by Sasvim nenamerno, gotovo neprimećeno, splet različitih okolnosti učinio je da od naše poslednje posete najdražem ex-YU gradu prođu skoro četiri godine — najduža pauza u posleratnom periodu.
U međuvremenu, Sarajevo je postalo bogatije za nekoliko malih, ali izuzetno zanimljivih, maštovitih i kreativnih muzeja, smeštenih u samom srcu grada. Svaka od četiri postavke koje smo obišli na svoj način predstavlja omaž zajedničkoj prošlosti i svakodnevici koja je oblikovala čitave generacije.
Kada se tome dodaju prizori sa Baščaršije, gde je danas gotovo nemoguće pronaći radnju bez suvenira sa ex-YU simbolima, nameće se utisak da je u Sarajevu ponovo procvetala — jugonostalgija.
Naravno, sve zavisi od toga kako ko tumači taj pojam. Neko će se sa tom ocenom u potpunosti složiti, neko će je osporiti. Ipak, ostaje činjenica da u nesigurnoj i osiromašenoj stvarnosti današnjice mnogi tragaju za svojevrsnim „izduvnim ventilima“ i odgovore pokušavaju da pronađu u onome što doživljavaju kao bolju prošlost. Pre svega u pitanju koje i dalje lebdi u vazduhu: šta nam je sve ovo trebalo?
Naš intenzivan, istraživački nastrojen sarajevski vikend posvetili smo obilasku EX-YU Rock centra u Skenderiji, Muzeja osamdesetih, Muzeja Tito i sjajnog interpretacijskog centra Planeta Sarajevo.
Muzej Sarajevo 80s otvoren je u leto 2025. godine i smešten je u ulici Saliha Hadžihuseinovića Muvekita 1, u strogom centru grada.
Zgrada u kojoj se nalazi nalazi se tik uz popularni kafić Tesla, ispred kojeg stoji još poznatija figura Nikole Tesle — nezaobilazno mesto na kom se turisti gotovo po pravilu zaustavljaju kako bi napravili fotografiju.
Po svom konceptu i sadržaju, ovaj muzej podseća na Zagreb 80’s Museum, koji smo posetili pre nekoliko godina.
Blog posvećen toj poseti možete pročitati ovde:
Dakle, reč je o svojevrsnoj vremenskoj kapsuli koja starijima budi nostalgiju, a mlađima pruža priliku da razumeju kako su živeli njihovi roditelji, bake i deke.
Kada govorim o nostalgiji, ne mislim samo na tugu za zemljom koje više nema, iako nemam problem da priznam da i toga ima. Svako svoje detinjstvo i mladost pamti kroz posebnu emociju, a ovako maštovit i živ podsetnik na davno prošla vremena budi setu i neku blagu, toplu nežnost.
Ono što mene posebno fascinira jeste snažan osećaj da je vreme — odnosno život — zaista projurilo poput vihora. Brzina kojom su sasvim obični predmeti, nekada sastavni deo naše svakodnevice, za svega nekoliko decenija postali muzejski eksponati čiju namenu mlađe generacije jedva da mogu da naslute, zaista deluje pomalo zastrašujuće.
Iako je od naše posete muzeju prošlo samo par meseci, ovaj prikaz viđenog i doživljenog već je pomalo „demodiran“ 😊.
Prateći aktivnosti muzeja i fascinantan entuzijazam koji je zahvatio ne samo domaćine nego i sve dobre ljude sa naših prostora koji su ovde prepoznali pravu adresu za prikaz nečega vrednog iz sopstvene prošlosti, saznao sam da se postavka značajno uvećala, proširila i obuhvatila nove, različite segmente.
Tako je od Nove godine u muzej stigao pravi milicijski Yugo, otvorena je školska učionica, a posebno dirljiv događaj bila je primopredaja originalne olimpijske baklje sa Sarajevske olimpijade 1984.
Ono što smo mi videli predstavlja prikaz jednog klasičnog stana iz sedamdesetih i osamdesetih godina u Sarajevu, odnosno u Jugoslaviji.
Kao što rekoh, izuzetno podseća na zagrebačku priču, sa razlikom u predmetima koji imaju lokalna obeležja i karakteristike. Pa je tako ono što je za Zagreb Univerzijada, Zagi, Dinamo, ovde Olimpijada, Vučko, Sarajevo & Željo.
Osnovna prednost ovako koncipirane postavke u odnosu na klasične muzejske jeste što posetilac može slobodno da isproba sve sadržaje. Tako je ovo jedinstvena prilika za mlađe da, na primer, vide kako funkcioniše mlin za kafu, da na kasetofonu ili gramofonu puste muziku iz bogate kolekcije čuvene sarajevske pop-rok škole, ili prelistaju neki od tada popularnih nedeljnih časopisa.
Kako tehnologija „gazi“ sve pred sobom, možda ćete najviše uživati kada udobno zavaljeni u staru garnituru dnevne sobe uzmete u ruke debelu knjižurinu zvanu telefonski imenik. Za starije Sarajlije, idealna prilika da se podsete adresa i brojeva svojih prijatelja i rodbine, pa čak i sopstvenih, možda zaboravljenih.
Ili kada prelistate čuveni edukativni priručnik „1000 zašto / 1000 zato“, svojevrsnu preteču današnjih internet pretraživača.
Dok nije stigao Yugo, glavni eksponat iz segmenta prevoznih sredstava bio je čuveni TOMOS motocikl.
Mnoštvo izloženih ambalaža za proizvode koji i danas postoje predstavlja pravu „poslasticu“ za ljubitelje dizajna i grafičkog oblikovanja.
Posebna pažnja u postavci posvećena je modi tog perioda, kroz stare kataloge i rukotvorine, koje odražavaju visoke estetske standarde i izuzetnu kvalitetu izrade, često iznad današnjih.
Pisanje razglednica prijateljima i familiji, kada se negde ode na more, srećom još uvek nije izumrlo, a kako su izgledali nekadašnji ilustrovani pozdravi sa Jadrana ili drugih lepih destinacija, možete proučiti dok sedite udobno zavaljeni u popularni ligenštul.
Ne znam da li je nakon proširenja osnovne postavke došlo do drugih promena, ali tada kada smo mi bili na (među)spartu iznad, bila je izložba posvećena ratnim godinama u Sarajevu i BiH, sa naglaskom na učešće i ulogu pripadnika Ujedinjenih nacija.
Tanka crna linija koja obeležava granicu između osamdesetih i dvadesetih godina metaforički pokazuje koliko je tanka linija između „raja“ i „pakla“, i kako se život, uređen i srećan, preko noći može pretvoriti u nešto potpuno suprotno.
No, o toj temi ćemo u drugom blogu, posvećenom jednom tužnijem sarajevskom muzeju.
I, dok napuštate muzejske sale, ostaje osećaj da svaka sitnica iz prošlosti – bilo da je to stari telefonski imenik, baklja, ili razglednica – priča priču koja još uvek ima moć da nas poveže sa onim što smo bili, i sa svetom koji polako nestaje.
