by ‘’Jaaao’’ je najčešća reč, u stvari više glasni uzdah, koji je prva reakcija maltene svake osobe na ovim prostorima, kada im se pomene Makarska.
Naravno, govorim o generacijama koje pamte doba Jugoslavije, gde je praktično bilo nemoguće barem jednom u životu ne otići na letovanje u neko od mesta prelepe Makarske rivijere.
Brela, Baška Voda, Tučepi, Podgora, Zaostrog, Igrane su toponimi koji bude nostalgiju i sećanja na ‘’Mediteran kakav je nekada bio’’ – prelepe šljunkovite plaže ‘’opkoljene’’ gustom hladovinom mirisnih borovih šuma, modrozeleno more, zvuci zrikavaca i večernjih orkestara sa hotelskih terasa, večno su urezani u neku finu i nežnu kolektivnu memoriju.
Nova vremena masovnog turizma, sveopšta apartmanizacija i urbanizacija , visoke cene hotelskog smeštaja, pojava drugih zanimljivih turističkih destinacija, učinili su to da Makarska rivijera prestane da bude toliko posećena od strane turista sa ovih prostora (iz ovoga izuzimam Bosance i Hercegovce koji su zbog geografske blizine i dalje jedni od glavnih gostiju).
Mi smo poslednji put u Makarskoj letovali 2013. godine, i iako se radilo o terminu na samom početku jula, već su plaže, ulice i lokali bili pretrpani, tako da smo otprilike tih godina doneli definitivnu odluku o ‘’selidbi’’ na otoke, koji su, srećom, ipak mnogo manje opterećeni gužvom i haosom karakterističnim za svako mesto duž cele jadranske obale.
Moje ovogodišnje, kratko ali slatko, putovanje u Makarsku, posledica je jednog veoma sretnog spleta okolnosti, najkraće rečeno u pitanju je bila jedna prijateljska razmena usluga.
Do Makarske se iz ovih naših krajeva dolazi najčešće pravcem preko Bosne koji je drastično jeftiniji od one druge varijante – autoputem preko cele Hrvatske.
Vremenski približno treba isto, no kažem put preko Bosne ne podrazumeva skupu cestarinu i kraći je za preko 300 km, pa je značajna ušteda i na gorivu.
Mi smo odabrali sledeću maršrutu: Novi Sad – Šabac – Loznica – Mali Zvornik – Zvornik – Vlasenica – Kladanj – Olovo – obilaznica oko Sarajeva – Konjic – Jablanica – Mostar – Čitluk – Ljubuški – Međugorje – granični prelaz Bijača – ulaz na autoput (pravac Split) – izlaz sa auto puta Zagvozd – Baška Voda – Makarska.
Za 530 km trebalo nam je nešto više od 8 sati, uz tri veoma kratke pauze.
Mislim da će radost i ushićenje koje doživim priliko svakog susreta sa tim beskrajnim morskim plavetnilom, ostati konstanta bez obzira na sopstvenu životnu dob.
Makarska nas je dočekala okupana suncem, umivena kišom koja je padala danima pred naš dolazak.
Prijatna spoljna temperatura (26-28C) i gotovo potpune prazne plaže i šetališta, bila su dobitna kombinacija za kratko, ali maksimalno hedonističko uživanje.
Pretpostavljam da je u pitanju čista psihologija, ali podatak da je temperatura mora od 19-20C, uopšte nije predstavljao nikakvu prepreku za dva – tri poduža kupačka poduhvata.
Makarska se smestila podno moćne planine Biokovo, čiji je najviša tačka vrh Sveti Jure, visok golemih 1762 metara.
Prema poslednjem popisu stanovništa, u gradu živi nešto manje od 14 000 ljudi, no tokom turističke sezone broj onih koji ovde boravi se uveća barem 5 – 6 puta.
Kao i u svakom primorskom mestu, praktično svaka kuća je istovremeno i apartman koji se izdaje turistima, a postoji i veći broj poznatih hotela (‘’Meteor’’, ‘’Dalmacija’’, ‘’Biokovo’’…).
U mestu se nalazi i kamp ‘’Riviera’’, gde smo letovali davne 1978. godine, što je ujedno bilo i poslednje predratno letovanje u Dalmaciji jer smo od naredne 1979. pa do 1990. ‘’preselili’’ u Istru.
Upravo u blizini pomenutog kampa, nalazi se i kuća naših ovogodišnjih ljubaznih domaćina, idealno locirana i u odnosu na plažu i u odnosu na centar mesta, jer je razdaljina od 2 km, koliko ima do samog centra, idealna za šetnju i uživanje.
Makarska se nekako i prirodno i urbanistički deli na dva dela – stari grad, riva, luka i noviji deo sa hotelima, apartmanima, kućama, plažama itd.
Prirodnu granicu između ova dva dela grada čini prelepo polustrvo Sveti Petar koje je dobilo ime po crkvici koja se nalazi na njegovoj najvišoj tački.
Prelep pogled na otvoreno more i okolne otoke, Biokovo, stari deo Makarske i njenu luku u idiličnom mediteranskom prirodnom okruženju, čini šetnju po ovom polutoku nešto kao obavezu svakome ko dođe u ove krajeve.
Na Svetom Petru se nalazi još jedan od simbola mesta – svetionik iz 1873. koji dominira svojim položajem i izgledom i uočljiva je tačka sa svih makarskih plaža.
Na polutoku je prostrana arheološka zona u blizini pomenute crkvice i u kojoj su se baš u vreme naše šetnje, vršila najnovija istraživanja I iskopavanja.
Na suprotnoj strani poluotoka u odnosu na svetionik, dakle na strani koja gleda na ulaz u zaliv u kojem se nalazi luka i centralni deo Makarske, nalazi se jedna poveća pećina koju su u II svetskom ratu ‘’izdubili’’ Nemci i Italijani, a u kojoj je u vreme Jugoslavije (pa i kasnije) bila čuvena diskoteka ‘’Grotta’’, a koja je danas, nažalost, jedno prilično derutno i zapušteno mesto koje vapi za hitnom revitalizacijom.
I koliko je na plažama i na šetalištu duž hotela bilo mirno i bez puno ljudi, na čuvenoj rivi ipak je bilo znatno življe – puni kafići, izletnički brodovi, ukrcaj na trajekt koji vozi na susedni Brač, ribari na svojim barkama, jedan veseli i živopisni prizor, karakterističan za svako ‘’naše malo misto’’.
Kada smo kod izletničkih brodića – prvi moj posleratni dolazak u Dalmaciju bio je pre tačno 20 godina i to upravo u Makarsku, i tada sam jednim od tih povećih izletničkih brodića otišao na izlet koji je obuhvatao posete Jelsi na Hvaru i Bolu na Braču, a veselu atmosferu na brodu u tzv ‘’all inclusive’’ varijanti (za plaćenu cenu aranžmana jedi i pij koliko hoćeš tj. možeš), pamtim do danas.
Obradovalo me je što se ponuda izleta odnosno destinacija na koje se turisti mogu otisnuti nekim od prelepih brodova, značajno uvećala u odnosu na te moje davne izletničke dane.
Šetnja nas je dalje vodila sa rive do centralnog gradskog trga – Kačićev trg na kojem dominira katedrala Svetog Marka i koji je mesto okupljanja i održavanja brojnih manifestacija.
Potom sam u spletu uskih ulica pokušao da pronađem muzej riba i rakova, kojeg sam posetio prilikom svog poslednjeg boravka u gradu, no nažalost tog dana još uvek nije počeo sa radom.
Mnogo značajniji i poznatiji (čak i u svetskim razmerama) je Malakološki muzej Franjevačkog samostana sa atratktivnom postavkom morskih puževa i školjkaša Jadrana i celog sveta, koji se nalazi na kraju stare gradske jezgre, prekoputa fudbalskog stadiona na čijem zidu jedan mural podseća da je jedan od najboljih igrača u istoriji splitskog Hajduka i Hrvatske, Alan Bokšić, poreklom iz Makarske.
Na povratku ka ‘’našoj plaži’’ svratili smo do velikog market centra na otvorenom koji se nalazi na samom početku poluostrva Sveti Petar i bukvalno deli centar grada i deo gde su plaže i hoteli.
Od letnje graderobe pa do svih silnih drangulija ‘’neophodnih’’ za kompletno uživanje u morskim radostima, svega ima i to po relativno pristojnim cenama.
Kada smo kod cena, ne znam da li se nešto promenilo sa dolaskom glavne sezone, no tada sam na nekoliko mesta registrovao cene hrane i pića u kafićima i restoranima koje su bile iznenađujuće niske u odnosu na neki prosek koji vlada na hrvatskom Jadranu.
Nekoliko puta tokom ta dva letnja dana sam pomislio – kada bi čovek mogao da se pouzda da će vreme u junu uvek biti tako lepo, toplo i stabilno, tačno bih se vratio na Makarsku rivijeru, ovakvu bez gužve i haosa sa normalnim cenama.
Dakle, idealniji početak leta nisam mogao da zamislim, kako je leto dalje išlo i u koje smo još avanture stigli, čitajte u idućim blogovima, a do tada uživajte još malo u ovim prelepim morskim prizorima.
Posle Novog Sada, najlepše mesto na svetu 🙂 Još 101 noć prespavamo i eto nas opet 🙂