by Zašto baš Rtanj?
Planina Rtanj je jedna od najpopularnijih planinarskih destinacija u Srbiji.
Sa svojim gotovo pravilnim piramidalnim oblikom, Rtanj je istovremeno jedinstvena prirodna atrakcija i predmet mnogobrojnih legendi i mističnih teorija.
Nalazi se u istočnoj Srbiji, tačno na polovini puta između Paraćina i Zaječara, udaljena oko 47 km od ova dva grada.
Administrativno, i planina i istoimeno selo u njenom podnožju pripadaju opštini Boljevac.
Rtanj je udaljen samo 22 km od Sokobanje i to može biti tamošnjim gostima odlična ideja za jednodnevni izlet.
Od Novog Sada je udaljen nešto više od 300 km, a stiže se brzo i lako, zahvaljujući auto-putu Novi Sad–Beograd–Niš, kao i magistralnom putu M5 između Paraćina i Zaječara.
Prošle godine, vraćajući se sa ture po Staroj planini, posetili smo čuvenu Felix Romulianu, a zatim se, na putu ka Novom Sadu, vozili ovim pravcem.
Oduševili su nas kako kvalitet puta, tako i nestvarno lepo prirodno okruženje kroz koje prolazi.
Poseban utisak ostavio je Rtanj, koji se svojom neobičnom siluetom i jedinstvenim oblikom izdvajao iz pejzaža.
Upravo tada rodila se ideja da tu planinsku lepotu upoznamo iz neposredne blizine i sami otkrijemo šta Rtanj čini tako posebnim.
Tako je uspon na njegov najviši vrh uvršten u plan našeg ovogodišnjeg bogatog putovanja po istočnoj Srbiji i zapadnoj Bugarskoj, s tim da je zbog varljivog aprilskog vremena sa prvobitno predviđenog prvog odredišta na turneji pomeren za poslednji dan.
Kada smo već mogli da biramo, onda je svakako prognozirani sunčani dan mnogo bolji za uživanje u prirodi od celodnevne kiše od koje smo se „spasili“ posetama odredištima sa „krovom“ (Prirodnjački centar u Svilajncu, manastiri Manasija i Ravanica, Resavska pećina itd.).
Planiranje uspona
Proučivši iskustva drugih po bespućima interneta, odlučili smo se za rani dolazak i uspon stazom sa južne strane, za koju se tvrdi da je lakša i jednostavnija od one sa suprotne, severne strane.
Uzgred, popularne su planinarske ture koje započinju noću kako bi se na najvišem vrhu – Šiljak (1565 mnv) – dočekao izlazak sunca.
To je verovatno impresivno iskustvo, no tumaranje po mraku me nikada nije privlačilo.
Golf smo ostavili na parkingu ispred ugostiteljskog objekta Rtanjski Events – od te tačke dalje nije moguće nastaviti automobilom.
U neposrednoj blizini nalazi se superluksuzni hotel Ramonda, a činjenica da je ispred njega bilo parkirano mnoštvo automobila uprkos tome što je bio sasvim običan aprilski utorak samo potvrđuje tezu da se u Srbiji najlakše prodaju upravo najskuplje stvari.
Iz radoznalosti smo proverili koliko bi koštalo noćenje u dvokrevetnoj sobi baš tog dana.
Cena od nešto više od dve stotine evra za jednu noć izazvala nam je blagu vrtoglavicu.
Ako je to uopšte moguće, racionalan zaključak o tome prepustićemo čitaocima.
Dan ranije vratili smo se iz Sofije, uz usputnu posetu veličanstvenom Belogradčiku.
Prenoćili smo u Zaječaru i već rano ujutru krenuli put Rtnja, naoružani sendvičima, vodom i dobrom voljom.
Od nošenja drona odustali smo još u podnožju – tokom celog dana duvao je prilično jak vetar, kako na samoj planini tako i u široj okolini.
Srećom, vreme je bilo vedro i sunčano, pa je uživanje u spektakularnim pogledima bilo gotovo zagarantovano.
Uspon koji ne prašta
Uspon smo započeli u 9 časova, a ponovni susret sa Golfom bio je oko 14.30 časova, dakle oko 5,5 sati za ceo poduhvat, s tim da je Dario brži za barem pola sata.
Mislim da će se većina onih koji su se popeli na Rtanj složiti da se staza može nazvati teškom, i to pre svega zato što se radi o konstantnom usponu, gotovo bez ravnih delova.
Prvi deo staze ide kroz šumu i šumarke, a nakon što se izađe na čistinu dolazi do iluzije kako je „posao skoro gotov“ – vrh deluje nestvarno blizu, no do njega je od te tačke preostalo još dosta napora i vremena.
On vazdušnom linijom zaista jeste blizu, ali je padina pod njim toliko strma da staza ne ide pravolinijski, nego se pruža u širokim lukovima celom njenom širinom.
Oni kojima dosadi to vijuganje, ukoliko poseduju malo više snage, „preseći“ će padinu i krenuti ravno, ako ništa drugo, onda barem u povratku.
Moram da naglasim da sebe ne smatramo aktivnim planinarima.
Povremeno se upustimo u kraće ili duže pešačke ture, ali to je daleko od redovne aktivnosti.
Zbog toga naše procene težine staze, potrebnog vremena za uspon ili fizičkog napora treba uzeti s određenom rezervom.
