by Jahorina/Sarajevo, 9 – 16.02.1991.
Trideset godina je prošlo od poslednjeg jugoslovenskog zimovanja.
Istovremeno, to je bilo moje prvo duže putovanje na kojem sam bio skroz sam, punih 8 dana.
Voz je polazio oko 22h iz Novog Sada, išlo se preko Osijeka, Vinkovaca, Doboja i Zenice do Sarajeva, s tim da sam ja sišao u Zenici pa busom otišao u posetu drugaru koji je Travniku gulio vojni ruk, pa odatle busom do Sarajeva i na kraju tzv ”gradskim” busom do Jahorine.
Taj ”gradski” polazio je iz ulice Franje Račkog (proverio sam – još uvek se tako zove), u neposrednoj blizini Skupštine BiH, ispred koje će godinu dana kasnije započeti niz tragičnih događaja.
Sa skijama, pancericama i svim ostalim stvarima, sve ovo savladati bio je ozbiljan podvig, ali sve je lako kad’ si mlad…
U našem omiljenom hotelu iz tog vremena ”Jahorina” nije bilo mesta, te sam bio smešten u ”Bistrici”.
Kada sam stigao u Sarajevo, dočekalo me je toplo, sunčano popodne i raja koja je u majicama sedela u baštama, pa sam baš bio u panici da je čitavo putešestvije bilo uzaludno, no gore je uredno bilo 2 metra snega i prava zima.
To je bilo jedno jako teško vreme.
Politička napetost, nacionalistička prepucavanja, osećaj nadolazeće katastrofe bio je nepodnošljiv.
Kada je čovek sam sa sobom, ima puno više vremena za razmišljanje, osluškivanje, uočavanje detalja…
Sećam se da su u istom hotelu odseli Aleksandar Tijanić, Mirjana Bobić Mojsilović i Dragan Babić, novinari iz Beogarda kojima je tada bilo zabranjeno pojavljivanje u Miloševićevim medijima, pa su oni radili svoju emisiju u Sarajevu, koje je tada bilo oaza medijske slobode, kako zbog ”Yutela”, tako i zbog same RTV Sarajevo.
Nikada mi se Tijanić nije dopadao, a nakon tih dana još manje.
Može biti dobar novinar koliko god, ali ta agresivnost, vulgarnost, nadmenost kojom je zračio i ta konstantna galama koju je proizvodio, odavali su suštinskog primitivca.
Sećam se da sam od medija tada najviše konzumirao Omladinski program drugog programa Radio sarajeva, skup vrhunskih novinara, maštovitih, inovativnih sa sjajnim antinacionalističkim i antiratnim programom….
Većina nas naivnih verovala je da ako do rata u Jugoslavji dođe, u BiH ga neće biti, što je bila neviđena zabluda, a mene su situacije sa kojima sam se tada suočavao lagano pretvorile u pesimistu oko ishoda krčkanja tog bosanskog lonca.
Od mladih i agresivnih ”navijača” Zvezde koji uđoše u voz u Doboju i urlaše ”Srbija” celu noć, preko kioska u Zenici na kojoj su se prodavale kasete sa ustaškim pesmama, sve do tipa kojeg sam registrovao u redu na žici ”Željo” u Rajskoj dolini koji je svoje originalne skije ofarbao tamnozelenom bojom i na vrhovima belom farbom napisao ”SDA”, sve je ukazivalo da je situcija potpuno nenormalna i izmiče kontroli.
Ne političkoj, nego izmiče kontroli zdravog razuma običnih ljudi…
Dani na Jahorini, valjda u inat svemu ovome, bili su predivni, sunčani i sa puno snega, tako da se moglo maksimalno uživati u ovom oproštaju, kojeg sam podsvesno predosećao.
Nije bilo gužve na stazama, tek tu i tamo se dalo na naleteti na Franu Lasića u društve jedne od njegovih milion prezgodnih cica…
Za rastanak od Jahorine (nećemo se videti narednih 11 godina), poslednjeg dana je krenula prava mećava, jedva je bus za grad krenuo
Bila je jedna ćevabdžinica na Baš čaršiji u blizini Šebilja, gde smo tih godina bili redovni gosti, kada god bi se zatekli u gradu.
Nakon što sam ostavio tu moju gomilu stvari u garderobi željezničke stanice (koja će nekih 15-16 meseci kasnije biti potpuno uništena i spaljena), imavši podosta vremena do polaska voza, otišao sam na večeru u tu ćevabdžnicu.
”Naše mesto” kod prozora bilo je slobodno, pa sam mogao da uživam u pravoj snežnoj idili koja se odvijala iznad mog dragog grada.
Nikada mi Sarajevo nije bilo lepše nego to veče 16. februara 1991. uprkos grču u stomaku zbog pomisli – da li je moguće da će sve ovo nestati, da će prokleto ludilo i glupost sve uništiti, da će ”sve pokriti snjegovi, ruzmarin i šaš…”
Šta ja znam, da imam talenta, mislim da bi delovi ove priče i slike koje imam u glavi, mogli biti solidna podloga za neki filmski scenario….
Devet godina je prošlo do novog susreta, promenili smo se svi – i ljudi i gradovi i države, ne samo Sarajevo.
I od tada do danas, trudim se da u inat godinama i događajima, zajedno sa mojim dragim ljudima ”naslikam” što je više novih i lepih sarajevskih i jahorinskih priča….
