July 25, 2024

Sunčana aprilska nedelja u Banatu

U ovako varljivom proleću velika je sreća bila osvojiti ‘’dobitnu kombinaciju’’ sunčanog i neradnog dana, tako da kada se to konačno desilo, na put se moralo krenuti 🙂

Glavna ‘’meta’’ te aprilske nedelje bio je Specijalni rezervat prirode Carska bara, a kako smo se tamo proveli i šta smo sve videli možete pročitati OVDE.

Za preostali deo vremena koje nam je bilo na raspolaganju smislio sam nastavak posete opštini Kovačica i obilazak nekoliko različitih lokaliteta sa drugačijim sadržajima.

Kada kažem ‘’nastavak posete’’ tu mislim na naš obilazak sela Idvor, koje administrativno pripada Kovačici, rodnog mesta velikog naučnika Mihajla Pupina.

Skoro su dve godine prošle od kada smo tog ‘’post korona proleća’’ konačno videli memorijalni kompleks koji obuhvata muzej i rodnu kuću ovog ‘’svetskog a našeg’’ genijalca.

Priču o tome možete pročiatiti OVDE.

No, pre ‘’svog tog’’ Banata, za uvertiru moralo je biti malo Bačke i naše standardne rute koje obuhvata posetu Titelu, rodnom mestu moje mame, i njegovoj zanimljivoj okolini.

Prelepa polja uljane repice na potezi između Šajkaša i Vilova podsetila su nas na činjenicu da je proleće zasigurno najlepši deo godine u Vojvodini.

Tradicionalni ribolov na bari kod Vilova, nije dao skroz očekivane rezultate no u odnosu na neka kasnija iskustva, količina ovdašnjih babuški i kauglera bila je sasvim zadovoljavajuća.

Boravak u Vilovu iskoristio sam da konačno pogledam unutrašnjost lokalne crkve.

Crkva Svetog velikomučenika Stefana Dečanskog u Vilovu izgrađena je 1806. godine i predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Posebnu umetničku vrednost predstavlja ikonostas koji je oslikao Stefan Tenecki 1752. godine i koji se prvobitno nalazio u crkvi u Bečeju.

Pašnjaci kod Loka, podno Titelskog brega, i dalje su jedan od najfotogeničnijih vojvođanskih predela.

Slična konstatacija važi i za prizore koje doživite sa ruba Titelskog brega, u samom Titelu – pogled na ‘’po Banata’’, reku Tisu, ušće Begeja u nju, vredi izdvojenog vremena.

Od Novog Sada do samog meSta Kovačica ima 85 km, pravcem Kać – Budisava – Šajkaš – Vilovo – Titel – Perlez – Farkaždin – Idvor.

Do Beograda ima 50 km putem preko Crepaje i Pančeva.

Naseljena mesta koja pripadaju ovoj opštini osim same Kovačice su Idvor, Padina, Debeljača, Crepaja, Putnikovo, Samoš, Uzdin.

Većinu stanovništva čine Slovaci, a preostali deo stanovništva je klasično vojvođanski šarolik.

Kao i u svakoj vojvođanskoj opštini i ovde postoje brojne prirodne i kulturne zanimljivosti, odlična gastronomija, uglavnom puno mogućnosti da posetioci svoje vreme provedu na sadržajan i kvalitetan način.

Kako smo mi morali da stignemo na dogovorenu popodnevnu vožnju brodićem po Carskoj bari, tako je naše vreme bilo ograničeno te smo za ovu priliku odlučili da posetimo tri lokaliteta – Galeriju naivne umetnosti u Kovačici, ergelu i mini zoo restorana ‘’Sto topola’’ u Crepaji i turističko – ribolovački kompleks ‘’Debeljačka jezera’’.

Kada se spomene Kovačica, većini ljudi je jedna od prvih asocijacija priča o naivnom stvaralaštvu po kojem je ovo mesto postalo svetski poznato u prethodnih šest decenija.

Slikari – seljaci, ljudi bez ikakve akademske podloge, a istovremeno bogati maštom, talentom i kreativnošću, počinju da slikaju još u vremenima pred II svetski rat, a kao rodonačelnici naivnog stvaralaštva u Kovačici smatraju se Martin Paluška i Jan Sokol.

No, tek u krajem prve posleratne decenije, a po savetu čuvenog Stojana Trumića, akademskog slikara iz Pančeva, sve veći broj ovdašnjih slikara naivaca, zamenjuje dotadašnje motive netipične za Banat sa onim što ih neposredno okružuje i inspiracija im postaje ono što vide, čuju i osećaju.

Sadržaji slika su veoma raznovrsni i prikazju svakodnevni život na selu, razne događaje, izgled kuća i imanja itd.

Prva seoska galerija slika u čitavoj Jugoslavije otvorena je 15.maja 1955. u zgradi Doma kulture, a kako je to izgledalo može se videti na ovoj slici Zuzane Halupove (1925-2001), najpoznatije predstavnice naive iz Kovačice.

Uz nju, svakako je nadaleko poznat i čuveni Martin Jonaš, a domaćini tvrde da se njihove slike mogu pronaći na zidovima galerija i privatnih kuća širom sveta.

Galerija je preseljena na današnju lokaciju (Masarikova 65) u septembru 1989. u prostor renoviranog seoskog domaćinstva.

Galerija naivne umetnosti danas ima oko 30 članova, s tim da nisu svi iz Kovačice, nego ih ima i iz Pančeva, Opova i Padine.

Najpoznatija lokalna manifestacija je ‘’Kovačički oktobar’’ kada se u prostorima galerije prikazju najnovija dela svih njenih članova.

Trenutno fundus galerije čini oko 800 dela, a svakog meseca se izlažu druge slike čime se postiže da vernim zaljubljenicima u ovu vrstu umetnosti nikada ne bude dosadno.

Nakon posete galeriji kratko smo prošetali po centralnom, lepo uređenom parku u čijem je središnjem delu impozantna Slovačka evangelistička crkva.

U njegovoj neposrednoj blizini nalazi se spomen dom (ranije pominjanog) Martina Jonaša, no za tu posetu nije bilo vremena, čekala nas je vožnja do 11 km udaljene Crepaje i restorana ‘’Sto topola’’ koji se nalazi na samom ulazu u selo, sa desne strane puta.

Ono što je nas privuklo na ovu destinaciju nije bio sam restoran (o kvalitetu ugostiteljske ponude ne mogu da govorim) nego ergela i mini zoo po kojima je ceo kompleks poznat.

Sam mini zoo nije nešto posebno ni velik, ni atraktivan, da biste samo zbog njega potezali u ovaj kraj – slično koncipIranih mesta u Vojvodini ima dosta, sa tom razlikom što se jedino u ovom u Crepaji ulaz naplaćaje!

Po nama, potez vlasnika potpuno neprimeren i nepotreban.

Na prostoru od 4 hektara osim nekoliko predivnih konjića, tog dana su se mogle videti samo domaće, pernate životinje – guske, patke, kokoške, ćuran itd.

Ergela broji 24 grla i to lipicanera i ponija, a u sklopu nje postoji škola rekreativnog i akrobatskog  jahanja, kao i mogućnost organizovane vožnje fijakerom.

Inače, selo Crepaja je nadaleko poznato po višedecenijskoj organizaciji manifestacije ‘’Fijakerijada’’, smotri paradnih konja i fijakera, koja se održava tokom aprila.

U svakom slučaju, lepo je bilo ‘’podružiti’’ se sa ovim divnim stvorenjima u lepom ambijentu, bez obzira na ranije iznete zamerke.

Tačno na pola puta između Kovačice i Crepaje je skretanje za selo Debeljača, a od te raskrsnice do našeg idućeg odredišta – Debeljačkih jezera potrebno je proći kroz celo celo i napraviti oko 6,5 km.

Radi se o lepo uređenom ribolovačkom kompleksu kojeg sačinjava čak 8 jezera nastalih na mestu nekadašnjeg glinokopa.

Centralno i najveće jezero namenjeno je sportskom ribolovu i na njemu se organizuju takmičenja u lovu na šarana i amura.

Uz jezero se nalazi restoran sa odličnom ponudom ribljih i drugih specijaliteta – cene veoma pristojne!

Iako pecaroški vodiči hvale ovo mesto da je izuzetno bogato ribom i da su odlični ulovi vrlo česti, mi nismo imali te sreće – što se kaže ‘’ni da pipne’’.

Mesta za pecanje su odlično uređena, platoi su prostrani a vrbe prave neophodni hlad tokom sunčanih i vrelih dana.

Svakako da Debeljačka jezera mogu biti interesantna i za one koji nisu pecaroši, šetnja uz njihove obale u pravom vojovođanskom ambijentu uz predah u ugostiteljskom objektu sasvim su dobra ideja za lepo provedeno vreme.

Za one koji bi ovde da ostanu duže, od nedavno je u ponudi zakup apartmana na samoj obali jezera, baš onog gde smo mi imali neuspešan ribolov.

Ima još dosta interesantnih stvari u opštini Kovačica (tu pre svega mislim na nekoliko zanimljivih etno kuća i druge galerije), tako da sam siguran će svako ko se odluči za izlet u ovaj kraj biti zadovoljan, te se nadam da će mu ovaj blog biti koristan u kreiranju svog putovanja kroz lepote banatske ravnice.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *