December 2, 2021

Sunčana jesen u južnoj Mađarskoj

Nisam odavno video toliko lepih i zanimljivih putopisa i blogova o nekoj destinaciji kao što je to slučaj sa Pečujom, glavnom destinacijom našeg najlepšeg putovanja ove jeseni.

I, da je Pečuh kako ga u Hrvatskoj zovu, ili Pecs kako se piše naziv na mađarskom, bio jedino naše odredište, moguće je da ne bih ništa ni pisao – tema je zaista briljantno odrađena od strane sličnih putoholičara i avanturista.

No, obzirom da smo mi po našem dobrom starom običaju ovo jednodnevno putovanje obogatili sa obilaskom još nekoliko zanimljivih mesta, onda možda ova priča ipak bude za nekog interesantna i inspirativna.

Tokom našeg prošlogodišnjeg kampovanja na Velikom bačkom kanalu obišli smo, između ostalog, i Muzej Batinske bitke, smešten u neposrednoj blizini mosta preko Dunava koji spaja Vojvodinu i Baranju, no tada zbog pogoršanja ”korona situacije” nismo mogli ”preko” pa nam je preostalo samo da tužno gledamo u moćni spomenik u daljini koji dominira na brdu iznad sela Batina i Dunava.

Sada je konačno došao dan da se ”naplate dugovi”, pa je Memorijalni kompleks Batisnka bitka bilo naše prvo odredište te sunčane, poslednje oktobarske nedelje.

Osnovni preduslovi za putovanje su se poklopili – savršen, sunčan dan bez oblačka i činjenica da od dodatne ”korona paprilogije” za ulazak u Mađarsku još uvek nije ništa potrebno, dok se kroz Hrvatsku može komotno proći u varijanti ”tranzitnog putovanja”.

Jedino što je ”sreću kvarilo” bila je promena vremena od prethodne noći, što nam je skratilo dnevnu svetlost ionako kratkih jesenjih dana za dodatni (dragoceni) jedan sat.

Do Batine se iz pravaca Novog Sada dolazi preko pomenutog graničnog prelaza kod Bezdana, ukupna razdaljina je 125 km, i nju je najjednostavnije preći pravcem preko Vrbasa, Crvenke, Kule i Sombora.

Nemojte napraviti grešku koju smo mi načinili izabravši pravac preko Bačkog Petrovca, Odžaka i Stapara – put je u katastrofalnom stanju a aktuelni su radovi zbog kojih je u potpunosti bio zatvoren put Odžaci – Srpski Miletić, pa nas je kruženje preko Karavukova i Bogojeva koštalo gubljenja dodatnih pola sata.

Do spomenika se dolazi kada se kod okretnice na ulazu u Batinu odabere pravac za Draž i nakon par stotina metara uspona se odvoji na skretanju desno na put koji vodi direktno na praking kompleksa.

U sastavu Memorijalnog kompleksa nalazi se spomenik Crvenoj armiji „Pobeda“, rad akademskog kipara Antuna Augustinčića, podignut na mestu najžešćih borbi (tzv. „krvava kota 169“), Spomen-dom s dve izložbene prostorije i stalnom muzejskom izložbom o Batinskoj bici te Spomen-park i zajednička grobnica s posmrtnim ostacima 1.297 boraca Crvene armije.

Za vreme rata, 1990-ih, većina muzejskih predmeta je očuvana iako su prostori pretrpeli štete.

Spomenik „Pobeda“, impozantni obelisk, podignut je 1947. godine na visoravni Gradac i visok je 26,5 metara.

Spomenik se sastoji od tri dela.

Prvi je središnji stub u osnovi petougao sa pet skulptura, a zatim grupa na pročelju koja predstavlja crvenoarmejce u jurišu, izvedene kao reljefe u bronci.

Od prvog većeg platoa vodi 27 stuba na manji plato na kome je obelisk visok 19,5 metara i na njemu se nalazi bronzana figura „Pobeda“ visoka 7 metara.

„Pobeda“ drži u rukama baklju. Ispod spomenika je velika kosturnica u kojoj su pohranjeni posmrtni ostaci 1.297 boraca.

U neposrednoj blizini spomenika „Pobjda“ podignut je 1979. godine Spomen-dom Batinskoj bici.

Dom zauzima prostor od 500 m² i izgrađen je po projektu Srećka Lončarevića.

U Spomen-domu smešten je stalna postavka Batinske bitke.

Na „krvavoj koti 169” i danas su vidljivi ostaci bunkera i rovova.

U samom mestu Batina postoje četiri podruma iz 19. veka, zasvođena bačvastim svodovima, iznad kojih je nasut sloj zatravljene zemlje.

U ovim podrumima radila je privremena vojna bolnica i ambulanta Jugoslavenske i Crvene armije tom bitke. Jedan deo memorijalnog kompleksa, Spomen-muzej, izgrađen je 1981. godine, a nalazi se na bačkoj obali Dunava, na vojvođanskoj strani.

Muzej Batinske bitke sa bačke strane

Od svega navedenog mi smo uspeli da vidimo samo spomenik sa fantastičnim pogledom na Dunav i Vojvodinu – tačno prekoputa se nalazi grupa čuvenih bezdanskih čardi i početak Velikog bačkog kanala koji na tom mestu nastavši iz Dunava kreće na svoj dugačak vojvođanski put.

Lepo uređeni prostor za šetnju i osmatranje sa puno drveća i klupama za predah, bili su odlično mesto za naš doručak!

Od Batine do graničnog prelaza Duboševica / Udvari Határátkelőhely , putem koji vodi preko sela Draž i Topolje ima samo 20 km, no ni tu nismo imali sreće – zbog radova je taj pravac bio nedostupan, a alternativa preko Kneževih Vinograda i Belog Manastira duža je čitavih 20 km !


Samo 6 km nakon graničnog prelaza (koji smo nenadano brzo i lako prošli) sa leve strane puta koji vodi ka Mohaču, nalazi se skretanje koje nas dovodo ravno na parking ispred Memorijalnog kompleksa Mohačka bitka – Mohácsi Nemzeti Emlékhely.

Bitka između Ugarske  i vojske Otomanskog carstva odigrala se 29.avgusta 1526.godine i u njoj su Osmanlije odnele pobedu čime je prestala da postoji kraljevina Ugarska.

Kao i sve slične bitke generalno, a posebno iz tog perioda, i ova je u suštini bila jedna ogromna i masovna klanica – samo za prvih dva sata borbi stradalo je 14 000 ugarskih vojnika !

Kompleks se sastoji iz spoljašnjeg i unutrašnjeg (otvoren 2011.godine) dela, ulaznica košta 1800 forinti za odrasle i 1500 za decu.

Zgrada koja simbolizuje mađarsku krunu opremljena je najmodernijom tehnologijom i nudi posetiocima razne programe.

U podrumu se nalazi interaktivni muzej gde se mogu pogledati predmeti koji su prnađeni u okolini.

Animacije na mađarskom, nemačkom, turskom, engleskom i hrvatskom jeziku prikazuju detalje mohačke bitke.

Na prvom spratu zgrade možete pogledati izložbu fotografija o iskopima masovnih grobnica.

Iz kupole pruža se predivan pogled na spomen park.

Spoljašnji deo spomen parka, gde se nalazi groblje, koje je otvoreno 1976. godine, posljednje je počivalište za oko 1.000-1.700 poginulih hrišćanskih vojnika.

Grobnice, koje su tu pronađene okružene su s 120 drvenih stubova, koji ističu detalje bitke prema pismima, pisanih dnevnika preživelih.

Spomen park je okružen šetalištem sa raznim mogućnostima.

U šumici je sakriveno igralište ne samo za decu, nego i za odrasle sa raznim srednjovjekovnim vojnim igricama.

Manje od 10 km ima od memorijalnog kompleksa do centra Mohača, pa smo tu činjenicu iskoristili za jednu ”brzometnu posetu”, iako je dan, ionaako ”skraćen”, nemilosrdno odmicao.

Lepa varoš od oko 20 000 stanovnika, smeštena na obali Dunava preko kojeg su do pre nekoliko godina saobraćale skele, a danas vidim da se stvar ”modernizovala” pa je putnicima koji žele da skrate svoje putovanje na raspolaganju pravi rečni trajekt.

Ovaj pravac (alternativno preko Baje gde je poslednji most na Dunavu u Mađarskoj) koristio se u vremenima kada je za ulazak u Hrvatsku bila potrebna viza, pa se npr do Slovenije ili dalje u tom pravcu išlo preko Mađarske.

Trg Szechenyi je centralni trg u Mohaču sa crkvom Emlektemplom na južnoj, i Gradskom kućom na istočnoj strani.

Crkva je otvorena 1926. godine, na četristogodišnjicu od Mohačke bitke.

Mao smo prošetali trgom i ulicom Szabadsag, mohačkom varijantom Zmaj Jovine,  islikali se sa lepim građevinama u pozadini i žurno nastavili putovanje ka Pečuju.

Preostalih 45 km, iako će vas saobraćajna signalizacija uporno ”terati” na auto put, treba preći običnim i odličnim putem i na taj način uštedet pare koje bi bespotrebno dali za vinjetu (naravno, ako ste samo taj jedan dan u Mađarskoj bez namere da putovanje nastavljate negde dalje).

Pečuj, jedan od najvećih gradova u Mađarskoj sa oko 160 000 stanovnika, sedište je županije Baranja i nalazi se na obroncima planine Meček.

Najveći je univerzitetski centar u zemlji, multikulturni grad sa velikom koncentracijom nacionalnih manjina koji je pre desetak godina bio kulturna prestonica Evrope  i zahvaljujući tom događaju bukvalno se preporodio, u svakom smislu, od estetskog do sadržajnog.

Toliko je toga značajnog, bitnog, zanimljivog što treba pogledati u Pečuju (samo muzeja ima 15 !), da je i čitav vikend premalo a kamoli pola dana, tako da je spisak onoga što nismo uspeli da vidimo približno iste dužine kao i onaj na kojem smo evidentirali sve doživljene lepote ovog grada.

Prostor današnjeg Pečuja je bio naseljen još u doba praistorije, a najstariji arheološki nalazi procenjuju se na starost od 6000 godina.

Rimljani su došavši na ove prostore i zatekli mesno keltsko stanovništvo.

Sudbina grada kroz nadolazeće vekove slična je kao i celokupnog okruženja – menjali su se vladari, kraljevstva, carevine i države, dolazili, naseljavali se i mešali razni narodi i za sobom ostavljali brojne pečate svoga vremena.

Činjenica da je dan u kome smo posetili grad bila nedelja ima svojih jako dobrih i poneku lošu stranu – bez većih problema smo našli parking (ne plaća se nedeljom) u jednoj od ulica u strogom centru grada (Munkácsy  Mihály utc), nije bilo gužve u saobraćaju, ali su recimo sve banke zatvorene pa u nedostatku menjačnica promena novca predstavlja objektivan problem.

U kombinaciji sa starim logističkim problemima karakterističnim za Mađarsku kao što je neprimanje eura i nedovoljna pokrivenst mesta na kojima je plaćanje moguće platnom karticom, to može da preraste u nerešive situacije.

Jednu takvu smo imali na ulazu u muzej Žolnai, a obzirom da smo u međuvremenu potrošili sve forinte koje sam kupio u Novom Sadu, nije nam ništa drugo preostalo nego da na listu onog što nismo uspeli da vidimo stavimo i ovo mesto na kome se čuva impresivna zbirka svetski poznate keramike i porculana.

Tog dana baš nam nije išlo sa familijom Žolnai – čuvena fontana na centralnom trgu ”upakovana” je u drvenu ogradu i ne može se videti (da li zbog radova ili nadolazeće zime, ne znam), a zbog kratkoće dana nismo stigli da posetimo tzv ”Kulturnu četvrt Žolnai”, deo grada gde se ranije nalazila manufaktura a koji je danas pretvoren u turističku atrakciju.

Ovako izgleda Žolnai fontana ispred crkve Milosrdne braće – fotografija preuzeta sa http://www.putovanjazasvakoga.com/2015/11/pecuh-pecuj-maarska-sta-posjetiti.html
”Upakovana” fontana kakvu smo je mi zatekli

Razne kulturne i obrazovne organizacije su se preselile ovde, stvarajući aktivnu kulturnu četvrt i rekreacijsko područje.

Žolnai (Zsolnay) kulturna četvrt je danas omiljeno okupljalište turista i lokalaca, a osim stalnih izložbi proizvoda od pirogranita, ovde se održavaju i razni festivali i nastupi na otvorenom.

Kulturna četvrt Žolnai – fotografija preuzeta sa http://www.putovanjazasvakoga.com/2015/11/pecuh-pecuj-maarska-sta-posjetiti.html

Nekadašnja zgrada fabrike pod nazivom E78 danas je koncertna dvorana i kongresni centar opremljen savremenim sadržajima.

Iznad ovog komplksa nalazi se i mauzolej u kome je sahranjen Vilmos Zsolnay i  koji čuvaju  42 figure lava izrađene od eozina i postavljene duž stepeništa koje vodi do ulaznih vrata. 

E, dobro, sada kada smo se raspisali o onme što nismo videli, da kažemo koju reč i onom što jesmo 😃

Prvi objekat koji smo posetili bila je sinagoga na trgu Lajoša Košuta, na kojem se nalazi njegov spomenik i zgrada Rektorata.

Sinagoga je podignuta je 1869.godine, njena širina je 23,3 m, dužina 32,5 m i visina 18,7m.

Unutrašnjost sinagoge je očuvana u izvornom obliku, osim električnih instalacija, a spoljašnje deo je obnovljen 1983.

Na najvišem delu pročelja mogu se videti tzv ”Mojsijeve kamene ploče” sa brojevima deset Božjih zapovesti.

Prostor je harmonično podeljen na dva dvospratna dela sa klupama od slavonskog hrasta.

U sinagogi se nalazi Tora ormar, koji se sastoji od 4 mramorna stuba.

Tora sto koji služi za čitanje, večna svetlost koja simbolizuje prisutnost Božju, klupe za velikodostojnike, propovedaonica i svećnjak sa osam sveća.

U decembru se za vreme Hanuke svako veče pali jedna sveća, srednja sveća se zove Sames.

Na stolu pored propovedaonice nalazi se jedan deo Tore (pod staklom), iblija na hebrejskom jeziku, po jedan primerak hebrejsko-mađarskog molitvenika, kalendar, isečak iz ”Knjige knjiga”.

U sinagogi se nalaze orgulje Angster, proizvedene u čuvenoj fabrici orgulja u Pečuju.

Ulaz se naplaćuje i uz ulaznicu dobijate vodič na izabranom jeziku (isto važi i za sve druge objkete koje ćemo kasnije posetiti), osim engleskog, nemačkog i mađarskog ima i na hrvatskom.

Samo jedan blok zgrada deli trg Lajoša Košuta od glavnog, centralnog gradskog trga Sečeni Ištvana (Széchenyi István tér ), jednog od najlepših u ovom delu Evrope.

Sečenji Ištvan bio je grof koji je sve svoje bogatstvo dao za državu.

Inicirao je izgradnju velikog broja kulturno- istorijskih objekata, osnovao Mađarsku akademiju nauka i finansirao izgradnju Lančanog mosta u Budimpešti.

Smatraju ga najvećim Mađarom, simbolom prosperiteta i rodoljublja

Trg, sa svih strana okružen prelepim i grandioznim građevinama (gradska kuća, zgrada Biskupije, crkva Milosrdne braće ispred koje je pominjana Žolnai fontana, džamija Kasim paše…) u svom centralnom delu ukrašen je sa dva spomenika – spomenik Svetog Trojstva (tzv stub kuge) i konjanička statua Janoša Hunjadia, nama poznatiji kao Sibinjanin Janko.

Statua Janjoša Hunjadija
Gradska kuća
Zgrada Biskupije
Zgrada Gimnazije Ciszterci Rend Nagy Lajos

Na ulazu u Gazi Kasim Pašinu džamiju moguće je kupti objednijenu ulaznicu koja obuhvata i ulaz u katedralu.

Džamija je sagrađena sredinom 16. veka na mestu porušene hrišćanske crkve, dugo je bila najveća džamija u gradu.

Nakon odlaska Turaka 1707. srušen je minaret i postavljena kupola, i ova građevina je ponovo postala rimokatolička crkva.

U skladu sa mirnim gradskim suživotom, unutra se nalaze freske i oltar, kao i stihovi Kurana i prostor za molitvu muslimana, a na kupoli zajedno stoje polumesec i krst.