Moguće je da su neke od njih više rezultat ličnog utiska nego objektivnog merila.
Uglavnom, moram priznati da mi se staza nije naročito dopala.
Neprestani uspon svakako je doprineo tom utisku, ali još više prvi deo trase, prepun oštrog kamenja i stena.
Takav teren čini uspon prilično napornim, dok je silazak, bar po mom mišljenju, još zamorniji i manje prijatan.
Ipak, sve to nije umanjilo uživanje u prirodi i spektakularnim pogledima.
Na kraju krajeva, trenutak kada se stigne na vrh i pogleda put koji je ostao iza vas donosi osećaj zadovoljstva koji se teško zaboravlja.
Pauza uz pogled
Iako je na početku dana delovalo da ćemo biti bukvalno sami na planini, kako je vreme odmicalo pojavljivao se sve veći broj ljudi, što je bila još jedna potvrda popularnosti ove destinacije.
Na celoj dužini staze postoji jedan objekat zgodan za pauzu (vidim na Google mapi da se zove „Dekijeva koliba“), no tog dana nije radio.
Našu „sendvič pauzu“ napravili smo ubrzo nakon što smo zakoračili na drugi deo uspona – onaj ogoljeni, vijugavi, koji se u dugim serpentinama penje ka vrhu.
Uz predah smo uživali u lepom pogledu prema Sokobanji i okolnim selima, razasutim po podnožju planine.
U tom trenutku vetar se nakratko smirio, pa je odmah postalo prijatno toplo.
Međutim, na samom vrhu vetar je praktično stalni stanovnik Rtnja.
Po pričama onih koji ga često posećuju, duva gotovo tokom cele godine, bez obzira na godišnje doba.
Jedan moj drugar, koji je na Šiljku u avgustu čekao izlazak sunca, tvrdi da se odavno nije toliko smrzao.
Zato na vetar na Rtnju ne treba gledati olako – osim što ume da bude veoma jak, često je i iznenađujuće hladan.
Zbog toga vredi pažljivo isplanirati garderobu za uspon.
Čak i kada je u podnožju pravo letnje vreme, nije loša ideja poneti neki topliji sloj odeće kako bi boravak na vrhu bio što prijatniji i kako biste mogli bez žurbe da uživate u pogledima koji se odatle pružaju.
Pogled sa krova Rtnja
A pogled…
Kažu da se sa Rtnja vidi „pola Srbije“, i nije teško poverovati u to.
Prizor pomalo podseća na pogled kroz mali avionski prozor – daleko ispod vas smenjuju se sela, putevi, polja i planine, pretvoreni u sitne detalje na licu majke Zemlje.
Kapela na Šiljku i legenda o blagu
Sam vrh je relativno prostran i kamenit, obeležen kapelom posvećenom Svetom Đorđu, podignutom na mestu nekadašnje crkvice koju je početkom 20. veka sagradila Greta Minh u znak sećanja na svog supruga Julijusa Minha, vlasnika nekadašnjeg rudnika uglja na Rtnju.
Izgradnju kapele uglavnom su izveli rudari, koje je Greta Minh platila kao da su svoje radne sate proveli u rudniku.
Za podizanje ovog zdanja uloženo je približno hiljadu radnih časova, a kapela je svečano osvećena 19. maja 1934. godine.
Decenijama je odolevala vetrovima, snegu i zubu vremena, da bi njen kraj došao tek 1990. godine.
Tada su je srušili tragači za navodnim skrivenim blagom, verujući da se u njenim zidovima krije vredna zaostavština.
Umesto blaga, za sobom su ostavili uništen spomenik i jedan od najprepoznatljivijih simbola Rtnja.
Danas su tu samo ostaci kamenih zidova i veliki krst.
Imena i pojedini segmenti ove priče posebno su poznati vernim gledaocima serije „Senke nad Balkanom“, čija je treća i poslednja sezona emitovana upravo u periodu kada smo mi „osvajali“ Rtanj.
Utisci nakon osvajanja vrha
I, to bi bilo to – neopisivi osećaj zadovoljstva što je vrh osvojen briše sav umor istog trena.
Lekcija iz osnovne škole koja se ponavlja kroz razne situacije u životu – ako se dovoljno potrudiš, možeš osvojiti sve, pa i ono što se na prvi pogled čini neosvojivim.
Rekoh već da mi je povratak bio neočekivano naporan, i to upravo taj kameno-stenoviti deo. Što bi omladina rekla – baš sam se smorio.
U nastavku dana skupili smo energije još da nakratko posetimo prelepo izletište Vrelo reke Grze, koje je od Rtnja udaljeno 35 km (u pravcu Paraćina), a nakon toga počastili smo se odličnim roštiljem u pravoj drumskoj kafani, na preporuku kolege planinara koji je ove krajeve pohodio prošle godine.
O Grzi i kafani napisaću poseban blog, a na kraju mogu samo da kažem da je uspon na Rtanj iskustvo koje se dugo pamti. Bez obzira na umor, vetar i zahtevnu stazu, osećaj kada se nađete na vrhu i ugledate nepregledne predele istočne Srbije zaista je neprocenjiv. Veoma smo srećni što smo uspeli da osvojimo Šiljak i iz prve ruke doživimo sve ono po čemu je Rtanj poseban. Ovu avanturu iskreno preporučujemo svakome ko voli prirodu, izazove i poglede koji ostavljaju bez daha.
