No stress on Cres

Nakon 15 godina od početka istraživanja i uživanja na jadranskim otocima, na red je došao Cres, najveće hrvatsko ostrvo. Da li je baš najveće ili je to ipak Krk, nešto struka ne može da se dogovori poslednjih godina, no kako bilo, Cres ima 405,78 m2, dugačak je 66 km a na najširem delu, širok je 12 km.

Na otok se dolazi trajektom i tu postoje dve opcije – preko Krka i sa kopna tj. iz mesta Brestova na jugoistoku Istre. Mi smo se opredelili za prvu opciju, dakle sa otoka Krka, kojeg, obzirom da je povezan mostom sa kopnom, ne doživljavam kao otok u tom saobraćajno-logističkom smislu. Posle tradicionalno prespavane noći u našoj ličkoj oazi – bazi zvanoj Brinje i nakon nešto manje od dva sata vožnje jadranskom magistralom od Senja preko Novog Vinodolskog i Crikvenice, na Krk smo stupili preko impresivnog Titovog mosta, čija je gradnja počela 1976.godine a u promet je pušten 19.07.1980, dakle nešto više od dva meseca nakon smrti druga Tita. Naravno da se most više ne zove Titov, sada je to ”Krčki most”, kako god se zvao, pogled sa njega na kvarnerski zaliv i Rijeku u daljini je impresivan.

Od ulaska na Krk pa do mesta Valibska, odakle plovi trajekt za Merag, trajektnu luku na Cresu, treba oko pola sata vožnje.

Iako je ovo naše prvo letovanje na Cresu, to nije ujedno i naš prvi susret sa njim a za to je zaslužna ”zanimljiva geografija”. Naime, otok Cres sa svoje južne strane se ”dodiruje” sa Lošinjem, još jednim predivnim kvarnerskim otokom a kako smo na Lošinju letovali 2005. godine (plus sam ja i službeno na Lošinj išao 2010.) i kako se na Lošinj jedino preko Cresa može doći, meni je ovo bilo treće iskrcavanje u luci Merag. Te 2005. godine na putu za Lošinj, čak smo i pauzu napravili u gradu Cresu, uz šetnju centrom mesta, sasvim dovoljnom da još onda poželim da ovde provedem neki od godišnjih odmora. Od Meraga do Cresa, ima oko 15 km vožnje odličnim putem, koji nas krivudajući i penjući se uz brdo, u jednom momentu ”prebacuje” sa istočne strane, okrenutoj ka Krku, na zapadnu stranu, sa koje se Istra vidi kao na dlanu.

Prema popisu iz 2011.godine u gradiću Cresu, živi 2289 stanovnika a u ostalih 25 naselja na otoku, ukupno još samo 590 stanovnika, što ga čini najslabije naseljenim područjem Primorsko – goranske županije, kojoj Cres pripada. Stanovništvo se, osim turizmom, bavi ovčarstvom, maslinarstvom, preradom lekovitog bilja, pčelarstvom i ribarstvom. Gradić Cres se nalazi u predivnom zalivu, okružen sa tri strane brežuljcima a na zapadnoj strani uzani moreuz vodi ka Istri i otvorenom moru.

U centralnom delu zaliva nalazi se staro gradsko jezgro, dok se naš ovogodišnji smeštaj nalazio na nekih 500 metara od centra, još dublje u zalivu, na polovini puta između starog brodogradilišta i nove savremene ACI marine.

Od brojnih apartmana u kojima smo boravili tokom godina naših putešestvija širom Jadrana, ovaj u vlasništvu porodice Marenić, spada u najbolje, dobro opremljen i organizovan, uredan i odlično pozicioniran. Posebna zanimljivost apartmana je da pre nego što je postao turistički objekat, u njemu živeo bračni Marenić, čiji je sin Igor na Olimpijadi održanoj u Riu 2016.godine, postao osvajač zlatne medalje u jedrenju ! Kažu da Cres takvu feštu ne pamti, kakva je bila prilikom dočeka olimpijskog šampiona.

