by Povratak u bugarsku prestonicu posle jedne decenije
Glavni grad Bugarske bio je centralno odredište našeg veoma sadržajnog uskršnjeg putovanja po istočnoj Srbiji i zapadnoj Bugarskoj.
Ovo je bio moj treći dolazak u Sofiju – tačno dvadeset godina nakon prvog i deset godina nakon drugog.
Sećam se kako smo tog aprila 2006. godine posmatrali veliki displej u centru grada na kome su se odbrojavali dani do zvaničnog ulaska Bugarske u Evropsku uniju (01.01.2007). U prethodne dve decenije ta zemlja je, osim članstva u EU, postala i deo Šengen zone, a od početka ove godine uveden je i evro.
Napredak je vidljiv golim okom, a sama Sofija je od grada za koji se nekada govorilo „lepa je, ali nije ništa naročito“ postala atraktivna destinacija, idealna za vikend-putovanja.
Neposredno nakon naše posete, Bugarska je po prvi put u istoriji pobedila na takmičenju za „Pesmu Evrovizije“, pa će popularnost Sofije narednog proleća verovatno biti dodatno pojačana.
Podatak koji zaista imponuje jeste da je Sofija jedan od najstarijih gradova Evrope, sa istorijom dužom od 7.000 godina.
U antičko vreme grad je bio poznat pod nazivom Serdika, a tokom prvog veka nove ere postaje važan grad u okviru Rimskog carstva, o čemu danas svedoče impresivni ostaci bedema, termi i ulica u najstrožem centru grada.
Tokom srednjeg veka grad je pripadao Prvom i Drugom bugarskom carstvu, a od 1382. godine pa sve do kraja 19. veka nalazio se pod osmanskom vlašću.
Posle oslobođenja Bugarske od Osmanlija 1878. godine, Sofija je 1879. proglašena za prestonicu moderne Bugarske.
Gde se nalazi Sofija i kako stići?
Sofija se nalazi u centralnom delu zapadne Bugarske, smeštena u prostranoj Sofijskoj kotlini i okružena visokim brdima i planinama, od kojih je najpoznatija Vitoša, sa najvišim vrhom od 2.290 metara.
Nadmorska visina od 550 metara čini Sofiju trećim najvišim glavnim gradom Evrope (četvrtim ako računamo Prištinu), što je podatak koji me je iznenadio jer subjektivni osećaj na licu mesta ne ukazuje da smo „baš tako visoko“.
Od granice sa Srbijom (prelaz Kalotina/Dimitrovgrad) udaljena je svega 60 kilometara, a ovaj pravac predstavlja najbržu varijantu za dolazak iz pravca Novog Sada, Beograda, pa i ostatka zapadne Evrope.
Od Novog Sada do Sofije ukupna udaljenost iznosi oko 500 kilometara i, s obzirom na to da se gotovo celom dužinom rute vozi auto-putem, putovanje bi trebalo da bude brzo i jednostavno.
Kažem „trebalo bi“, jer postoji ono što svima kvari sreću – granica, gužve, EES sistem i sve ostalo što ide uz prelazak spoljne granice Evropske unije.
Mi smo u Sofiju stigli drugim, značajno sporijim putem, pravcem iz Zaječara (granični prelaz Vrška Čuka), jer smo želeli da usput posetimo i neke druge zanimljive destinacije, poput pećine Magura i čuvenog Belogradčika.
Smeštaj i prvi utisci
Što se tiče smeštaja, bez većih problema uspeli smo da pronađemo povoljan studio (40 evra po noćenju) u širem centru grada, sa parking mestom u dvorištu zgrade, što za ovakve gradove predstavlja značajno logističko olakšanje.
Ovde moram da skrenem pažnju svakome ko se upusti u potragu za smeštajem u Sofiji da veoma pažljivo pročita recenzije i komentare, jer se zaista svašta nudi i svašta može da se dogodi. Uprkos ogromnom napretku, Bugarska i njeni stanovnici još uvek u pojedinim situacijama „štucaju“ od zaostalih balkanskih navika, hroničnog javašluka i sklonosti ka manjim ili većim prevarama.
Uglavnom, pozicija našeg stana omogućavala nam je da u sunčano nedeljno jutro u obilazak centra grada krenemo peške.
Na početku priče vezane za obilazak neke destinacije volim da naglasim kako se ovde ne radi o klasičnom putopisu tipa „šta sve videti u Sofiji“, već o deljenju iskustava – šta smo mi uspeli da vidimo tokom jednog dana provedenog u gradu.
