
Kada već prolazite ovim krajevima, možda je dobra ideja da napravite pauzu i posetite Spomen područje Jasenovac, prostor nekadašnjeg zloglasnog ustaškog logora, koji će biti tema posebnog bloga.
Prva stanica na našem putu uz Unu, bila je Bosanka Krupa, slatka varošica na koju je jedna od prvih asocijacija poznata pesma Branka Ćopića, rođenog u ovim krajevima:
”Tekli tako gimnazijski dani,
uspomena na te ne ocvala,
modra Una u proljetnje noći
tvoje mi je ime šaputala.
Lebdjela si ispred đačke klupe,
mala moja iz Bosanske Krupe!”
Obožavam ovakva mesta gde se sve može lako i brzo rešiti, od mesta za parking do obilaska svih zanimljivosti koje se nižu jedna za drugom.
Činjenica da gradska džamija, pravoslavna i katolička crkva, staju u jedan kadar našeg fotoaparata, govori o multikonfesionalnosti ovog mesta, a podatak da je Bosanka Krupa bila među prve tri opštine po devastiranosti tokom rata 1992-1995. objašnjava i zašto je ta multietičnost danas, više na simboličnom nivou nego što je realnost, kao uostalom i na celom području BiH.
Pravoslavna Crkva Rođenja Presvete Bogorodice u Bosankoj Krupi Katolička Crkva Blažene Djevice Marije u Bosanskoj Krupi Gradska džamija Krupa grad
Kratka i prijatna šetnja kroz gradić, vodi nas centralnom pešačkom ulicom direktno na obalu Une koju prelazimo preko starog drvenog mosta i stižemo na najveće od 7 ovdašnjih rečnih ostrva na Uni.
Ovde se nalaze brojni ugostiteljski objekti, dečja igrališta, letnje terase, potrebno je samo izabrati i uživati u pogledu na Unu i brdašce koje se uzdiže iznad mesta i na čijem se vrhu nalaze ostaci tvrđave Pset, nekadašnjeg Starog grada.
Na Uni u Bosankoj Krupi Tvrđava – Stari grad u Bosankoj Krupi Na Uni u Bosanskoj Krupi Na Uni u Bosanskoj Krupi
Tvrđavu smo posetili na povratku ka parkingu, potrebno je malo penjanja bez nekog posebnog napora, pogled sa vrha je impresivan, dok je opšte stanje objekta ne baš tako impresivno….
Nastavak putovanja putem koji konstantno vijuga neposredno uz Unu, ”opkoljenu” zelenim brežuljcima vodi nas do naše iduće destinacije – tvrđave Ostrožac.
Ova, možda i najlepša, samo je jedna od bezbroj tvrđava tj. ostataka tzv starih gradova koji su se načičkali praktično na svakom uzvišenju, duž cele ove regije.
Većina njih su u prilično lošem stanju i bilo bi beskrajno lepo kada bi, u nekoj bliskoj budućnosti, realizovana njihova revitalizacija i stavljanje u puni turistički ”pogon”.
Na 23 km od Bosanske Krupe skrećemo desno preko mosta na Uni i vozimo se uzbrdo oko 4,5 km koliko ima do Ostrožca.
Ova tvrđava koja se nalazi na listi nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine, predstavlja prelep srednjevekovni dvorac, odnosno kompleks koji se sastoji od srednjevekovne tvrđave, tvrđave iz perioda Osmanlija, dvorca Lothara von Berksa i zbirke skulptura iz kolonije ”Ostrožac”, osnovane 1969.godine.
Ceo kompleks građen je u četiri različite epohe, prvi put se spominje 1286.godine, a kao posebna zanimljivost ističe se podatak da je ovde tokom II svetskog rata, jedno vreme bilo sedište Vrhovnog štaba NOV-a, na čelu sa drugom Titom.
Ulaz u tvrđavu se naplaćuje, neki simboličan iznos je u pitanju, ali realno osim lepo uređenog travnjaka sa skulpturama, zidina tvrđave odakle se na sopstvenu odgovornost mogu ”uhvatiti” zaista impresivni kadrovi, ostatak kompleksa je lošem stanju i nepristupačan za posetioce.
Stari grad Ostrožac se inače nalazi na teritoriji opštine Cazin od čijeg je istoimenog središta udaljen desetak kilometara.
Iako nam se ne nalazi na našoj ruti prema Bihaću, odlučili smo ipak da napravimo jednu kratku posetu, ”kad smo već tu”.
Sladak gradić, raširen po prostranoj kotlini, sa ušminkanim i sređenim centrom, iznad koga se uzdiže – a šta bi drugo bilo nego ostaci srednjevekovnog starog grada.
Lepo uređeno šetalište na prilično strmom uzvišnju vodi nas od spomen parka u podnožju do stare tvrđave na čijem platou dominira Gradska džamija.
Duž šetališta i na samom vrhu nekoliko je punktova sa kojih se pruža prelep pogled na grad i celu kotlinu.
Nismo imali vremena za duže zadržavanje i istraživanje, dan je već bio ozbiljno poodmakao a i stomaci su tražili svoje, te smo se vrlo brzo, istim putem vratili do raskrsnice sa glavnim pravcem koji vodi prema Bihaću i tu skrenuli na samu obalu Une, jer se restoran koji smo merkali prilikom dolaska, činio idealnim mestom za pauzu.
Restoran ”Kod Halke” kojeg smo izabrali, jedan je od bezbroj prelepih ugostiteljskih objekata koji se nalaze duž celog toka Une, jedan lepši od drugog, kako u smislu sopstvenog enterijera tako i u pogledu prirodnog okruženja reke, njenih ostrvaca i te magične modro zelene boje.
Kažu naši drugari iz Niša – ”merak nema cenu”, i to se ovakvim situacijama najbolje potvrđuje u praksi.
U hladovini vrbe i uz žubor Une, odlično pripremljena pastrmka te bihaćko pivo Preminger, pomalo nestandardnog ukusa, bili su kombinacija za merak koji se dugo pamti, a i cena je bila potpuno prihvatljiva.
Do Bihaća nam je preostalo samo još 13 km koje prelazimo brzo, izašavši iz uskog klanca gde smo imali opisanu hedonističku pauzu, u široku i prostranu kotlinu u kojoj se smestilo centralno mesto čitave ove regije, tj glavni grad Unsko-sanskog kantona, kako se sad to zove prema poslednjim geopolitičkim podelama i raspodelama.
Zvuči ko stereotip, ali rečenica ”grad izuzetno bogate i burne istorije”, u slučaju Bihaća je zaista tačna.
Ta mu je ”bogata istorija”, posebno njen poslednji segment, donela brojne ožiljke i posledice, tako da je ono standardno predstavljanje nekog grada sa brojem stanovnika, njihovim nacionalnim sastavom i slično, u slučaju Bihaća posebno nezahvalno.
Kada se tome pridoda i činjenica da je zbog svog geografskog položaja (nalazi se neposredno uz granicu sa Hrvatskom tj. sa Evropskom unijom), poslednjih godina postao jedno od ključnih mesta tzv ”migrantskih ruta”, cela priča o Bihaću dodatno se komplikuje.
Brojnost tih nesretnih ljudi koji su se razmileli po čitavom gradu i okolini je do te mere bila fascinantna, da je prosto nemoguće ne pomenuti je i u ovom blogu.
Da li se situacija promenila u poslednjih godinu i po dana koliko je prošlo od naše posete ne znam, ali znam da je svakodnevni život u gradu sa takvom vrstom problema izuzetno složen i nezahvalan.
Uprkos svem navedenom, meni se grad na ”prvu loptu” svideo i u njemu sam se osećao izuzetno prijatno.
