by Po staroj, dobroj i ustaljenoj praksi, početkom maja se u Lukavcu održao 21. Međunarodni sajam turizma i ekologije ‘’LIST’’.
Od četvrtka 4. maja pa do subote 6. maja sajamskoj publici, poslovnim partnerima, gostima i predstavnicima medija, svoju turističku ponudu predstavilo je 150 izlagača iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Albanije, Crne Gore, Turske i Italije.
Sajam je, na svečanoj ceremoniji održanoj u dvorani Centra za kulturu, zvanično otvorio Elmedin Konaković, ministar vanjskih poslova Bosne i Hercegovine.
Prisutnima su se obratili i Denis Zvizdić, predsedavajući Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH, gradonačelnik Lukavca Edin Delić i Izet Nuhanović, direktor Lukavačkog sajma turizma i ekologije.
Kao i svake godine, prateći sajamski programi su bili izuzetno maštoviti i bogati, možda najsadržajniji do sada.
U stručnom delu održana su predavanja o temama Ekološka etika, kultura i održivost, Selo i seoski turizam u BiH, a predavači su bili prof. dr Mile Matijević, dekan Fakulteta za ekologiju i prof. dr Marija Knežević, prodekan Fakulteta za turizam i hotelijerstvo na Univerzitetu za poslovne studije, Banja Luka.
Održana je i revijalna smotra folklornih društava, operska predstava ‘’Telefon’’, prezentacija knjige Dragana Aranđelovića ‘’Kako sam autostopom stigao do Ginisa’’, sajamska biciklijda…
Po prvi put održana je manifestacija ‘’Palančikijada’’ u organizaciji Kluba ljubitelja palačinaka i Udruženja kuhara u BiH.
U sklopu palačinkijade učenici Javne ustanove Mješovita srednja ekonomsko-hemijska škola Lukavac, JU Mješovita srednja škola Srebrenik, Turističko – ugostiteljska škola Tuzla su revijalno pripremali palačinke za posetioce kao i oficijelno, pod nadzorom žirija koji je to ocenjivao.
I, ovde bi mogao biti kraj klasičnog, standardizovanog izveštaja sa neke manifestacije, onog koji liči na sve ostale iz sličnih kategorija.
No, drugi deo bloga su moje lične impresije i utisci, pa je time ono što sledi ipak manje ‘’suvoparno’’.
Zašto nemam fotografija sa ceremonije otvaranja ?
Zato što sam u isto vreme bio silno zauzet, a pre svega počastvovan, ulogom kojom su mi organizatori dodelili – naime, bio sam član ocenjivačkog žirija na manifestaciji Festival hrane i pića ‘’Bosanska sofra’’.
Ovaj tradicionalni festival koji se održava tokom prvog dana sajma, okuplja žene iz brojnih udruženja širom Bosne i Hercegovine, a osnovna ideja je negovanje i očuvanje autohtone bosanskohercegovačke kuhinje.
Zvuči kao kliše, ali zaista je zadatak poveren kolegama iz žirija na čijem je čelu bio Hamid Kurjaković, predsednik Udruženja kuhara u BiH, i meni, bio nezahvalan i težak.
Na festivalu je učestvovalo 20 udruženja žena, a prezentovano je nekoliko stotina jela.
Kategorije koje su se ocenjivale su bile: sastav i ukus, prezentacija (izgled jela, harmonija boje, vizuelni utisak), inventivnost i kretaivnost jela i na kraju opšti utisak.
Zaista se radi o jednom spektakularnom prizoru u kojem sva čula uživaju, no valjalo je probati sva ta silna jela, barem dva – tri kod svakog udruženja!
Verujem da će svakome ko ovo čita samo od nabrajanja ‘’poteći voda na usta’’, ali je su zaista nijanse i trenutni lični utisak odlučivali čije su bolje hurmašice, baklave, tulumbe, gurabije, tufahije, šape, šljivopite ili pak sirnice, zeljanice, tikvenice, krompiruše, a šta tek reći za Begovu čorbu, sarmu, sogan dolmu, punjenu papriku, japrak, Bosanski lonac itd !?
Nakon dvosatnog obilaska, degustacije i ocenjivanja, bio sam ubeđen da neću ništa jesti danima 🙂
Tokom popodneva na ceremonji upriličenoj u holu Centra za kulture dodeljene su nagrade i priznanja, a njihov broj je bio toliki da su svi učesnici mogli biti na neki način zadovoljni.
Deteljan izveštaj sa nabrojanim svim osvajačima nagrada možete pogledati u ovom prilogu:
Ipak, u prvom planu bilo je druženje, nagrade dođu i prođu, a bogatstvo uspomena i novih iskustava i poznanastva, traje znatno duže.
Ceremoniju su dodatno ‘’zašećerile’’ klinke iz plesne grupe ‘’Čarolija’’ i njihov nastup meni je istovremeno izmamio i smeh i suze.
Od samog starta, ovo naše putovanje i sajamski nastup bili su pod senkom jezivih događaja u školi u Beogradu i selima oko Mladenovca, i ma koliko se trudili da ‘’život teče dalje’’, osećaji užasa i neverice preplavili su sve normalne ljude, bez obzira odakle su dolazili.
Malo je reći da smo bili ganuti empatijom iskazanom od strane ljudi u Lukavcu, Tuzli i celoj Bosni i Hercegovini, ali obzirom da toliko dugo ovde dolazim i da sam dobro upoznao ovdašnji narod, ne mogu reći da me je sve to iznenadilo.
Drugog sajamskog dana, u petak 5.maja, bio je proglašen dan žalosti u celoj BiH, pa se i tradicionalna zabava i večera za učesnike sajma preoblikovala u skup i druženje primeren ovom tužnom trenutku.
Siguran sam da će se svi koji su bili te noći u restoranu ‘’Robinzon’’ na obali Modračkog jezera složiti sa mnom u konstataciji da je govor koji održao gradonačelnik Lukavca, nešto što će se dugo pamtiti.
Gospodin Delić, vrhunski intelektualac i dugogodišnji prvi čovek Lukavca, održao je lekciju mnogo ‘’značajnijim’’ javnim osobama, kako se u dramatičnim situacijama treba postaviti, koja je prava mera saosećajnosti i empatije i kako se dostojanstveno, umereno i mudro treba ponašati osoba na državnoj funkciji.
Ostaje žal što niko nije snimio ovo obraćanje, pa da i širi krug ljudi vidi i čuje ovo o čemu ovde pišem.
Kada smo kod restorana i ugostiteljskih objekata, kratko da napomenem da je hotel ‘’Senad od Bosne’’ i ove godine bio naša baza na fantastičnom jezeru Modrac.
Vrhunska usluga, ljubaznost i profesionalizam, odlične sobe i položaj objekta su razlozi zašto se uvek tokom sajamskih dana upravo ovde traži ‘’soba više’’.
Ceo događaj se završio na najlepši mogući način – održana je (tradicionalna, naravno😉 ) ‘’Sajamska kotlićijada’’ na kojoj se takmičilo 20 ekipa različtih medijskih kuća i udruženja.
Ponoviću se kada budem rekao da je i ovde takmičenje bilo u drugom planu, a da je druženje i divan, sunčan dan, ono što će se pamtiti, ali je zaista tako.
Mada, ni glavna nagrada na takmičenju – sedmodnevni boravak u ‘’Deliblatskoj čardi’’, našoj banatskoj oazi moga druga Petra Pece Stamenovića, uopšte nije bezazlena.
Mi smo naše ‘’snage’’ udružili pa je ekipa ‘’Turistički blog Srce lutajuće’’ bila sačinjena od pomenutog druga Pece kao glavnog kuvara i moje malenkosti kao asistenta i ‘’dodavača’’.
Bodrena od brojnih kolega iz Lukavca, Bihaća, Kragujevca, Županje, Novog Sada, Banja Luke i nošena na krilima dobre muzike i još boljih ‘’osvežavajućih’’ napitaka, naša ekipa je završila na (pristojnom) šestom mestu.
Ne sumnjajući u kompetentnost žirija, ipak je preovladao utisak da su uvažena gospoda pomalo nenaviknuta na taj naš specifični vojvođansko – mađarski stil u pripremi kotlića, atipičan za ove krajeve.
Svakako je to dovoljan razlog da istu priču ponovimo za godinu dana, možda se naviknu do tada 🙂
Dođite na sajam u Lukavac, mesto beskrajno pozitivne energije i divnih ljudi!