Što se snabdevanja tiče, na samom ulazu u grad se nalazi ogroman tržni centar ”Plodine”ali ga mi nismo koristili jer je ”Konzum”, preko puta našeg apartmana, bio sasvim zadovoljavajući i što se snabdevenosti tiče a i cene su bile sasvim pristojne i prihvatljive.

Najbliža plaža nalazi se na 5 minuta hoda od apartmana i zove se Grabar. To je ustvari niz od nekoliko malenih šljunkovtih plaža koje se nižu od marine podno našeg apartmana pa sve do velike ACI marine sa kojom se praktično završva creski zaliv. Prijatno smo bili iznenađeni svih dana boravka činjenicom da niti jednog momenta nije bilo gužve uprkos tome što se radi o zaista malim plažama.Dodatni plus je što su ove plaže u prirodnoj hladovini sve do negde 12-13h, taman kada se mi pakujemo na ručak i popodnevni odmor. Minus je što more nije bilo baš najčistije u svim delovima dana, što je logična posledica blizine dve marine.

Naš koncept dana na nekoj novoj morskoj destinaciji je da se prepodne boravi na ”matičnoj” plaži a da se kasno popodne i predveče istražuju druga mesta i plaže. Prvo mesto koje smo posetili bio je auto kamp Kovačine (https://camp-kovacine.com/ ), koji se nalazi na potpuno drugoj strani grada Cresa u odnosu na poziciju našeg apartmana. Dakle, zapadna strana, sam ulaz u creski zaliv, desetak minuta vožnje.
Parkiranje na parkingu hotela Kimen, jednog od dva hotela na otoku, je besplatno. Plaža Kovačine, kao i sve druge plaže na Cresu je šljunkovita a ovde delom i betonska gde su napravljene skakaonice i drugi sadržaji.Istoimeni kamp je ogroman i sastoji se iz ”tekstilnog” dela koji je znatno veći i naturističkog dela, na njegovom zapadnom obodu.

Ako ima istine da je sezona 2018.godine na hrvatskom Jadranu lošija nego prethodne i ako do tog zaključka dođemo posmatrajući našu plažu i veliki broj slobodnih mesta u kafanama i restoranima u bilo koje doba dana, taj se utisak ne stiče šetnjom kroz kamp. Naime, kako u kampu Kovačine tako i u druga dva u kojima smo bili (Valun, Mali Lošinj), bukvalno su sva mesta zauzeta a ako se i desi neki prazan plac, na njemu obavezno piše ”reserve”. Meni, kao nekome koje prvih 20 godina života letovao isključivo u kampovima i kome takav način odmora beskrajno nedostaje, uvek je zanimljivo da vidim koliko i na koji način su se stvari promenile od tih davnih godina i što se tiče samog načina organizacije života u kampovima, njegovih sadržaja kao i vrste i kvaliteta kamperske opreme kod današnji savremenih kampera. Zaključak je uvek isti – oprema je sve maštovitija, bogatija i naravno skuplja, cene u kampovima su tik do hotelskih i to definitivno više nije letovanje za ovdašnju srednju klasu, ako takvo šta uopšte više postoji. U prvom momentu sam hteo napisati samo ”srednju klasu” bez opservacije ”ovdašnju” a onda sam shvatio da to je jeste današnja srednja klasa neke Nemačke, Italije, Austrije, Slovenije a da je tužna činjenica da oni za nas ne samo da izgledaju, nego zaista i jesu – bogataši! Uglavnom, plaža i kamp Kovačine – dosta ljudi ali nije nepodnošliva gužva, ima dovoljno prostora i za ležanje na plaži i za kupanje u moru.  Kovačine su sa starim gradskim jezgrom spojene lepo uređenim šetalištem, koje vijuga između borove šume i mora i na čijoj obali se nalazi bezbroj malih uvala i plažica, nalik našoj.

