by Cinque Terre – pet dragulja Ligurije
Cinque Terre su poslednjih desetak godina postale jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u Italiji, što nije mala stvar, obzirom na tako jaku „konkurenciju“.
„Pet zemalja“, kako glasi bukvalan prevod, zapravo su pet živopisnih sela na obali Ligurijskog mora u severozapadnoj Italiji.
Sa svojom okolinom formiraju Nacionalni park Cinque Terre, koji se od 1997. godine nalazi na UNESCO listi svetske baštine.
Ova pitoreskna mestašca šarenih fasada pripadaju okrugu La Spezia, a najsevernije među njima – Monterosso al Mare – nalazi se oko 100 km od Đenove.
Od Monterossa ređaju se Vernazza, Corniglia, Manarola i najjužnije selo Riomaggiore, a ukupno rastojanje između prvog i poslednjeg je oko 16 km.
Obala kojoj se teško pristupa — i još teže zaboravlja
Osim po svojoj raznobojnosti i autentičnoj arhitekturi, sela su karakteristična po svom položaju – smeštena su na strmim liticama iznad mora i uskim uvalama, što ih čini teško dostupnim i pomalo izolovanim.
Najlakši način da im se pristupi jeste dolazak brodićima ili vozom, a i šetnja između njih postaje sve popularnija opcija.
Zahvaljujući izuzetno dobro osmišljenoj i organizovanoj planinarsko–turističkoj turi koju je napravilo udruženje Hiking Srbija, konačno je i ova, dugo godina iščekivana, atraktivna destinacija došla na moj „dnevni red“.
Putovanje koje je već na startu obećavalo
Celo putovanje, koje je osim dana provedenog u Cinque Terre obuhvatalo i posetu čuvenom Portofinu i hiking u tamošnjem nacionalnom parku, kao i obilazak prelepog Sirmionea na jezeru Garda, imalo je onu neophodnu dozu sreće koja ga je kvalifikovala na listu nezaboravnih.
Kao prvo, u vreme uvođenja EES sistema (skraćenica iza koje se krije neshvatljivo birokratsko maltretiranje putnika) na graničnim prelazima ka EU, potrošiti samo sat vremena na Bajakovu u pretprazničnu subotu zaista se može smatrati velikom srećom.
A kao drugo – imati tri divna, sunčana i topla dana bez jednog oblačka u novembru višestruka je sreća; u mom slučaju to je ona čuvena – treća!
Naime, tokom moja dva prethodna boravka u ovim krajevima, Ligurijski zaliv i Đenova bili su „zaliveni“ neverovatnom količinom kiše koja je u kombinaciji sa orkanskom burom činila gotovo besmislenim bilo kakav pokušaj obilaska i turizma.
Gužve kao „neprijatelj“ modernog turizma
Uz sve to, ne treba zanemariti ni trećeg najvećeg neprijatelja turista – sve veće i nesnosnije gužve na popularnim destinacijama.
Nedavno sam čitao da će i u Cinque Terre biti uvedene određene mere koje bi trebalo da umanje negativne posledice masovnog turizma.
Jedna od najbanalnijih tiče se zabrane fotografisanja i zaustavljanja na najpopularnijim „selfi tačkama“. Na uskim prilazima selima stvarali su se nenormalno dugački redovi i gužve, pa bi buduća zadržavanja u „zabranjenoj zoni“ mogla skupo koštati neodgovorne.
Dolazak u Levanto – našu startnu bazu
Uglavnom, nakon celonoćne vožnje, odlaska po ostatak ekipe do Beograda, dva sata izgubljena na granicama (zaustavljali su nas i na slovenačkoj i na italijanskoj), jedne pauze u Hrvatskoj, jedne u Sloveniji i dve u Italiji, stigli smo na odredište – i to posle 18 sati i pređenih 1.160 km.
Pod odredištem podrazumevam mestašce Levanto, koje je bilo naša polazna tačka za obilazak Cinque Terre. Na velikom parkingu lokalne železničke stanice ostavili smo autobus, a mi smo vozom krenuli ka najjužnijem i najudaljenijem selu – Riomaggioreu.
Treba reći da stotinak kilometara pre Levanta počinje planinski masiv Ligurijskih Apenina, koji nakon stotina kilometara ravničarskog pejzaža doline reke Po u potpunosti menja dinamiku putovanja i vizuelni doživljaj.
Od izlaska sa autoputa A12 (Đenova–La Spezia) do Levanta ima samo 13 km, ali se vožnja otegne zbog krivudavog i uskog planinskog puta. Na pojedinim tačkama zaista se postavlja pitanje kako izgleda mimoilaženje tokom vrhunca sezone.
