January 16, 2021
Razglednica Zagreba (preuzeto sa https://akademija-art.hr/2019/08/17/miroslav-vajdic-razlednice-zagreba-s-kraja-70-ih/zagreb-razglednice-1978/)

Zagreb, tak’ te imam rad😉

Nešto iz rubrike “Dogodilo se na današnji dan”

Na današnji dan, pre 30 godina, krenuli smo na naše poslednje predratno putovanje za Zagreb, auto-putem ”Bratstva i jedinstva”.

Ekonomska politika Ante Markovića, te godine doživljava pozitivnu ekspanziju – građani SFRJ od sopstvene plate mogu da žive kao većina normalnog i razvijenog sveta.

Liberalizovani su maksimalno uslovi za uvoz automobila iz inostranstva, i sve to zajedno motivisalo je tatinog kolegu iz ”Elektrovojvodine”, da krene put Graca, tamo odabere i kupi novi auto.

Tata mu je neophodna logistika – pomoći će prilikom izbora auta i vratiti u Novi Sad stari auto, a ja sam im pravio društvo.

Kolega je imao rođenu sestru u Zagrebu, a sestra je imala ozbiljnu kuću na Maksimiru, gde smo prenoćili u dolasku i povratku iz Austrije (tada se sporije putovalo jer auto putevi nisu bili izgrađeni u punom profilu kao danas).

Obzirom da je bila nedelja, 26.08. igralo se prvo kolo poslednjeg jugoslovenskog prvenstva u fudbalu, a Dinamo koji je već tada preimenovan u HAŠK Građanski (suludom opsesijom predsednika novoizabrane tzv demokratke vlasti Franje Tuđmana), igrao je prvu utakmicu pred gledaocima nakon one famozne neodigrane utakmice sa Zvezdom, u maju iste godine.

Gostovao je Borac iz Banja Luke, dakle ništa specijalno, ali obzirom da nisam nikada bio na stadionu Maksimir, i da se naš smeštaj nalazio nedaleko od stadiona, pomislio sam da je odlazak na tekmu dobra ideja.

Tatu, nikada fudbal nije interesovao u meri da bi se uputio na stadion, tako da sam morao krenuti sam.

To je bilo teško vreme, teško ga je i za opisati.

Političke tenzije bile su svakodnevne, nacionalizmi su bujali, u tzv Krajini je već bilo poluratno stanje, barikade, naoružane paravojne formacije, jedna opšta napeta situacija.

Moja ekavica i nevešti pokušaji izgovora na ”zagrebačkom”, učinili su me podosta nervoznim to veče na istočnoj tribini maksimirskog stadiona.

Priznajem, da je psihoza straha i nepoverenja prešla i na mene, tako da sam se trudio da što manje komuniciram sa ljudima.

Dinamo je pobedio, čini mi se sa 3:1, drago mi je bilo da sam video neke od velikih asova tog vremena, na čelu sa Zvonimirom Bobanom, drago mi je da sam bio na Maksimiru, no prilikom povratka kući, dogodila mi se neverovatna stvar – izgubio sam se….

Ne znam da li mi se ikada i igde, pre ili posle, slična stvar desila (ponosan sam na sopstvenu veštinu orjentacije), ali jednostavno sve su mi te maksimirske strme i mračne ulice postale iste, a nigde one koju sam tražio (srećom sam zapamtio njen naziv).

Sat vremena sam ja tako bauljao, sve uplašeniji i nervozniji, a kao za inat, nikoga na ulici, ni besnog kera….

Na kraju sam, ne znam kako, završio u nekoj policijskoj stanici, ispred koje se okupila gomila milicajaca koji su netom postali policajci, taman su i oni završili sa poslovima oko utakmice.

E, sad trebalo je i tu smoći snage pa bilo šta priupitati, no nekako sam uspeo saznati putanju i pronaći kuću.

Taj strah i nelagoda, za koju na licu mesta tada nije bilo realne osnove, ostaće mi zauvek u pamćenju, a ponovio se još jednom – prilikom mog prvog dolaska u Zagreb, posle rata, u proleće 1997.

No, to je neka druga priča sa sretnim ishodištem, čije slatke plodove ubiramo dan danas moji ljudi i ja.

To leto 1990. koje danas i mediji obrađuju kao ”poslednje jugoslovonsko, bezbrižno” itd, uz sav naš trud da stvarima pristupamo normalno i racionalno, mirisalo je na sveopštu nesreću.

Ovo putovanje, u celini je prošlo bez problema, novi auto (mislim da je bio neki ”Japanac”), kupljen je u Gracu, lepo smo se tamo proveli i prespavali, u povratku svratili u Maribor, još jednu noć proveli u Zagrebu, i vratili se kući.

Neverovatno sam bio lenj u to doba, i arhivi nemam niti jednu fotku sa tog putovanja, samo par nekih razglednica.

Razglednice sa putovanja -avgust 1990.
Razglednice sa putovanja -avgust 1990.

Zato imam ovu ludu memoriju, koja mi kaže da je moja poslednja predratna zagrebačka slika bila razgovor sa sestrom tatinog kolege koja je došla da nas isprati.

Ta Zagrepčanka, nam je na rastanku rekla – ”Bok dečki, vidimo se, valjda će sa ovom našom Jugom, biti sve ok…”

Nažalost, ništa više nije bilo o.k.

p.s. Razglednica Zagreba preuzeta sa: https://akademija-art.hr/2019/08/17/miroslav-vajdic-razlednice-zagreba-s-kraja-70-ih/zagreb-razglednice-1978/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *