by Neko to naziva jugonostalgijom, neko žalom za prohujalom mladošću i detinjstvom. U svakom slučaju, činjenica je da je od naše poslednje posete broj lokacija u Sarajevu na kojima se posetioci mogu podsetiti ili upoznati sa detaljima naše kolektivne „bolje prošlosti“ rapidno porastao.
Neka se objašnjenjem tog fenomena bave oni dokoniji i „stručniji“. Sa moje strane, samo kratko razmišljanje – što nam je svakodnevica tužnija i ružnija, raste potreba da sami sebe podsetimo da se može živeti lepše, normalnije, civilizovanije i ljudskije, i to uprkos višedecenijskom žestokom trudu nacionalističkih elita „od Vardara pa do Triglava“ da nas ubede u suprotno.
Iskreno, nisam znao da postoji Muzej Tito. Šetajući centrom „šeher grada“, između muzeja Sarajevo 80’s i Planet SA, naleteli smo usred glavne pešačke ulice na tablu sa dobro poznatom trobojkom.
Radoznalost je nadjačala realnu procenu da smo i bez ovog zadržavanja već pretrpali naš raspored, te smo krenuli da na brzinu istražimo šta se to krije iza vrata jednog prizemnog stana u pasažu zgrade na adresi Ferhadija 13.
Negde na netu pročitah da je ovo prvi muzej posvećen Titu otvoren nakon raspada Jugoslavije, što je zgodna promotivna poruka, iako nije baš u potpunosti utemeljena na činjenicama…
Kao prvo, izložba u dve sobe ne može se baš nazvati muzejom, a drugo, po meni važnije, sadržaj postavke je u manjoj meri posvećen liku i delu pokojnog predsednika, dok je većina predmeta ilustracija jugoslovenske svakodnevice osamdesetih godina.
Da se razumemo, ovo sve ne navodim kao kritiku, već kao informaciju – da ne bude nekih iznenađenja 😊
Ono po čemu je ovaj muzej zaista jedinstven jeste njegova organizacija – posetioci tokom obilaska neće susresti nikoga.
U predsoblju stana čeka vas metalna kapija koja se otvara tek nakon što kroz automat provučete platnu karticu i platite 10 KM, koliko košta ulaznica.
Eksponati su složeni po policama i vitrinama, a do dodatnih objašnjenja dolazi se skeniranjem QR kodova (engleski i srpskohrvatski) koji prate sve segmente izložbe.
U delu koji je posebno posvećen „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“, posetioci mogu pogledati novinske članke objavljene povodom njegove smrti 4. 5. 1980. godine, albume sa značkama sa njegovim likom, biste, fotografije i knjige poput „Bilo je časno živeti sa Titom“.
Tu je i raritetna maketa Mercedes-Benz 600 Pullman Landaulet, njegovog najpoznatijeg „predsedničkog“ automobila.
Poslati pismo ili razglednicu bez poštanske marke sa likom predsednika bilo je nezamislivo, a sve smo to plaćali i kupovali sa „starim“ ili „novim“ dinarima, uz česte devalvacije.
Veza Tita sa najmlađim naraštajima Jugoslavije ilustrovana je kroz pismene sastave malih pionira: „U ratu je ranu nosio, Tito nam je mir i radost donio“ i slično.
Početak njegovog ratnog puta, između ostalog, obeležila je poternica koju je raspisao komandant okupacione nemačke vojske: „Tko na ovoj slici desno prikazanog komunističkog poglavicu zvanog Tito izruči njemačkim oblastima živog ili mrtvog, dobit će nagradu od RM 100.000 – slovima sto tisuća Reichsmark u zlatu.“
Dok nas u obilasku prate zvuci možda i najlepše jugoslovenske patriotske pesme „Zemljo moja“, u izvođenju Ismete Krvavac, tj. grupe „Ambasadori“, vremenska mašina nas vraća u neka mnogo sretnija i bezbrižnija vremena.
Ploče, kasete i posteri podsećaju na karijere nekih od najznačajnijih predstavnika čuvene sarajevske pop-rok škole.
U segmentu koji pokriva delove nekadašnjeg jugoslovenskog domaćinstva možemo se podsetiti kako su izgledale ambalaže sokova, kafa, piva i rakija koje su se tada konzumirale, kakve su bile mašine za ručno mlevenje, koji smo mikser koristili i iz kojih časopisa prepisivali recepte.
U „kupatilu“ nas dočekuje dobra stara veš-mašina „Gorenje“, stare vage, češljevi, vikleri, kreme, paste za zube „Zirodent“, „Kaladont“, paketići papirnih maramica, deterdženti „Faks Helizim“ i „Biljana“, itd.
Dan-danas se za usisivač „Progres“ iz čačanske fabrike „Sloboda“ vezuju raznorazne legende – od impresivne usisne moći do razorne buke motora, koja se poredi sa onom koju je pravio JAT-ov DC-10, čija nas maketa posmatra sa vrha ormana, uz vernu pranju bicikla ”Rog” i volana iz nekog od ”yugića”.
Na najvažniji sportski događaj Sarajeva i Jugoslavije – Zimske olimpijske igre 1984 – osim obaveznog „Vučka“, postera i fotografija, podseća nas originalni zimski kombinezon koji je nosila jedna od devojaka na svečanom otvaranju na stadionu Koševo, 8. februara 1984. godine.
Zimski sportovi se u Jugoslaviji nisu mogli zamisliti bez „Elanovih“ skija, o čemu svedoči jedan primerak tipa RM 905.
„Opatija“, „Drina“ sa i bez filtera, „Lord“ – samo su neke od krdža kojima su Jugosloveni skraćivali životni vek svojih pluća, a na to nas podsećaju sačuvane prednje strane originalnih ambalaža.
Priču o tadašnjim putovanjima pričaju nam sačuvane avionske, vozne i autobuske karte, „pasoš bez mane što prelazi sve grane“, jedan putnički kofer, kao i mnoštvo razglednica poslatih iz svih krajeva naše domovine.
Razglednice i pisma najviše su pisali vojnici, čija JNA sivomaslinasta uniforma visi odmah uz jedan lep primerak YASSA zimske jakne.
Detinjstvo u SFRJ bilo je nezamislivo bez dečje literature, čiji su najpopularniji izdanci bili „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, „Orlovi rano lete“ i drugi.
Ova nostalgična postavka samo je na prvi pogled minimalistička, no ukoliko se svim detaljima posveti dužna pažnja, poseta može poprilično da potraje.
Ovaj muzej ne nudi odgovore niti velike istine, već diskretan, ali dragocen prostor za beg iz surove stvarnosti, u kojem se prošlost ne idealizuje slepo, već služi kao podsetnik da drugačiji svet nije nemoguća utopija.
