by Kada posetim neku destinaciju koja u sebi nosi duboko potresnu priču, često se suočim sa dilemom da li takva tema pripada sajtu koji se bavi turizmom, putovanjima i korisnim savetima.
Ipak, budući da je suština svakog bloga prenošenje ličnih utisaka i dočaravanje doživljenog, odluka da se napiše i prenese i neka tragična priča za mene je uvek pozitivna.
Jer i to je život, posebno ovde kod nas, na prostoru bivše Jugoslavije.
Ne namećem kao imperativ nikome ko dođe u Sarajevo da prošeta Baščaršijom, pojede ćevape, izađe u noćni provod ili ode na skijanje na Jahorinu ili Bjelašnicu, obavezu da poseti mesto koje govori o tragediji koja je zadesila taj, nekada svima drag grad.
Ipak, mislim da bi to bilo ljudski i pristojno, posebno ukoliko se grad želi istinski upoznati. Jer grad ne čini samo njegova sadašnjost, već i njegova prošlost, ljudi koji u njemu žive ili su živeli, kao i njihove sudbine.
Tek kada se sagledaju oba lica jednog grada – i ono vedro i ono bolno – moguće ga je zaista razumeti.
I kada govorimo o ratnoj sudbini Sarajeva, glavno pitanje koje se postavlja, i na koje verovatno nikada nećemo dobiti smislen odgovor, jeste – kako je sve to bilo moguće?
Kako i zašto se to nama svima dogodilo?
Kako smo juče svi zajedno normalno živeli, sedeli za istim stolom, za iste klubove navijali, iste filmove obožavali, istu muziku slušali, iste vrednosti i vaspitanje delili, da bi nekoga od te ekipe „sa istog stola“ neko preko noći počeo da zasipa granatama, gađa snajperom, ubija mu roditelje, komšije i prijatelje, liši ga ljudskog dostojanstva, ostavi ga bez hrane, lekova, struje i vode…
Samo tako, preko noći…
Znam ja da nije bilo preko noći i da su mračni gospodari sudbina običnih ljudi uvek i svuda spremni na ono najgore. Govorim o nesrećnim sudbinama običnih ljudi, mojih sunarodnika, moje jugoslovenske braće i sestara.
Zbog svega navedenog, negovanje kulture sećanja za mene je imperativ, jer ljudi umiru tek kada budu zaboravljeni, a u Sarajevu ih je umrlo previše.
A Sarajevo je bilo naš istinski glavni grad u životnom smislu; politički segment u mom ličnom doživljaju potpuno je nebitan.
Muzej opsade Sarajeva
Muzej opsade Sarajeva nalazi se u centru grada, na adresi Jelića 3, u neposrednoj blizini gradske katedrale.
Postavku sačuvanih predmeta iz opsade grada, uz mnoštvo fotografija, video sam prvi put još pre petnaestak godina, s tim da je tada bila priređena u Historijskom muzeju, na drugoj strani grada.
Ne znam da li ta izložba još postoji, a ova aktuelna u Muzeju opsade otvorena je tokom 2023. godine.
Posetioci se kreću kroz relativno mali prostor, prateći hronologiju događaja od početka do kraja opsade.
Opsada Sarajeva trajala je 1.425 dana, od aprila 1992. do februara 1996. godine, i tokom nje poginulo je više od 11.500 građana Sarajeva, među njima i oko 1.600 dece.
Smatra se najdužom opsadom jednog glavnog grada u novijoj istoriji čovečanstva.
Postoji procena da je tokom agresije na grad ispaljeno oko 490.000 projektila svih vrsta.
Neslavni rekord zabeležen je 22. jula 1993. godine, kada je na Sarajevo ispaljeno neverovatnih 3.777 granata u samo jednom danu.
Muzej nudi neposredan uvid u to kako je izgledala svakodnevnica u tom paklu – ubijeni i ranjeni na svakom koraku, grad bez električne energije, grejanja, prevoza, goriva i osnovnih životnih namirnica.
Živeći uređen i naizgled sasvim normalan građanski život, retko ko razmišlja o tome koliko je ljudsko biće zapravo sposobno da izdrži i preživi.
Koliko je tanka linija između „raja“ i „pakla“.
Do juče si radio, išao na more i skijanje, vodio decu u školu, izlazio sa prijateljima i družio se sa porodicom.
A onda, gotovo preko noći, tog života više nema.
Svakodnevica se pretvara u izbegavanje snajperskih metaka i granata, loženje nameštaja iz sopstvenog stana kako bi se preživela zima, obroke iz konzervi pristiglih u humanitarnim konvojima, sate provedene u redovima za vodu sa kanisterom u ruci i prizore ranjenih, ubijenih i osakaćenih ljudi na svakom koraku.
Najpotresnije je možda to što se sve ovo dogodilo u gradu koji je samo osam godina ranije bio centar sveta.
Grad koji je 1984. godine bio domaćin Zimskih olimpijskih igara, verovatno najsvetlijih i najponosnijih četrnaest dana u istoriji čitavog prostora bivše Jugoslavije.
Od olimpijskog Sarajeva do opkoljenog Sarajeva prošlo je svega osam godina. Malo je primera u savremenoj istoriji koji tako snažno pokazuju koliko su ljudska dostignuća, mir i normalan život istovremeno veličanstveni i krhki.
Dakle, prilagoditi se i preživeti – to je bio imperativ.
Izloženi predmeti najslikovitije prikazuju kako je izgledao taj i takav život.
Između ostalog, posetioci mogu da vide improvizovane peći napravljene od konzervi, kolica za prevoz vode, improvizovane grejne i kuhinjske uređaje, razne lampe i lične predmete građana.
Kroz fotografije i video-materijal vidi se kako je izgledala nastava u izmeštenim i improvizovanim školama, kako su funkcionisale bolnice, kao i kako su ljudi nabavljali hranu i vodu.
Koja je bila uloga medija, i koliki je bio značaj umetnosti, kulture i sporta u očuvanju morala i mentalnog zdravlja građana, nezaobilazne su teme pojedinih segmenata izložbe.
Od izuzetnog značaja su sačuvani audio i video-materijali u kojima su zabeležena brojna svedočenja građana o tome šta se zaista događalo tih godina u ratnom Sarajevu.
Bez konkurencije najpotresnije su priče o sudbinama onih najmlađih, a pred ekranom koji neprestano prikazuje spisak 1.600 ubijene sarajevske dece verovatno i najtvrđi kamen zaplače…
Teško je na kraju posete na jednostavan način opisati doživljeno i sublimirati utiske.
Ko se prvi put susretne sa ovakvom vrstom svedočenja i detaljima sarajevske ratne tragedije, iz muzeja će sasvim sigurno izaći kao druga osoba.
Možda upravo u tome i jeste najveća vrednost ovog muzeja. Ne u činjenici da ćete naučiti još nekoliko istorijskih podataka, već u tome što ćete makar na trenutak pokušati da razumete kako su živeli ljudi koji su kroz sve to prošli.
A kada izađete napolje, među pune bašte kafića, turiste i užurbani gradski život, Sarajevo ćete posmatrati drugačijim očima. Sa više razumevanja, više poštovanja i sa svešću da mir, ma koliko nam se ponekad podrazumevao, nikada nije nešto što treba uzimati zdravo za gotovo.
Radno vreme muzeja je svakodnevno od 9h do 18h, a mi smo kupili jedinstvenu ulaznica sa kojom smo osim Muzeja opsade posetili i Muzej Sarajevo 80s’ – o tome možete više pročitati OVDE:
