Od Postojne, preko Bleda i Bohinja, do Ljubljane – jednodnevna ”mini turneja” po Sloveniji

Ovogodišnji februarski praznik idealno je ‘’pao’’ i spajanjem sa vikendom stvorio preduslove za jedno putovanje koje sam odavno planirao.

Naviknut da barem jednom godišnje proboravim nekoliko dana u Zagrebu, nakon sad već petogodišnje pauze počeo sam da ‘’kriziram’’.

Naš dragi Zagrepčani su se već umorili od upornog pozivanja da se dođe kod njih u goste, a ni moj Dario nikada nije bio u Zagrebu, tako da su se zaista konačno sve ‘’karte posložile’’.

Naravno, osim što nam je bio glavna ‘’meta’’, Zagreb je bio odlična polazna tačka za jednodnevni izlet u Sloveniju, koji će biti glavna tema ovog bloga.

O tome šta smo sve videli u Zagrebu pisaću naknadno, a jedno od (meni) najzanimljivijih odredišta koje smo posetili je bio Tehnički muzej ‘’Nikola Tesla’’ o čemu sam pisao OVDE.

Nakon što smo prvog dana posetili Baranju, Kopački rit i dvorac Tikveš, a popodne se prošetali centrom Zagreba, drugog dana smo poranili i krenuli ka obližnjoj Sloveniji (do graničnog prelaza Obrežje/Bregana od centra Zagreba ravno 40 km – to se zove idealan geografski položaj !).

Planirana maršruta, kada se pogleda mapa, nema logiku (Zagreb-Postojna-Bled-Bohinj—Ljubljana-Zagreb), i na prvi pogled je vidljivo da je Postojna ‘’višak’’, ali ovde se radi o specifičnoj ‘’naplati starih dugova’’.

Prilikom prošlogodišnjeg povratka sa zimovanja prespavali smo u Postojni i sutradan obišli Postojnsku jamu o čemu sam pisao OVDE,  no nismo stigli da posetimo čuveni dvorac Predjamski grad.

Ove godine nas je u novom pokušaju sprečio nemili događaj koji smo imali u Italiji, o čemu sam pisao OVDE.

Pre dvadeset godina kada sam sa suprugom bio na bračnom (pro)putovanju u Postojni, nije bilo vremena za dvorac.

Pre četrdeset godina kada sam sa roditeljima prvi put posetio Postojnsku jamu, ista priča sa nedostatkom vremena.

Dakle, nakon četiri propuštene prilike, Predjamski grad je već postao neka vrsta opsesije i naravno da je prva tačka našeg izleta morao biti obilazak ovog jedinstvenog, pećinskog dvorca.

Od Zagreba udaljen 190 km, celo rastojanje (osim poslednjih desetak kilometara) je ‘’pokriveno’’ autoputem, stiže se brzo uprkos povratku slovenačke granične policije i praktičnoj suspenziji Šengenskog sporazuma.

Ne pamtim kada smo prilikom nekog putovanja imali lepše vreme, pravo proleće, na momente čak i leto usred zime, o čemu verno svedoče fotografije.

Detalje posete Predjamskom gradu možete pročitati u posebnom BLOGU, ovde ću reći da je dvorac sa svojim sadržajima ispunio sva naša očekivanja, čak ih i premašio, pa sam iskreno sretan što smo ga konačno doživeli u punom sjaju.

Naredna destinacija – Bled!

Od Postojne udaljen 115 km, od Ljubljane samo 55 km, Bled je bio i ostao jedna od najlepših, najpoznatijih i najpopularnijih turističkih destinacija na području cele ex YU.

Nebrojeno puta sam bio u raznim prilikama na Bledu, no ovaj prelepi dan će se posebno pamtiti.

Obzirom da je prilikom svoje prve posete i boravka na Bledu Dario imao samo desetak meseci, naravno da je celokupan ovogodišnji doživljaj za njega bila svojevrsna ‘’premijera’’.

Iskoristio sam priliku da mu pokažem hotel Savicu gde smo u leto 2012. proveli nekoliko lepih dana, no posebnu simboliku nosi nekadašnji hotel ‘’Golf’’ (danas se zove Rikli Balance hotel) jer sam upravo boraveći u njemu tokokm zimovanja u januaru 2011. saznao da ću postati otac.