Nakon što sam jutro tog dana posvetio mojoj samostalnoj istraživačkoj šetnji po starom gradu, uveče sam je ponovio sa ostatkom ekipe, sad već kao ”mini vodič”. Nastanjen već u neolitu, gradić u rimsko doba postaje RES PUBLICA CREPSA, no spomenici u istorijskoj gradskoj jezgri pripadaju novijim vremenima. Na prostoru malene, srednjevekovne, gradske luke (mandrać) ističu se gradska loža, toranj gradskog sata te gradska vrata.

Prošavši ih, izlazimo na mali trg na kom se uzdiže zvonik i župna crkva Sv. Marije Snježne u kojoj se čuva vredna gotička Pieta u drvu iz XVI veka.

Šetajući kroz karakteristične uzane ulice, ubrzo se nailazi na crkvu Sv. Izidora iz XII veka, inače zaštitinika grada. Od gradskih palata, najznačajnija je ona porodice Petris, biser gotičko-venecijanske arhitekture, danas sedište gradskog muzeja.

Ceo grad je u stvari jedan veliki muzej a meni se naročito svidela Venecijanska kula, jedina preživela od 4 kule mletačkog odbrambenog sistema iz 15. veka.

Zgrada gradske uprave, smeštena u ulici koja se od lučice blago uzdiže prema gornjim delovima mesta, ”okićena” sa 4 zastave (gradska, županijska, državna i evropska), na mene je ostavila posebno pozitivan utisak, ponajviše zbog spomen ploče na njenom pročelju, koju su postavili ovdašnji partizani 1947.godine u čast svojih poginulih drugova u borbi protiv fašizma.

Više o gradu Cresu na http://www.tzg-cres.hr/o_cresu/Mjesta/Cres

Kako na Cresu tako i na drugim otocima (i u celoj Istri), stanje spomenika podignutih u slavu antifašističke borbe, znatno je bolje nego u ostatku Hrvatske, tačnije u ostatku cele bivše Jugoslavije.

Spoznaju o sadržaju i vrsti ponude izletničkog turizma na otoku, dobijamo šetnjom kroz lučicu, kako na improvizovanim štandovima tako i u sedištu turističke zajednice.

Ponuda je generalno slabija nego što sam očekivao i značajno slabija od ponude na nedalekom Malom Lošinju a većinski je orjentisana na mogućnost iznajmljivanja brodića/čamca te samostalnog kreiranja putanje i lokaliteta. Nas je najviše interesovala mogućnost odlaska na najreklamiraniju, pa time i najpoznatiju turističku destinaciju otoka Cresa – plažu Lubenice. Kako u našoj ”posadi” nema onih koji imaju dozvolu za upravljanje plovilom, naše su se opcije veoma suzile a ”najpovoljnija” glasi – 100e za tročlanu porodicu, prevoz velikim brodom, na 7 različitih plaža (uključujući i Lubenice), uvala, špilja, ručak i piće na brodu. To je cena sa popustom za ”nas iz Srbije, Bosne i Hrvatske, jer se moramo pomagati u ovim teškim vremenima”, reče simpatični član posade broda, zadužen za prodaju aranžmana. U osnovi to je, za ono što se dobije, zaista povoljna cena, koliko god to na prvi pogled izgledalo drugačije ali ovoliki trošak svakako da nismo planirali pa nažalost na izlet nismo otišli. Priča o Lubenicama i o odlasku na njih, ima svoj nastavak, koji sledi nešto kasnije 😊

Kao i u svakom turističkom mestu, ponuda suvenira je bogata i slična a cene prihvatljive, pa šta je kome po volji – od vrećica lavande, magneta, domaćeg meda, rakije pa do maslinovog ulja.

