August 11, 2022

Kampovanje na Tari

Nastavak naše kamperske avanture po Srbiji usledio je nakon četiri prelepa dana provedenih na Srebrnom jezeru i okolini, putovanjem na potpuno drugi kraj Srbije – u selo Kremna podno planinske lepotice Tare.

Nakon što smo imali nevolju sa velikim nevremenom i potopom stvari u našem malom šatoru, polazak ka zapadu odložen je na nekoliko sati potrebnih da se mokri dušeci, posteljina i sam šator osuše na vrelom suncu.

Taj neplanirani produžetak boravka iskoristili smo na najpametniji način – dok su se stvari ekspresnom brzinom sušile, mi smo uživali u kupanju i sunčanju.

Put od 270 km koliko ima do Kremne zaista nismo doživeli kao neki poseban napor (osim gužve oko Čačka), a kao nagradu za ovaj nesvakidašnji ‘’podvig’’, častili smo sebe sa odličnom pečenom jagnjetinom u restoranu ‘’Pego’’ koji se nalazi na putu koji od Zlatibora (ili Užica) vodi ka Tari (Mokroj Gori, Višegradu…), u blizini sela Šljivovica na 13 km od našeg cilja – sela Kremna.

Nije daleko ni mnogo poznatiji restoran ‘’Bajo – Mačkat’’, takođe priznata i poznata ‘’meka’’ za ljubitelje ovog specijaliteta, no mi smo se ovaj put opredelili da probamo nešto novo.

I, zaista je sve bilo izvrsno osim cene – 2300,00 din za 1 kg je zaista previše, ali to je trend svuda, koliko god da košta pečenjare i restorani su krcati, domaćinima cveta posao, šire i dograđuju objekte ‘’kada jaganjci utihnu’’.

Selo Kremna od 620 stanovnika, nadaleko poznata po prorocima Mitru i Milošu Tarabiću, smešteno između Zlatibora, Mokre Gore i Tare, nalazi se na 822 metara nadmorske visine i raspolaže sa čak dva auto kampa.

Obzirom da se nismo uspeli odlučiti gledajući fotografije na netu i čitajući opise i preporuke, rešili smo da na licu mesta pogledamo kako izgledaju oba i izaberemo onaj koji nam više odgovara.

Meni je najveći problem gledajući fotografije bio primetan nedostatak drveća tj hladovine, pa sam bio u strahu od neizdržive vrućine u potpunosti ignorišući činjenicu da je na 822 metara nadmorske visine to skroz drugačiji osećaj.

Za sve koje imaju sličnu dilemu, odmah moram reći da ni kampu koji nismo odabrali – ‘’Viljamovka’’ ništa ne fali , ali smo se mi ipak odlučili za kamp ZIP, delovao nam je prostraniji i bogatiji sadržajima.

Kamperski deo sačinjen je od dela za kampovanje i apartmanskog dela.

Sastoji se od 30 kamp mesta za vozila i šatore i od drvenih koliba za 2 osobe sa svim pratećim sadržajima.

Svako kamp mesto poseduje priključak za struju i vodu.

Gosti u kampu imaju mogućnost korišćenja zajedničkih toaleta (zasebni za žene, muškarce, decu i osobe sa invaliditetom) ili privatni (sa mogućnošću iznajmljivanja), zajedničke kuhinje sa posuđem, letnjikovac sa trpezarijom i rostiljem.

Takođe mogu koristiti spoljne sportske terene, dečije igraliste i prostoriju za zabavu (bilijar, stoni tenis, stoni fudbal, šah…).

Sve prostorije i dvorište su pokriveni wi – fi signalom i video nadzorom.

Apartamski deo se sastoji od 7 apartmana i jedne brvnare.

Ono što nam je najviše značilo, u logističkom smislu, bila je velika prostorija u kojoj se nalazi bogato opremljena kuhinja (posuđe, frižider, šporet, rerna, mesto za roštilj) sa velikm brojem stolova i u zatvorenom i u otvorenom delu.

Kada se sve ovo sabere – veći deo onog vremena koji smo proveli u kampu bio je upravo u toj prostoriji, od priprema hrane, pranja sudova, obroka na terasi, do druženja, tako da praktično naš smo  šator pohodili samo za spavanje.