Smeštaj u motelu ”Korzo” nalazio se u samom starom gradskom jezgru u pešačkoj zoni, tako da su nam sve značajnije turističke znamenitosti bile udaljene na par minuta hoda.
Centar grada je nekako ušuškan između Une, velikog gradskog parka i široke jednosmerne (mudro osmišljene) obilaznice, a glavne turističke atrakcije su Kapetanova kula, Kameno Turbe, crkva Sv. Antuna i džamija Fethija.
Kapetanova kula i crkva Sv Antuna Kameno turbe Džamija Fethija
Brojne su spomen table koje posetioce podsećaju na jedan od bitnih datuma u istoriji Jugoslavije – u Bihaću je održano Osnivačko i prvo zasjedanje AVNOJ-a 27. novembra 1942. god.
Na moju veliku žalost, nisam uspeo da posetim Muzej Prvog zasedanja AVNOJ-a, jer im je radno vreme u potpunosti neusaglašeno sa vremenom kada bi se najveći broj turista mogao očekivati – popodne i vikendom ne rade !
U sastavu našeg motela se nalazi veoma dobar i lepo uređen restoran ”Sofra” sa bogatim izborom tradicionalnih bosanskih jela, a malo dalje uz reku Unu i na brojnim rečnim ostrvima nanizanim u širokoj krivini koju Una pravi uz obale Bihaća, postoje brojni kafići i restorani.
Mi smo za uživanje u smiraju ovog sadržajnog, prvog dana našeg putovanja, izabrali Gradsku pivnicu koja se nalazi podno drumsko-pešačkog mosta i prekoputa ulaza u stari grad.
Na obali Une u Bihaću Na obali Une u Bihaću Bihać Smiraj dana na Uni u Bihaću
Ponovo pivo ”Preminger” vrlo prihvatljive cene, zanimljivo uređen lokal, prijatan i duhoviti konobar i predivna Una.
Na samom ulazu u stari grad, nalazi se još jedan od prepoznatljivih simbola grada – kamena skulptura ”Devojka sa Une” koja istovremeno slavi lepotu žene i reke Une.
Tih dana kako u Bihaću, tako i u čitavom kantonu bio je aktuelan protest protiv najavljene izgradnje odlagališta nuklearnog otpada na lokaciji koja se nalazi na 800 metara od reke Une, sa hrvatske strane granice.
Iz medijskih natpisa vidim da se od te bolesne ideje u međuvremenu, nažalost, nije odustalo, a svaki dalji komentar na ovu temu, mislim da je suvišan.
Na sajtu Turističke zajednice Bihaća može se pročitati opširnije o svim značajnijim kulturno – istorijskim znamenitostima grada, ovde samo kratak osvrt na neke od njih.
Kapetanova kula iz 1205. godine, ”spasila je glavu” ugarskom kralju Beli IV i on je u znak zahvalnosti proglasio Bihać slobodnim kraljevskim gradom te u njeno pročelje uklesao crnog gavrana – svoj simbol.
Dugo godina bila je zatvor, a od 1959.godine pripada muzeju.
Crkva sv Antuna izgrađena 1894.godine, svojom dužinom od 58 metara spada u tri najveće crkve u Bosni i Hercegovini.
Žestoko je stradala u savezničkom bombardovanju 1944. pa je od ovog verskog objekta ostao jedino kvadratni visoki toranj sa zvonikom.
Džamija Fethija je u 14.veku bila crkva sv Antonija, da bi naredbom glavnokomandujećeg turske vojske Hasan – paše Predojevića bila pretvorena u džamiju, no ponešto od starih obrisa crkve sačuvano je do danas.
Džamija, jedan od najočuvanijih sakralnih objekata u BiH, danas je otvorena za svakoga, a da bi se u njoj napravilo što više prostora za žene i decu, sagrađena su tri drvena nivoa sa stepenicama.
Drugi dan našeg putovanja započet je posetom sajmu ”EKOBIS” i susretu sa dragim prijateljima, a vreme koje smo proveli u razgledanju i razgovoru bilo je taman dovoljno da se gomila tmurnih oblaka potpuno raziđe i omogući suncu da najvažniji i najinteresantniji deo našeg lutanja – poseta Nacionalnom parku Una, bude realizovana u idealnim vremenskim uslovima.
Područje Nacionalnog parka Una se nalazi na krajnjem zapadnom delu Bosne i Hercegovine, na području Grada Bihaća i pripada Unsko-koranskoj zaravni, a obuhvata dolinske delove reke Une i Unca i padine planina Plješevice, Grmeča i Osječenice.
Nacionalni park Una se prostire dolinom gornjeg toka rijeke Une kao i oko kanjona rijeke Unac, desne pritoke Une, sve do rečice Krke na zapadu.
Dugo vremena je trebalo da se stekne svest i materijalno – pravni uslovi za stavljanje ovog prirodnog bisera u režim zaštite i da se oformi JP Nacionalni park Una (ustanovljen 2008.godine) koji će u svoju nadležnost dobiti obavezu upravljanja, zaštite i unapređenja razvoja nacionalnog parka.
Rezultati njihovog rada vidljivi su na svakom koraku, čitav kraj je procvetao u turističkom i ugostiteljskom smislu, a povećanje broja posetilaca bila je konstanta svake sezone.
Naravno, da posla oko ukupnog uređenja i stavljanja u kvalitetnu turističku funkciju, ima još dosta, ali poznavajući ljude koji sada vode NP, nema sumnje da će se za Unu i sve njene lepote, čuti sve više, glasnije i dalje u godinama koje predstoje.
Vodeći računa o vremenu koje nam je na raspolaganju i razdaljinama između pojedinih atrakcija u Nacionalnom parku, mi smo se opredelili za posetu Štrbačkom buku i Martin brodu, dvema najpoznatijim i najatraktivnijim lokacijama.
Štrbački buk Martin Brod
Za pristup Nacionalnom parku tada je na raspolaganju bilo ukupno 5 ulaza – Gorjevac, Ćukovi, Ćelije, Martin Brod i Lohovo, a na naše prvo odredište – Štrbački buk dolazi se kroz Ćelije, ulaz broj 3.
Na 30 km od Bihaća, nalazi se selo Orašac od kojeg vodi 7,5 km dugačak makadamski put do Štrbačkog buka.
Put je tada bio u dosta lošem stanju, na kraju sezone i nakon nekoliko kišnih dana, i to nam je bila glavna zamerka – taj najfrekvetniji pravac u Nacionalnom parku morao bi hitno dobiti asfalt jer ovako vožnja od 7,5 km potraje i pola sata, a na momente je prilično mučno voziti slalom između džombi i rupa.
Naravno, kada se stigne na odredište sve se muke zaboravljaju jer sva čula počnu maksimalno da uživaju u susretu sa ovom veličanstvenom lepotom.
Štrbački buk visine 24,5 m predstavlja najviši i najspektakularniji vodopad u Nacionalnom parku, a njegov postanak se vezuje za tektonska pomeranja i stvaranje sedrenih naslaga.
Čitav prostor je lepo osmišljen i uređen – parking, informativni centar, restoran, staza od drvenih daska sa vidikovcima i mestima za fotografisanje, koja vodi uz Unu i slapove.
Od aktivnosti koje mogu posetioci da realizuju u Nacionalnom parku, kao najatraktivnija izdvaja se rafting na Uni.
Brojne su agencije koje se bave organizacijom tura, različitih po vremenu trajanja, težini i sadržaju.
Velika turističko – zabavna manifestacija ”Una – regata” koju Nacionalni park Una organizuje svake godine, krajem jula meseca je višednevni događaj međunarodnog karaktera u kojem svakog leta učestvuje sve veći broj posetilaca.
Puno zabave i adrenalina, noćenje na različtim lokalitetima duž Une (od Martin Broda do Bosankse Krupe) uz bogat muzički, gastronomski i sportski program je nešto što ćemo morati ”probati” u bliskoj budućnosti.
Teško nam je bilo odvojiti se od ove prirodne lepote kojom smo bili okruženi sa svih strana, ali očekivalo nas je još dosta ”posla” pa smo putovanje nastavili dalje ka Martin Brodu.
Nakon povratka istim lošim putem do raskrsnice kod Orašca, do Martin Broda preostaje još 20 km, solidnog ali na momente i dosta lošeg puta.
Na devetom kilometru ovog puta nailazimo na još jedan sladak gradić smešten na obali Une – Kulen Vakuf.
Nismo imali vremena za zadržavanje tek smo ga ”okrznuli” malo se provozavši po njemu.
Na samom ulazu u Martin Brod, u predelu ušća Uvca u Unu, nalazi se jedan od najznačajnjih sakralnih objekata u ovim krajevima – manastir Rmanj iz 15.veka.
Narodna tradicija pripisuje njegovo podizanje Katarini Branković (1418/19-1492) – ćerki srpskog despota Đurđa Brankovića, a ženi grofa Urliha II Celjskog.
Manastir je delio burnu prošlost ovih krajeva, zabeleženo je njegovo veliko stradanje u II svetskom ratu i napuštanje u ovom poslednjem ratnom vihoru devedesetih.
Bratija manastira Rmnja vraća se 1998. godine u Martin Brod i obnavlja manastir u potpunosti.
2006. godine osveštan je novi manastirski konak (kuća) koji je podignut zalaganjem arhimandrita Serafima (Kužića) i igumana Sergija (Karanovića).
Većina ljudi, pogrešno akcentujući naziv mesta Martin Brod, podsvesno registruje ”Martin” kao imenicu muškog roda, a zapravo se radi o legendi o devojci Marti, njenoj nesretnoj ljubavi i tragičnoj smrti na mestu gde je danas jedan od najlepših slapova Nacionalnog parka Una.
Uz naselje Martin Brod nalazi se najveći kompleks slapova u NP, a nekad je ovde postojao veliki broj mlinova i bučnica.
Kako je to nekada izgledalo i funkcionisalo može se pogledati na licu mesta u jednom mlinu prilagođenom za turističke posete i prezentacije.
Za reku Unu i njene obale se vezuju brojni mlinovi za mlevenje žita, kojih je do početka XX veka bilo nekoliko desetina, a danas je u funkciji samo nekoliko.
Posebnu zanimljivost predstavlja priča o bučnicama.
Bučnice predstavljaju jednostavan sistem pranja (vlačanja) tkanina na prirodan način bez upotrebe bilo kakvih pomoćnih sredstava, samo snagom vode.
Danas bismo ih zbog te činjenice mogli nazvati „eko veš mašinama“.
Mnogobrojni su slapovi u blizini Martin Broda, a u ovom velikom kompleksu izdvajaju se Jalak, Srednji i Donji, te Veliki slap – Milančev buk.
Veliki buk najveći je i najlepši deo Martin Broda. Ima sedrenu barijeru visoku čak 54 m.
Ovde je primetan veliki broj smeštajnih objekata – privatnih kuća, apartmana, prenoćišta, a tu je i hotel ‘’Una – C’’, čija je bašta u prijatnoj hladovini, bila idealno mesto za pauzu i uživanje u hladnom ‘’Zaječarcu’’, nakon poduže šetnje kroz ovaj fantastičan prirodni biser.
U Martin Brodu smo završili druženje sa Unom za taj dan, a naše sledeće odredište bilo je Etno selo Čardaklije, gde smo zahvaljujući mom dugogodišnjem prijatelju Lenku Smiljaniću, koji je poreklom iz ovih krajeva, bili gosti na vrhunskom ručku, koji se obzirom na brzi protok vremena nekako pretvorio i u večeru…..