Što se tiče kafića i restorana, imamo višegodišnje pravilo – jednom na večeru i jednom/dvaput na piće na letnjoj destinaciji.  Ovo pravilo je zaista blagotvorno za naš ”morski” budžet a što se tiče cena u Cresu, one su potpuno ujednačene sa svim drugim destinacijama na kojima smo bili poslednjih desetak godina na Jadranu. Dakle, na prometnijem mestu, kafa je 10kn, pivo 20kn, lignje 70-80kn. Ako se čovek malo uadalji sa centralnog šetališta uz more i ode negde unutar uzanih gradskih uličica, pronaćiće te lignje i za 60-65kn. Tako smo i mi, jedno veče, lutajući vijugavim ulicama starog grada, odabrali restoran za našu ”tradicionalnu večeru što nas časti draga tašta”, ne preterano atraktivnog izgleda ali preljubaznog domaćina. Pojedinačnih cena se više ne sećam, ali oko 50e je izašla porcija dagnji, porcija rižota od morskih plodova, riblja plata sa dve – tri vrste ribe, malo lignji i malo škampi, porcija lignji i piće za tri osobe. Iskreno, koliko sam bio zadovoljan cenom, toliko nisam kvalitetom – umaka u školjkama skoro da nije bilo (a zna se da se od školjki ustvari najedeš tako što umačeš hleb u umak u kom plivaju), morski plodovi, pa i lignje, su više nalikovali žvakama, a riba koju su mi dali da probam, delovala mi je bajato. Ali, većinski je ”posada” bila zadovoljna i sretna, tako da je to ipak najvažnije.

Zanimljivost otoka Cresa je činjenica, da uz otoke Krk i Prvić, predstavlja poslednje stanište beloglavih supova u Hrvatskoj. U mestu Beli (koje nažalost nismo stigli posetiti) nalazi se ekološko-istraživački centar za zaštitu prirode „Caput insulae“. 
Centar se bavi zaštitom te vrlo ugrožene vrste ptica kojoj preti izumiranje. Trudom i delovanjem Centra uspelo se uticati da se prebivališta beloglavih supova na otoku Cresu proglase ornitološkim rezervatima, a postoje dva takva rezervata, oba na istočnoj strani otoka Cresa.

Druga životinja po kojoj je Cres prepoznatljiv je ovca i nju možete videti svuda po otoku a može se desiti i da vam prepreče put na nekom od lokalnih puteva. U gastronomskoj ponudi otoka, visoko je pozicionirana ponuda domaće jagnjetine a mesto sa najvećom tradicijom koje će vam preporučiti svaki stanovnik Cresa, je konoba Bukaleta u mestu Lozani, 5 km udaljenog od grada Cresa. 

Jagnjetinu pripremaju na tri načina – krušna peć, roštilj i pohovana. Cene jagnjetine na svim otocima je izuzetno visoka i kreće se oko 230 kn za kilogram, što je nešto više od 30e. To je presudno uticalo (uz činjenicu da je većina naše ”posade” u svađi sa jagnjetinom) na tužnu odluku da se ova gastronomska avantura preskoči. Kada sam bio na službenom putovanju na Lošinju 2010. godine, za večeru smo imali cresku jagnjetinu i tada sam shvatio da brendiranje paške jagnjetine kao najbolje, predstavlja samo dobar marketing a da je na terenu situacija poprilično ”nerešana” ….

Trećeg dana našeg boravka, popodne je iskorišteno za posetu gradiću Valun i čuvenom mestu Lubenice. Valun (http://www.tzg-cres.hr/o_cresu/Mjesta/Valun ), tipično ribarsko naselje, nalazi se na 15 km od Cresa, duboko uvučeno u zaliv do kog vodi dobar put sa dosta krivina i strmina. Tridesetak kuća koje čine Valun, nalaze se na oštroj strmini koja vodi do mora i tih 100-200 metara se mora preći peške jer su parkinzi iznad naselja i do njega je dozvoljen pristup samo dostavnim vozilima. I sa leve i sa desne strane mesta nalaze se lepe šljunkovite plaže a mi smo odabrali desnu (gledajući iz pozicije centra Valuna) uz koji se nalazi maleni kamp. More je ovde beskrajno čisto, temperatura savršena, nema velike gužve, dakle svi uslovi za lepo kupanje bili su ispunjeni.

Samo mesto, iako maleno, ima svoj neki šarm, šetnja je kratka i slatka – kuće sa veselo obojenim šalukatrama, razno cveće, masline, domaća atmosfera koja vlada u ugostiteljskim objektima uz samo more, gromoglasni cvrčci, beskrajno plavetnilo i pogled na Istru, ispuni čoveka nekom milinom.

Valun je postao nadaleko poznat po Valunskoj ploči iz XI veka, jednog od najstarijih glagoljskih spomenika, otkrivenog na ovdašnjem groblju. Danas se Valunska plača može videti u zidu župne crkve Sv.Marije a za turiste je intersantan i Glagoljski lapidarij, smešten na terasi restorana ”Juna”.

Nakon kupanja i kratke šetnje, vreme je bilo za polazak ka čuvenim Lubenicama (http://www.tzg-cres.hr/o_cresu/Mjesta/Lubenice ).

Ideja je bila da se iz ovog poznatog mesta smeštenog na atraktivnoj lokaciji – vrh litice visoke 378 metara, koja se izdiže iznad mora i sa koje puca pogled na otvoreno more, kvarnerski zaliv i obronke Istre, posmatra zalazak sunca.

Od Valuna do Lubenica ima 7 km, od toga je 5 km po izuetno uzanom putu gde mimoližanje sa drugim vozilima ide malčice teže, no srećom nije ih bilo puno. Osim naše želje za posmatranjem zalaska sunca, ovo je bila prilika da na licu mesta proverimo kako bi izgledalo da se na čuvenu plažu koju svi zovu Lubenice a koja se ustvari zove Sv. Ivan, proba spustiti peške.

U svim vodičima i priručnicima piše da vam za spuštanje po veoma nezgodnom terenu treba 45 minuta a za povratak oko sat i po, no na licu mesta, na prvi a bogami i na drugi pogled, deluje sve zajedno kao ”nemoguća misija”.

Teren koji deluje izueztno surovo, strmo, nepristupačno i poprilična udaljenost male bele linije uz more – uvale tj. plaže Sv.Ivan, delovali su obeshrabrujuće na sve članove naše ”ekspedicije”, no meni je i pored svega, crv nastavio da radi svoj posao – ”nećeš valjda biti na Cresu a ne videti njegovu glavnu atrakciju ?!”.

Legenda kaže da je mesto dobilo naziv po Ljubici, kraljevoj kćeri iz davnih vremena, koju je otac proterao iz Osora, naravno zbog zabranjene ljubavi sa mladićem koji je bio sa brda gde se danas nalazi mesto. Po njoj je mesto dobilo ime Ljubenice a pošto je Italijanima, pod čiju je vlast Cres dopao 1918.godine, bilo teško da izgovaraju Ljubenice, oni promeniše naziv u Lubenice. U mestu se nalazi srednjevekovna tvrđava, ostaci srednjevekovnog gradskog zida, gradska vrata i mnoštvo crkvica.

Mesto je ovalnog oblika, a kroz njega u pravcu sever-jug prolaze dve paralelne uličice koje vode do najviše tačke mesta na kojoj je postavljen i veliki dvogled i sa koje se pruža zaista impresivan pogled. Nama su neki oblaci koji su se navukli pokvarili idealnu sliku zalaska sunca, no i ovako sve zajedno je bilo dovoljno atraktivno i uzbudljivo.

Zanimljivo je da ulice u mestu nemaju nazive a kuće imaju brojeve od jedan do četrdeset i dva. Postoji škola iako za nju nema nikakve potrebe – u mestu najmlađi stanovnik ima 65 godina!

Idućeg dana na našem programu je bio celodnevni izlet na otok Lošinj, što će biti posebna tema, a ovde ćemo spomenuti plažu Koromačna, na koju smo svratili na našem putu ka Lošinju.

