by Kada sam prošle godine sumirao utiske iz naše izletničke sezone koju smo proveli na raznim ‘’vodenim’’ destinacijama u Vojvodini, ploveći našim malim čamcem, opisane OVDE, pomislio sam da će se teško ponoviti ta količina lepih i sadržajnih avantura.
Zaista je teško bilo očekivati da će se s(p)retan spoj svih, neophodnih kockica (lepo vreme, slobodni termini, neistražene destinacije…) tog ‘’lutajućeg mozaika’’ ponoviti u tom obimu.
I, sada dok oktobarska kiša ‘’dobuje u ritmu tam-tama’’ osvrt na prethodne mesece ‘’prohujale sa vihorom’’ mi govori da ipak možemo biti sasvim zadovoljni doživljenim ovog proleća i leta.
Naš gumeni čamac sa električnim motorom ipak ima ograničen pristup plovnim putevima, pa je sve teže pronaći neku ‘’vodu’’ gde ranije nismo bili, no uprkos tome ukupno vreme provedeno u prirodi na rekama, jezerima i barama Vojvodine, sa plovidbom ili bez, sasvim je zadovoljavajuće.
Iz godine u godinu leta su ovde sve vrelija i duža, pa će u budućnosti i potreba za nekom osvežavajućom prirodnom destinacijom u neposrednom okruženju, biti sve veća.
U tom smislu, možda nekome naš ovogodišnji itinerer bude neka vrsta inspiracije i motivacije…
Da ne bih poštovanog čitaoca previše smorio, podelio sam priču na dva dela, prolećni i letnji, mada je u današnje vreme pojam godišnjih doba postao relativan.
Blog posvećen prolećnim avanturana možete pročitati ovde.
Jezera Tikvara i Sot
Prvi julski vikend proveli smo na jezeru Tikvara kod Bačke Palanke, nama od ranije dobro poznatom odredištu, no sada smo se po prvi put upustili i u plovidbu našim čamcem po ovom izuzetno lepom parku prirode.
Dolazili smo čak dva dana zaredom – jeste da smo bili oduševljeni plažom i kvalitetom brčkanja i jeste se Dario osokolio odličnim ribolovom na kraju prvog dana, no glavni razlog za ovu neplaniranu reprizu bila je činjenica da smo u prvom dolasku uspeli da zaboravimo ključni deo za realizaciju plovidbe – motor nam je ostao u garaži 😊!
Park prirode Tikvara prostire se na oko 550 hektara i predstavlja zaokruženi ritski kompleks koji se nalazi između Dunava i odbrambenog nasipa kod Bačke Palanke.
Sačinjavaju ga šume, bare, dunavski rukavci, a najpoznatiji i najposećeniji segment je jezero Tikvara i njegovo okruženje koje poseduje razne turističke i sportsko-rekreativne sadržaje.
Jezero je dugačko jedan kilometar i jedino je prirodno jezero na celom toku Dunava, nastalo pomeranjem njegovog korita.
Pored kupanja i ribolova, jezero se koristi za treninge i takmičenja veslača, a domaćini tvrde da je pored Ade Ciganlije, Tikvara jedina alternativa za održavanje svih sportova na vodi.
Pored puta koji se proteže od poslednjih kuća u Bačkoj Palanci pa do obale Dunava i jezera Tikvara napravljeni su brojni sportski i rekreativni tereni (fudbal, košarka, tenis), sportska dvorana, tereni za trčanje i vežbanje, a na samom početku jezera stacionaran je Kajak & kanu klub odakle su potekli mnogi uspešni takmičari od kojih je najpoznatiji kajakaš Milan Janjić, osvajač srebrne olimpijske medalje.
Na obali jezera su dva restorana – čarde (‘’Dunav’’ i ‘’Tikvara’’) i kafić u kome sam popio kafu i kupio sladoled po izuzetno povoljnim cenama.
Na kraju puta, uz obalu Dunava je prostran parking sa kog se lako i brzo dolazi na dve plaže – dunavske i jezerske.
Na dunavskoj se nalazi još jedan plažni bar – ‘’Olimp’’.
Na Dunavu se nismo kupali, samo je Dario probao pecanje, a ceo prostor koji opisujem nalazi se direktno prekoputa Iloka čija se obala i tvrđava vide ‘’kao na dlanu’’.
Kada nije prevelika buka mogu se čak čuti i razgovori sa nama najbliže tačke Evropske unije!
Do plaže na jezeru vodi uzani mostić preko kanala kojim su povezani Tikvara i Dunav.
Ovaj kanal je omiljeno mesto jatu belih labudova koji ovde obožavaju da cirkulišu, a isto važi i za ribe pa je to ujedno i lokacija koju forsiraju pecaroši.
Vrućine su tih dana uveliko uzele maha pa smo za plovidbu izabrali kasno popodne i maksimalno uživali u prelepom prirodnom okruženju i vizuelnom spektaklu koje samo sunce svojim zalaskom ume da priredi.
Na jezeru su brojne splav – kućice, svojevrstan hedonistički kutak, a jedino što može da naruši uživanje su komarci kojih je, kako se dan bližio svome kraju, bilo sve više, tako da je bilo ili beži u vodu ili u auto pa kući!
Uzak kopneni pojas između Dunava i jezera zna da bude skroz poplavljen u slučajevima visokog rečnog vodostaja što se upravo i desilo ovog proleća, pa smo i mi našu posetu u nekoliko navrata odgađali.
Upravo na ovom delu se i nalazi prostrana peščana plaža, najposećenije kupalište u ovom delu Bačke.
Glavna zamerka celoj priči je poprilična neuređenost i nemogućnost realizacije jednog sadržajnog izleta posebno u uslovima letnjih žega.
Da, jeste bilo prošle godine jezivo nevreme koje je za sobom ostavilo pustoš u ovim krajevima, stradalo je drveće kao i drveni suncobrani na plaži, ali bili smo mi svedoci u ranijim posetama besomučne i bezrazložne seče šume koja je u kombinaciji sa olujama dovela do toga da na licu mesta nema milimetar prirodnog hlada.
Ako ćete na plažu duže vremena, morate poneti sopstveni suncobran, a ako poželite da sednete, kartate, čitate, roštiljate – nemoguća misija.
‘’Nigde lada nema’’, a i ono malo klupa i stolova je uništeno.
Ima opština pametnija posla…
Obzirom da smo se mi baš nameračili na ćevape, pljeskavice i kobasice, a i da nismo lenji, naš smo ručak realizovali na 18 km udaljenom Sotskom jezeru, našoj staroj izletničkoj destinaciji.
O jezeru Sot sam opširnije pisao OVDE.
Tamo smo česti gosti i znamo da postoji odlična logistika – mesto u hladovini pored samog jezera sa stolom i klupama, a ujedno nas je interesovalo da li se šta promenilo oko mogućnosti kupanja u ovom, jednom od najlepših, fruškogorskih jezera.
Naime, uprkos predivno uređenoj plaži, tokom leta je kupanje ovde praktično nemoguće – jezero ‘’procveta’’ i njegova površina u blizini obale bude prekrivena gustim slojem algi i trave.
Jedino u delu kod brane voda bude čista, pa se ljudi uglavnom tamo kupaju.
Mi smo, eto, uspeli da realizujemo dosta čudan izletnički sadržaj – na jednom jezeru smo se kupali, na drugom ručali, a između njih smo prešli četiri puta graničnu kontrolu i provozali se kroz Evropsku uniju (hrvatskoj policajki je naš gumeni čamac bio jaaako sumnjiv, morao sam ga vaditi skroz iz auta)….
Uglavnom, kada smo već tamo, svratili smo do Iločke tvrđave sa namerom da posetimo njene sveže obnovljene zidine, no ni tu nije bilo sreće – tog nedeljnog popodneva turistički ured nije radio, tako da smo se na ove impresivne ostatke srednjevekovnog bedema popeli tek dva meseca kasnije prilokom posete manifestaciji ‘’Iločka berba grožđa’’.
Karlovačka ada
Dunavsko ostrvo naspram Sremskih Karlovaca rekorder je po broj naziva – Majmunsko ostrvo, Karlovačka ada, Rajsko ostrvo, Koh Chang itd.
Ova neverovatno lepa destinacija naša je hedonistička baza poslednjih desetak godina, a u međuvremenu je od skrivene oaze za koju je znao veoma uzak krug ljudi prerasla u opštepoznato i posećeno izletničko odredište.