Da bi se došlo do ovog mesta, potrebno je dosta vožnje, ukupno ima oko 80 km, ali uživanje u prirodnim lepotama koje su nas okruživale (guste borove šume, zeleni proplanci, planine…) učinili su ovaj mali napor neprimetnim.
Nakon 30 km vožnje od Martin Broda stižemo na raskrsnicu sa putem Drvar – Bosanski Petrovac, koja se nalazi na 4 km od centra Drvara i na prelepom vidikovcu sa kojeg puca pogled na prostranu kotlinu u kojoj se smestio ovaj gradić, čuven po događajima iz II svetskog rata.
Za posetu Drvaru nije bilo vremena, ali su srećom još bila sveža sećanja na 2017.godinu i posetu Titovoj pećini i muzeju, prilikom povratka sa letovanja u Dalmaciji (put koji vodi preko Knina, Drvara, Bosanskog Petrovca, Banja Luke, ponekad može da bude alternativa preopterećenom auto putu Zagreb – Split).
U svakom slučaju, Drvar je obavezna stanica za nekog ko je prvi put u ovim krajevima.
Od vidikovca do Bosankog Petrovca ima 30 km, na prvoj većoj raskrsnici skrećemo levo na pravac ka Bihaću i nakon 20 km, kod sela Vrtoče, sa desne strane puta je skretanje ka Etno selu Čardaklije.
Etno selo izgrađeno na starom porodičnom imanju sastoji se od čardaka, najvišeg objekta u domaćinstvu, u kojem se na tradicionalan način pripremaju meso i mleko, gostinske kuće kao centralnog objekta domaćinstva sa restoranom kapaciteta 70 sedećih mesta i baštom kapaciteta oko 200 mesta, zatim Bosanske kuće u kojoj se neguju stari zanati, te tradicionalna priprema pekmeza i čaja, pa sve do Vesele kuće namenjene ljubiteljima dobre kapljice.
Za sve ljubitelje aktivnog odmora, pruža se mogućnost jahanja konja, vožnja fijakerom, sulkama ili konjskim kolima.
U sklopu centra smeštena je i sala za edukacije i seminare kapaciteta 50 sedećih mjesta.
U neposrednoj blizini centralnog dela nalaze se smještajni objekti – tipske seoske kućice apartmanskog tipa sa 4 ili 6 ležaja.
Dan ispunjen fantastičnim slikama koje samo priroda može da stvori, završen je na najlepši mogući način – gastronomskim spektaklom u ovom predivnom, relaksirajućem ambijentu i u društvu jedne jako druželjubive i gladne patke 😊 !
Poslednji dan ovog prelepog putovanja započeli smo obilaskom još jedne tvrđave – starog grada Sokolca koji se nalazi na 5 km južno od centra Bihaća.
Sokolac je izgrađen je na visokom i strmom brdu, gde se još u praistoriji nalazilo naselje čiji su tragovi još uvijek vidljivi u neposrednoj blizini njegovih zidina.
To je čvrsto zidana tvrđava čija je celokupna odbrana bila oslonjena na visoku i jaku sokolačku kulu podignutu na najistaknutijem položaju u gradu, na steni, koja se strmo rušila prema Uni i Bihaću sa severne i istočne strane grada.
U izvorima se Sokolac prvi put spominje 1369. godine, mada hroničar Ivan Tomašić smatra da je ovaj grad podignut 1020. godine.
Autom se može prići do podnožja brda, a do kule i ostataka starog grada vodi zemljano – kamenita sveže raskrčena staza u dužini cca 500 metara.
Delovi tvrđave su relativno nedavno obnavljani ali bez danonoćne zaštite objekta od akutne maloletničke destrukcije, svaki sličan pokušaj osuđen je na onu ”drži vodu dok majstori odu”.
Pogled koji se pruža sa tvrđave, posebno sa poslednjeg dostupnog nivoa kule, zaista je impresivan i vredi svakog metra penjanja.