Sećam se vrlo jasno tog dana pa i to da je bio petak, a ne treba posebno napominjati da se devet meseci kasnije Daro rodio baš u petak.

I, šta mislite koji je dan bio ovaj kada sam ga doveo da vidi Bled !?

Naravno, petak…..

Šta se promenilo od mog poslednjeg dolaska?

Ne puno toga, osim što je naplata parkinga uvedena bukvalno po celom gradiću, no uprkos tome slobodno mesto se veoma teško pronalazilo.

Broj vozila sa BG registarskim tablicama bio je neverovatan, imali smo utisak da se pola Beograda preselilo na Bled, no i zastupljenost Novog Sada i drugih gradova iz Srbije nije bila zanemarljiva.

Sve u svemu, parkinge u blizini jezera (posebno oko hotela ‘’Park’’) treba izbegavati jer su preskupi i minimalno zadržavanje je dva sata – pa iako želite da se zadržite sat vremena kao mi, plaćate pun dvosatni iznos.

Slovenija je generalno za nas veoma skupa, ništa što smo plaćali toga dana nije bilo povoljno – ni parking, ni ulaznica za muzej, ni gondola za Vogel, pa ni čuvena Bledska krempita tj. kremšnita.

Jedino mesto gde se ova poslastica pravi po originalnom receptu je hotel ‘’Park’’, a njegova restoranska terasa iznad jezera, idealno je mesto za uživanje u pogledu i u ovoj popularnoj deliciji.

Cena od 6 eura nije bila ni najmanja prepreka za svakog namernika i slučajnog šetača, a bilo ih je toliko da smo slobodno mesto na inače ogromnoj terasi čekali desetak minuta.

Moja mama će argumentovano tvrditi da je krempita koju ona pravi mnogo bolja od ove ‘’originalne’’, koja je zaista fantastična i prvi put na Bledu napravljena daleke 1953.

Od tada do danas u kuhinji hotela ‘’Park’’ napravljeno je preko 12 miliona krempita prema receptu Ištvana Lukačevića, slavnog vojvođanskog poslastičara, koji se četrdesetih godina prošlog veka doselio iz ravne Sente u ove podalpske krajeve.

Sve u svemu sad je mnogo jasnija ta ‘’tajna veza’’ nas Vojvođana i Bleda tj. njegovog glavnog gastro simbola.

Bled je gradić, tačnije odmaralište i lečilište sa nešto više od 5000 stalnih stanovnika, koji se nalazi na nadmorskoj visini od 504 metra.

Položaj mu je perfektan, uz svetski poznato jezero u ledničkoj kotlini, u blizini Nacionalnog parka Triglav i mesta gde se ‘’susreću’’ Julijske i Kamniške Alpe.

U samom Bledu ima nekoliko termalnih izvora koji se danas koriste za grejanje bazena u hotelima Park, Toplice i (ex) Golf.

Oni sa ‘’dubljim džepom’’ (potrebna dubina se permanentno uvećava) potražiće smeštaj za svoje bledsko opuštanje u nekom od brojnih hotela, a oni sa malo skrominijim budžetom pokušaće da se smeste u nekom od apartmana čije cene su takođe daleko od bagatelnih…

Novijim generacijama koje odrastaju u ovo doba poremećenih klimatskih uslova, teško mogu objasniti svoja sećanja na zime iz mog detinjstva provedene u ovim krajevima kada je visina snega od dva metra i zaleđeno jezero po kome se ljudi šetaju, bilo nešto sasvim normlano.

U današnje vreme, tačno na polovini februara, mi smo se uz Bledsko jezero prošetali u kratkim rukavima…

Jezero i njegovo neposredno okruženje su toliko fotogenični da kada krenete u fotografisanje detalja prosto ne možete da se zaustavite.

Dve su mi nerealizovane želje vezane za Bledsko jezero – da ga peške obiđem celo (postoji pešačka staza oko celog jezera) i da otplovim do ostrvca, najfotografisanijeg tamošnjeg odredišta.

I, posle toliko poseta prethodnih decenija, nikada nisam skupio dovoljno vremena da ove ideje ostvarim, ali svako ko duže boravi na Bledu će to svakako učiniti.

Mi smo se, ovom prilikom, opredelii da posetimo Bledsku tvrđavu, možda i najposećeniju turističku destinaciju do koje se od jezera i centra mesta može prošetati, no mi smo radi uštede vremena otišli autom do samog ulaza u tvrđavu ispod kojeg je prostrani i (naravno) skup parking.

Tvrđava je jedna od najstarijih u Sloveniji i prvi put se pominje u pisanim dokumentima 1011. godine kada ju je nemački kralj Henrik II poklonio briksenškom biskupu Adelberonu.

Izvesno je da sam u životu video lepših i spektakluranijih tvrđava, no položaj na kome se nalazi Bledska tvrđava je jedan od najatraktivnijih.

Visoko na litici iznad bajkovitog jezera, sa pogledom koji ‘’puca’’ na sve četiri strane sveta, tvrđava na posetioce ostavlja jak i upečatljiv utisak.

Objekti koji su dostupni turistima na tvrđavi raspoređeni su na dva nivoa.

Na donjem se nalaze spomen soba Primoža Trubara, štamparija tvrđave (može se videti rekonstruisana Guetenbergova štamparska mašina), galerija Toranj, a na međunivou su vinski podrum i biljna galerija.

Na gornjem nivou je restoran, čija bašta sa pogledom na celu jezersku dolinu je san svakog hedoniste.

Tu su još stara kovačnica i kapela iz 16.veka, kao i muzej koji zauzima najveći deo prostora.

Iznad ulaza u muzej raste vinova loza koja je ušla u Guinnessovu knjigu rekorda kao najstarija loza na svetu (cca 400 godina) koja i dalje daje grožđe.

Zanimljiva, inetraktivna, muzejska postavka raspoređena je na dva nivoa i prikazuje istoriju Bleda i okoline od bronzanog doba do danas.

Izložba sadrži brojne video prikaze, makete, lutke i alatke koje dočaravaju život i rad ovdašnjih stanovnika.

Za kraj priče o Bledu još jedna preporuka za one koji će ovde boraviti malo duže.

Obavezno treba posetiti fantastični Vintgar, kanjon reke Radovne, koji se nalazi na samo 5 km severozapadno od centra Bleda.

Vintgar je svojom neverovatnom lepotom zaslužio širi osvrt i poseban blog koji možete pročitati OVDE.

Mi smo putovanje nastavili ka ‘’dolini mog detinjstva’’ kako volim da zovem veličanstveno Bohinjsko jezero i njegovu okolinu gde sam proveo neke od najsretnijih dečačkih dana.

Jedan od meni najdražih blogova koje sam napisao je upravo o Bohinju, a zainteresovani ga mogu pročitati OVDE.

Dariu ovo nije bio prva poseta Bohinju, no obzirom da je tog leta 2012. bio desetomesečna beba, bilo mi je stalo da mu pokažem ono najvažnije iz ovog, jednog najlepših prirodnih dragulja cele ex YU.

Nekako je Bled uvek imao veću pažnju i od turista i od medija, pa se neretko desi da mi se jave prijatelji i poznanici oduševljeni ‘’otkrićem’’ Bohinja jer im je dotadašnje znanje i interesovanje dosezalo samo do tog, prvog i poznatijeg jezera.

Obzirom da se nalazi u okviru Nacionalnog parka Triglav, Bohinj je drastično manje urbanizovan, nema gradnje hotelčina, vikendica i vila, a ja sam živ svedok da su ukupne promene u vizuelnom identitetu za poslednje četiri decenije minimalne.

Bohinj je od Bleda udaljen 30, a od Ljubljane 80 kilometara što su podaci koji još jednom ukazuju na prednost Slovenije kao male države – svuda se brzo i lako stigne pa turisti mogu sebi da organizuju sadržajna i dinamična putovanja.

Tradicionalno zastajemo na samom ulazu u bohinjsku dolinu i naselju Ribčev Laz, gde postoji nekoliko restorana i malih hotela, spomenik prvim ‘’osvajačima’’ Triglava i mostić ispod koga iz jezera ističe Sava Bohinjka koja nakon tridestak kilometara kod mesta Radovljica sa Savom Dolinkom  stvara Savu, najdužu ex YU reku.

Nedaleko od mosta je prostor za piknik – izletište sa uređenim prostorom, adrenalinska stena i statua posvećena jednoj od najlpeših lokalnih legendi – Zlatorogu.

Naravno, obavezno zaustavljanje je bilo kod Mladinskog doma uz koji sam (bezuspešno) pokušao Dariu da dočaram scene iz moje prve zime provedene u dolini, daleke 1979. godine.

Dok usred zime 2024. stojimo u duksu i oko nas je sve zeleno, ja mu objašnjavam da se sa prvog sprata doma u kome smo mi đaci – prvaci tada boravili u tzv ‘’školi u priorodi’’ moglo samo zakoračiti preko ograde na visoko brdo stvoreno od napadalog snega i krenuti na prve časove skijanja.

U neposrednoj blizini (kod ‘’crkvice’’ smo interno zvali to mesto) je padina na kojoj sam izveo svoje prvo skijaško spuštanje, a odmah je tu i jezero na čijem se ledu, debelom preko dva metra u ta vremena, klizalo i šetalo.

Nažalost, nije bilo vremena za odlazak do slapa Savica, prirodne atrakacije koju svako ko dolazi prvi put na Bohinj treba obavezno da poseti.

Do fantastičnog vodopada koji se obrušava niz visoke i strme litice i koji Savicu ‘’gura’’ ka jezeru iz kojeg, na drugoj strani, ističe već pomenuta Sava Bohinjka, potrebno je oko pola sata šetnje, kojeg mi tog dana nismo imali na raspolaganju.

Kada sam pominjao skupoću u Sloveniji, možda je i najdrastičniji primer koji je ilustruje je cena vožnje gondolom – uspinjačom koja skijaše, planinare i turiste vozi na ski centar Vogel.

Ovo se posebno odnosi na našu kratku, izletničku varijantu jer dati 30 eura za povratnu vožnju i sat – dva  šetnje je zaista previše.

Drugo je kada dolazite kao skijaš ili planinar na ceo dan, onda su cene prihvatljivije posebno u odnosu na druge ski centre u Sloveniji.

No, nemojte da vas ova moja kuknjava obeshrabri – na Vogel se jednostavno mora otići posebno ako imate tako lep i sunčan dan kakav smo imali sreću da doživimo ovom prilikom.

Pogled na celo Bohinjsko jezero i dolinu, okolne planinske vrhove među kojima posebno mesto zauzima Triglav, najviši vrh Slovenije i nekadašnje Jugoslavije, pamti se zauvek.

Opštem utisku dodatno doprinosi na momente adrenalinska vožnja gondolom koja za samo nekoliko minuta savladava impresivnu visinsku razliku.

Ima ljudi koji krenu u ovu malu avanturu potpuno nepripremljeni tj. neobavešteni šta ih tačno čeka – ako imate problem sa visinom, nemojte trošiti pare uzalud.

U našoj grupi bila je jedna žena koja nije htela ni da izađe iz gondole na kraju vožnje, pitala je da li može odmah da se vrati dole, jedva ju je muž uz našu malu pomoć uspeo malo da opusti i smiri.

Na Vogelu nas je dočekao sneg, ali onako gnjecav i ozbiljno načet višednevnim vrelim suncem, no to brojnim skijašima nije predstavljalo smetnju da uživaju, pa makar i u dobroj atmosferi na terasi izlazne stanice gondole.

Drago mi je bilo što sam iz planiranja našeg dana u Sloveniji izbacio ideju i da se oprobamo u skijanju, jer bi to pre svega skratilo ostale aktivnosti u danu zarad mučenja po tom raskvašenom i teškom snegu.

Ovako smo se nas dvojica prošetali delovima staza i uživali u kakvom takvom zimskom ambijenu kojim smo bili okruženi.

Dugogodišnja mi je želja da se Vogelom prošetam leti, da prođem peške te padine koje sam bezbroj puta ‘’proskijao’’ i da se umesto gondolom u dolinu vratim stazom ‘’Zadnji Vogel’’ koja je usled klimatskih promena sve češće i zimi pešačka, a ne skijaška.

Dodatno me je na razmišljanje o letu na Bohinju potaknula činjenica da smo Dario i ja već četvrtu godinu aktivni kamperisti, a da se uz samo jezero nedaleko od gondole nalazi fantastičan auto kamp ‘’Bohinj’’.

Nadam se što skorijoj realizaciji ove ideje…

Iako se zahvaljujući perfektnoj mreži auto puteva do bilo koje destinacije u Sloveniji stiže brzo, pa tako i od Bohinja do centra Ljubljane, obzirom da se ipak radilo o polovini drugog meseca, u slovenačku prestonicu stigli smo po mraku.

Nije to mnogo umanjilo radost ponovnog susreta sa ovim lepim gradom, meni jednim od najdražih na celom ex YU prostoru, naprotiv…

Večernje šetnje po šarmantnom starogradskom jezgru odavno su za mene ‘’tradicija’’, još iz vremena kada sam deset godina zaredom, krajem januara dolazio poslovno na ljubljanski sajam turizma.

Taj nedostatak vremena uvek je bio problem, pa i tada – dok se sajamski dan završi, meni je preosatajalo samo veče za šetnju i istraživanja, a neku standradnu rutu, tada ustanovljenu, obnovio sam ovom prilikom i brzinski upoznao Daria sa Ljubljanom.

Idealno geografski lociran – za čas se stiže do Hrvatske, Italije, Austrije i Mađarske, do mora i do planina, a iako se radi o glavnom gradu države nema haosa i gužvi (ukupan broj stanovnika je manji od 300 000) – od isključenja sa auto puta/obilaznice do centra grada stiže se za deset minuta.

Uredan, umiven, dobro organizovan grad, za moj ukus savršeno mesto za život.

Za parkiranje i početno mesto šetnje izabrali smo Kongresni trg, tj. istoimenu podzemnu garažu.

Ono što je za Barcelonu Gaudi, to je za Ljubljanu čuveni slovenački arhitekta Jože Plečnik, čija brojna dela krase centar Ljubljane uključujući i Kongresni trg koji je od 2021. upisan na listu UNESCO svetske kulturne baštine.

Neću ovaj već preopširni blog opteretiti sa pričom o istoriji grada i najzanimljivijim turističkim atrakcijama Ljubljane, to je svakako tema koja zaslužuje ‘’poseban tretman’’.

Ovde ćemo samo zajedno kratko prošetati uz reku Ljubljanicu koja deli stari grad na dva jednako lepa dela, iznad kojih na brdu ponosno stoji prelepa srednjevekovna tvrđva – Ljubljanski grad.

Mi nismo imali vremena za tvrđavu koja je svakako prva i nezaobilazna turistička destinacija za svakog ko prvi put poseti grad.

Do tvrđave se moće stići na razne načine, a ja preporučujem dolazak žičarom, a povratak pešačkom stazom niz brdo.

Sa tvrđave se pruža fantastičan pogled na ceo grad i Alpe u daljini, a osim u pogledu turisti mogu da uživaju u muzejskoj postavci i prijatnom ambijentu ugostiteljskog objekta.

Uz Ljubljanicu je veliki broj kafića i restorančića koji su leti krcati ceo dan jer sve veći broj turista uz cele Evrope otkriva Ljubljanu kao izuzetno atraktivnu destinaciju, no zahvaljujući klimatskim promenama i savremenim grejačima u baštama se sedi tokom cele godine, što je i te večeri bio slučaj.

Meni najdrža ulica u starom gradu zove se Stari trg i njome se direktno stiže do Mesnog trga na kojem je jedno od najlepših i najznačajnijih zdanja – Gradska kuća.

Šetnju nastavljamo u istom smeru kraj katedrale svetog Nikole sve do Vodnikovog trga na kome se nalazi gradska pijaca, sastavljena od otvorenog dela na trgu i zatvorenog dela  koji se proteže uz obalu reke i koje je sam po sebi umetničko delo.