U kampu vlada srdačna i prijateljska atmosfera za koju je ponajviše zaslužna gospođa Ana Petrović, neumorna menadžerka kampa, koja je od ranog jutra do kasne večeri na raspolaganju gostima i svuda je ima, sve probleme rešava, svaka čast za vrednoću, susretljivost i ljubaznost !

Ekipa koju smo susreli i upoznali u kampu bila je veoma šarolika, i sa svih strana (Holandija, Slovenija, Austrija, Švajcarska…), a posebna atrakcija su mi bila dva mlada Francuza koji su direktno iz Budimpešte gde su pratili utakmice reprezentacije svoje zemlje na Evropskom fudbalskom prvenstvu, banuli jedno popodne u naš kamp, da bi isto veče (u nedostatku kvalitetnijeg alternativnog rešenja) na malom ekranu mobilnog telefona, zajedno sa mnom, gledali dramatičnu utakmicu između Francuske i Švajcarske, čiji je ishod odlučen penalima, a takav iskreni očaj zbog poraza davno nisam video….

Spomenuo sam ranije u tekstu kako sam potcenio činjenicu da je kamp na preko 800 metara nadmorske visine što u praksi znači da bez obzira na vrelinu junskih dana, ovde su noći izuzetno sveže, slobodno se može reći hladne jer se temperatura spuštala na oko 10 – 12C !

Tako da je naša iskrena preporuka, posebno za ‘’šatoraše’’, poneti sa sobom dodatne pokrivače !

Što se nabavke namirnica tiče, u neposrednoj blizini objekta (na udaljenosti od 300m), u centru Kremne, nalaze se dva marketa i restoran sa domaćom kuhinjom.

Lokacija Kremne je idealna za realizaciju raznovrsnih izleta, brojni interesantni lokaliteti su na maloj razdaljini, na bilo koju stranu da se krene.

Tako smo i mi isplanirali naše dane  – jedan dan na Tari, drugi dan u Višegradu i na Mokroj gori, treći dan na Zlatiboru, dok bi se četvrtog dana koji je predviđen za povratak kući, spustili na jezero Perućac i preko Bajine Bašte i kanjona Drine, sa svraćanjem u Tršić, stigli do Novog Sada.

Tara, koja je proglašena za nacionalni park još pre 40 godina, jedna od najlepših planina u Srbiji, uspela je za sada se odupre masovnoj urbanizaciji i devastaciji koja je uništila Zlatibor, Kopaonik i Frušku Goru, barem mi je takav utisak na osnovu onoga što sam video.

Pored biciklističkih staza, mogućnosti lova i ribolova, obilaska manstira i arheoloških nalazišta, ipak su planinarske staze najjači adut Tare.

Za sada ih ima 18 i njihova ukupna dužina je oko 120 km.

Najviši vrh je Kozji rid sa 1591m, a širom planine su brojni vidikovci sa atraktivnim pogledom.

Najpoznatiji od njih  Banjska stena, bila je prva ‘’meta’’ našeg izleta, u danu koji smo odabrali da provedemo na ovoj planinskoj lepotici.

Od našeg kampa do izletišta Mitrovac, čvorne tačke za izletnike u zapadnom delu nacionalnog parka, ima 27 km prilično lošeg puta, pa se vožnja prilično oduži, no usputni predivni pejsaži na kvalitetan način kompenzuju ovo malo mučenje sa rupama i džombama.

Na Mitrovcu se možete osvežiti, napraviti pauzu, odabrati neku od pešačkih staza, kupiti suvenire i mape u turističkom informativnom centru itd.

Od Mitrovca do Banjske stene ima 6 km, naravno da se ova razdaljina može prevaliti peške, no usled nedostataka vremena mi smo autom (solidno utabanim makadamskim putem) došli do parkinga, od kojeg do vidikovca preostaje još oko 1200 metara prijatne šetnje kroz gustu šumu.

Naziv vidikovca Banjska stena, potiče od Banjskog vrela koje je izbijalo u njegovom podnožju.

Vrelo je bilo kraškog porekla sa stalnom temperaturom vode od 4 stepena Celzijusa.

Ime je dobilo od turske reči banja koja označava mesto sa toplom vodom.

Lokalno stanovništvo je vodu sa vrela koristilo i zimi, jer je održavalo istu temperaturu cele godine.

Međutim, Banjsko vrelo je potopljeno izgradnjom jezera Perućac.

Sa vidikovaca, koji se nalazi na 1065 metara nadmorske visine, pruža se nezaboravan pogled na akumulaciju Perućac, kanjon reke Drine i područje Osata u Bosni.

U doba ‘’selfija’’, Instagrama i ostalih društvenih mreža, za fotografisanje na ovom sjajnom mestu vlada prilično interesovanje, pa se čak stvaraju i gužve i mala čekanja na svoj red.

Moram priznati da nastavak našeg izleta nisam dobro isplanirao, tačnije nisam precizno proučio šta se, kako i gde oko Zaovinskog jezera može zanimljivo videti i raditi.

Neka generalna ideja je bila da napravimo krug oko celog jezera i da napravimo pauze na najzanimljivijim mestima, no to u praksi nije bilo izvodlivo.

Bilo bi izvodljivo da smo bili uporniji, ali su nam lokalci objasnili da je to uludo trošenje vremena – krug oko celog jezera ima preko 40 km, a veoma je malo pristupačnih tačaka.

Sama saobraćajna i turistička signalizacija nije baš sjajna, podaci sa mape se teško prepoznaju na terenu, čim se malo skrene sa glavnog puta kreće makadam, tako da smo uspeli i da se izgubimo, proćaskamo sa iznenađenim meštanima u zabačenim zaseocima i da izgubimo dosta vremena….

Jezero Zaovine je akumulacija hidroelektrane „Bajina Bašta“ u Perućcu sa kojom je povezano vertikalnim cevovodom.

Nastalo je u periodu od 1975. do 1983. godine, kada je tok Belog Rzava pregrađen branama kod vrha Kik (958 m nmv). Pri najvišem vodostaju, površina jezera se nalazi na nadmorskoj visini od 881,5 m. Najveća dubina je oko 110 m.

Ime je dobilo po obližnjem selu Zaovine koje je čuveno kao mesto na kojem je otkriven živi fosil biljnog sveta, Pančićeva omorika !

Glavna turistička tačka je deo oko brane Lazići, postoji restoran, vidikovac i plaža čija veličina i oblik zavise od nivoa vode u jezeru.

Sa druge strane brane je manje jezero Spajići, na kojem je takođe moguće kupanje.

Obzirom da se radi o planinskom jezeru, voda je prilično hladna, iako se radilo o veoma toplom danu nekako nisam hteo da rizikujem prehladu čime bi dalje putovanje bilo ugroženo, uprkos sasvim solidnom broju kupača koje smo zatekli.

Uz negodovanje mlađeg člana naše ekspedicije, kupanje smo preskočili, pecanje je probano bez nekog opipljivog uspeha, a kako nas je i lagana glad spopala, sazreli su svi razlozi za povratak u kamp gde smo proveli prijatan ostatak popodneva i večeri.

Sadržaj izleta narednog dana podrazumevao je određenu vrstu discipline jer smo se morali uskladiti prema određenim terminima, od kojih je najvažniji bio onaj u 13.30h kada je sa stanice Mokra Gora bio zakazan polazak muzejsko – turističkog voza ‘’Nostalgija’’ po čuvenoj trasi tzv ‘’Šarganske osmice’’.

Imali smo tog dana baš sreće, jer smo svuda stizali na vreme i ‘’taman’’, tu pre svega mislim na minimalno zadržavanje na granici između Srbije i BiH, pronalazak parking mesta u Višegradu bez problema, slučajan susret sa promoterom vožnje brodićem po Drini i momentalno ukrcavanje na isti, blagovremen povratak na Mokru Goru radi kupovine karata za voz pre nego što su se ubrzo rasprodale itd.

No, pre Višegrada i Mokre Gore, a za početak izletničkog dana posetili smo Mećavnik ili kako ga još zovu ‘’Drvengrad’’, multifunkcionalno etno selo, napravljeno za potrebe snimanja filma ‘’Život je čudo’’ Emira Kusturice.

Nisam ljubitelj njegove umetnosti u poslednjih 30 godina, a još manje njegovog graditeljsko i društveno – političkog angažmana, no širu elaboraciju ću ovom prilikom preskočiti.

Dario je prvi put u ovim krajevima te sam hteo da vidi sve što je interesantno, a svakako je premali za neka ozbiljnija objšnjavanja, te smo se kratko prošetali kroz etno selo u kome sam bio pre 15 godina poslednji put.

Imam utisak da se nije puno promenilo, a da je komercijalno marketinški naglasak, poslednjih godina, bačen na idući Kusturicim političko graditeljski poduhvat – ‘’Andrićgrad’’ u Višegradu, koji ćemo kasnije tokom dana i mi obići, odmah nakon završetka pomenute plovidbe po Drini.

Od Kremne do Mećavnika ima samo 12 km, nakon toga preostaje do granice još 7 km i posle nje do Višegrada se vozite odličnim putem još 20 km.

Kao što već rekoh – nismo pošteno ni stigli da se parkiramo na parkingu odmah uz čuvenu ‘’ćupriju na Drini’’, već smo bili u izletničkom brodiću u ugodnoj vožnji po Drini uz priču simpatičnog kapetana.

Kako to već ide u našim krajevima, u zavisnosti ko vam neku istoriju prepričava, njen sadržaj će potencirati ‘’stranu’’ onog koji govori a ‘’sakriće’’ se ono čime ta strana baš ne može da se podiči.

Brojni su ratovi i nesreće protutnjale Balkanom, Jugoslavijom, Bosnom, Drinom i Višegradom, tako da najjednostavnije rečeno – ovde su svi ‘’bolesni od viška istorije’’.

Neću pisati  naširoko priču o Višegradskoj ćupriji na Drini, zadužbini velikog vezira Mehmed – paše Sokolovića, niti o Ivi Andrići i njegovom, Nobelovom nagradom nagrađenom, delu koje priča istoriju i ćuprije i ovih krajeva, u svakom slučaju ovo je mesto koje se svakako mora posetiti.

Nakon prijatne vožnje brodićem, iskrcali smo se u blizini Andrićgrada, turističko – političke atrakcije koja je, kažu, preporodila grad barem što se tiče broja ljudi koji dolaze u Višegrad.

Ovaj kompleks koji sadrži restorane, kafiće, prenoćište, bioskop, crkvu, spomenike, suvenirnicu, galeriju slika, knjižaru i tzv ‘’institut’’, nalazi se na obali Drine na oko 600 metara udaljen od višegradske ćuprije na Drini, a ujedno i od parkinga gde se većina posetilaca, uključujući i nas, parkira po dolasku u grad.

Posle kraće šetnje, razgledanja, fotografisanja  i obaveznog sladoleda, pohitali smo ka Mokroj gori, kako bi blagovremeno stigli na polazak voza.

Većina ljudi je čula za priču o ‘’Šarganskoj osmici’’, pa ću ovde kratko podsetiti da je reč o trasi nekadašnje uskokolosečne pruge po kojoj su vozovi vučeni čuvenim ‘’Ćirom’’ povezivali Evropu sa Jadranskim morem.

U periodu od 1925. do 1974. moglo se na ovaj način putovati npr od Beograda do Dubrovnika, a pre dvadesetak godina jedan deo stare pruge je renoviran i pušten u promet u turističke svrhe.

Relacija od stanice Šargan Vitasi do Mokre gore, predstavlja jedinstveno graditeljsko delo – voz “Nostalgija” prolazi kroz 22 tunela, preko pet mostova, savladava visinsku razliku od 300 metara i sve to na ukupnoj razdaljini od 15.440 metara.

Putovanje obuhvata povratnu vožnju na navedenoj relaciji, a tokom nje putnici imaju priliku da sa nekog od pet vidikovaca sagledaju bogatstvo i lepotu prirode ovoga kraja.

Cela avantura traje skoro tri sata, i u vrelim letnjim danima je poprilično naporna, vagoni naravno nisu klimatizovani, dosta je bučno tokom cele vožnje, i možda je prijatnije vreme putovanja provesti na onom delu između dva vagona.

Dosta su dugačke pauze koje se prave na stanicama Šargan Vitasi i Jatare, te se tu možete osvežiti u kafićima/restoranima.

Zlatibor, simbol nakaradnog odnosa ljudi prema prirodi i nemilosrdne, apsurdne urbanizacije prirodnog okruženja, odavno je prestao da me privlači, i tu govorim o isključivo o onom njegovom delu koji je označen kao ‘’centralni’’.

No, brojni su sadržaji sa kojim se može ispuniti ceo dan, a da se pritom ni pogledom ne okrzne to čudovište izgrađeno nasred ove lepe planine.

Od Kremne do Zaltibora ima 27 km, a odatle do Stopića pećine, naše prve ‘’mete’’ trećeg izletničkog dana, još 20 km.

Iskreno, nismo imali previše saznanja i informacija o pećini, pa je time naše iznenađenje i oduševljenje viđenim i doživljenim, bilo veće.

Stopića pećina je rečna pećina dugačka 1.691,5 m, kroz koju protiče Trnavski potok, a čine je pet celina: Svetla dvorana, Tamna dvorana, Velika sala sa kadama, Kanal sa kadama i Rečni kanal. Krečnjački sloj u pećini datira iz perioda triasa i debeo je preko 100 m.

Turistički deo pećine ima nekoliko atraktivnih elemenata, kao što su: prostrani ulaz, otvori na tavanici (dugure), siparska kupa “Pseće groblje”, vodopad “Izvor života” i niz bigrenih kada.

Impresivni ulazni otvor visine 18 metara nalazi se na nadmorskoj visini od oko 711 metara i sa desne strane reke Prištavice.

Zaštitni znak pećine predstavljaju Bigrene kade, udubljenja oivičena kamenim zidovima, vijugavim, rumenkastim naborima u kojima se nakuplja voda i kaskadno se preliva stvarajući slapove.

U rečnom kanalu pri većim vodama formira se jedinstven vodopad visine 9,44 m koji je simbolično nazvan “Izvor života”.

Za turističke posete je uređena 2009. godine i tom prilikom je uređeno oko 250 metara staza.

Poslednjih godina dosta se radilo na njenom uređenju tako da su napravljen staze sa platformama ispred vodopada i iznad kada, ove godine uređen je i kanal sa kadama.

Uređenjem ovog kanala posetiocima se omogućilo da vide čitav pojas na kojem se nalaze kade, od početka do kraja u dužini od 80 metara, sa čim se i dužina uređenih staza povećala na 330 metara.

Velika je temperaturna razlika, posebno leti kada sa 35c uđete na 15c, pa je toplija graderoba i obuća obavezna !

Na samo 5 km od pećine nalazi se poznato selo Sirogojno na čijem obodu se nalazi muzej na otvorenom ‘’Staro selo Sirogojno’’ (ranije je u široj upotrebi bio naziv ‘’etno selo’’).

U muzeju je prikazana arhitektura, unutrašnje uređenje zgrada, način privređivanja i organizacija porodičnog života ljudi brdsko – planinskih predela dinarske regije.

Prostire se na površini od 5 hektara i ima oko 50 objekata koji su dislocirani i preneti iz okolnih zlatiborskih sela.

Početak postavljanja ovog kompleksa bio je daleke 1980. godine i moja je pretpostavka da je bio jedan od prvih muzeja na otvorenom u ovim našim krajevima.

Stalnu muzejsku postavku čine dve zlatiborske okućnice, sa stambenim i privrednim zgradama kakve su u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka imale zadružne seoske porodice.

Privredni deo čine objekti za čuvanje i preradu voća i zgrade za stoku, dok čobanski stan predstavlja zasebnu celinu.

Od 2012. godine u muzejskoj postavci se nalazi i rekonstruisana učionica.

Sve zgrade su opremljene autentičnim pokućstvom.

Postoji i klasičan turistički deo – brvnare sa sobama i apartmanima te restoran u kom smo se okrepili uz fantastičan prirodan, domaći sok od borovnice i parče tople, mekane i ukusne projice.

