by Drugi deo naše velike kamperske turneje po Balkanu proveli smo u egzotičnom kampu Gate to Horizon – Bio Camping Lukove, na obali Jonskog mora, u blizini mesta Lukove, dvadesetak kilometara severno od čuvene Sarandë.
Naš prvi izletnički dan u ovom delu Albanije obuhvatio je obilazak fantastičnog starog grada Đirokastre (Gjirokastër), posetu fenomenalnom rezervatu prirode Blue Eye i kratku šetnju i opuštanje u Sarandi (Sarandë).
Đirokastra je udaljena od našeg kampa oko 75 km, a razdaljina od Sarande nešto je veća od pedeset kilometara.
Postoje dve varijante za dolazak i obe su približno iste kilometraže, tako da smo mi odlučili da napravimo krug – jednim pravcem smo otišli, a drugim, koji vodi i preko pomenutog rezervata Blue Eye, vratili smo se.
Put kojim smo došli potpuno je nov, ali je uprkos tome izuzetno zahtevan jer se sastoji od niza serpentina i uspona.
Za relativno kratko vreme sa nivoa mora penje se na skoro hiljadu metara nadmorske visine (prevoj i tunel Skërficë nalaze se na oko 950 mnv), što u praksi donosi dosta parkiranih automobila uz rub puta sa prokuvalim motorima i permanentan miris kvačila i kočnica.
Naš Golf je opet bio na visini zadatka, tako da smo bez problema stigli do Đirokastre i parkirali se u novoj velikoj garaži na samom ulazu u stari grad.
Inače, Đirokastra se nalazi na oko 300 metara nadmorske visine, u širokoj dolini kroz koju protiče reka Drino.
Grad se, u odnosu na glavni put i reku Drino, nalazi na jugozapadu, sa desne strane u odnosu na pravac našeg dolaska.
Trg Topulli i čuvena stara čaršija
Pomenuta garaža nalazi se ispod velikog trga Topulli, koji nosi ime po Çerçizu Topulliju, revolucionaru iz perioda albanskog nacionalnog preporoda sa početka 20. veka, rođenom u Đirokastri.
Ovo je idealna pozicija za početak obilaska jer se na trg nadovezuju ulice starog grada, odnosno čuvenog bazara „Qafa e Pazarit“.
Visoko iznad trga i čaršije uzdižu se monumentalne zidine tvrđave koja moćno dominira gradom i dolinom.
Mi smo u Đirokastri, grubo rečeno, obišli tri celine – staru čaršiju, tvrđavu i rodnu kuću albanskog diktatora iz perioda komunističke diktature, Envera Hodže, koja je pretvorena u Etnografski muzej.
Stari grad predstavlja pravi lavirint kamenih ulica, malih trgova, kuća iz osmanskog perioda, suvenirnica, restorana, malih pansiona, poslastičarnica, kafana, barova i prodavnica ručnih radova.
Sve je nekako bilo uglancano, šareno i veselo.
Puno ljudi koji pričaju različitim jezicima, svi nasmejani i ispunjeni nekom pozitivnom energijom.
Domaćini lokala bili su susretljivi, srdačni i razgovorljivi.
U prilog razbijanju predrasuda, u jednom od brojnih kratkih razgovora koji su svi ličili jedan na drugi, konobar kafića u kojem smo seli na pauzu demonstrirao nam je svoje bogato znanje o našem fudbalu uz konstataciju da je „Srbija super“…
Iako je ambijent pretežno orijentalan, cela atmosfera je nekako evropska i podseća na bilo koju popularnu turističku destinaciju u Italiji, Španiji ili Grčkoj.
Šta sledeći put ne bismo propustili
Kada ste ograničeni vremenom i jakom vrućinom, koja je u međuvremenu postala glavni „neprijatelj“ letnjeg turizma, neminovno je da se na destinaciji nešto i propusti.
Tako da bih, kada bih ponovo dolazio u Đirokastru, zasigurno posetio Skënduli House (videli smo je samo spolja) — jednu od najbolje očuvanih osmanskih kuća u Albaniji, sa originalnim enterijerom, tajnim prolazima i prostorijama za goste, kao i kuću slavnog albanskog pisca Ismail Kadare, pretvorenu u muzej.
Lagano se penjući ka tvrđavi, na nekoliko mesta naišli smo na prodavce antikviteta, u čijoj ponudi su preovlađivali predmeti iz perioda Envera Hodže.
Na prvu loptu čovek bi pomislio da se radi o nekoj izopačenoj nostalgiji prema vremenu u kojem je Albanija bila najsiromašnija i najizolovanija zemlja Evrope, i možda je ta emocija zaista prisutna kod pojedinih slojeva starijeg stanovništva, ali je u osnovi ipak reč o čistom biznisu i rešavanju nagomilanih stvari iz podruma i tavana.
Jedan čovek u suvenirnici u Butrintu zapazio je kako sa čuđenjem gledam šolju sa likom njihovog diktatora, pa mi je, misleći da ne znam o kome se radi, potanko objasnio kako je u pitanju „najmračniji period“ njegove zemlje…
Impresivna tvrđava iznad kamenog grada
Gjirokastër Castle definitivno je najimpresivnija tamošnja turistička znamenitost. Smeštena je na brdu visoko iznad grada i vidljiva iz gotovo svih njegovih delova.
Sa nje se pruža impresivan pogled na ceo grad i dolinu – u velikoj konkurenciji albanskih „viewpointa“ zauzima veoma visoko mesto.
Neki delovi tvrđave potiču iz srednjeg veka, dok kasnija uređenja i proširenja datiraju iz vremena Osmanlija.
Ulaznica za tvrđavu naplaćuje se oko 4 evra, a zanimljivo je da je u unutrašnjem delu tvrđave zabranjeno fotografisanje, bez nekog racionalnog razloga.
Takve zabrane me izuzetno nerviraju, pa ih ponekad, kao u ovom slučaju, ne poštujem.
Znam da nije lepo, ali eto — mogu ja ponekad da budem i bezobrazan 😊
U tvrđavi se može videti mali vojni muzej sa starim topovima i drugim vrstama oružja, zatvorske prostorije iz komunističkog perioda, pa čak i jedan američki avion koji su Albanci prisilno prizemljili tokom Hladnog rata 1957. godine.
Najimpresivniji segment spoljnog dela tvrđave jeste sat-kula, koja se nalazi na „najmlađem“ delu kompleksa koji je podigao Ali-paša u periodu 1811–1812.
Tada je srednjovekovni zamak doživeo najveće proširenje, pa su osim sat-kule izgrađeni dodatni bedemi, vodovod i drugi sadržaji.
Kula je služila kao osmatračnica jer predstavlja najvišu tačku tvrđave.
Oko nje se nalazi veliki i prostrani plato na kojem se danas održavaju koncerti i drugi umetnički programi.
Etnografski muzej i priča o Enveru Hodži
Uskim i mestimično strmim kamenim ulicama lagano smo prešli oko 750 metara koliko ima od ulaza u tvrđavu do Etnografskog muzeja, poslednjeg odredišta koje smo posetili pre polaska ka rezervatu Blue Eye.
Često ga zovu i „rodna kuća Envera Hodže“, ali se zapravo radi samo o istoj lokaciji na kojoj je originalna kuća bila pre nego što je izgorela u požaru 1966. godine.
Nakon toga podignuta je nova kuća u tradicionalnom stilu đirokasterskih kamenih kuća, u kojoj se do 1991. godine nalazio Muzej narodnooslobodilačke borbe, da bi potom bila pretvorena u Etnografski muzej.
Izuzetno lepa i kreativna postavka na nekoliko spratova baš nam se dopala.
Prikazan je izgled tradicionalnih soba, „muških“ i „ženskih“ prostorija, pokućstva, starih nošnji, nameštaja, kuhinje i drugih detalja iz svakodnevnog života.
Postoji i poseban deo posvećen vremenu Envera Hodže i njegovom životnom putu.
Bez posebnog udubljivanja u temu, mogu primetiti da se radi o ličnosti koja ima nesumnjive zasluge u borbi protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata i uspostavljanju slobodne i nezavisne Albanije.
Albanija je bila prva ateistička država u Evropi, što kod mene izaziva iskreno divljenje.
Puno je uradio na opismenjavanju stanovništva, uveo besplatno zdravstvo i školstvo i podigao brojne industrijske pogone u izuzetno siromašnoj zemlji, ali je sve to palo u drugi plan zbog bezgranične diktature i izolacionističke politike.
Utisci za kraj
Đirokastra nas je potpuno oduševila svojim sadržajima, atmosferom i energijom. Retko koji grad uspe da spoji toliko istorije, autentičnosti, lepote i opuštenosti na jednom mestu, a mi smo se u njoj zaista osećali veoma prijatno i dobrodošlo.
