More…

Leto prošle godine bilo je nezaboravno, zlatnim slovima upisano u knjigu naših zajedničkih sećanja.
Sve su se kockice poklopile, pozitivne energije se isprepletale u niz divnih događaja.
Još tada sam znao da će ta sreća morati biti ”kažnjena”, kažu ”zbog ravnoteže među zvezdama”, ali ne vidim ja ovde baš neku ravnotežu.
Prejako bi možda bilo upotrebiti reč ”nikad”, ali ja more ne vidim.
Ne vidim ga u ovom delu života više.
Ne vidim ga od tamne šume koja ga je opasala sa svih strana.
Šuma sazdana od kovida, epidemije, pandemije, zlih političara, korumpiranih doktora, kriznih štabova i stožera, epidemiologa, virusologa, testova, zatvorenih granica, izolacija, karantina, samoizolacija, preporuka….
Ne vidim ga od smrti, zaraza, prepunih bolnica, razvaljenog zdravstvenog sistema…
Ne vidim ga od paranoje, panike, strahova, histerije….
Ne vidi se od recesija, ekonomskih kriza, otpuštanja, minimalaca, smanjenja plata, nezaposlenosti, gladi, haosa na ulicama….
Ne vidim ga od tumora, recidiva tumora, nemogućnosti lečenja….
Kada nema mora, nema radosti, nema nade, plana, iščekivanja, motiva i inspiracije.
Kada nema mora, nema ni života, ostaje otaljavanje.
Moja je tuga velika.
Kao more….