Ova jedinstvena građevina, koja se i dalje popularno naziva džamijom, danas je najveći turski spomenik u Mađarskoj.

U jednom delu objekta nalaze se kripte sa posmrtnim ostacima brojnih znamenitih ličnost Pečuja.

Desetak minuta prijatne šetnje potrebno je od Sečenji trga do najimpozantnije građevine u Pečuju, katedrale Svetog Petra i Pavla.

Put nas je vodio kroz ulicu Kaptalan, načičkanu muzejima različtih tema i sadržaja (tu je i pomenuti Žolnai muzej).

Grandiozno zdanje katedrale nalazi se na velikom katedralnom trgu na kome je i biskupska rezidencija.

Trg je sa severne strane okružen starim gradskim zidinama, sa južne se nalazi park u kome se mogu videti ostaci ranohrišćanske kapele, a nedaleko odatle je i ulaz u ranohrišćanski mauzolej, prvi podzemni mauzolej otvoren za posetioce.

Ostaci ranohrišćanske kapele

Prvobitna katedrala sagrađena je u XI veku na mestu rimskih katakombi.

Od tada pa do danas menjala je svoju namenu, naročito u vreme Mongola, a posebno Turaka koji su je pretvorili u magacin oružja.

Nakon povlačenja Turaka, katedrala je bila prilično urušena.

Tokom XVIII veka Mađari su odlučili da je obnove.

Velika pažnja posvećena je obnavljanju i izgradnji prema nacrtima autentične katedrale.

Danas ova katedrala predstavlja impozantan objekat u kome se čuva drugo najveće zvono u Mađarskoj, odmah posle Budimpešte, odnosno treće u Evropi.

Unutrašnjost katedrale je veoma lepo uređena, sa pozlaćenim oltarom i jednim od najlepših orgulja u centralnoj Evropi.

Godine 1991. Papa Jovan Pavle II darivao je katedralu titulom bazilike.

Mi smo se nakon razgledanja unutrašnjosti katedrale popeli na vrh jednog od četiri tornja i uživali u pogledu na grad i okolinu.

Povratak ka Sečenji trgu išao je drugim pravcem, kuda god da krenete nailazite na lepe i zanimljive građevine, parkiće, šarmantno skockane uličice…

Još jedan od važnih religijskih objekata u Pečuju je svakako Paša Jakovali Hasan džamija sagrađena u drugoj polovini 16. veka.

Danas je jedina džamija u Mađarskoj koja je sačuvana u celosti sa minaretom i još uvek se koristi u svrhu molitve.

Kada je posmatrate s ulice, stiče se utisak da su Mađari namerno susedne zgrade prilepili uz samu džamiju, da bi je zaklonili od pogleda.

Uz džamiju je izgrađena statua Ibrahima Pečevije (Alajbegovića), osmanskog historičara bošnjačkog porijekla.

Nedaleko od džamije, u ulici Ferencesek koja vodi direktno do centralnog trga, nailazimo na  crkvu Svetog Franje uz koju se nalaze ostaci Memi pašinog kupatila, najstarijeg turskog kupatila u Pečuju.

Oko gastronomske ponude u gradu ne mogu ništa da napišem, jednostavno nismo imali vremena za podrobnija istraživnja, a svakako je glavna ideja bila da pokušamo pronaći neko zgodno mesto u Vilanju, našoj poslednjoj destinaciji tog dana.

Dario nije baš mogao toliko da čeka pa smo njegovu glad efikasno rešili u Best Food Grill Pécs, lokalu brze hrane na Sečenji trgu.

Podatak da je hamburger sa pomfritom i sokom plaćen jeftinije nego bilo gde na ex Yu prostorima, ako već nije korisna informacija, u svakom slučaju je zanimljiva.

Jedna od najlepših  gradskih ulica koja takođe vodi do Sečenji trga je Király utca, preko koje smo se vratili do našeg Golfa i time završili našu posetu Pečuju.

U ovoj ulici nalazi se mnoštvo kafića, restorana, butika i to je verovatno razlog što je ovde nekako i atmosfera bila ”najživlja”.

Šetnjom kroz Király utca naićićete na zgradu nasjtarijeg hotela u gradu – Palatinus, zdanje sagrađeno u art nuvo stilu, u kojem je voleo da odseda čuveni kompozitor i šijanista Bela Bartok.

Nedaleko odatle nalazi se Pečujsko nacionalno pozorište čiju zgradu su osmislile svetski poznate arhitekte Adolf Lang i Antal Štajnhart.

Otvorena je 1895. godine.

Od tada je nekoliko puta renovirana, ali još uvek ima impresivan izgled.

U pozorištu se nalazi mesto za orkestar na četiri nivoa, rotirajuća bina i najsavremeniji sistem osvetljenja (podaci o zgradi pozorišta preuzeti sa https://odmorplus.com/pecuj-madarska-idealan-grad-za-jednodnevni-izlet/ )

Licejska crkva ili crkva Preobraženja Gospodnjeg, zdanje iz 18.veka zajedno sa susednim manastirom još je jedna u nizu prelepih građevina u Király utca.

Villany (Viljan, Biljan, Vilanje) mestašce sa oko 2500 stanovnika, u poslednje vreme postalo je nadaleko poznato kao epicentar vinskog turizma Mađarske.

Nalazi se 30 km jugoistočno od Pečuja (stanje puta nije baš za pohvalu), dok je od graničnog prelaza sa Hrvatskom (Baranjsko Petrovo selo) udaljen samo 22 km.

Inače, ovaj prelaz se nalazi na najbližoj ruti za Viljan i Pečuj iz pravca Novog Sada ukoliko se ide direktno, bez obilaska Batine i Mohača, pa je tako gledano ukupna udaljenost od naše kuće samo 170 km.

Vilanj spada u najjužniju i ujedno najtopliju vinsku regiju Mađarske, gde se proizvode najbolja crvena vina.

Iako su Cabernet Sauvignon i Merlot najpopularniji, ne treba zaboraviti Cabernet Franc koji je „ime za sebe“, ali i Portugieser.

Mi smo upravo uživali u ukusu odličnog Portugieser-a u restoranu hotela Cabernet u zaseoko Villánykövesd, svojevrsnom ”predgrađu” Villany-a.

Sasvim slučajno i spontano smo završili u ovom predivnom objektu, zastavši da uslikamo zanimljivo posložen niz kuća prepoznatljiv sa brojnih turističkih sajtova koji promovišu vinsku priču ovog kraja.

Definitivno smo zakasnili za ozbiljnije istraživanje celokupne turističko – gastronosmko – vinske ponude, već je pao mrak i gotovo da nikog nije bilo na ulicama.

Ipak, uspeli smo da uživamo u sjajnom ambijentu pomenutog restorana i u ukusima fantastičnog ”Hungarian Bean Goulash-a” uz već pomenuti Portugieser.

I, opet nešto o neverovatnim cenama u ovim krajevima – dve porcije gulaša, dve čaše od 2dl vina, jedna Fanta i porcija belgijske čokolade sa sladoledom, sve zajedno oko 1600,00 dinara kada se preračuna !

U danima nakon povrtaka sa ovog putovanja proučio sam malo detaljnije ponude koju ovaj hotel nudi i tu zaista ima veoma zanimljivih i atraktivnih ”paketa” u kojima su kombinovane razne aktivnosti – od konzumacije vina u različtim vinarijama, preko kupanja u obližnjim banjama ( a može i kupanje u vinu !!!   –   https://bookiraj.com/…/vilanj-romanticno-kupanje-u-vinu/ )   , šetnje po okolnim brdima pa do bogate gastronomske priče.

Kasnije, kada smo već krenuli ka kući, naišli smo u samom Viljanu na mnoštvo lokala, vinskih podruma, suvenirnica koji prosto mame na celodnevno razgledanje, konzumiranje i uživanje, a sam položaj sela naslonjenog na romantična Villany brda u čijoj se blizini nalaze osim Pečuja i atraktivna termalna kupališta Harkanj i Šikloš (o njemu smo ranije pisali OVDE), obećava nezaboravan doživljaj za sve one koji se odluče da se zapute u ovaj deo Mađarske.

Mi ćemo svakako već tokom naredne godine, čim se dani malo produže, vratiti da ”nadopunimo znanje” i unapred se veoma radujem tim veselim danima!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *