by Prvi susret sa Tunelom spasa
Sarajevski ratni tunel, ili kako ga mnogi zovu „Tunel spasa“, posetio sam prvi put, sada već davne 2002. godine, šest godina nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini.
Od tada sam ovo mesto obišao nekoliko puta, uvek u društvu ljudi kojima je ta poseta bila prvi susret sa tom bolnom i teškom temom.
Ne mislim da je insistiranje na temama iz prošlosti nešto što je u principu dobro, niti imam, u ovim godinama, iluziju da ljudi na „greškama uče“ i da ih spoznaja o nekom događaju u prošlosti usmerava da budu bolji i pametniji u sadašnjosti ili budućnosti.
Sa druge strane, nepojmljivo mi je da se toliko godina posle, uz sve medije, portale i društvene mreže, tako malo zna o tome šta su sve naši zemljaci, prijatelji, rođaci, poznanici — sva ta „raja iz Sarajeva“, sa kojom smo decenijama delili iste vrednosti, ista dostignuća, iste strasti, iste živote — doživeli i preživeli.
Ko je uspeo da preživi…
Tunel „D-B“ — jedina veza sa svetom
Tunel „D-B“, kako mu je zvaničan naziv, bio je dugo vremena jedina veza opkoljenog grada sa slobodnom teritorijom.
Prokopan je ispod aerodromske piste i spajao je sarajevska naselja Dobrnju (unutar opkoljene teritorije) i Butmir (izvan opkoljene teritorije), a naziv je dobio po početnim slovima ovih mesta.
Izgradnja tunela započela je u potpunoj tajnosti 01. marta, a završena 30. juna 1993.
Istovremeno je kopano sa obe strane, a tuneli su se spojili negde na polovini 800 metara dugačke trase.
Od tih 800 metara, 340 je pravi tunel ispod aerodromske piste, dok je 160 metara pokrivenih rovova sa strane Dobrnje i 340 metara pokrivenih rovova sa strane Butmira.
S obzirom na uslove i okolnosti, radi se o nesvakidašnjem, herojskom poduhvatu kojeg su izveli pripadnici Prvog korpusa Armije Bosne i Hercegovine prema planovima građevinskog inženjera Nedžada Brankovića.
Ulazi i početni uslovi
Ulaz sa dobrinjske strane nalazio se u garaži stambene zgrade, dok je ulaz sa butmirske strane bio u neupadljivoj kući u blizini aerodroma, koja je pripadala porodici Kolar. Oba ulaza bila su pod strogim obezbeđenjem i okružena rovovima u kojima su se nalazili pripadnici bosanskih snaga.
U početku je tunel bio jednostavan, blatnjav prolaz kroz koji su se zalihe morale prenositi ručno ili na leđima vojnika.
Razvoj i unapređenje tunela
Međutim, manje od godinu dana nakon izgradnje postavljena je uska železnička pruga, a uvedena su i mala kolica za transport robe kroz tunel.
U završnoj fazi, tunel je bio dodatno opremljen električnim kablom snage 12 MW, pumpama za izbacivanje podzemnih voda, naftovodom i stalnim osvetljenjem.
Osim problema sa podzemnim vodama, postojao je i problem kvaliteta vazduha — tunel nije imao ventilaciju, zbog čega su svi koji su prolazili kroz njega morali da nose maske.
Kapacitet i značaj tunela
Procenjuje se da je tokom dve i po godine, koliko je tunel bio „aktivan“, kroz njega prošlo oko 25 000 tona razne robe, a da je ukupan broj prolazaka različitih kategorija ljudi (vojnici, civili, ranjenici, diplomate, humanitarni predstavnici, političari itd.) oko 2,5 miliona.
Kroz tunel su provučeni telefonski i strujni kablovi, kao i cevovod za gorivo.
Osim oružja, municije i goriva, tunelom su transportovani lekovi, hrana, voda, novine i razne druge stvari.
Svakog dana je kroz tunel prolazilo između tri i četiri hiljade ljudi koji su se kretali u grupama čija je veličina varirala od 20 pa do čak 1000 osoba.
Prosečno je ovim grupama bilo potrebno oko dva sata za celo „putovanje“.
Šverc kao deo ratne stvarnosti
Kao i u svakom ratu, jedan od njegovih najvernijih „saveznika“ je šverc, pa su tako tunelom putovale i znatne količine alkohola, cigareta i goriva, što je od Butmira i Hrasnice napravilo prave male trgovačke centre za ilegalnu prodaju ovih artikala.
Muzejska postavka danas
Kako je sve to otprilike izgledalo može se pogledati na licu mesta — u okviru imanja porodice Kolar (kuća, dvorište, podrum…) u naselju Butmir otvorena je muzejska postavka koja obuhvata deo nekadašnjeg ulaza/izlaza u tunel, sam tunel u dužini od oko trideset metara, multimedijalne prezentacije, brojne originalne predmete iz tog perioda itd.
Lokalitet se nalazi neposredno uz aerodromsku pistu i od centra Sarajeva udaljen je desetak kilometara.
Prednja strana kuće ima autentičan „ratni izgled“ — cela fasada je u rupama od gelera, tako da je i na prvi pogled jasno svakome kakvu težinu nosi ono sa čime će se susresti nakon ulaska u kompleks.
Primetan je napredak u uređenju i organizaciji kompleksa u odnosu na neke ranije posete.
Tunel spasa od 2012. pripada javnoj instituciji Memorijalni centar Sarajevo koja se bavi očuvanjem sećanja na žrtve ratova i negovanjem kulture pamćenja.
Cena ulaznice je 20 KM (ne primaju kreditne kartice), zimsko radno vreme je od 9h do 16h, a od 1.4. do 31.10. ulaz je moguć od 8.30h do 17h.
Obilazak tunela danas
Najveća promena koja se desila od mog poslednjeg dolaska odnosi se na sam tunel — sada se u njega može ući na originalnom mestu u podrumu kuće i njime „prošetati“ do 25–30 metara udaljenog improvizovanog izlaza u dvorištu.
Prvi deo postavke prikazuje kako je došlo do ove najduže opsade jednog grada u Evropi nakon Drugog svetskog rata i kako je izgledao svakodnevni život Sarajlija u paklu smrti, granata, bombi, snajpera, nestašica hrane, vode, struje, plina…
Uz video snimke i fotografije izloženi su brojni predmeti za svakodnevnu upotrebu koje su dosetljive Sarajlije pravile u nameri da nadomeste sve ono što im je nedostajalo i bilo uskraćeno.
Mogu se videti paketi humanitarne pomoći koje su međunarodne organizacije slale građanima Sarajeva, dok su u podrumskoj prostoriji izložene uniforme, oružje, kao i odeća i obuća koju su branioci grada nosili u nedostatku originalne vojničke ili policijske.
Drugi deo postavke prikazuje početne planove i naređenja koja su bila ključna za nastanak ideje i organizaciju izgradnje tunela.
Posetioci mogu videti retke autentične snimke iz perioda gradnje, kao i fotografije ljudi koji su radili na ovom projektu.
Takođe su izloženi i originalni alati koji su korišćeni tokom izgradnje.
Lični utisak i poruka
Normalnom ljudskom biću teško je shvatljiva ova tragična priča, a još teže je objasniti vrstu i intenzitet osećaja koji se javljaju kada se spoznaju svi njeni detalji.
Sarajevo nisu samo ćevapi na čaršiji, burek, pite, dobar provod, šega i šala.
Sarajevo ima svoju tragičnu prošlost koju svako onaj koji iskreno voli taj grad mora da spozna, prihvati i pokuša da shvati — jer tek tada slika postaje potpuna, a razumevanje dublje i iskrenije.
To je najmanje što možemo da uradimo i za kulturu sećanja i za sve te drage ljude — i žive i mrtve, i one koji pamte i one koji tek treba da nauče.
