Tamo gde more čuva sećanje: poseta Vidu i Plavoj grobnici

Kamperska avantura na Jonskom moru

Drugi deo naše velike kamperske turneje po Balkanu proveli smo u Grčkoj, u kampu Nautilos u blizini Sivote, na obali Jonskog mora, o čemu sam pisao ovde.

Kampovanje u Grčkoj – Nautilos (Sivota) – leto 2025.

Jedan od glavnih razloga zašto smo izabrali baš tu destinaciju je njena pozicija, idealna za realizaciju izleta na neka odredišta koja sam godinama žarko želeo da posetim.

Krf i grad Kerkira

Na vrhu te liste je prelepo ostrvo Krf, preciznije njegov glavni i najveći grad Kerkira (Kerkyra), koga mi zovemo istim imenom kao i celo ostrvo.

Sastavni deo svake turističke posete Krfu (barem za ljude iz naših krajeva) je i obilazak malenog ostrva Vido, mesta od velikog značaja za istoriju srpskog naroda.

Dolazak na Krf i organizacija izleta

Na Krf smo doplovili trajektom iz grada Igumenice, koji je od našeg kampa udaljen samo 16 km.

Za sve koji bi se uputili na jednodnevni izlet, preporuka je da postupite kao i mi – ostavite auto negde u blizini luke i pređete na ostrvo peške. Besplatnog parkinga ima dosta u okolnim ulicama, a kada se pređe na Krf, sve što je potrebno videti je na pristojnoj pešačkoj razdaljini.

Značajno se uštedi i ujedno ne razmišlja o gužvi i parkingu. Naravno, ako grad Krf nije glavno odredište ili ako se dolazi na duže od jednog dana, tada je strategija drugačija.

Od trajektne luke, do koje smo stigli nakon sat i po plovidbe, do marine iz koje isplovljavaju jahtice, čamci i izletnički brodovi, razdaljina je samo 500 metara (a još toliko dalje je ulaz u stari deo grada Krfa).

Brodić sa kojim smo prešli na Vido lako je prepoznatljiv, a karte po ceni od 5 eura za povratnu vožnju se obavezno kupuju na obali, u predstavništvu agencije tačno preko puta marine. Koristim izraz “marina”, a zapravo se radi o staroj luci grada Krfa.

Ostrvo Vido: mali raj sa teškom istorijom

Ostrvo Vido ima površinu od samo 0,54 km² i nalazi se severno u odnosu na grad Krf. Plovidba do njega traje oko 15 minuta, a poseta ostrvu oko 45 minuta.

Nakon što su Nemačka i Austrougarska pokrenule veliku ofanzivu protiv Srbije u jesen 1915. (kojoj se priključila i Bugarska), dolazi do pucanja fronta i prinudnog povlačenja srpske vojske i velikog broja civila.

Obzirom da se Srbija našla u potpunom neprijateljskom okruženju, jedini mogući pravac povlačenja bio je ujedno i najteži – preko surovih planina Albanije i to tokom decembra i januara, kada su uslovi najsuroviji.

Iscrpljeni, ranjeni i bolesni vojnici i civili su francuskim i engleskim brodovima prevoženi iz albanskih luka Drač i Valona na Krf. Ova akcija spašavanja započela je 18. januara 1916. i trajala je nekoliko nedelja.

Nažalost, među preživelima je izbila epidemija pegavog tifusa, koja je odnela mnogo više života nego direktne posledice neposrednih ratnih dejstava.

Plava grobnica i spomen-kosturnica

Bolnica za najteže bolesnike, dakle za većinu onih kojima nije bilo spasa, otvorena je na ostrvu Vido i u njoj je bio smeštaj za oko 1.600 ratnika. No, ukupan broj umrlih je vremenom značajno nadmašio ovu cifru.

Samo u spomen-kosturnici nalaze se ostaci 1.232 identifikovana i 1.532 neidentifikovana srpska vojnika, dok je više hiljada tela spušteno u tamne dubine Jonskog mora kada je ponestalo prostora za sahranjivanje na samom ostrvu.

Tako je i nastao naziv “Plava grobnica”, što je ujedno i naslov potresne pesme koju je napisao Milutin Bojić, a čiji odlomak se nalazi na spomen-ploči iznad uvale u kojoj su polagana mrtva tela hrabrih ratnika u more:

“Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata i na mrtve alge tresetnica pada, leži groblje hrabrih, leži brat do brata, prometeji nade, apostoli jada…”

Uvala i spomen-kosturnica nalaze se na istočnoj strani ostrva, oko 500 metara od pristaništa. Ovaj deo ostrva odlikuje gusta šuma i bujna vegetacija, a grad Krf se odavde vidi “kao na dlanu”.

Mauzolej je građen po nalogu kralja Aleksandra Karađorđevića i po projektu ruskog arhitekte Nikolaya Krasnova. Gradnja je trajala između 1936. i 1938. godine, a u spomen-kosturnicu su naknadno preneti ostaci srpskih vojnika sa 27 različitih grobalja na Krfu.

U uvali gde pristaju plovila postoji još jedan spomenik, tačnije spomen-ploča, iznad koje se vijori ruska zastava. To je praktično prvo na šta posetioci naiđu nakon iskrcavanja na Vido, što izaziva malu konfuziju. Radi se o posveti poginulim ruskim mornarima i oficirima koji su učestvovali u opsadi Krfa u periodu novembar 1798. – mart 1799.

Na severnoj i zapadnoj strani ostrva Vido postoje plaže, a za vreme našeg boravka čula se graja iz obližnjeg dečjeg kampa/odmarališta, što je pouzdan znak da ovo ostrvo, iako nije komercijalizovano u klasičnom turističkom smislu, nema isključivo istorijsko-memorijalni karakter.

Barem je ta istočna strana, u kojoj se nalazi spomen-kosturnica i “Plava grobnica”, okovana tišinom koju narušava samo dreka zrikavaca.

Teško je prepričati osećaj koji sam imao šetajući ovim ostrvom. Bilo je to neka mešavina tuge i besa, dosta silovitog intenziteta.

Knedla u grlu i suza u oku su verovatno logična reakcija na spoznaju o količini tragedije koja se ovde odigrala. Bes zbog toga što se u ljudskoj civilizaciji gotovo ništa ne menja vekovima – više od sto godina od Velikog rata mi i dalje imamo i velike i male ratove širom planete. I dalje se gine masovno i bespotrebno, nema dana bez užasnih vesti o uništenjima i stradanjima.

To da će ljudi učiti na sopstvenim greškama, da će ih loša prošlost usmeriti ka boljoj i pametnijoj budućnosti, da će neverovatan tehnološki napredak biti iskorišćen za kreativnost i bolji život, a ne za destrukciju – sve to su, nažalost, ispale velike zablude.

Zaključak

Poseta ostrvu Vido i Plavoj grobnici je iskustvo koje se ne zaboravlja lako. Spoznaja veličine žrtve i istorijske tragedije ispunjava poštovanjem i tugom, ali i podseća na važnost mira i pametnog korišćenja naših resursa i znanja.

Šetnja kroz šumu, tišina oko mauzoleja, šum mora i glasovi zrikavaca stvaraju posebnu atmosferu kontemplacije. Ovo je mesto gde istorija i priroda razgovaraju sa posetiocem, a uspomene na hrabre koji su tu stradali ostaju trajno urezane u sećanje.