Red vožnje vozova za novembar razlikuje se od letnjeg ili prolećnog, ali polasci između naših „pet zemalja“ generalno idu na svakih sat vremena.
Celodnevna karta, sa kojom se neograničeno može voziti kroz Cinque Terre tokom jednog dana, košta svega 5 evra, a vožnja od Levanta do Riomaggiorea traje nešto duže od pola sata.
Riomaggiore – prvi susret sa čarolijom
Naš obilazak i prava mala ligurijska avantura započeli su u Riomaggioreu, do kojeg smo se spustili uskom stazom uz strme litice, koja vodi od železničke stanice do uvale u kojoj se nalazi selo.
Formirano u 8. veku, jedno je od najstarijih sela Cinque Terre.
Nastalo je kao malo ribarsko naselje koje se vekovima širilo uzbrdo, jer su stanovnici gradili kuće na stenama da bi se zaštitili od poplava i gusara.
Šarene kuće, koje kao da su naslagane jedna na drugu, „penju“ se uz litice iznad uvale u kojoj se nalazi mala marina i nekoliko atraktivnih mesta za fotografisanje.
Centralna gradska ulica, Via Colombo, vijuga između kuća, a u njoj se nalazi nekoliko malih prodavnica i lokala.
Tom ulicom uspeli smo se iznad poslednje kuće u selu, odakle kreće Via Beccara – planinarska staza koja vodi ka Manaroli.
Za one koji žele šetnju, ali bez ozbiljnog napora, prava opcija je staza Via dell’Amore, koja ide uz obalu i delom pored pruge, a koja je ranije često bila zatvarana usled klizišta.
Koliko smo čuli, nakon renoviranja uvedena je i naplata šetnje ovom stazom – ko voli, nek izvoli.
Hiking između sela – znoj, stepenice i pogledi koji oduzimaju dah
Glavne karakteristike „hikinga“ na obalama Ligurijskog mora jesu spektakularni prizori s jedne strane i nezgodna konfiguracija terena s druge.
Staze su izuzetno strme, sa bezbroj kamenih stepenica, što znači sporo napredovanje – i hektolitre znoja.
Za 2,5 km, koliko ima od centra jednog do drugog sela, uz visinsku razliku od oko 200 metara, trebalo nam je najmanje 90 minuta.
Najveća prednost ovakvog obilaska Cinque Terre jeste to što smo svako selo videli iz dve perspektive, čime je utisak bio potpun.
Manarola — selo obojeno pastelima i uklesano u litice
Strmom stazom kroz maslinjake i vinograde spustili smo se direktno na trg na kome se nalazi crkva Svetog Lorenza iz 1338. godine, a glasna zvonjava kao da je svečano pozdravila završetak naše prve etape.
Inače, kad pomenuh vinograde kojima je selo „okruženo“ – slatko vino Sciacchetrà zaštitni je znak Manarole.
Ostatak opisa sela mogao bih da prepišem iz prethodnog pasusa o Riomaggioreu – kao da su jednojajčani blizanci (uključujući i istorijski deo).
Razlika je jedino u znatno većem broju turista, jer je dan odmicao, a bila je i nedelja.
Prva pauza u lokalu donela nam je izvrstan espresso i poduže čekanje ispred toaleta – još jedan negativni efekat popularnosti destinacije.
Jedinstvenom doživljaju svih najlepših boja, uz osunčano tirkizno more i pastelne fasade, doprinela je i šarolikost mediteranskog rastinja – relaksacija za um na maksimumu.
Corniglia – jedina koja „ne grli more“
Do trećeg sela – Corniglie – stigli smo kratkom vožnjom vozom.
Deo ekipe je odustao već kod pogleda na mnoštvo stepenica koje vode od stanice do vrha brda na kome se selo nalazi.
To stepenište – Lardarina – predstavlja posebnu atrakciju i izazov.
Ima 382 stepenika raspoređenih u 33 kamena segmenta.
Naziv „Lardarina“ verovatno potiče od lokalnog dijalekta i odnosi se na strmu, „usku“ strukturu – poput merdevina.
Izgrađena je da bi se olakšao pristup selu pre pojave autobusa.
U Cornigliji smo se odvojili od grupe, koja nije imala u planu ulazak u selo već samo nastavak hikinga ka Vernazzi.
Nije mi bilo zamislivo da, kad smo već tu, ne izdvojimo makar 15–20 minuta za obilazak.
To što selo nije na obali ne čini ga ništa manje lepim. Podsetilo me je na neke šarmantne istarske gradiće – Motovun, Buzet ili Grožnjan.
Razlika je, naravno, to što je more ipak u blizini, a sa vidikovca na južnoj strani, blizu trga Largo Taragio, pogled je možda i najimpresivniji od svih pet sela.
Corniglia je jedinstvena i po tome što jedina u Cinque Terre ima jasno zabeleženo poreklo iz rimskog perioda.
Strme vinogradarske terase iznad sela potiču još iz tog doba, dok je u srednjem veku ovde postojala tvrđava sa osmatračnicom.
Pauzu nismo pravili – žurili smo da sustignemo ostatak grupe, ako ne pre, onda u Vernazzi.
Sentiero Azzurro – put ka Vernazzi
Staza Sentiero Azzurro dugačka je oko 4 km. Penje se iznad Corniglie, prolazi kroz terasaste vinograde i maslinjake, pa zatim vijuga liticama sa pogledima na more.
Neki delovi su uski i strmi, ali dobro obeleženi. Ima mnogo stepenica i kamenitih segmenata, pa je upala mišića gotovo zagarantovana. 😊
Vernazza –dragulj podno tvrđave
Zaista je teško bilo kojem selu u Cinque Terre dati epitet „najlepše“ ili „najzanimljivije“, ali Vernazza se najčešće kotira kao „naj“, bar kod onih koji se usude da ocenjuju.
Tome verovatno doprinose impresivni ostaci starog utvrđenja iz XIII veka, zaštitnog znaka sela.
Castello Doria sagrađen je i proširivan kao odbrambena tvrđava i stražarska tačka za nadzor prilaza s mora (često u funkciji odbrane od pirata i saracenskih napada).
Ime je dobio po đenovskoj porodici Doria, koja je krajem XII veka preuzela strateške tačke duž obale.
Druga najznačajnija građevina je crkva Santa Margherita d’Antiochia iz 14. veka, prepoznatljiva po osmougaonom zvoniku. Sagrađena je na samoj obali, pa talasi ponekad zapljusnu njen levi zid.
Čini mi se da je marina u Vernazzi najlepša i najživopisnija od svih. Oko nje vlada najveća živost – kafići, restorani, izletnički brodovi, kupanje, pecanje i podnožje tvrđave – sve je tu.
U jednom lokalu napravili smo i drugu pauzu, ovaj put „zalivenu“ fantastičnim italijanskim pivom, koje mi je posle svega prijalo kao retko kada.
Uživajući u ambijentu i zadovoljstvu posle hikinga, lako sam prešao preko sumanute cene od 7 evra!
Do poslednjeg sela – Monterosso al Mare – stigli smo vozom. Gužva u prepunim vagonima (bližio se kraj dana i bila je nedelja) naterala me je da se stresem na pomisao kako sve to izgleda u maju ili junu.
Monterosso al Mare – veliko finale
Jedina mana ovog savršenog novembarskog dana bila je to što je kratak – sunce je već nestajalo iza brda kada smo stigli u najveće i najstarije selo Cinque Terre.
Nedostatak vremena, umor, mrak i veličina mesta doprineli su da ga ne obiđemo u potpunosti.
Radi se o gradiću koji se sastoji iz dva dela – starog (Centro Storico) i novog, koji se zove Fegina.
Za razliku od ostalih malih i strmih sela, Monterosso ima širu plažu, ravniji teren i najviše prostora – što ga čini najpristupačnijim i najpopularnijim među posetiocima.
Železnička stanica nalazi se u novom delu, a čim se izađe iz nje, izlazi se direktno na dugu peščanu plažu, na čijem zapadnom kraju stoji monumentalna skulptura Neptuna iz 1910. godine – Il Gigante.
Stari i novi deo razdvojeni su prirodnom barijerom – brdom kroz koje prolazi pešački tunel, a na čijem vrhu se nalazi kapucinski manastir (Convento dei Frati Cappuccini).
U nastavku tog brežuljka nalazi se rt sa betonskom plažom i privezištem za čamce.
Stari deo ima i svoju malu peščanu plažu.
Najznačajnija građevina u starom delu jeste crkva San Giovanni Battista iz 13. veka, sa fasadom u crno–belim prugama tipičnim za ligurijsku gotiku. Uspeli smo da je vidimo samo iz daljine.
Valjalo nam je požuriti na voz koji nas je vratio do Levanta, a zatim autobusom do gradića Chiavari, gde je bio naš hotel.
Cinque Terre je destinacija koju ne možete samo posetiti — morate je osetiti, udahnuti, popeti se na njene stene, spustiti do njenih marina i prepustiti se bojama koje postoje samo ovde.
To je putovanje koje ostaje zauvek u srcu — obojeno najlepšim bojama Mediterana.