Na oko 25 km od Cresa u pravcu Osora tj otoka Lošinj, nalazi se mestašce Belej u kome se skreće levo (ima putokaz) ka jednoj od najatraktivnijih plaža na Kvarneru.
Uzanim i krivudavim ali dobro asfaltiranim putem, od Beleja se vozimo još 2,5km do prelepe uvale, urezane u strme i visoke stene i okružene modro zelenom, predivnom morskom bojom. Koromačna je okrenuta ka istoku, i gleda u otok Rab. Uprkos svojoj atraktivnosti, na plaži nema gužve, razlog tome je što je prirodnog hlada veoma malo, pa ako niste poneli suncobran i ako vas mrzi da otplivate do debele hladovine koju pružaju velike pećine u stenama, imate problem sa vrelinom.

Ovde je more najčistije i najbistrije a dokaz tome je poriličan broj morskih ježeva, što je prilično zaplašilo našeg najmlađeg člana ekipe, toliko da nije hteo da mi se pridruži ni u skakanju u more sa obližnjeg molića koji ovu uvalu čini dodatno atraktivnom za sve brojnije nautičare.

Opis Martinščice, mestašca odabranog za naš sledeći popodnevni izlet, mogao bi biti gotovo identičan onom o Valunu ili o bilo kom drugom naselju na otoku. Koncept je isti – par desetina kuća u uvalama i zalivima, dva -tri ugostiteljska objekta, male marine, šljunčane plaže….
Martinščica se nalazi na 30 km od Cresa a zaliv u kom se smestila okrenut je ka zapadu ( http://www.tzg-cres.hr/o_cresu/Mjesta/Martinscica ).

Nastala je kao ribarsko naselje a ime je dobila po srednjevekovnoj crkvici Sv.Martina, smeštenoj pored samostana glagoljaša, franjevaca trećoredaca te crkve Sv.Jurja. U njenoj neposrednoj okolini nalaze se dva auto kampa a u našoj kratkoj šetnji po mestu, uočili smo dosta nautičara, brodići i jahtice su većinom bili italijanski.

Na putu ka Martinščici, prolazi se kroz još jedno turistički poznato malo mesto – Miholaščica, koje je kao brat blizanac, i geografski i sadržajno, Martinščici sa kojom smo se pozdravili u sunčano predvečerje petog dana našeg letovanja.

Četvrtak 25.07. je bio dan rezervisan za moj mali podvig. Naime, nakon silnih dogovora i pregovora, kako ćemo i da li ćemo na Lubenice, ostalo je na tome da idem sam i to peške.
Na neki način mi je to odgovaralo, jer je poduhvat zahtevan pa bi možda moj tempo bio nekome neodgovarjući i opterećujući. Dok je društvo uveliko spavalo, ja sam uranio i na platou Lubenica bio u 6.40h.

Ideja mi je bila da sve izvedem dok vrućina ne uzme maha, spustim se, dole provedem sat vremena u kupanju, odmaranju, doručku i vratim se najkasnije do 11h. ”Naoružao” sam se dovoljnom količinom vode i hrane ali ono najvažnije ”oružje” za ovaj moj izlet, nisam imao – dobru obuću….To se ispostavilo u kasnijem razvoju događaja kao najveći ako ne i jedini ozbiljan problem jer moje ”starke” zaista nisu bile predviđene za takvu količinu naizmenično glatko-klizajućeg i oštrog kamenja i toliki nagib koji je iziskivao stalna ”kočenja”. Dobra strana spuštanja je činjenica da je cela uvala okrenuta ka zapadu i da u to doba dana sunce još nije obasjalo tu stranu otoka. Spuštajući se otkrio sam još jednu pozitivnu stvar – više od polovine putanje je kroz borovu šumu, što mi je olakšavalo pomisao na povratak po tada već izašlom suncu.Uporedo sa mnom, dole su krenuli otac i sin iz Slovenije, naravno potpuno opremljeni i u savršenoj kondiciji, imao sam utisak da lete po onom kršu. Priznajem da mi je par puta, onako mokrom od znoja, napadnutim od strane raznoraznih letećih subjekata, sa nogama koje bride od stalnog pritiska, palo na pamet – ”možda si mogao ovo i da preskočiš”, ali pogled na sve bližu čarobnu uvalu, davao mi je potrebnu energiju.

Na plažu sam stigao nešto pre 8h, dakle trebalo je oko sat i 10 minuta, što je bio značajno lošiji rezultat u odnosu na ono što pisani vodiči predviđaju ali cilj je ostvaren – plaža je osvojena !

Sunce još nije izašlo iza litice na kojoj su se u daljini videle Lubenice a ja sam već bio u prekrasnom tirkiznom moru.
U tom momentu na plaži je osim dvojice Slovenaca bila samo još jedna porodica, tako da sam imao osećaj kao da je osvojena plaža zaista samo moja! Poznati nemački časopis ”Bild” proglasio je Lubenice (Sveti Ivan) za 15.najlepšu plažu na celom svetu, u konkrenciji njih 40.
Ja to ne mogu da potvrdim ni demantujem dok ne vidim i ostalih 39, ali da je prelepa – jeste. Dobro pripremljeni Slovenci znali su i tačne dimenzije cele uvale u milimetar i još par nekih zanimljivosti. 
I njihov plan u pogledu dužine boravka i termina za povratak, poklapao se sa mojim. Slike i snimci sa lica mesta, mislim da sasvim dobro dočaravaju lepotu ovog mesta i da su dovoljne za motivaciju svima koji se premišljaju da li bi krenuli u ovu avanturu.

Na licu mesta otklonio sam još jednu našu dilemu – da li na plaži ima prirodnog hlada…

To se preko fotografija i mapa nije moglo pouzdano ustanoviti a to nam je prilikom odlučivanja da li se uputiti na ceo dan, možda bila i ključna informacija koja je falila. I da, ima sasvim dovoljno prirodne debele hladovine, pa se može razmišljati i o dužem boravku na ovom predivnom mestu.

Povratak je prošao mnogo bolje nego što sam mislio i to samo iz jednog razloga – nije bilo ”kočenja”.  Ispostavilo se da je napor koji je potreban za penjanje, mnogo manji od napora koji iziskuje permanentni pritisak potreban za zaustavljanje na strmom spuštanju. Moj povratak je trajao kraće nego silazak, uprkos tome što sam u jednom momentu uspeo čak i da se nakratko izgubim i uprkos tome što je sada sunce uveliko tuklo te je temperatura bila značajno viša nego ranije tog jutra. U međuvremenu su se ljudi razbudili, te sam sreo dosta njih koji su išli ka plaži, uglavnom stranaca i uglavnom bolje obuvenih od mene.

Sretan zbog efikasno završene misije, odlučio sam da se ”počastim” dodatnim izletom – mete su mi bile gradić Osor i deo otoka koji se zove Punta Križa.

Osor, poslednje mesto na Cresu na putu za Lošinj, od grada Cresa je udaljen 35 km a od Malog Lošinja 20 km.  Prošao kroz njega 5 puta a nikad zastao, to je stanje koje je moralo hitno da se promeni. Mesto na samoj granici dvaju otoka, administrativno pripada Malom Lošinju iako je njegov veći deo, uključujući kompletnu staru gradsku jezgru, na Cresu.
Nekada davno Cres i Lošinj bili su jedan otok a kanal koji ih je razdvojio prokopali su Rimljani. 
Kanal Kavuada širok je 12 metara i preko njega je izgrađen pokretni most koji se dva puta dnevno (9 i 17h) otvara za prolaz plovila manjih dimenzija.

Od svih mesta koje smo obišli i kroz koja smo prošli na otoku, posle ”glavnog grada”, Osor je mesto koje mi se najviše svidelo.
Zahvaljujući svom nesvakidašnjem položaju, Osor je u davna vremena bio značajna, internacionalna luka.
Antički gradski trg na kojemu se nalaze prekrasne zgrade iz XV. i XVI. veka, gradska vijećnica s natkrivenom ložom (danas Arheološka zbirka Osor – Lošinjski muzej), biskupska palata te velelepna katedrala sa zvonikom sačinjavaju istorijsko jezgro grada.

Ceo Osor je zapravo muzej na otvorenom, brojne su skulpture koje su razbacane po mestu i koje se stvarali umetnici raznih epoha ukjlučujući i Ivana Meštrovića.

Glavni događaj u letnjoj sezoni su Osorske glazbene večeri koje privuku značajan broj poznatih umetničkih imena i publike a održavaju se još od 1976.godine.
Nedaleko od mosta a uz same gradske zidine nalazi se i mala gradska plaža, koja me ovaj put nije interesovala jer sam žurio u hladovinu nekog lokala na čašu zasluženog piva nakon napornog prepodneva.
Retko kad sam tako uživao kao tada u kafiću na glavnom gradskom trgu, zadovoljan što sam uspeo da realizujem svoje planove, pozitivno umoran od fizičkih aktivnosti i okružen lepotom ovog starog gradića.

Za kraj izletničkog programa izabrana je vožnja kroz Punta Križu, najzeleniji i najrazuđeniji deo otoka Cresa, koji se nalazi na njegovoj krajnjoj južnoj strani.
Punta Križa predstavlja pravi nacionalni park bogate flore i faune.
Putem koji od kružnog toka pred mostom u Osoru vodi kroz zelenilo borovih šuma, makija, livada, stiže se nakon 12 km u selo Punta Križa a nakon još tri kilometra dolazi se do samog kraja otoka i njegove najjužnije tačke na kojoj se smestila glavna turistička atrakcija ovog dela – naturistički kamp Baldarin.
Celom dužinom puta, na sve strane su razbacane usamljene crkvice potpuno van naseljenih mesta kao i brojni napušteni pastirski ”stanovi”. 
Ovce se i ovde mogu često sresti, meni je jedna poveća ekipa preprečila put, pa smo se malo gledali i merkali.
Literatura kaže da se neretko pruža prilika i za susrete sa jelenima lopatarima.
Brojne su pešačke staze i ovo je pravi raj za planinare i ljubitelje pešačenja. Signalizacija je urađena odlično a postoje razne zanimljiovsti do kojih se može doći – vidikovci, špilje, uvale….

Prijatelj koji je godinama letovao na Cresu i to upravo u pomenutom kampu Baldarin, preporučio mi je restoran Pogana koji se nalazi u uvali pre auto kampa i za koji je ustvrdio da je potpuno atipični ugostiteljski objekat sa domaćom atmosferom i sa najboljom hranom na otoku a funkcioniše po principu ”jede se ono što se taj dan izvadi iz mora”.
U atipičnost objekta i u nesvakidašnju neposrednost vlasnika restorana sam se uverio ali u kvalitet hrane nisam – kuhinja radi tek od 17h a ja sam prerano došao a i da nisam, preduslov je dogovor i rezervacija.
Barem sam se osvežio kupanjem u moru i sa još jednom čašom piva, čime je izletnički deo našeg letovanja na Cresu, bio okončan.

U planu je bila još poseta mestu Beli ali smo sutradan neplanirano otišli ranije sa otoka jer nam se naš apartman na Pagu, našoj idućoj destinaciji, oslobodio ranije pa smo to iskoristili da izbegnemo gužve i noćnu vožnju.
Sada kada ponovo pogledam slike i podsetim se na svu tu viđenu i doživljenu lepotu i kada saberem koliko je ostalo ”neobavljenog posla” (probati otočku jagnjetinu, probati morske delicije u ”Pogani”, poseta mestu Beli , nekoliko predivnih uvala i plaža koje nismo stigli da posetimo), skoro sam siguran da ćemo se ovom predivnom otoku vratiti u što skorije vreme….