Sastanak sa starim drugarima zakazali smo u restoranu ”Mlin”, naravno na obali Une, a gde bi drugo 😊 !?
Stolovi raspoređeni na drvenim platformama, međusobno povezanim mostićima, podignutim iznad modre i suncem okupane reke, uz zvuke njenog žubora – sve to zajedno čine ovo mesto nalik raju.
Kao što rekoh ranije, ovakvih mesta ima na desetine uz ceo tok Une, prosto je teško odlučiti se gde zastati, stati, boraviti…
Neposredno uz restoran ”Mlin” je restoran ”Sunce”, jednako atraktivnog izgleda i položaja, prosto se ne vidi njihova međusobna granica, kao da predstavljaju jedinstvenu celinu.
Naivno smo mislili da je ovo tačka našeg rastanka od prijatelja, Une i grada, ali su nas domaćini ”uhapsili” na još nekoliko sati u želji da nam pokažu još ponešto interesantno iz njihovog kraja.
Nakon osveženja u ”Mlinu”, usledila je vožnja od oko 10 km do naselja Lohovo i turističkog kompleksa ”Eko selo Natura art”.
Ovo impresivno naselje sastoji se od hotela sa 4*, bungalova i odvojenih apartmana, tri restorana sa domaćom krajiškom ponudom, dva dečja igrališta, kongresne dvorane itd.
Koncept po kom je uređena ”Natura” baziran je na predstavljanje bosanske tradicije sa akcentom na ovaj deo Krajine gde su mlinovi i vodenice vekovima mleli pšenicu i kukuruz.
Stara kovačnica daje prikaz nekadašnjih alata kojim su se kovale alatke za rad na seoskim domaćinstvima.
Što se hrane tiče, potpuno nenadano ”brzinski ručak” se očas posla pretvorio u pravu gozbu, veličanstvenog kvantiteta i kvaliteta !
Centralno mesto u ”Naturi” predstavlja kula sa čijeg vrha ”puca” pogled na Unu i okolne zelene brežuljke.
Kao i svim sličnim objektima u ovom kraju, postoji mogućnost organizacije raftinga, a posebnu zanimljivost predstavlja organizacija seoske olimpijade koja uključuje razvijanje pita, motanje sarmi, povlačenje konopca, zakucavanje eksera itd..
No, ni ovde nije bio kraj našem druženju sa dragim ljudima i lepoticom Unom.
Na tzv ”putno piće” svratili smo u obližnji Turistički centar ”Neron”, udaljen oko 500 metara od ”Nature” u pravcu Bihaća.
Još jedno predivno mesto za kompletno opuštanje i uživanje.
Smeštaj sa ukupno 40 ležajeva, restoran, predivno uređena bašta, privatna plaža, suvenirnica, mini muzej….
Odavno nisam bio u nekom kraju u kome se toliki broj ljudi na tako aktivan i posvećen način okrenuo turizmu i ugostiteljstvu, a deluje mi da je sve ovo tek početak jedne uspešne i lepe priče, koju će ova korona situacija samo usporiti ali ne i zaustaviti…
Puno toga smo uspeli da vidimo i doživimo za kratko vreme, ali je još puno priča ostalo neispričano, a jedna od najzanimljivijih koju ne bi želeo da neko propusti, kada je već tamo, jesu čuveni Japodski otoci.
Jedan od najboljih blogova i putopisnih web stranica Rio – priče sa putovanja, obradio je jako lepo temu Japodskih otoka koju možete pogledati OVDE
Dugo vremena su se slagali utisci sa ovog kratkog i veoma sadržajnog putovanja, ali je njihov intezitet do danas ostao veoma, veoma snažan.
Znam da zvuči kao kliše sa kojim skoro svaki blog završavam, ali ovo je (k)raj kojem ću se sasvim sigurno vratiti – što pre to bolje!
