August 11, 2022

Topao zimski dan za malo Bačke i malo Srema

Naš ovogodišnji dnevni izletnički turizam započeli smo već negde početkom februara, zahvaljujući neverovatno toplom vremenu, potpuno neprimerenom za to doba godine.

Topla subota, iako ne toliko sunčana koliko je bila najavljena, bila je dovoljno motivišuća da se posle poduže ‘’zimske hibernacije’’ malo provozamo po nekim lokacijama koje nam nisu toliko daleke a na kojima do sada nismo bili.

Zvuči neverovatno, ali ja nisam nikada, do tog dana, bio na ergeli Karađorđevo, tako da nam je to bila prva ‘’meta’’.

Od Novog Sada do Karađorđeva, put vodi kroz Veternik, Futog, Begeč, Čelarevo i ukupno ima 50km.

Napravili smo jednu kratku pauzu u Čelarevu, čisto da Dariu pokažem selo gde mu je deda rođen, ali ovdašnja glavna atrakcija – dvorac Dunđerskih je u tako lošem, devastiranom stanju da me srce zaboli prilikom svakog susreta sa ovim nekadašnjim kulturno – istorijskim biserom ovog kraja.

Unakaženi dvorac Dunđerskih u Čelarevu
Tužni čelarevski lav na ulazu u zapušteni kompleks dvorca

U samom centru sela nalazi se spomenik narodnom heroju Zdravku Čelaru, po kome se Čelarevo, a nekadašnji Čib, danas zove.

Katolička crkva u neposrednoj blizini podseća na vremena kada je ovo mesto bilo pretežno naseljeno vojvođanskim Nemcima, koji su se nakon II svetskog rata iselili u najvećem broju u Nemačku.

Za one koji se nađu u ovim krajevima, moja je preporuka da posete obližnji Muzej piva koji se nalazi u okviru čelarevske pivare i za koji je potrebna obavezna najava i dogovor posete.

Najava je takođe neophodna i za posetu Ergeli Karađorđevo, odnosno tamnošnjem muzeju koji nas je ovom prilikom, najviše interesovao.

Ergelom, odnosno čitavim kompleksom upravlja Vojna ustanova Morović, a poznato je da su oni jedna veoma troma i birokratizovana ustanova, tako da svaku željenu posetu i aktivnost, morate unapred dobro proveriti i dogovoriti.

Kada se pomene Karađorđevo, mnogima je prva asocijacija lovište i rezidencijalni kompleks koji je koristio Jospi Broz Tito i svi naknadni ovdašnji vladari, no taj deo za običnog turistu nedostupan, tu vladaju posebna pravila i dozvole.

Ono što se može videti i ‘’konzumirati’’ jeste ergela koja osim štala i muzeja konjarstva sadrži hipodrom i mogućnost jahanja, iznajmljivanja fijakera sa vožnjom kroz rezervat prirode…

Ergela Karađorđevo osnovana je 1885. godine i na njoj su se u početku odgajali konji nonijus rase, dok se danas ovde možete družiti i sa lipicanerima te engleskim punokrvnim konjima.

Muzej ergele je otvoren 1983.godine i u njemu su izloženi pehari koje su ovdašnja grla osvajala u raznim trkama tokom prethodnih četrdesetak godina.

Najpoznatiji eksponati su kočije i saonice iz Titovog vremena, brojne su fotografije koje nas vode kroz prohujale slavno vreme ove ergele.

Kažu da je ovdašnja knjiga utisaka najstarija u našoj zemlji, datira iz 1927. godine.

Svako druženje sa ovim prelepim životinjama nekako čoveka nadahne i tera na razmišljanje koliko smo mi ljudi pogrešno koncipirali život, navike i običaje.

Ovaj jedan veseli i nestašni dasa, baš nam je ulepšao dan !

Svakako da je proleće ili leto mnogo pogodnije doba godine za posetu kako ergeli tako i Parku prirode Tikvara, našoj sledećoj destinaciji na ovom izletu.

Od Karađorđeva do Tikvare koja se nalazi na obodu Bačke Palanke uz Dunav ima nekih 12 km.

Ja sam tokom prošlog septembra, jednog vrelog dana, imao sreću da vidim Tikvaru i u letnjem izdanju, te da uživam u poslednjem rekreativnom kupanju za 2021.

Vreo septembarski dan na Tikvari, 2020.

Utisci sa te ‘’intermezzo posete’’ bili su izuzetno pozitivni – lepo uređena plaža, čista voda, prijatno kupanje, povoljne cene u  obližnjem kafiću, uglavnom svi preduslovi za ponovne dolaske bili su ispunjeni.

Naravno, februarska slika je potpuno drugačija, posebno što smo imali tu nesreću da je tih dana zvuk motornih testera bio nešto što nas je pratilo tokom celog dana – nemilosrdna seča šuma i uništavanje prirode doživelo je svoju brutalnu ekspanziju.

Neću se na ovom mestu posebno osvrtati na uzroke i razloge ove ekološke katastrofe koja je postala naša tužna svakodnevnica, to je tema za posebnu vrstu priloga i analize.

Nismo mogli, naravno, da se kupamo ali smo mogli da se oprobamo u pecanju i pokušamo da uživamo u ponekom lepom prizoru.

Jato prelepih labudova će vas uredno pozdraviti u okolini mostića iznad kanala koji spaja Dunav sa jezerom Tikvara, impresivan je pogled na Iločku tvrđavu koja se nalazi tačno preko puta, sa suprotne strane Dunava, a mirna jezerska voda po kojoj zaplovi tek poneki takmičraski čamac, deluje opuštajuće.

Jezero Tikvara dom je veslačima, kajakašima i kanuistima, od kojih je svakako najpoznatiji Milan Janjić, jugoslovenski kajakaš, osvajač srebrne medalje na Olimpijadi u Los Anđelesu 1984.godine.

Zanimljiv spomenik ovom velikom šampionu postavljen je ispred čarde ‘’Tikvara’’, na rubu jezera uz veslačke staze.

Pored navedene, postoji još nekoliko čardi duž obale, tako da gastro kutaka ne manjka.

Pored puta koji iz mesta vodi ka Tikvari nalaze se brojni uređeni sportski tereni, dečja igrališta, biciklistička staza, uglavnom jedan lepo uređen prostor u prirodnom okruženju.

Naš plan je predviđao da u nastavku ovog izleta pređemo na sremsku stranu Dunava što je podrazumevalo i prolazak (tranzit) kroz Hrvatsku, a to je u ovo korona doba uvek avantura sa nepoznatim ishodom.

Imali smo sreće, bez preteranog zadržavanja, uz napomenu da se radi samo o tranzitu, ušli smi i odmah izašli iz Hrvatske u pravcu Neština.

Granični prelaz Bačka Palank/Ilok

Naše naredno odredište bilo je jezero Kapavica, najmanje veštačko jezero na Fruškoj gori, koje se nalazi nedaleko od sela Vizić.

Nakon samo 700 metara od graničnog prelaza Neštin dolazi se do raskrsnice na kojoj se skreće desno prema fruškogorskom seocetu Vizić, do kojeg od pomenute raskrsnice ima 8 km, a u nastavku puta prema manastiru Đipša sa leve strane započinje gusta šuma se divnim pešačkim stazama.

Negde u dubini te šume, spuštajući se nalevo u odnosu na pravac kretanja, nakon cca 500 metara nalazi se jezero Kapavica.

Ovde se u stvari radi o jednom ‘’dugu’’ iz prošlosti.

Naime, prošlo leto mi smo imali već jedan pokušaj ‘’pronalaženja’’ ovog jezera koji se završio neslavno.

U nedostatku bilo kakvih putokaza, internet veze i preciznih obaveštenja, krećući se kroz neobeleženu šumu i gusto rastinje, nikako nismo uspevali da pronađemo jezero.

Ovaj naš mali neuspeh uz podatak da je Kapavica poslednje fruškogorsko jezero koje nismo posetili, bio je dovoljan motiv da probamo ponovo, ovaj put bez roja komaraca koji nam je onaj letnji pokušaj, dramatično otežao…

Nisam siguran kako bi i ovaj put prošli, da nije bilo slučajnih prolaznika, zahvaljujući kojima smo konačno pronašli put do jezera.

E sad, reč jezero i ono što se vidi na fotografijama, možda ne idu baš jako jedno uz drugo, više se ovde radi o bari, no cilj je ostvaren!

Svakako da izgled i veličina Kapavice zavisi od godišnjeg doba tj količine padavina i dotoka vode, vidi se (po količini ostavljenog đubreta) da nekih posetilaca ipak ima, a postoji i određeni broj zapušteno – napuštenih objekata koji svedoče da je ovo mesto nekada bilo mnogo kultivisanije nego što je danas.

Za kraj ovog kratkog izleta ostalo nam je još da ‘’probamo’’ skelu koja povezuje Beočin sa Futogom.

Nakon što smo u decembru 2019. se prvi put provozali skelom između Begeča i Banoštora, ovaj put red je došao na ovaj drugi ‘’vojvođanski trajekt’’ koji puno znači ljudima uz sremsku i bačku stranu jer se na ovaj način značajno smanjuje međusobna razdaljina i izbegava vožnja kroz Novi Sad.

Ukrcavanje na skelu je nedaleko od poznatog restorana ‘’Karaš’’ i beočinske plaže, a mi smo i ovde imali sreću – taman smo stigli na ukrcaj i uprkos popriličnom broju vozila ispred nas, uspeli da se ‘’proguramo’’ kao pretposlednji primljeni auto.

Skela je široka nešto više od devet metara, a duga oko 26, dok sa rampom ima gotovo 33 metra. Može da preveze više od 65 tona, što je otprilike 10 do 12 putničkih autombila.

Godine rada su dovele do toga da se radi po automatizmu i za manje od pet minuta od pristajanja uz obalu skela kreće na put, a za 10 do 15 minuta gotova je vožnja i već se nađete na drugoj obali.

Uprkos sve tamnijim oblacima koji su se navlačili kako se ovaj dan približavao svome kraju, u plovidbi smo maksimalno uživali, te ovu malu ‘’avanturu’’ možemo preporučiti svakome ko kombinuje neki izlet u ove krajeve.

One thought on “Topao zimski dan za malo Bačke i malo Srema

Leave a Reply

Your email address will not be published.