Možda se neko jednog dana nađe u sličnoj situaciji, pa mu naš „mali vodič“ bude koristan i inspirativan.
Nismo imali strogo definisan plan. Naravno, neka odredišta bila su „obavezna“, ali je i doza spontanosti bila sasvim dopuštena tog opuštenog dana.
Vrbica i praznična atmosfera
Dodatnu draž davala je činjenica da nije bila samo nedelja, već i praznik koji vernici nazivaju Vrbica.
Dok se u Srbiji obeležava u subotu uoči Uskrsa, u Bugarskoj se, iz praktičnih razloga, slavi u nedelju. Zbog toga je atmosfera bila naročito svečana, šarena i vedra, a grad ispunjen ljudima, cvećem i prazničnim raspoloženjem.
Naš stan nalazio se u severozapadnom delu grada, neposredno uz veliki bulevar Slivnica, jednu od glavnih saobraćajnica kojom se u Sofiju ulazi iz pravca Srbije.
Ako za centar grada uzmemo trg ispred veličanstvene katedrale Aleksandra Nevskog, udaljenost od našeg smeštaja iznosila je svega 2,7 kilometara, pa smo najveći deo grada obilazili pešice.
Prvi susret sa Sofijom
Šetajući našim krajem prema centru, ponovo sam nailazio na prizore toliko karakteristične za Balkan: ponešto urbanističkog haosa, poneku oronulu kuću ili zgradu, tragove komunalnog nereda i zapuštenosti.
A onda, gotovo neprimetno, ulazite u šire gradsko jezgro, gde se slika naglo menja – uređene fasade, sređeni trgovi, reprezentativne zgrade i široki bulevari stvaraju utisak kao da ste zakoračili u sasvim drugi grad.
Zapravo, kada bi me neko spustio u našu ulicu bez ikakvog objašnjenja gde se nalazim, podjednako bih mogao da pomislim da sam u Nišu, Solunu, Draču ili Izmiru. Ta mešavina šarma, haosa, zapuštenosti i života nešto je što mnogi balkanski gradovi, bez obzira na granice i jezike, i dalje dele.
Parkovi kao najlepša kulisa proleća
U Sofiji postoje brojne, manje ili veće parkovske površine i nekako smo baš u njima tog dana najviše uživali.
Kombinacija sunca, ozelenelog drveća i jarkog šarenila opšte rascvetanosti delovala je terapeutski posle dva dana obilne kiše i mračnih oblaka koji su nas pratili od trenutka polaska iz Novog Sada.
Prvi park kroz koji smo prošli bio je Sveti Nikola.
U parku Sveti Nikola nalaze se spomenik bugarskim dobrovoljcima iz Rusko-turskog rata, crkva Svetog Nikole Sofijskog, dečja igrališta, uređene pešačke staze i manji prostor za rekreaciju na otvorenom.
Na putu ka centru obišli smo i malu pijacu, čisto da uporedimo cene voća, povrća i fast food ponude – povoljnije nego kod nas!
Banjski trg i srce stare Sofije
Prvo odredište na kojem smo se duže zadržali bio je Banjski trg (Tsentralna Banja) i njegova neposredna okolina u samom centru grada.
Ovo je jedan od najznačajnijih delova Sofije, jer se upravo zahvaljujući termalnim izvorima ovde razvilo prvobitno naselje, a kasnije i grad.
Posebnu pažnju privlači jedina aktivna džamija u gradu – Banja Baši džamija, što u bukvalnom prevodu znači „džamija kod kupatila“.
Zanimljivo je da je džamija, koja datira iz 1566. godine, podignuta neposredno iznad termalnih izvora, pa se naročito tokom hladnijih dana može videti para koja izlazi iz tla pored njenih zidova.
Od rimskih termi do Muzeja iluzija
Nasuprot džamije nalazi se jedna od najlepših građevina u Sofiji – nekadašnje Centralno mineralno kupatilo, u kojem je danas smešten Regionalni istorijski muzej Sofije.
Ispred muzeja napravili smo kraću pauzu, uživajući u atmosferi ovog živopisnog dela grada. Posebnu pažnju privuklo nam je jato razigranih golubova koje je kružilo iznad džamije, povremeno ulazeći u svojevrsni vazdušni „okršaj“ sa dronom koji je Dario podigao kako bi snimio trg iz ptičje perspektive.