Na udaljenosti od 14 km od Sirogojna nalazi se prelepa prirodna oaza – vodopad Gostilje koji je svoj naziv dobio po imenu obližnjeg sela.

Prošlo je više od 10 godina kako sam poslednji put bio u ovim krajevima, te sam prisećajući se tih maglovitih utisaka, bio prijatno iznenađen kako su ovaj prostor uredili i učinili ga značajno dostupnijim za posetioce.

Naravno, sve to ima i svoju cenu, pa se danas ulaz na vodopad naplaćuje.

Čitav prostor oko vodopada predstavlja malu oazu netaknute prirode.

Skladno raspoređene stene prekrivene mahovinom i voda koja se probija kroz njih praveći brzake, čine impresivnu sliku.

Mlaz vode koji pada sa oko 20 m, suvereno dominira ovim prostorom, a vodopad Gostilje je jedan od najvećih u Srbiji.

Voda je prilično hladna, ali stojeći sa strane imate mogućnost da osetite efekat hladnog tuša koji je idealno rashlađenje po letnjim vrelinama.

Ukoliko nastavite put rečnog toka (a ta uređena staza je i glavna razlika između vremena od pre 10 godina i sada), nailazite na nove celine brzaka, slapova i manjih virova i vodopada.

Svaki kutak jedinstven je na svoj način i što je najvažnije, lako su pristupačni.

Spoj vode, kraškog kamena, starih stabala, mostića koji povezuju ove celine – sve skupa deluje očaravajuće.

Naša šetnja se okončala u samom podnožju, kod mosta preko reke Katušnice.

I pored enormne vrućine i nemalog napora pri povratku na početnu tačku (penjanje), zahvaljujući gustoj hladovini šume i osvežavajućim kaplicama vodopada, pamtićemo ovu šetnju kao veoma prijatnu, a celu lokaciju kao mesto na kojem ne bi bilo dosadno provesti i mnogo više vremena.

Od Gostilja do magistralnog puta preostaje još 14 km vožnje kroz prelepe predele Zlatibora, koje nas podsećaju zašto smo ovu planinu svojevremeno svi zavoleli.

Za kraj obilaska turističkih atrakcija toga dana, izabran je El Passo City, atraktivni tematski park, otvoren prošle godine, koji se nalazi uz sam magistralni put koji vodi od Zlatibora ka Crnoj Gori.

Od pomenute raskrsnice puta za Gostilje, Sirogojno itd udaljen je 1 km, a od centra Zlatibora 15km, u pravcu Crne Gore, sa desne strane puta.

Prostrani tematski park posetiocima nudi niz atrakcija koje su podeljene u nekoliko ambijentalnih celina:

 – Kaubojski grad “Western Town” verna je replika tipičnog grada Divljeg zapada iz 19. veka.

Tu su smešteni i čuveni Saloon, hotel i karavani, a čitavim gradom dominira široka promenada u kojoj se nižu objekti sa tipičnim stilom gradnje.

–  Indijansko selo Sitting Bull — šest impozantnih šatora okružuju prostor oko platoa za logorsku vatru.

U šatorima se može prespavati !

 –  Zlatiborski zaseok u kojem je predstavljena tradicija ovih krajeva iz 19. veka.

Sadrži 12 brvnara namenjenih su smeštaj gostiju.

Ovoj tematskoj celini pripada i crkva, vodenica sa jezercetom u kojem se gaji pastrmka.

Naravno da je od svega viđenog toga dana, ovo proizvelo najviše uzbuđenja kod Daria, a ja sam razmišljao u pravcu – da je ovako nešto bilo u mome detinjstvu, ja bih možda bio još ushićeniji i sigurno se ne bi bavio analizama je li sve ovo pomalo kič i mešanje ‘’baba i žaba’’ itd.

I, nakon punih devet dana intezivnog lutanja i uživanja, svanuo je dan predviđen za povratak u Novi Sad.

No, mi se nismo ‘’predavali’’ do poslednjeg daha, tako da je i taj dan bio bogat različitim sadržajima, a prvi u nizu bio je kratka poseta Spomen domu kremanskih proroka, familije Tarabić, koji se nalazi na 3 km od našeg kampa na putu ka Tari.

Ko veruje u celu tu priču, ovde može dosta vremena da proboravi i dosta para da ostavi, mi smo malo pogledali, uslikali se i požurili ka idućoj tački -jezeru Perućac,  u želji za što bržim osveženjem jer je sunce tih dana bilo žestoko i neumorno.

Od kampa (Kremne) do jezera Perućac može se stići na tri načina – pored hotela Omorika, direktno za Bajinu Baštu pa odatle ka jezeru uz Drinu (38 km), preko Mitrovca na Tari (37 km), a postoji i varijanta između ta dva pravca koju nisam probao i koju mi sada dok analiziram nudi Google maps, što je ujedno i najkraća putanja – 31 km (sada mi dođe žao što to nismo probali).

Mi smo tog dana se odlučili na varijantu preko Mitrovca jer mi se nije vozilo od Bajine Bašte do Perućca, pa onda istim putem nazad, a i upamtio sam od prošli put da se na ovom pravcu nalazi nekoliko vidikovaca sa atraktivnim pogledom na branu, jezero i Drinu.

Pontonska plaža na jezeru Perućac u blizini Hidroelektrane Bajina Bašta i hotela (sada zatvorenog) ‘’Jezero’’, pokazala se kao odličan izbor za pauzu i uživanje u kupanju.

Imali smo sreću da toga dana nije bilo gužve i što je još važnije – nije bilo smeća u jezeru , što je česta pojava usled toga što se ono zbog delovanja brane, ovde taloži u ogromnim količinama.

Plaža je osmišljena maštovito, tako da i deca imaj svoj kutak – dva mala ‘’bazena’’, ceo ponton je dosta prostran, glavna mana mu je nedostatak hladovine (ne znam kako izdrže oni koji dođu na celodnevni izlet), ali nama je sve zajedno bilo taman za kratko i slatko uživanje.

Od jezera Perućac do Novog Sada ima ukupno 230 km, najbližim putem kroz kanjon Drine, preko Loznice, Šapca i Fruške gore.

Posebno zanimljiv i atraktivan deo je pomenuti kanjon Drine sa puno zgodnih mesta za različite vrste uživanja – restorani, pecanje, plovidba, pecanje…

Od raskrsnice na magistralnom putu kod skretanja za Loznicu pa do ulaza u ‘’Znamenito mesto Tršić’’, kako se zvanično zove kompleks u okviru kog centralno mesto zauzima rodna kuća Vuka Stefanovića Karadžića, ima samo 10 km, pa je bilo logično da napravimo još jedan mali dodatni napor i posetimo ovu zanimljivu i značajnu lokaciju.

Komplеks sе prostirе na površini od 5,3 ha.

Objеkti koji sе nalazе u Znamеnitom mеstu Tršić sagrađеni su u okolnim sеlima i prеnеti u komplеks, tako da su sačuvali svojе prostornе i konstruktivnе oblikе.

Ukupan broj objеkata jе 35 i svi sе nalazе od zaštitom: kućе, vajati, kačarе, mlеkarе, čardaci, ambari, vodеnicе, crkva, magazе, odnosno svi oni objеkti koji su nеkad činili staro srpsko domaćinstvo.

U tim objеktima  sе danas nalazе Muzеj jеzika i pisma, Kuća pisaca, Muzеjska postavka Vukovih sabora, Vuk i nauka, Radionica starih zanata, crkva brvnara Svеtog Arhangеla Mihaila, Vukova spomеn kuća sa okućnicom, apartmani za smеštaj gostiju, suvеnirnica….

Ulaz u kompleks je beslatan, osim u sam objekat rodne kuće Vuka Karadžića, gde se naplaćuje ulaznica i gde se mogu kupiti suveniri i dobiti sve potrebne informacije.

Ovom posetom i skorim povratkom u Novi Sad, završila se ova naša neuobičajena, intezivna i sadržajna kampersko – turistička avantura kroz Srbiju (i malo kroz Bosnu), koja će ostati duboko urezana u naša najlepša sećanja, sa nadom da smo ovim blogom inspirisali nekog od naših pratilaca na neke slične poduhvate i lutanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published.