Jedno od najslikanijih mesta u gradu je čuveno Tromostovlje – set od tri mosta od kojih su nekada davno dva služila za prelaz pešacima, a treći vozilima.

Danas je sve to, naravno, pešačka zona, a sa druge strane mosta je centralni gradski trg – Prešernov trg.

No, kada sam već kod mostova da kažem da ih u starom gradu ima desetak i da su osim Tromostovlja najpoznatiji Zmajev most na kojem su sa sve četiri strane bronzane statue zelenog zmajčeka, simbola grada Ljubljane i Mesarski most koji je pomalo nelogično, obzirom na naziv, izabran da bude most gde mladi ‘’zaključavaju svoju ljubav’’.

Da se vratimo mi na Prešernov trg i malo uživamo u veseloj i opuštenoj atmosferi.

Ovaj trg koji je ime dobio po najvećem slovenačkom pesniku i čiji ga spomenik ukrašava, nastao je iz srednjevekovnog raskršća puteva ispred gradskih kapija.

Na trg se može pristići iz pet različitih pravaca odnosno ulica, a mi smo krenuli jednom od njih – Čopovom ulicom u pravcu restorana – ćevabdžinice ”Sarajevo 84”, još jednog mesta koje sam redovno posećivao tokom mojih ”sajamskih godina” u Ljubljani.

Svakako da kada bi se ozbiljno analizirala gastronomska ponuda Ljubljane, o nekim drugim restoranima bi se pričalo, no za ljubitelje ćevapa i ”jugonostalgičarskog ambijenta” ovo je idealno mesto u centru grada.

Nalazi se u podrumu zgrade na raskrsnici Slovenske ceste i Nazorjeve ulice, tik uz poznati hotel ”Slon” , 250-300 metara od Prešernovog trga.

Posle tako sadržajnog dana, duža pauza i prepuštanje hedonističkim užicima bili su i više nego zasluženi, ali smo na ispunjenje tih želja morali da pričekamo – lokal je bio toliko pun da su ljudi čak i za šankom jeli.

Tako da…možda da rezervišete unapred.

Mi smo ranije dolazili i radnim danima, ali i vikendom i nikada ni blizu nije bila takva gužva, što je znak da se restoran ”razradio” i postao popularan u širem smislu.

Po fotografijama se vidi da je ambijent ispunjen sa mnoštvom raznih detalja koji nas pre svega podsećaju na zlatne dane sarajevske Olimpijade, koja je upravo tih dana ”slavila” četiri decenije od održavanja, pa je i to bio motiv više da sa strpljenjem dočekamo našu porciju ”deset u pola s’ lukom”.

No, pre povratka u Zagreb, još smo malo prošetali po gradu mojom starom rutom, Cankarjevom ulcom u pravcu najpoznatijeg ljubljanskog parka Tivoli.

Uzgred, imam utisak da je površina pešačke zone u Ljubljani, prilikom svakog mog dolaska, sve veća, po čemu je Ljubljana takođe specifična u najpozitivnijem mogućem smislu.

Neka od poznatijih i lepših zdanja u ovom delu grada su zgrada opere i baleta Slovenskog narodnog gledališča, Narodna galerija i Srpska pravoslavna crkva Ćirila i Metodija.

Na samom kraju šetnje prošli smo kroz Trg narodnih heroja kojeg okružuju zgrade Narodnog muzeje i parlamenta Slovenije (Državni zbor).

Ovde se nalazi kolektivna grobnica istaknutih slovenačkih partizana i revolucionara kraj koje svaki put kad prođem setim se slika iz detinjstva kako nam je nastava u prvom razredu osnovne škole bila prekinuta zbog tv prenosa sahrane ”drugog čoveka” u državi, druga Edvarda Kardelja, pokopanog upravo na tom mestu.

Ispade od jednodnevnog izleta blog kao da sam opisivao neku tronedeljnu turu, što je samo signal koliko nam je taj dan bio lep i zanimljiv, a nadam se i dovoljno motivišući da još neko krene ”našim stopama” .