by Našu veliku kampersku turneju po Balkanu kojom smo tokom leta 2026. obišli Albaniju, Grčku i Makedoniju, započeli smo u kampu Pa Emer, lociranom južno od Drača, na obali Jadranskog mora.
O tome kako smo se proveli i svim detaljima ove interesantne destinacije napisao sam poseban blog koji možete pročitati OVDE.
Razdaljina od 880 km, koliko ima od Novog Sada do kampa, nije mala pa sam odlučio da putovanje podelimo na dva dana, koje smo obogatili sa mnoštvom zanimljivih usputnih sadržaja.
Nakon što smo prenoćili u Kuršumliji i jutro narednog dana započeli obilaskom čudesne Đavolje varoši, na red je došlo Kosovo i Metohija (u daljem tekst Kosovo).
Pitanja ko šta priznaje ili ne priznaje, kao i sve druge “vruće” teme sa tog ovdašnjeg omiljenog poligona za dnevnopolitičke manipulacije i obračune, neće imati mesta u ovom turističkom blogu.
Od kada je Albanija postala atraktivna letnja destinacija, sve je veći broj građana Srbije koji se odlučuje da svoj godišnji odmor provedu u nekom od brojnih turističkih centara duž 350 km dugačke jadransko/jonske obale.
Logična i najbliža maršruta podrazumeva tranzit kroz Kosovo, a lična iskustva su najbolji recept za prevazilaženje bolesti predrasuda i medijski serviranih masovnih izmišljotina.
Prvi put sam posetio Kosovo 2015. u okviru turističko–novinarske ture i sa tog putovanja nosim samo pozitivne utiske sa svim doživljenim i viđenim.
Ovo putovanje ka Albaniji bila je odlična prilika da ponovim nekoliko odredišta, kao i da moj Dario poseti i oseti to Kosovo o kome, hteo-ne hteo, sluša svaki dan nešto i to uglavnom u negativnom kontekstu.
Odmah na početku da kažem da nismo doživeli nikakvu neprijatnost, niti jedan poprečni pogled, komunikacija sa ljudima bila je uobičajena i normalna.
🛣️ Ulazak i vožnja na Kosovu
Na Kosovo smo ušli preko graničnog prelaza Merdare, koji se nalazi 30 km južno od Kuršumlije i 40 km severoistočno od centra Prištine.
Granični prelaz (neko ga zove administrativni) izgleda kao i bilo koji međudržavni prelaz u Evropi, a te subote bila je poprilična gužva i ukupno čekanje oko sat vremena.
Kosovskoj policiji/carini bio je “primamljiv” naš pretrpan auto sa sve koferom na krovu, tako da su nas poprilično iskontrolisali, ali bez neke posebne tenzije koja karakteriše, npr. njihove mađarske kolege.
Za prelazak na Kosovo punoletnim građanima Srbije potrebna je lična karta (ne pasoš), a za maloletnike izvod iz matične knjige rođenih sa fotografijom (prvi put sam se susreo sa ovom vrstom dokumenta koja se može izvaditi samo uz prisustvo oba roditelja u pripadajućem matičarskom zavodu).
Obaveza prelepljivanja registarskih tablica više ne postoji.
Ukupna dužina rute kroz Kosovo, od Merdara do Morina (granica između Kosova i Albanije) je 140 km (ako se nigde usput ne skreće i ne svraća), a od toga se vozi oko 95 km po savremenom autoputu R7 – “Ibrahim Rugova”.
Od Merdara do Prištine se vozi dosta sporo jer se gotovo celom dužinom puta prolazi kroz naseljeno mesto (Podujevo) uz klasičan balkanski kolorit sastavljen od mnoštva usputnih pumpi, autoperionica, prodavnica auto guma itd.
Valuta na Kosovu je euro, a cena dizela je značajno niža od cena i u Srbiji i u Albaniji, pa je preporuka za one koji putuju u Albaniji da napune rezervoar na nekoj od pumpi neposredno pre granice.
🏰 Gazimestan – simbol srpske istorije
Prva destinacija koju smo posetili je spomenik na Gazimestanu, jedan od najpoznatijih srpskih memorijalnih spomenika i simbol srpske istorije i kulture. Nalazi se oko 7 km severozapadno od centra Prištine, na visoravni iznad reke Sitnice.
Gazimestan administrativno pripada opštini Obilić, a čitav prostor na kome postoji nekoliko lokaliteta vezanih za Kosovski boj najčešće nazivamo Kosovo polje.
Bitka na Kosovo polju odigrala se 28.06.1389. i u njoj su se sukobile srpska vojska, koju je predvodio car Lazar, i osmanska vojska na čijem čelu je bio sultan Murat.
Iako bitka nije bila odlučujuća pobeda Osmanlija, otvorila je put za postepeno osvajanje srpskih zemalja i jačanje osmanske vlasti na Balkanu u narednom veku.
Kosovski boj postao je temelj srpske nacionalne mitologije, a njegova politička zloupotreba imala je pogubne posledice po živote srpskog, albanskog i drugih naroda na prostoru bivše Jugoslavije u proteklim decenijama.
Dovoljno je doći do ulaza u kompleks gazimestanskog spomenika pa će već prvi apsurd sa kojim se čovek sretne – širi prostor je ograđen metalnom žicom, a na ulazu je policijski punkt na kome se predaje pasoš (!), na najplastičniji način ilustrovati posledice pomenute u prethodnoj rečenici.
Pored svih značajnih spomenika kulture (uglavnom manastiri i crkve SPC), na celom Kosovu stoji međunarodno vojno-policijsko obezbeđenje, od marta 2004. i talasa etničkog nasilja u kome su stradali brojni verski objekti.
U međuvremenu su međunarodne snage delimično zamenjene pripadnicima kosovske policije, što je slučaj baš na Gazimestanu (uzgred, policajac nam se obratio na tečnom srpskom).
Spomenik, kojeg je projektovao arhitekta Aleksandar Deroko, ima oblik srednjevekovne kule, visok je 25 metara i izgrađen je od kamena.
Spomenik je napravljen 1953. godine i simboliše žrtvu, veru i borbu za slobodu. Kula je iznutra šuplja i sadrži spiralni uspon ka vrhu od 115 stepenica.
Na zidovima su postavljene metalne ploče sa stihovima iz kosovskog ciklusa.
Sa vidikovca se pruža pogled na čitavo Kosovo polje, pa se uz asistenciju prikaza rasporeda vojski na metalnoj ploči može zamisliti kako je otprilike sve to izgledalo.
Prilikom pomenutog obilaska Kosova u decembru 2015. godine, Gazimestan je bio okovan gustom maglom, tako da mi je tek ovaj letnji dolazak zaokružio kompletnu sliku o izgledu i sadržaju celog prostora.
🕌 Muratovo turbe
Četiri i po kilometra severno od spomenika nalazi se Muratovo turbe – mauzolej posvećen sultanu Muratu.
Prema predanju, Murat je ubijen tokom Kosovskog boja, a njegovi unutrašnji organi pokopani su na mestu pogibije dok je telo preneto u grad Bursa u Turskoj.
Današnji zgled turbeta nije originalan nego je proizvod nekoliko kasnijih rekonstrukcija. Radi se o maloj građevini sa karakterističnim krovom iz osmanskog perioda.
Unutra je sarkofag sa (navodnim) ostacima sultana.
Zgrada se nalazi u okviru lepo uređenog popločanog dvorišta sa dosta cveća i zelenila, a u centralnom objektu koji je tog dana bio zaključan nalazi se mala memorijalna zbirka i izložbeni prostor u kome su prikazane replike osmanskog oružja i odeće, slike i umetničke interpretacije Muratove pogibije.
Fotografije u prilogu su iz decembra 2015.
Ovaj kompleks predstavlja sveto mesto za muslimane i izuzetno je posećeno od strane turista iz Turske. Upravo u momentu kada smo se parkirali ispred kompleksa naišla su dva autobusa puna turskih turista.
Zanimljivo je da turbe ima stalne čuvare tzv. Turbedare, i ta tradicija datira još iz osmanskog perioda. Često su u pitanju porodice koje generacijama održavaju mauzolej, a neke od njih su poreklom iz Turske.
🏛️ Manastir Gračanica
Naše naredno odredište – manastir Gračanica u istoimenom predgrađu Prištine – udaljeno je dvadeset kilometara od Muratovog mauzoleja. Put između ova dva odredišta ide zapadnim obodom grada koji se sastoji od nepreglednog niza novoizgrađenih ogromnih stambenih kompleksa.
Manastir Gračanica je jedan od najznačajnijih srpskih pravoslavnih manastira na Kosovu i deo je svetske kulturne baštine UNESCO-a.
Građen je u periodu između 1315. i 1321. godine po nalogu kralja Milutina iz Nemanjićke dinastije. Posvećen je Uspeću Presvete Bogorodice, a izgrađen je na mestu starijeg manastira iz 12. veka. Freske su među najlepšim primerima srednjovekovne vizantijske umetnosti u Srbiji i na Balkanu.
Taj dan bio je jedan od najtoplijih tokom celog leta, gorelo je i nebo i zemlja. U takvim okolnostima teško mi je bilo zamisliti dodatno oblačenje što nas je limitiralo za posetu unutrašnjem delu crkve. Fotografije su iz 2015., mada su i one snimljene “tajno” jer je (iz meni neshvatljivih razloga) fotografisanje zabranjeno (isto kao i u Pećkoj patrijaršiji).
Dvorišni deo manastirskog kompleksa lepo je uređen sa dosta zelenila i hladovine, što smo u kombinaciji sa iznenađujućim modernim trendovima u vidu aparata za kafu iskoristili za jednu baš lepu osvežavajuću pauzu pre nastavka putovanja ka Prizrenu.
Na samo kilometar udaljenosti od manastira nalazi se Ulpiana najznačajnije arheološko nalazište na Kosovu (fotografije su iz 2015, letos smo samo prošli pored, bez zadržavanja).
Radi se o ostacima antičkog rimskog i ranovizantijskog grada.
Za sada je od 70 hektara kolika mu je ukupna površina, istražen samo manji deo.
Pronađeni su ostaci bazilika, mozaici novac, a natpis cara Justinijana potvrđuje značaj ovog nalazišta.
🌆 Prizren – muzej na otvorenom
Prizren, definitivno najlepši i najinteresantniji grad na Kosovu, od Prištine je udaljen samo 85 km, a zahvaljujući novom autoputu stiže se veoma brzo.
Grad se nalazi na jugu Kosova, podno Šar planine, na samo 18 km od graničnog prelaza Morine u Albaniji.
U brojnim tekstovima nazivaju ga “muzej na otvorenom” zbog izuzetno bogatog kulturno–istorijskog nasleđa.
Leži na reci Bistrici, čije pominjanje mene uvek asocira na našeg pokojnog, velikog jugoslovenskog glumca Behmija Fehmiua, čiji je pepeo prosut upravo u ovu rečicu koja protiče centrom njegovog rodnog grada.
Izuzetno nadahnut i nežan opis Prizrena iz njegovog detinjstva može se pročitati u autobiografskoj knjizi “Blistavo i strašno”.
Sećanje na neko drugo, mnogo lepše, bolje i “ljudskije” vreme, za koje možemo samo da se nadamo da će se nekada u budućnosti vratiti. Bekim je tu nadu izgubio pa mu je bivstvovanje u svetu sa toliko mržnje i podeljenosti postalo neizdrživo…
Područje Prizrena bilo je naseljeno još u antičko doba, u vreme Ilira i Rimljana. Današnji izgled i većina sadržaja u starogradskom jezgru formirani su tokom Osmanskog perioda, između 15. i 19. veka.
U srpskoj istoriografiji naglasak je na činjenici da je Prizren bio jedan od sedišta srpske srednjevekovne države u vreme cara Stefana Dušana, dok je u albanskoj perspektivi Prizren prikazan kao kulturni i istorijski centar Albanaca na Kosovu i kao mesto osnivanja Prizrenske lige, ključnog događaja za formiranje albanskog nacionalnog pokreta.
🌡️ Letnji Prizren
Rekoh da je vrućina bila nesnosna i to je značajno uticalo na dužinu naše šetnje po gradu. Na preko 40°C zaista je turizam skoro pa nemoguć, te je tako žega poslednjih godina postala njegov veći neprijatelj od stare “dobre” kiše.
Za razliku od prohladnog, maglovitog i prilično pustog grada kakvog ga pamtim iz moje prve posete, ovo letnje izdanje bilo je nešto sasvim drugačije.
Mnoštvo ljudi na ulicama, turisti sa raznih strana, vesele i bučne svadbarske kolone automobila, prepune kafane i restorani, muzika sa svih strana…
Grad umiven, čist, prepun zelenila i cveća. Oseća se neka pozitivna energija u vazduhu. Možda sam subjektivan, možda me “poneo” splet okolnosti, ali zaista sam se jako dobro osećao vrelog subotnjeg popodneva u Prizrenu.
🕌 Stari grad i kulturna jezgra
Auto smo ostavili na jednom od brojnih privatnih parkinga, u neposrednoj blizini džamije Emin Paše, nekih 300 metara od centra starog grada.
Odmah prekoputa je Gazi Mehmed-pašin hamam (javno kupatilo) iz 1570. godine, koje je pretvoreno u kulturni centar sa raznim programima i izložbama.
Poseta izložbi u dubokoj hladovini nekadašnjeg hamama baš je prijala.
Još 200 metara dalje niz ulicu stiže se do starog kamenog mosta na Bistrici, a prelaskom na drugu, levu stranu reke stiže se do stare čaršije.
Stari most, koji datira iz 15. veka, jedan je od najpoznatijih simbola grada i mesto gde se obavezno fotografišu svi turisti koji posete Prizren.
Stara čaršija, koja izuzetno podseća na one u Sarajevu i Skoplju, građena je tokom osmanskog perioda i u to vreme (kao i danas) predstavljala je socijalni i ekonomski centar grada.
Zanatske radnje, restorani, kafane, burekdžinice, poslastičarnice, prodavnice, verski objekti u današnje vreme su obogaćeni nizom malih hotela, pansiona i apartmana.
O slojevitosti kulturne baštine i multietničkom karakteru grada kroz vekove na najlepši način svedoči podatak da ćete u gotovo pravolinijskoj šetnji dugačkoj samo 300 metara sresti tri najmonumentalnija verska objekta – koja predstavljaju sve tri religije.
🕌 Sinan pašina džamija, Šadrvan i crkve
Odmah nakon prelaska preko Bistrice dolazimo do najveće džamije u gradu – Sinan pašina džamija, izgrađene u 17. veku. Džamija je jedno od najvažnijih islamskih verskih i arhitektonskih obeležja grada – često se naziva i “draguljem” Prizrena.
Odmah nakon džamije nailazimo na najveći, najlepši i najpoznatiji trg u staroj čaršiji – Šadrvan. Za vodu na česmi u središtu trga čekalo se u redu, osim što smo je pili, vodom smo se i umivali i hladili usijane glave…
Iza trga, u nastavku šetnje, stiže se do Saborne pravoslavne crkve Svetog Đorđa. Ovaj katedralni hram građen je u drugoj polovini 19. veka, a teško je oštećen u vandalskom napadu 2004. Kasnije je obnovljen i ponovo osveštan.
Pored ove veće, u dvorištu se nalazi i stara crkva Svetog Đorđa Runovića iz 15. veka, koja je bila ranije vrlo važna i u njoj su se čuvale mnoge vredne ikone i crkvene knjige.
Na najudaljenijoj tački do koje smo stigli u odnosu na početak naše šetnje nalazi se Katedrala Gospe od Neprestane Pomoći – sedište Rimokatoličke biskupije Prizren–Priština. Izgrađena je 1870. godine po nalogu Daria Bucciarellija, nadbiskupa Skopja.
🍽️ Restoran Te Syla
Dosta je bilo šetnje – vreme je za ručak! Na preporuku moje prijateljice Medise opredelili smo se za odličan roštilj u restoranu “Te Syla”, koji se nalazi u blizini Šadrvana uz samu obalu Bistrice.
Vrhunska hrana i lokacija bili su savršen spoj za prekopotrebni predah pred nova iskušenja koja su nas čekala u nastavku dana – put od 200 km i raspakivanje u kampu.
🏯 Deo Prizrena koji nismo videli, a hteli smo
Ono što je bilo u planu obilaska, a što nismo stigli da realizujemo, su posete tvrđavi Kalaja, koja se uzdiže iznad starog grada, kompleksu Prizrenske lige i crkvi Bogorodice Ljeviške pod zaštitom UNESCO sa freskama iz 14. veka.
Prizrensku ligu i crkvu sam obišao prilikom prethodne posete Prizrenu pa prilažem nekoliko fotografija sa tog putovanja.
✨ Zaključak
Prizren je najlepši grad na Kosovu, prepun duše, boja i istorije. Atmosfera u staroj čaršiji, šetnja pored Bistrice, miris hrane iz restorana i žamor ljudi na ulicama čine ga mestom koje se ne zaboravlja. Svakome ko voli istoriju, arhitekturu i autentične balkanske gradove – ovo je destinacija koju obavezno treba posetiti.
Voleo bih se vratiti i još bolje istražiti sve kutke ovog grada, uživati u njegovoj atmosferi i ponovo prošetati ulicama prepunim života.