Nažalost, muzej ovog puta nismo obišli, jer je iz ugla jednog četrnaestogodišnjaka obližnji Muzej iluzija predstavljao znatno primamljiviju opciju. Takve postavke uvek vredi posetiti – spoj kreativnosti, nauke, optičkih varki, umetnosti i zabave gotovo po pravilu rezultira zanimljivim i inspirativnim iskustvom.
Otvoren 2020. godine, Muzej iluzija se za kratko vreme nametnuo kao jedna od najposećenijih savremenih atrakcija u Sofiji, a nalazi se na adresi Knyagina Maria Luisa Blvd 16.
Turistička organizacija Sofije izdaje veoma kvalitetne brošure i vodiče, koje posetioci mogu preuzeti u turističkom info-centru smeštenom u neobičnom ambijentu starog tramvajskog vagona, odmah pored džamije.
Posebno me je obradovalo što su vodiči dostupni i na srpskom jeziku, iako sam svoje primerke nabavio još ranije na Sajmu turizma u Beogradu.
Serdika – rimsko srce savremene Sofije
Odmah iza džamije nailazimo na Serdiku – veličanstvene ostatke rimskog grada iz prvog veka nove ere, čiji su bedemi i građevine istraženi i veoma lepo uklopljeni u savremeni gradski ambijent.
Deo nalazišta nalazi se na otvorenom, dok je veći deo smešten u podzemnom prolazu ispod Trga nezavisnosti, jednog od najvažnijih gradskih trgova, kojim dominira monumentalna zgrada nekadašnjeg Partijskog doma, današnjeg sedišta bugarskog parlamenta.
Kada govorimo o ovom otvorenom delu nalazišta, zanimljivo je to što se ono nalazi uz glavnu metro stanicu Serdika, na kojoj se ukrštaju tri od četiri linije sofijskog metroa.
Mi smo se u povratku ka stanu malo provozali linijom 4, čija je istočna polazna tačka sofijski aerodrom.
Uz arheološko nalazište Serdike nalazi se mala srednjovekovna Crkva Svete Petke Samardžijske, jedna od retkih sačuvanih bogomolja iz vremena osmanske vlasti. Delimično ukopana ispod današnjeg nivoa ulice, podignuta je na ostacima rimskog kultnog objekta, a njene freske potiču iz 15. i 16. veka.
Trg nezavisnosti i državne institucije
Pored pomenute zgrade bugarskog parlamenta, na Trgu nezavisnosti nalaze se i druga značajna zdanja – Predsednička palata, zgrada Saveta ministara Bugarske (sedište vlade i premijera), Sofia Hotel Balkan (jedan od najznačajnijih hotela u gradu), zgrada Ministarstva obrazovanja i nauke i druga.
Pretpostavljam da niko od turista koji šetaju centrom Sofije ne propusti smenu straže ispred Predsedničke palate, koja se održava na svakih sat vremena, i to oko pet minuta pre punog sata.
Uvek sam se pitao kako izdržavaju pod tom debelom odorom da stoje nepomično sat vremena, i to još na suncu.
Nadam se da su barem dobro plaćeni…
Svake prve srede u mesecu u 12 časova održava se najzanimljivija svečana smena straže uz vojnu muziku i „full“ ceremoniju.
Dijagonalno od palate nalazi se Nacionalni arheološki muzej Bugarske, smešten u nekadašnjoj Velikoj džamiji iz 15. veka, najočuvanijem zdanju iz osmanskog perioda u Sofiji.
Rotonda Svetog Georgija
U dvorištu kompleksa koji sačinjavaju Predsednička palata, Sofia Hotel Balkan i Ministarstvo obrazovanja nalazi se Rotonda Svetog Georgija, najstarija sačuvana građevina u Sofiji.
Podignuta početkom 4. veka, u vreme cara Konstantina Velikog, ova crkva od crvene opeke okružena je ostacima antičke Serdike i predstavlja jedan od najznačajnijih spomenika ranohrišćanske arhitekture na Balkanu.
Tek prilikom trećeg dolaska u grad posetio sam unutrašnjost crkve, u kojoj se mogu videti slojevi fresaka iz različitih perioda.
Nikada mi nisu bile jasne te zabrane fotografisanja, a ovde je kontrola pod vrlo strogim okom jedne starije gospođe bila baš rigorozna 😊
Bulevar Cara Oslobodioca i gradski parkovi
Šetnju smo nastavili glavnim gradskim Bulevarom Cara Oslobodioca, uz koji se nalaze najvažnija zdanja, muzeji, crkve, parkovi i trgovi.
Za mene je najlepša zgrada u Sofiji zdanje Narodnog pozorišta „Ivan Vazov“, izgrađeno 1906. godine u raskošnom neoklasicističkom stilu.
Pozorište se nalazi uz najstariji i najpopularniji park u gradu – Gradsku gradinu.
Toliko je ljudi bilo u parku da sam na trenutak pomislio da su u pitanju neke demonstracije, ali ne – svi su tog dana želeli da uživaju u konačno pristiglom proleću!
Dva bloka dalje niz bulevar nalazi se sledeći park – Gradina Kristal.
Tu smo napravili kafe-pauzu i uživali u opuštenoj atmosferi Crystal bara.
S obzirom na to da se radi o samom gradskom epicentru, cene su i dalje sasvim prihvatljive.
Ovde moram da napomenem da se nismo oprobali u gastronomskom segmentu, a nije da nisam planirao neki tradicionalni bugarski roštilj.
No, tako se namestilo – Dariova glad bila je nagla i jaka, pa se „požar“ morao gasiti momentalnom akcijom u vidu fast food-a, koji je cenom i kvalitetom bio i više nego zadovoljavajući.
Trg Aleksandra Nevskog
Nakon pauze prešli smo preko bulevara i, uz zdanje Svetog sinoda Bugarske patrijaršije, pristigli na trg na kome je bila postavljena velika izložba antikviteta.
Tu se zaista moglo svašta videti, pa čak i naši „inflatorni“ dinari iz neslavnih devedesetih.
Preovlađuju predmeti koji potiču iz decenija koje je Bugarska provela u komunističkoj diktaturi, protkanoj snažnim uticajima Sovjetskog Saveza.
Korak po korak i stigli smo do najposećenijeg i najfotografisanijeg dela centra Sofije – Trga Svetog Aleksandra Nevskog, na kome se nalaze dva religijska objekta od najvećeg značaja, ne samo za Sofiju i Bugarsku, već i mnogo šire.
Iako je bila izuzetna gužva na ulazu u obe crkve, uspeli smo da ih posetimo bez većeg zadržavanja, pa čak i da ih fotografišemo bez većih problema.
Prvo smo posetili Crkvu Svete Sofije, koja je podignuta u 6. veku na temeljima ranijih crkava i rimske nekropole.
O njenom velikom značaju dovoljno govori podatak da je upravo po njoj grad dobio današnje ime.
Jednostavna spoljašnjost od crvene opeke krije bogatu istoriju koja seže do vremena ranog hrišćanstva i Vizantije.
Na vratima crkve i mi smo „zadužili“ vrbovu grančicu, najpopularniji predmet tog dana u gradu 😊
Uz istočnu stranu Crkve Svete Sofije nalazi se Spomenik Neznanom junaku, podignut 1981. godine u čast svim bugarskim vojnicima poginulim za otadžbinu.
U okviru spomenika gori večna vatra, koja simbolizuje trajno sećanje na žrtve ratova.
Pored večne vatre nalaze se bronzani lav, kao jedan od nacionalnih simbola Bugarske, i kamene ploče sa zemljom donetom sa značajnih bojišta i mesta stradanja bugarskih vojnika.
Pauza na trgu ispred monumentalne Katedrale Svetog Aleksandra Nevskog i „podizanje“ drona u zabranjenoj zoni (u blizini su državne institucije), srećom bez posledica.
Katedrala Svetog Aleksandra Nevskog podignuta je između 1882. i 1912. godine i može da primi oko 5.000 vernika, što je svrstava među najveće pravoslavne crkve na svetu.
Izgrađena je u neovizantijskom stilu, u znak sećanja na ruske vojnike poginule u Rusko-turskom ratu 1877–1878. godine, kojim je Bugarska oslobođena od osmanske vlasti.
Impresivna građevina prepoznatljiva je po svojim pozlaćenim kupolama koje dominiraju panoramom Sofije, dok unutrašnjost krase mermerni stubovi, bogata dekoracija, mozaici i ikone koje su izrađivali istaknuti umetnici iz Bugarske, Rusije i drugih evropskih zemalja.
Posebno je poznata po veličanstvenom centralnom prostoru ispod glavne kupole i kripti u kojoj je smeštena jedna od najznačajnijih zbirki pravoslavnih ikona na Balkanu.
Monumentalni trg ima jednu veliku manu – nigde hlada nema 😊
Park Svetog Klimenta Ohridskog i pogled ka istoku grada
Zalihe vode uspeli smo da obnovimo u obližnjem parku Svetog Klimenta Ohridskog, i ako sam dobro brojao, to je bio peti park u čijim smo čarima odmarali oči i dušu.
Isto ime kao park nosi i najstariji i najugledniji univerzitet u Bugarskoj, čija se grandiozna zgrada nalazi nasuprot parka i dijagonalno od katedrale.
To je bila najdalja tačka do koje smo stigli u odnosu na centar, u pravcu istoka.
Palo nam je na pamet, s obzirom na to da je nacionalni stadion Vasil Levski u blizini tog mesta, da proverimo ima li kakve zanimljive utakmice tog nedeljnog popodneva – ali ništa od toga.
Povratak u centar i najpoznatija ulica Sofije
Vratili smo se u centar na onaj pomenuti fast food, da bismo nakon toga krenuli u sasvim suprotnom pravcu – trebalo je doživeti najpopularniju gradsku ulicu – Bulevar Vitoša!
Bez konkurencije, to je najfrekventnija, najpopularnija i najposećenija turističko-trgovačka ulica u gradu.
Nadam se da će priloženi video najvernije oslikati atmosferu u ovoj ulici i impozantan broj ljudi koji su njome prolazili tog nedeljnog popodneva.
Bulevar se prostire od Trga Svete Nedelje do velikog Južnog parka i dug je oko 2,7 kilometara. Međutim, pešačka zona, koja je za ovu priču najzanimljivija, dugačka je približno 800 metara i proteže se od pomenutog trga do zgrade Nacionalne palate kulture i parka koji se nalazi ispred nje.
U vizuri ulice dominantno mesto zauzima planina Vitoša sa njenim najvišim vrhom, po kojoj je bulevar i dobio ime.
Vitoša i „kamena reka“
Uzgred, na Vitošu nismo stigli da odemo, ali za svakoga ko u Sofiji boravi duže – to bi trebalo da bude obavezno odredište.
Mi smo tamo bili prilikom prvog dolaska u Sofiju, pre dvadesetak godina – impresivna priroda, fenomenalni vidikovci i prirodni fenomen u vidu tzv. „Kamene reke“.
Čine je ogromne zaobljene stene od sienita, koje izgledaju kao da su se u jednom trenutku slile niz planinu i zatim okamenile.
Nastala je tokom ledenog doba, kada su smrzavanje, otapanje, erozija i gravitacija vekovima razbijali stene i pomerali ih niz padine Vitoše.
Za skijaše, to je idealna destinacija – više od 20 km uređenih ski-staza u ski centru Aleko.
Nešto mislim, mogla bi ta Sofija da organizuje i zimsku Olimpijadu…
Povratak u gradski ritam
No, da se vratimo u naše prolećno popodne i šetnju ovom pravom sofijskom promenadom.
U crkvu Svete Nedelje nismo uspeli da uđemo – red je bio nepodnošljivo dugačak i spor.
Inače, ova crkva iz desetog veka spada u najznačajnije bogomolje u gradu, a interesantno je da se u njoj nalaze mošti srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina.
Prošetali smo se do pomenutog parka u kome dominira masivna zgrada Nacionalne palate kulture.
U parku se odvijala predizborna kampanja sa mnoštvom štandova političkih organizacija, i iako mi je cela tamošnja situacija nepoznanica, površni utisak je da je kampanja na terenu značajno civilizovanija nego kod nas – što i nije previše teško 😊
Malo smo pretražili bogato opremljene suvenirnice, obavili mini nabavku u jednom obližnjem Lidlu i seli na piće kao nagradu za uspešno obavljen turistički obilazak.
Zaključak
Sofija nas je još jednom iznenadila svojom slojevitošću – od antičke Serdike, preko osmanskih tragova, pa sve do modernog evropskog grada punog parkova, širokih bulevara i živog uličnog ritma.
U jednom danu smenjivali su se istorija, svakodnevni život, sakralna arhitektura i savremeni gradski puls, bez prekida i bez veštačkih granica između epoha.
Ono što posebno ostaje jeste osećaj lakoće kretanja kroz grad, ali i stalno prisustvo prirode – planina Vitoša gotovo da gleda u svaki deo centra, podsećajući da je veliki grad ipak nastao u zagrljaju planinskog pejzaža.
Sofija možda i dalje nije među „najrazvikanijim“ evropskim prestonicama, ali upravo u tome leži njena snaga – dovoljno velika da ponudi sadržaj, a opet dovoljno neposredna da se u njoj lako osećaš kao kod kuće.
Mi smo iz nje otišli sa utiskom da smo videli tek deo onoga što nudi – i sa jasnom željom da joj se ponovo vratimo.