Status joj se naglo promenio tokom ‘’korona’’ leta 2020. kada su mnogi, u nemogućnosti putovanja preko granica, iznenada ‘’otkrili’’ lepote i zanimljivosti u svom neposrednom okruženju.
Ostrvo je nastalo višegodišnjim akumuliranjem materijala koje Dunav nanosi, a karakteriše ga dugačka peščana plaža koja zbog svoje boje u kombinacji sa vrbacima i trskom neminovno asocira na neke daleke i egzotične krajeve.
Odatle i potiče jedan od najčešćih naziva – Koh Chang po ugledu na svetski poznato tajlandsko ostrvo.
Konfiguraciju ostrva i pristupačnost diktira vodostaj Dunava, pa je tako ove godine uprkos vrućinama koje su počele još krajem maja, kupanje na ostrvu krenulo kada je juli već debelo odmakao.
Naš električni, slabašni, motor ne dozvoljava transport preko snažnog Dunava do ostrva pa se kao i većina posetilaca oslanjamo na ‘’lokalne prevoznike’’.
Čuveni sremskokarlovački čamdžija Pera Ajkula bio je pionir u organizovanju poseta ostrvu i prvi koji je na njemu podigao improvizovani ugostiteljski objekat – simpatični beach bar koji je tokom godina postao obavezno mesto za opuštanje i uživanje svima koji dođu u ovaj mali dunavski raj.
Ove godine, nažalost, Pera nas je napustio, a njega je dostojno zamenio sin Strahinja zvani ‘’Ajkulica’’ koji goste ostrva do njega prevozi za samo nekoliko minuta.
Naravno, tokom godina se i broj ‘’prevoznika’’ uvećao, a i sa suprotne (severne) strane ostrva otvoren je još jedan simpatični plažni bar.
Polasci čamaca su sa pristaništa kod čarde ‘’Pod ‘ladom platana’’, idealnog mesta za ručak posebno za ljubitelje ribljih specijaliteta.
Na oglasnoj tabli su okačeni brojevi telefona od prevznika, no i bez toga svako malo neko od njih naiđe.
Kao orjentir za one koji dolaze po prvi put, odmah uz čardu je i restoran ‘’Pasent’’ i hotel ‘’Dunav’’ koji je od ove godine pod temeljnom rekonstrukcijom.
Srećom, uprkos narasloj prepoznatljivosti i popularnosti, na ostrvu se ne događaju nepodnošljive gužve karakteristične za novosadski ‘’Štrand’’ i druge posećene plaže u Vojvodini.
Ono što zna da iritira su skorojevići sa skupim jahtama koji u okviru potrebe za iskazivanjem sopstvene bahatosti ‘’odvrnu’’ nešto iz repertoara novokomponovanog narodnjačkog smeća koju pretenciozno zovu muzika.
Iz godine u godinu na ostrvu je sve više ‘’divljih’’ kampera, pa je tako i Dariova prva kamperska noć provedena baš tamo.
Sada već daleke 2018. smo ‘’unajmili’’ šator od naših drugara iz Beach bara i uz logorsku vatru, roštilj, pecanje i kupanje imali kompletan doživljaj.
U Beach baru moguće je koristiti uslužni roštilj, na vama je samo da ponesete meso, ispečete ga u prijatnoj hladovini uz konzumaciju pića po izuzetno pristupačnim cenama i maksimalno uživate u opuštenoj atmosferi.
Na plaži je razvučena mreža za odbojku na pesku, može se igrati bagmington, a ostrvo je raj za vlasnike kućnih ljubimaca koji ovde uživaju u brčkanju i trčanju dugačkom i prostranom plažom.
Koristim stalno izraz ‘’brčkanje’’ jer je u osnovi to pravi naziv za ono što se na ovakvim, divljim, plažama jedino preporučuje – bezbedni plićak kao preventiva od opasnosti nepoznatog terena i dunavskih struja i virova.
Uglavnom, još se nije pojavio onaj koji je ostrvo posetio a da nije njime bio maksimalno očaran, a nama je uživanje na njemu, barem jednom tokom svakog leta, postalo nešto što se podrazumeva i jedva čeka!
Ledinačko jezero
Svojevremeno najpoznatije, najposećenije i najslikanije fruškogorsko jezero bilo je Ledinačko, koje je svoje ime dobilo po selu u čijoj se blizini nalazi.
Na neki način, Ledinačko jezero je ‘’zaslužno’’ za ekspanziju interesovanja za Frušku goru i njena jezera.
Ovde su snimana čak dva domaća igrana filma i nekoliko muzičkih spotova.
Ledinci su od centra Novog Sada udaljeni 9 km, a od kraja mesta do jezera ima još 2 km.
Radi se o još jednom dragulju Fruške gore koji je nastao nakon prestanka rada kamenoloma, sada već davne 1999.godine.
Jezero je nastalo od potoka Lukin svetac i Srebrnog potoka, kao i od podzemnih voda, a modrozelena jezerska boja u kombinaciji sa oštrim i strmim liticama, čine sveukupni doživljaj magičnim.
Od momenta kada je prostor na kome se nalazi jezero prodat izvesnom ”Alasu”, privatnoj kompaniji iz Austrije (posebno je problematično kako je tako nešto uopšte moguće obzirom da se radi o nacionalnom parku) radi nastavka eksploatacije kamena, kreće ‘’rat’’ između njih i ljubitelja prirode, koji je trajao skoro dve decenije.
Koga zanima, detalje ove (dobro zataškane) afere može da pročita u ovom tekstu:
Pristup jezeru bio je onemogućen, a kontrolu je decenijama vršio jedan stariji čika, vrlo drzak i naporan tip.
Oni skloniji veštini podmaćivanja, tu i tamo su znali da se pohvale svojim uspešnim ”prodorom” do jezera za flašu vinjaka.
Što se nas tiče, nakon dva – tri neuspela pokušaja odustali smo i u pogledu na jezero uživali samo sa visokih, teško pristupačnih oboda planinarskih staza.
No, polovinom avgusta došlo je do iznenadnog preokreta – vest koja se širilia poput požara da je jezero ponovo dostupno za građanstvo, stigla je i do mene i to baš u momentu kada sam vikend provodio kod drugara čija je vikendica od jezera udaljena samo 2-3 km.
Obzirom da dobro poznajem ovdašnje opšte rašireno pomodarstvo, poranio sam naredno jutro da bih izbegao očekivanu gužvu I posle pune 22 godine se obreo na tom jedinstvenom mestu.
Do samog jezera mogu doći samo izuzetno moćni ”terenci” jer je zemljani put ozbiljno razrovan i generalno u jako lošem stanju.
No, od mesta do kog se može normalno stići autom i koje poseduje sasvim dovoljno prostora za parkiranje pa do jezera ima desetak minuta šetnje, uz veoma malo uspona.
Izgleda da je u toku proces vraćanja nadležnosti Nacionalnom parku Fruška gora nad jezerom i da je priči oko kamenoloma konačno došao kraj.
Zvaničnog saopštenja i informacija od nadležnih nema, tako da se ne zna šta je u planu i da li će išta biti (i kada će) od više puta najavljivane rekultivacije i privođenja jezera turističkoj nameni.
Kada sam čuo da je pristup jezeru nakon mesec dana bio ponovo zabranjen, još mi je draža bila ta moja kratka i slatka ranojutarnja poseta.
Nikada lepše kupanje i uživanje u nekoj ”nemorskoj vodi” nisam doživeo.
Pre nego što je krenula navala izletnika i kupača i pre nego što je vrelo avgustovsko sunce postalo nepodnošljivo, dve plivačke ture u beskrajno čistoj, bistroj i toploj vodi tirkizne boje, bile su sasvim dovoljne za upisivanje tog dana na listu mojih najdražih fruškogorskih uspomena.
Stara Tisa – Čurug
O opštini Žabalj i Čurugu kao vodećoj ovdašnjoj turističkoj destinaciji pisao sam svojevremeno blog koji možete pročitati OVDE.
Godinama je Stara Tisa (zovu je još i Mrtva Tisa, no ja ne volim taj naziv) sve popularnije izletište, vikend destinacija pa i odredište za duži godišnji odmor, a i mi ne propustimo niti jedno leto da barem jednom ne svratimo.
U blogu o našim prolećnim avanturama pisao sam detaljnije o Staroj Tisi, a tada smo je posetili u delu kod Bačkog Gradište, preciznije – prelep dan proveli smo na Bisernom ostrvu.
Ova avgustovska subota bila je rezervisana za odlazak do Čuruga, odnosno do vikend naselja koje se nalazi u njegovoj blizini uz obalu Stare Tise.
Od Novog Sada do Čuruga dolazi se putem preko Žablja, ukupna je kilometraža oko 40 kilometara i relativno brzo se stiže jer veći deo rute ide preko brzog puta Novi Sad – Zrenjanin.
Ko nema sreću da ima drugaricu koja u tom kraju ima vikendicu može se ”zadovoljiti” kupanjem na lokalnoj peščanoj plaži, jednoj od najlepših u Vojvodini.
Druga opcija (koja je sve zastupljenija) je iznajmljivanje neke od vikendica i kućica koje su u međuvremenu vlasnici pustili u ”turistički promet” .
Obzirom da sam ovaj put bio bez (opravdano odsutnog) Daria, nisam nosio čamac (to smo odradili prošle godine), nego sam se prepustio kupanju i pecanju.
U povratku sam svratio do ribnjaka na Jegrički na ulazu u Žabalj da bih izbliza osmotrio ”metu” našeg narednog izleta.
Jegrička – Žabalj
O Jegričkoj, jedinoj autohtonoj vojvođanskoj reci, pisao sam u nekoliko navrata, a i blog posvećen našim ovogodišnjim prolećnim izletima završen je upravo pričicom iz tog fantastičnog parka prirode.
Tada smo plovili, pecali i kupali se u blizini njenog ušća u Tisu, a vreli avgust smo završili desetak kilometara zapadnije, na samom izlazu iz Žablja u pravcu Čuruga.
Na tom lokalitetu se nalazi izuzetno lepo uređen komercijalni revir – Jegrička bara, nastao pre šest decenija regulisanjem srednjeg i gornjeg toka reke Jegričke, kao i izgradnjom ribnjačkih objekata uz tok.
Regulacija vodotoka reke Jegričke je urađena, kako u svrhe odvodnjavanja, tako i u svrhe snabdevanja vodom naselja, ribnjaka, zalivnih sistema, industrijskih postrojenja i područja za sportsko–rekreativnu delatnost.
Ovim ribolovačkim kompleksom upravlja Udruženje sportskih ribolovaca”Mladost – Jegrička” iz Žablja.
Dnevna dozvola za pecanje je 1000 dinara, najzastupljenija vrsta ribe je šaran, a tu su i štuka, smuđ, som, čikov, beli amur i srebrni karaš.
Prosečna dubina jezera je dva metra, pozicije za pecaroše su lepo uređene, a i njihovi ”pratioci” (poput mene) mogu uživati u solidnoj ”izletničkoj infrastrukturi” – drveni suncobrani, klupe i stolovi su raspoređeni uz obalu.
Objekat udruženja se renovirao u momentu kada smo mi bili, ali naslućujem da će osim recepcije i ugostiteljskog (restoranskog) dela, sadržati i sobe za izdavanje na spratu.
Postoji mogućnost da se ispeče roštilj, sve u svemu svi uslovi za celodnevni izlet su ispunjeni.
U ribolovu baš nismo imali srće, nikako nije išlo, za razliku od ”prvih komšija” koje su izvadili par lepih komada.
Utehu smo potražili na obližnjoj, žabaljskoj plaži na kojoj smo proveli popodne.
Ona se nalazi u neposrednoj blizini ribnjaka sa suprotne strane mostića.
Uređena pre nekoliko godina, idealno locirana, pre svega za Žabaljce, jer je praktično u samom mestu.
Na plaži su postavljeni drveni suncobrani, a tu je imali bar u prijatnoj hladovni, dečje igralište I teren za odbojku na pesku.
U samoj Jegrički ima dosta lokvanja pa je time plovidba malo otežana, no ako ne može motor – mogu vesla!
Bilo je zaista pravo uživanje, na kraju vrelog dana, ploviti u tom predivnom prirodnom okruženju, nekako mi je bilo baš žao što nismo mogli i malo dalje da ”dobacimo”.
Još jednom zanimljivom i sadržajnom letu došao je kraj, a mi ćemo, dok ga se sa sa puno lepih uspomena, budemo sećali istovremeno maštati o novim lutanjima i avanturama i kovati planove za iduću godinu.
